NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » POLEMIKA O POSTU IZMEĐU UREDNIŠTVA SAJTA „BORBA ZA VERU“ I O. LJUBA MILOŠEVIĆA

POLEMIKA O POSTU IZMEĐU UREDNIŠTVA SAJTA „BORBA ZA VERU“ I O. LJUBA MILOŠEVIĆA

 

POLEMIKA O POSTU
IZMEĐU UREDNIŠTVA SAJTA „BORBA ZA VERU“
I O. LJUBA MILOŠEVIĆA
 
DRUGI ODGOVOR OCA LJUBA MILOŠEVIĆA
 
Poštovani Borba za veru,
 
Mislim da ne primećujete da sam smirenije ponudio ono što ste od mene javno i ispitivački tražili u odnosu na vaš komentar da vam „školski ne objašnjavam“ šta je to Doksološka i blagodatna priroda Crkve, koja je vama jasna. Dakle, znali ste ali ste hteli da to znanje proverite kod mene? Ako vam je jasno onda zašto ste to od mene javno tražili da objašnjavam? Mislim da je nepotrebna ovakva retorika zaštite naših sposobnosti. A ja je ne stvaram.
 
Jedan od problema sa kojima se danas u ovakvim razgovorima susrećemo jeste psihološki profil bogoslovstvovanja koji ima jaku tendenciju da brigu i direktni odnos Crkve prema nama rešava, kako to ja volim da kažem, arheološkom teologijom. Ljudi vole da vrše „iskopine“, da traže sve u istoriji Crkve eda li bi kako bolje potkrepili svoj stav, pritom iz nekog razloga ne razmišljajući šta im Crkva kaže. To smo već videli u savremenoj polemici o liturgičkoj praksi Bogosluženja u SPC, u predstavljanju argumenata tim putem. Da bi se rešio problem liturgičke prakse odmah se zalazi u crkvenu istoriju, romantično se govori o prvim vekovima Crkve i time ignoriše njena današnja predanjska poruka. Teško vidim razliku i u ovom vašem prilazu, kako vi suptilno postavljate pitanje posta, pritom u direktnom ignorisanju metodike koja čuva vekovima liturgički poredak Crkve.
 
Ovom arheološkom borbom za post, tj. ovakvim sagledavanjem posta, slabo može da se učvrsti argument koji bi nam zaista bio na korist. Pored toga, ovim se stvari stavljaju „na terazije“, da se kvantitetom navedenih istih, medotički glasnijih, dramatičnijih i upornijih stavova donese konačna i zaključna misao u ovom disputu. Ako navodimo iste bogoslove, dakle tada je bitno da se pokaže i kontekstualnost. Shodno toj nezamenljivoj potrebi nije više bitna sama informacija, nego i kako se ona uklapa u sistem postojanja Crkve i ovog o čemu raspravljamo.
 
Kod Sokrata saznajemo nešto što se izbegava u ovakvom disputu. On kaže: „Raznoglasnost se odnosi ne samo na broj postnih dana nego na razumevanje uzdržanja od jela; jer se jedni uzdržavaju da koriste za hranu od bilo koje vrste životinja, a drugi od svih vrsta životinja koriste samo ribu, a neki zajedno sa ribom jedu i ptice, govoreći da su ptice, po Mojseju (Knjiga postanja, 1, 20), proizišle iz vode. Jedni se uzdržavaju od plodova (jer jabuka napominje na pad) i jaja, drugi se hrane samo suvim hlebom, neki ni to ne koriste, a neko će da posti do devetog časa posle će jesti svaku vrstu hrane.“ (Sokrat, Crkvena Istorija, v, 22)
 
Ovo je platforma za dokaz raznoobraznosti posta i tog iskustva, kao i u svemu drugom čime su se odlikovali ti prvi vekovi hrišćanstva.
 
Sad bih da predložim nešto dodatno.
 
Kod Sozomena već otkrivamo liturgičko iskustvo posta. On piše: „Budući oblagodaćeni silom Božanskog uma, stalno su gledali daleko prema Stvoritelju, preko cele noći i dana služeći mu, slavosloveći ga molitvama i moljenjima. Oni su takođe imali sveta zdanja koja se nazivaju manastiri, u kojima su živeli sami i odvojeni jedni od drugih, ali su se okupljali u slavljenju Svete tajne, marljivo slavosloveći Boga psalmima i himnama. Nikada nisu okusili hranu pre zalaska sunca, a neki su uzimali hranu svaki treći dan, ili čak i ređe od toga. U određenim danima ležali su na zemlji uzdržavajući se od vina i mesa životinjskog, da bi im hrana bila samo hleb, so i izop, a njihovo piće, voda.“ (The Ecclesiastical History of Sozomen. Chapter XII).Kod Jevsevija vidimo da on hvali „za mnoge pesme psalama sa kojima se i sada mnoga braća naslađuju“. (The Church History of Eusebius, VII, chap. 24)
 
Osnove za ovaj disput sa vaše strane su izgrađene na prvohrišćanskom iskustvu posta, na tim raznoobraznim iskustvima (Kod Sokrata čitamo da se „post pred Pashom u raznim mestima različito čuva“. Crkvena Istorija, V, 22 ), analogno bogoslužbenom iskustvu prvih vekova, kao i raznim datumima slavljenja Pashe Gospodnje, Rođenja Hristovog, Bogojavljenja… Sve to govori da su ta iskustva tražila neku uredbu, neki autoritet, kojim se stvara jednoobraznost u pojmu poslušanja i kontrole bilo kojeg svojevoljija. Našu slobodu da imamo različita mišljenja ne možemo da opravdamo ovim vekovima, jer, između ostalog, saborna potreba Crkve je bila da informiše i uredi da sva Crkva isto slavi, služi, posti… na istim principima kao jednostavnom poslušanju.
 
Vama je argument da se otvoreno suprotstavite današnjem Tipiku, i njegovom Bogosluženju, i da ga predstavite kao manje važnog i radi toga crpete materijal iz Crkve prvih vekova. Pritom govorite kako ja nešto kažem a ne on, i mene kritikujete zbog njega? Što bi rekli, ja ni kriv ni dužan izvlačim deblji kraj.
 
U Bogosluženjima Crkve Božije se ne daje „pravilo“ koje vi očekujte, i nije naš sav život „pravilo“, nego slobodo postojanje pred Bogom u ispovedanju Njega bogoslužbenim bogoslovljem koje je ujedno i garant pravilne vere. Nisam vama nudio „pravilo“ nego samo ono što Crkva svojim bogoslovljem uči. A ono uči šta je post, a ne kako se posti. Kada vi meni kažete: „Postimo, bratije, subotu na ulju, a u nedelju se pričestimo?“, vi ovim banalizujete učeću poruku doksološke Crkve, jer sigurno je da njeno Bogosluženje ne sadrži „pesme“ kao uredbu. Isto tako pojanje nije „pevanje“ i irmologioni nisu „pesme“, nego se Bogosluženje otkriva u dogmatima, upravo onako kako ste vi iznudili moj argument prep. Justinom Novim, kada je on nama jednostavno rekao da su dogmati prepevani Bogosluženjem, a Tipik zakonska rukovodilja svega toga.
 
Ovom prilikom osećam potrebu da kažem staru bogoslovsku istinu koju slabo ko zna. Pojam sabornosti, ili pravoslavnog učenja, nije statična privilegija juridički shvaćenog nekog vaseljenskog sabora, kako bi se vera čuvala od sabora do sabora, nego je ona pre svega svakodnevna evharistijska realnost doksološkog odnosa našeg blagodarenja u svekosmičkom jednomišlju ispovedanja. Ispovedanje vere nije deklaracija, jer sam Simvol vere van Liturgije upravo bi to bio – deklaracija! Ili neka dijalektika doktrine. Ovo je zato što ispovedanje traži slavoslovni odnos prema Bogu i evharistijsku ljubav prema čoveku pored nas kada Crkva poziva da samo ako „ljubimo jedni druge“ možemo „u jednomisliju da ispovedamo“. Kada se ta suština izuzme iz te metodike ispovedanja i počne drugačije da uči onda to može da bude okidač za juridičko sagledavanje problema, jer vera mora da se mistički ili ehvaristijski potvrdi, i samo tako ostvari sabornost ispovedanja bilo kojih Otaca, bilo kojeg Sabora, bilo kojeg ranga. Čvrsti dokaz za to je istina da posle svake jeresi, svakog raskola, svakog sabora za Crkvu problem postaje konačno rešen samo zajedničkim Bogosluženjem, i ono, Bogosluženje, je jedini način izražavanja jedinstva vere, učenja, ljubavi, opštenja, tj. Ortodoksije kao Crkve.
 
Čini mi se da ovo rečeno vi niste najbolje shvatili u onom mom članku.
 
Vrh današnje učeće Crkve jeste njena Evharistija, ili doksološko bogoslovlje, naravno, ne ona neobnovljenskog iskustva. I tu je kamen spoticanja u svim ovim našim razgovorima. Rekao sam da oba tabora odbacuju Evharistiju, onako kako se ona Bogosluženjem pokazuje i čak se sa nekim javnim negativitetom i netrpeljivošću odavno napadaju ove moje misli. Zašto je Bogosluženje tegoba, da se od svega služi samo „Liturgija“ (Anafora); da se skraćuje sve po redu; da kada je pastir bogoslužbeno najzauzetiji preko godine ide po parohiji, a ne čini ništa da ona dolazi kod njega? U ovoj tematici kako smo je postavili pokazuje se apsurd za apsurdom. Zato vama nije bitno da se potrudite i date odgovore na moja neizbežna pitanja koja se javljaju u mom članku kao nosiocu ovog razgovara, nego vašu argumentaciju bazirate na mom „Odgovoru vama“. Pored svega iznesenog, recimo, kako možemo da objasnimo postojanje pređeosvećenih u sredu i petak, i „srpsku praksu“ pripreme za pričešće u odnosu na njih?
 
Kako sebi dopuštate da na sledeći način razvijate ovaj razgovor ako zaista želite da odgovorno i ozbiljno razgovaramo, pre svega u „blagom“ tonu: „U pesmama naše Crkve jasno stoji da je duša besmrtna, ali ne piše – pripremajte se za pričešće ovako ili onako?“ Prosto ne verujem da ste to rekli. Daću vam pažljivo vrlo jednostavan odgovor. Zato što je to dogma, a pitanje načina pričešća, kao što znamo nije. To dokazujemo činjenicom da mnoštvo otaca na desetine i desetine raznih načina daju svoju ličnu verziju kako je najbolje da uzimamo hranu, i koliko često da se pričestimo.
 
A sada neodloživu ispravku moram da vam uputim: „Glavna tačka“ ove polemike nije „da li se jede ulje u subotu pred pričešće“, nego je sledeća: da li je Tipik, kao izraz poretka i discipline učeće sakramentalne Crkve, bogoslovski i realni faktor koji treba da se sluša? Pre svega, sveštenstvo da bogoslužbeno okuplja svoju pastvu po crkvama, a ne da im sede kod kuće u ove najsvetije dane u godini?
 
Po do sada pokazanom, on za vas u svojoj punoti postojanja nije bitan, kako mi jasno to ovde pišete, jer je on nešto za vas sporedno u odnosu na post kako ga prikazujete. A ja kažem da je bitan, jer jedino on najsavršenije spaja naš život sa bogoslužbenim podvigom molitve, kao našeg realnog podviga bogopoznanja (učenje istine o Njemu), ili ako hoćete OBRAZOVANJA u Crkvi. Čovek ide u crkvu da se obrazuje, da se nauči, da razume sve o svom spasenju, i tamo se bukvalno njemu sve bogoslužbeno predaje (svi dogmati a ne „pesme“). Zato ću opet da vas podsetim: Vašu pažnju je privukao moj članak o besmislu posta van Bogosluženja, tj. Liturgičke crkve, a ne „post subotom“. I pokazano je da strogi post sam po sebi nema nikakvog smisla van Bogosluženja, kao što i sve drugo pod ovom kapom nebeskom nema smisla van Bogosluženja.
 
Moja zamerka vama je ta da nije tačno da ja „tvrdim“ da se subotom može jesti ulje, nego Tipik. Poslušan sam sveštenik i već skoro trideset godina živim Bogosluženjem, a ne nekim pravilima i privatnim mišljenjima van njega.
 
Jasno sam naveo Tipik koji je približno 1400-godišnje iskustvo života naše Crkve, a uzimajući u obzir i izbor našeg Svetog Save koji kada je putovao u Svetu Zemlju uzeo je taj crkveni poredak i poneo ga u srpske manastire. Rekao sam poštovanoj vašoj ljubaznosti da ljudi koji žive Bogosluženjem štrče, jer je to prirodni pokazatelj da nešto drugo rade u odnosu na liturgički edukativni plan, a tako i na liturgičku zakonsku ustanovljenost, i štrče u odnosu na realnost postojanja braće i sestara kojima pripadaju u jednom bogoslužbenom duhu. A štrče i u odnosu na bogoslužbeno- mističko dočaravanje posta koji postoji i u svom drugom aspektu, kojeg samo uzdržavanje od hrane ne može da prenese u živi opit. Kada stvari radim mimo Zajednice (Crkve), ja tako ispunjavam svoju ličnu agendu u svemu tome. Sv. Teodor Studit to naziva „bezumljem, jer ranjava drugu braću, jer proističe iz osećanja gordosti“. (Veliko oglašenje, Oglašenje 119)
 
Poštovani, da ja (lično) i dalje ništa ne tvrdim pokazaću vam i Nomokanonom i njegovim 223. pravilom. On čak ide i dalje od Tipika:
 
„U Svetu i veliku četrdesetnicu mi jedemo… vino i ulje po subotama i nedeljama, a i od čerepokožnыhъ“ (u prevodu puževe, kornjače, lignje i sl.) (Pri Trebniku Mitropolita Petra Mogile)
 
Nisam uopšte pomenuo „suhojedenje“ tako da mi je neobjašnjivo kada tvrdite da ja „smatram“ i „tvrdim“ nešto u vezi sa njime. I ovo navedeno pravilo u svom juridičkom ili disciplinskom služenju podržava evharistijsku Crkvu i njen Tipik.
 
Kako opet pominjete tumačenje ep. Nikodima, ovaj put ću da se upustim i kažem nešto što prećutkujete. U tumačenju 64. apostolskog pravila on govori o postu subotama i nedeljama „neophodno je da se razume, da je ovde reč o suhom postu (suhojadeniju)“, kada se zabranjuje da se jede ceo dan do uveče (objasniću i zašto), „a uveče se dozvoljavala strogo posna hrana bez ribe“. Ponavljam: „strogo posna hrana bez ribe?“ A u zagradi on govori da se monasima davalo „sočivo bez jeleja“, oslanjajući se na 223. pravilo Nomokanona. Pri kraju tumačenja ovog pravila (64), on kaže da „ne treba da se razume… da se dozvoljava riba i meso“.
 
I čini mi se da se ovde polako nazire i rasplet kao mogući odgovor.
 
Iako u Nomokanonu, u njegovom 223. pravilu, ne piše kome su ona namenjena, ep. Nikodim u svom tumačenju pravi dodatno objašnjenje da se monasima daje „sočivo bez jeleja“. To je umetak, gde on govori o 223. pravilu Nomokanona. A to pravilo glasi da se ta hrana daje uopšteno u Veliku četrdesetnicu, a tek u drugom delu govori o subotama i razrešenju na jelej i vino, a „bez ribe i mesa“. Monasi se uopšte ne pominju! Možemo li da poverujemo da je naš vladika napravio svoj umetak u ovom pravilu, da on ovde pravi razliku između mirskog i monaškog posta? Ovo pravilo (Nomokanona) uopšte ne govori da je „monahu zabranjeno“ da jede jelej i vino u subotu. Pominje se samo „bez ribe i mesa“. A monah uopšte ne jede meso? „Uz strogu posnu hranu“ on uključuje jelej i vino, sa suhojadenijem ili bez? Jasno je da je Vladika znao da postoji Tipik i nije želeo njemu da protivreči, ali u njegovom ruskom izdanju on dodaje nešto što ne postoji u 223. pravilu, kojeg navodi, kao da monasima ustrožava post. Sledeća, 224. i 225. pravila Nomokanona potvrđuju gorepomenuto da ona jasno prave razliku između mirjana i monaha, kada govore o upotrebi ribe, da se ona ne sme jesti u nedelju sv. Teodora, Krstopoklonu, niti u dan Pravednog Lazara…, sve sa zabranom na pričešće na Pashu onima koji se drznu na to. Zatim, u produžetku 225. pravila čitamo šta to „mirjani“ (mirskie) jedu: „kada (idježe) čak (niže) u cvetonosnu nedelju pravilo traži da se mirjanima razreši na ribu“.
 
Ovim vidim razdvajanje mirskog i monaškog posta da se od monaha traži jedno a od mirjana drugo.
 
U današnjem savremenom svetu sasvim je to objašnjivo, i kada se ozbiljno i odgovorno borimo za dušu svakog čoveka. Mislim da bi se naši verujući čudili da ne jedemo ceo dan do uveče, a i zašto kada i mnogi naši manastiri ni približno to ne ispunjavaju, a kako će kada nemaju pomenuti bogoslužbeni krug dana? Pa se bojim da mi ovde prosto licemerišemo, govoreći o nečem što sami ne ispunjavamo.
 
Ali ono što me i dalje zadivljuje je činjenica da među nama ne postoji spor oko posta, nego oko originalnog pitanja: koliko je, i da li je post svrsishodan van svoje simfonije sa Bogosluženjem i Tipikom? U vašim odgovorima, za sada, nalazim da se pridaje veća važnost postu nego Bogosluženjima kao suštinskoj ideji nosilji u mom članku, o čemu svedoči i kvantitet tematike o samom postu u vašem tekstu. Bogosluženje je za vas „pesma“ koja ne peva „braćo ne postimo u subotu“. To ste sve zaključili iz onog što rekoh?
 
(Priznajem da sam iznenađen vašim oslanjanjem na protojereja akademika Stenlija Harakasa (Rev. Stanley S. Harakas), profesora bogoslovske visoke ustanove Svetog Krsta u Botonu, i dugogodišnjeg aktiviste i predstavnika sa stalnim boravkom pri SSC. Naravno, to ne umanjuje njegov ugled i naučni rad na koji se oslanjate, ali da je za mene iznenađenje, jeste.)
 
Mislim da mi kao nacija imamo ogromno iskušenje da živimo crkvenim životom. Da živimo Liturgijom. Kako sveštenstvo tako i narod. I neko „vrzino kolo“ je ovde po sredi, jer sveštenici neće da bogosluže zato što nema naroda, a narod ne dolazi u crkve jer nema tih službi (ja nemam podršku od moje sabraće sveštenika Srba, drugova, dok ovako pišem o postu). Sama suština Bogosluženja je odsutna kod jednih i kod drugih, i sasvim je ne poznaju. U mojim razgovorima video sam da ljudi uopšte ne razumeju šta je to Bogosluženje. Čak ni „stručnjaci“ po svom izboru i životnom putu u vezi sa ovim pitanjem. Na svetosavskoj listi (svetosavlje.org) vidim da je pojam službe sve đuture, neka mistična mantra. Jer ako se ne pojavim na ovoj doći ću na onu, i koja je pak sad tu razlika, kada i zašto ona počinje? Vrlo važno… Ili će mi reći i ovo: ti tamo sediš u Americi i ne vidiš da ovde narod ide u crkve. (I šta ja mogu sa takvima „stručno“ da raspravljam?)
 
Liturgička obnova je potrebna i o njoj su govorili sveti oci, kanonski oci i bogoslovi Ruske Crkve, koja je mogla u svojoj fizičkoj pravoslavno-imperijalnoj slobodi da se razvije do te svesti da vodi brigu za svoje članove Tela a i ostalo Pravoslavlje. Pitanja „liturgičke obnove“ kao i „porobljenosti latinizmu“ legalno su se izučavala i predsaborski raspravljala zato što realno i kanonski jesu pretnja gubljenju naše pravoslavnosti. To i jeste naš ogroman problem. Obnovljeništvo je nastalo zbog ekstremnog liberalizma i neverja, pri čemu je to bio pokušaj reforme, i to u krvi, nasilne. U intelektualnoj ruskoj emigraciji u Parizu, akademski teolozi rimokatoličkim novcem razvijaju „evharistijsku teologiju“, i, nasuprot sovjetskom obnovljeništvu, oni razvijaju taj neagresivni način raspravoslavljanja liturgičkog iskustva, a po modelu rimokatoličke liturgičke reforme i današnje mise „anafore“. A sama „liturgička obnova“, koju svojataju srpski neoobnovljenici, u suštini je davna potreba koja bi trebalo da se kod nas izvrši. Ratovi, neprilike, nedaće, politička i ekonomska ugnjetavanja nas u tome sprečavaju, što uključuje i mentalnu represiju od strane višeg klira nad zdravomislećim ljudima koji žele samo dobro SPC.
 
Prevod bogoslužbenih knjiga na srpski jezik bi bio prvi korak prave liturgičke obnove, gde bi pastva i narod kroz Bogosluženje mogli da se edukuju o ovim stvarima. Narod bio dolazio na Bogosluženja, celovita, na njima bi se obrazovao, i crkvenošću bi između ostalog shvatio i pitanje posta. Samo tako bismo mogli da razumemo sv. Jovana Zlatoustog, kada u svojoj Desetoj besedi kaže da je post nižerazredan u odnosu na crkvenost, i kada kaže da mi na Bogosluženju dobijamo obrazovanje: „jer ćeš ovde da imaš veliku korist u duhovnom učenju.“
 
Nažalost, ugušeni u moru ovih kontradiktornih informacija, poluistinitih i čak plagirajućih (i to se da videti), teško šta možemo da rešimo.
 
Jasnu sliku tog vremena vidim u ovim uzdasima sv. Zlatoustog. „Gledam na ovo duhovno more i vidim veliko bogatstvo Crkve, i zatim razmišljam da će po prazniku ova mnogobrojnost opet će otići od nas, i trzam se i tužim dušom svojom da Crkva koja je rodila toliko dece ne može njima da se teši na svakom sabranju nego samo praznikom.“ (Slovo na dan Bogojavljenja)
 
A sada nešto vrlo konkretno o čemu ja (lično) govorim. Kod S. Bulgakova ovako čitamo:
 
„Bogosluženja velikog posta, sa jedne strane, daju neprekidne pobude na post i pokajanje, a sa druge, izobražavaju samo stanje duše, koja se kaje i plače za naše grehe. Tom opštem sadržaju velikoposnog Bogosluženja potpuno odgovara i spoljašnji njegov izgled. Crkva u svom Bogosluženju odbacuje bilo kakvo slavlje. Pre svega, ona ne svršava najslavnije hrišćansko Bogosluženje – punu liturgiju u dane Velikog posta, osim subotom i nedeljom (kada strogi post prestaje; o. LJ. M.). Sastav drugih službi sveta Crkva usklađuje sa vremenom. Ona skoro da prekida pjenije, koje je izraz radosnog stanja duha, nego ustupa važnost upotrebi čitanja. I izbor čitanja ona usklađuje sa vremenom. Tako Crkva lišava verujuće radosne blagovesti Hristovog evanđelja, i predlaže čitanja iz starozavetnih tekstova. Posebno traži veliku upotrebu Psaltira, koji preimućstvom izaziva molitveno buđenje i pokajnički duh. Ceo Psaltir se dva puta prečitava preko nedelje. Čitaju su i grozne reči proroka Isaije koji izobličava one u bezakonju i bodri nadu onih koji se kaju. Čitaju se mesta iz Knjige postanja,u kojima se opisuje stvaranje i grehopad čoveka: sa jedne strane izobražava izliv strašnog gneva Božijeg na nečestive, a sa druge – milost Njegovu prema pravednicima… Sva Bogosluženja Velikog posta se svršavaju tiho, bez žurbe i polako, sa najvećim blagosmirenjem. Sveće se pale u ograničenoj količini, carske dveri se retko otvaraju, zvonjenje je malo i retko,i oni koji su u hramu prizivaju se na zemne poklone, na koleno-stajanje, ili na padanje ničice. Spoljašnjim vidom, situacijom i spoljašnjim karakterom Bogosluženja sveta Crkva nas poučava da u unutrašnjem hramu naše duše koja se kaje ne sme da bude radosti i slavlja, nego samo smirenja i tuge u sećanju na grehe. I na kraju, dnevne crkvene službe: treći, šesti i deveti čas – sveta Crkva sjedinjuje sa večernjom radi ukazivanja vremena, do kojeg treba da se prostire dnevni post. (Nastoьnaя kniga, Harkovь, 1900)
 
Čoveku koji je u Crkvi u ovo vreme ne može fizički da se pruži prilika da ranije prekine post! Na tome su i napisana pravila, zbog kojih bi neki i da „poginu“.
 
(Želim da napomenem da je S. Bulgakov jedan od svepravoslavnih liturgičara Tipika, a upravo je sa njim mnogo puta vodio razgovor Patrijarh Pavle kada je odgovarao na vrlo teška i kompleksna pitanja. Videćemo da u knjizi „Neka pitanja naše vere“, on mnogo puta citira njega, a uz njega i Nikoljskog, Venijaminovu Skrižalj, Skabalanoviča, koji svi isto govore ovo što i ja vama kažem.)
 
Mi ovde vidimo da dnevni post ne traje slučajno do kasno popodne ili uveče, usled nekakvog proizvoljnog i samovoljnog biranja vremena, nego njega Bogosluženje strogo diktira, a ne juridička pravila koja su uzeta iz tog istog Bogosluženja. Možda je korisno da napomenem da sam se u to lično uverio kada sam davne 1985. godine bukvalno u šoku ušao u Veliki post. To je bilo u manastiru Iova (Jova) Počajevskog u Minhenu kada sam bio u gostima kod tadašnjeg episkopa Marka, jednog od pravih tzv. „justinovaca“ i velikog današnjeg bogoslova ali isposničkog podviga.
 
I kada iz ovako edukativno stvorene posne i pokajničke atmosfere, kada verujući žive u „opipljivom“ iskustvu apostola Tome, Crkva odjednom svečano (normalno) zapeva i zablagodari „radost stvaranja“ (Subotu) i radost Vaskresenja, kada se posno „Aliluja“ (od nedelje uveče do petka uveče) menja u „Bog Gospod i javisja nam…“, i ostale „pesme“ koje nas raduju i vesele o našem vaskrsenju, onda je crkvenom čoveku jasno da ne postoji post od „sedam dana“, nego samo od pet. I samo će necrkven čovek pokušati to da ospori, pre svega zato što nikada svojim opitom ovako nešto nije doživeo, nego će to da čini čistom i suvom „juridikom“. A crkven čovek će da zna da taj post sadrži drugačiju poruku koju mu prenose „pesme“, i da ima mogućnost u to vreme posta da se i dva puta priopšti Telu Hristovom. I on, kao takav, pobožan i crkven, i blagočestiv, i smiren, Tipik vidi kao glas žive Crkve, a ne neku knjigu koja je u mnoštvu drugih, pritom ispisanih i motivisanih ličnim i raznim ciljevima i interesima. U odnosu na ovu živu činjenicu ja nemam ni sa kim šta da sporim, niti ko može da ovo ospori. Želja mi je da pomognem da nekako krenemo prema boljem. I to su jedini moji motivi koji su me pobudili da napišem onaj članak, naravno nikim i ničim oboriv.
 
Ubeđen sam da „srpska praksa“ sa postom od „sedam dana“, kao psihološkim profilom opravdanja sebe pred pričest (iz kritike „teologije opravdanja“ Mitropolita Antonija Hrapovickog), urušava svest o našoj duhovnoj obnovi u Liturgiji. Srednje pobožni ljudi se pojave na pričest prve nedelje velikog posta, i posle toga oni nemaju potrebe da idu u crkve. A sveštenici? Što bi oni sebi „uskakali u stomak“, da recimo, pred pređeosvećenu potroše četiri sata Bogosluženja? Jel’ te, to je na parohiji neizvodljivo? A još treba ići na „vaskršnje vodice“?! Zato je najbolje zagovarati priču o postu od „sedam dana“, ni manje ni više da se ne bismo „raslabili“, iako se svi slažemo da on postoji u svom samom KANONSKOM pojmu „posta“, jer niko ovde ne jede meso i beli mrs.
 
Slažem se sa vama da je u ovom našem haosu izgleda jedini izlaz, kada je u pitanju „priprema“ za pričešće, to što predlažete, što podrazumeva potpunu odsutnost suštinske pripreme za pričešće, što nije nikakva „priprema“ nego normalna crkvenost velikog posta.
 
I ovo na kraju da već jednom rešimo.
 
Moja tvrdnja ni u čemu nije preslobodna, niti nipodaštavajuća prema sv. Nikolaju Žičkom. Molim vas, ne preterujte. Nego je jednostavno fakt da se postom od sedam dana razilazio sa Tipikom svoje Crkve, kojeg je Sinod SPC u recenziji Nikolajevića 1892. godine ponovo potvrdio i objavio da je zvanični udžbenik u bogoslovskim školama SPC. Takođe i sam Ustav SPC, čl. 70: 6,10, 11, 15.
 
Primite od mene pozdrave.
 
o. Ljuba
 
P.S. I žalim što ste odmah Vladu, a kasnije i o. Simeona, stavili kao protivtežu onom mom tekstu čime ste pokazali da me niste uopšte razumeli. U tekstu mog dobrog prijatelja Vlade nalazim dokaz da post bez blagoslova sveštenika jeste sve ono o čemu govori Sv. Jefrem Sirin (Propovedi podvižništva, Slovo 40, Slovo 85). Da takav post i trud ne donosi korist nego „pomračenje“, a često i prelest, jer je taj jadan sveštenik morao da preti, u nadi da će već jednom početi da slušaju učeću Crkvu u njemu, a da ne poumiru od gladi. Još treba da obavljaju prolećne radove i spremaju hranu za narednu godinu i tako izdržavaju nejač? Kakva je korist od takvog posta? A Srbija itekako može da se ponovo vrati i organizuje i Bogosluženja po Tipiku, možda čak sa malo „slabijim“ postom. Šta bi bila veća korist?

Jedan komentar

  1. Dušan Miljković

    Zdrava psihofizička osoba, treba da posti šest dana i sedmi da se pričesti…Ako je vernik u postu za Sveto prčešće, onda posti na vodi i subotu, jer je Sveto pričešće starije i važnije od običnog dana subote. Kave su to novotarije starozavetne da se subota prenaglašava, bez ikakve potrebe i opravdanja. Ja sam na ovakvoj teologiji porastao u Crkvi Božijoj. Tako su radili moji dedovi paradedovi, tako i sam činim i tako učim narod verni… Vaš u Gospodu Isusu Hristu ipođakon Dušan Miljković

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *