NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » POLEMIKA O POSTU IZMEĐU UREDNIŠTVA SAJTA „BORBA ZA VERU“ I O. LJUBA MILOŠEVIĆA

POLEMIKA O POSTU IZMEĐU UREDNIŠTVA SAJTA „BORBA ZA VERU“ I O. LJUBA MILOŠEVIĆA

 

POLEMIKA O POSTU
IZMEĐU UREDNIŠTVA SAJTA „BORBA ZA VERU“
I O. LJUBA MILOŠEVIĆA
 
PRVO OBRAĆANJE UREDNIŠTVA SAJTA „BORBA ZA VERU“
 
UREDNIŠTVO: OSVRT NA PISANJE SAJTA „SVETOSAVLJE“ O POSTU PRED SVETO PRIČEŠĆE[1]
 
Sunday, 24 March 2013
 
Javili su nam se neki od naših posetilaca i zamolili nas da obratimo pažnju na diskusiju koja se o postu pred pričešće razvila na forumu sajta „Svetosavlje“, jer su ih pojedini stavovi urednika ovog sajta u velikoj meri zbunili.
 
Trudili smo se da iščitamo pažljivo postove svih diskutanata. Uz svo dužno poštovanje prema proti Ljubi Miloševiću, uredniku „Svetosavlja“, čije tekstove povremeno, uz njegovu saglasnost, prenosimo na našem sajtu, moramo reći da iako smo po više puta čitali pojedine delove njegovih napisa, nismo uspeli da ih razumemo. Da bi se izbegla svaka nejasnoća i zbunjenost kod čitalaca, misao se mora koncizno pretočiti u reči. To je jedini način da se spreči i svaka moguća sablazan. Zato, preko je potrebno da otac Ljubo razjasni neka od svojih tvrđenja. Na primer, šta podrazumeva pod „doksološkim i liturgičkim crkvenim tumačenjem kanona“? U čemu je suprotstavljenost „juridičkog“ i „doksološko-liturgičkog“ tumačenje kanona? Zatim, šta je mislio kad je rekao: „Ne upravlja se Crkva pravilima“. Jer, ovo nas je podsetilo na odnos koji prema Svetim Kanonima ima episkop penzioner Atanasije Jevtić. Mi znamo da otac Ljubo ne deli takav stav prema Kanonima kakav ima vladika Atanasije, ali je veoma važno da vidimo o čemu je reč.
 
Otac Ljubo se u svom pisanju ovih dana koncentrisao na kritiku nekakve „srpske tradicije“ posta pred pričešće, koja je po njemu suprotna Tipiku, jer ona, navodno, „urušava simfoniju i učeću poruku doksološke Crkve u razvijanju našeg zdravog duhovnog života.“ Kakva je to „poruka doksološke Crkve“ o postu pred pričešće, i gde je ta poruka sadržana? „I zaista, u odsustvu spoznaje dubine podviga, a njime i duhovnog života, najčešće se pada u iskušenje da je post odvojen od Liturgije, a to ide čak do ekstremnih mišljenja da je naša liturgičnost drugostepena u odnosu na sam podvig posta“, kaže otac Ljubo. Čini nam se da uvaženi prota dokazuje nešto što niko ne osporava. Jer ko je i gde izneo to „ekstremo mišljenje da je naša liturgičnost drugostepena u odnosu na sam podvig posta“? Mi na takva tvrđenja nismo nailazili, a pogotovo ih nismo nikada čuli iz usta pravoslavnih Srba, čiju „srpsku praksu“ otac Ljubo kritikuje. „Po nerazumnim revniteljima, poslušanje bogosluženju – kruni svake pobožnosti i spasenja – jeste prepreka za pričešće?“ I ovde otac prota duguje odgovor: koji su to „nerazumni revnitelji“ tvrdili i gde su tvrdili da je „poslušanje bogosluženju prepreka za pričešće“?
 
Jedan diskutant sa foruma „Svetosavlja“ proti Ljubi je napisao sledeće: „Sigurno se slažemo u jednom da ne možemo da kažemo da Sv. Nikolaj Žički nije neke stvari znao, ili da se držao ikonomije prema svojim monasima u Žiči zbog njihovog lošeg duhovnog stanja – ako je možda i negde upotrebljavao ikonomiju prema bogomoljcima…“. Iako je ovaj diskutant svoju diskusiju ostavio krnjom, ne navodeći kakva je bila praksa posta pred pričešće Svetog Vladike Nikolaja, prota Ljubo je otišao predaleko, stavivši pod znak pitanja ispravnost postupanja Svetog Nikolaja Žičkog, koji se, tobož, nije povinovao Crkvi: „I ja sam siguran u to da je Vladika znao. A zašto je radio tako to je druga priča… Ne znam zašto je tako radio, ali znam, kao što rekoh, da postoji ono šta traži Crkva u odnosu na individualne ljude u njoj… Nije ni sv. Nikolaj sva Crkva, i on treba da se povinuje njoj. Ko zna a zašto je on morao da kreće tim putem? Kada je zemlja misionarska mnoge stvari se popustaju.“ Prota, dakle, i nama i svim svojim čitaocima duguje i odgovor na pitanje: u čemu se Sveti Vladika Nikolaj nije povinovao Crkvi? Koji je to necrkveni put kojim je išao Sveti Nikolaj Žički?
 
A pod postom koji je subotom zabranjen, pozdrazumeva se suhojedenje, a ne jedenje kuvanih jela na vodi tri puta dnevno. Ta je stvar pravoslavnim Srbima oduvek bila kristalno jasna. O tome govori naš najveći kanonista, episkop Nikodim Milaš, u svom tumačenju 66. pravila Svetih Apostola, a i neki drugi pravoslavni kanonisti, npr. Zonara i Valsamon. A Sveti Sava, u tumačenju 53. pravila Svetih Apostola u Zakonopravilu, naslanjajući se na svepravoslavno učenje, kaže (Zakonopravilo Svetog Save, Manastir Žiča, 2004, u prevodu dr Miodraga M. Petrovića,str.141): „Sveti apostoli i sveti oci prepodobni ustanovili su da se ne posti nikako: u sve subote osim jedne – Velike subote, i u sve nedelje, i u sve dane Gospodnjih praznika. Ali mnogi od svetih otaca postiše, na primer, do 10 dana, ili do dvadeset, ili više od toga, a poneki od njih do četrdeset dana produžavahu post. Prema tome, oni rasudiše da pravila ne prestupaju oni koji poste u takve subote i nedelje. Tako, ako ko hoće u određene dane da se uzdrži i da toliko posti neprekidno kao i oni, pa bilo da u te dane i padne subota ili nedelja, ili kakav drugi Gospodnji praznik – takav se neće osuditi kao prestupnik pravila“. Treba li se ovome još šta dodavati? Smatramo da ne.
 
Vrlo precizan odgovor na pitanje koje teologe slediti i koju teologiju smatrati istinitom, dao je iguman Georgije Grigorijatski: „Po svetom Grigoriju Palami istinita je ona teologija koja se zasniva na opitu božanske blagodati. Taj opit imaju podvižnici, oboženi ljudi, koji su u stvari jedini istinski bogoslovi. Mi prihvatamo i bogoslovstvovanja onih koji nemaju opit, ali imaju smirenje da dosledno prate opitne svetitelje. Njihova teologija svakako nema onaj značaj koji ima teologija bogovidaca. Postoji i prazna teologija koju upražnjavaju oni koji se ne oslanjaju na teologiju svetaca, nego se čak njoj i suprotstavljaju.“ Mi znamo da su i Otac Justin i Vladika Nikolaj bili bogovidci, a oni su Srbe blagosiljali da se za Pričešće spremaju kako su i vekovima radili: posteći od ponedeljka do subote ili nedelje na vodi. Pri čemu je, ne zaboravimo, post sa jedenjem jela kuvanih na vodi, i to tri puta dnevno, ublaženje posta. Pod postom se u ranoj Crkvi i tipiku podrazumeva neuzimanje hrane i vode do šest uveče (kako se danas drži Veliki Petak), a posle uzimanje hleba, vode i nekuvane hrane; polupostom se nazivalo neuzimanje hrane do tri popodne; jedenje, tri puta dnevno, jela kuvanih, makar i na vodi, već je ublažavanje posta, dok je jedenje jela na ulju (o ribi da i ne govorimo), kako bi rekao grčki teolog, Stenli Harakas, samo „posno uzdržanje“. Znači, ko od ponedeljka Čiste sedmice posti do Nedelje pravoslavlja, da bi se pričestio, jedući jela kuvana na vodi, ne drži se strogo velikoposnog tipika, nego nekog, nazovimo ga „srpskog“, minumuma, da bi, kako je govorio otac Sava iz manastira Vaznesenja, Bogu pristupio sa „učtivošću“. To ne znači da mi ne znamo da se ponegde u Ruskoj ili Grčkoj Crkvi ne posti blaže, u šta se mi ne mešamo. Kome duhovnik daje takav blagoslov, može da posti tako. (Recimo, u mnogim manastirima na Svetoj Gori monasi se pričešćuju i četiri puta sedmično, ali provode po deset i više sati dnevno na molitvama ličnim i crkvenim, a ostalo vreme u poslušanju; malo spavaju i jedu kao ptice, svaki dan ispovedaju pomisli, pa je takav način pričešćivanja za njih logičan – no, ko u Srbiji ili drugde danas živi kao atonski monasi da bi se pričešćivao četiri puta sedmično?) Zato ne smatramo da srpski pravoslavci treba da slede praksu Ruske i Grčke Crkve (ili pojedinaca u Ruskoj i Grčkoj Crkvi), kao što ne slede ni praksu svetogorskih kaluđera, iako nemaju ništa ni protiv jednog, ni protiv drugog, tamo gde postoji takva praksa i takav blagoslov, uz, naravno, hrišćanski vrlinski život.
 
Prota Ljubo je na početku svog teksta „Hrišćanski post gubi svoj smisao van bogosluženja“ rekao da mu je cilj da zbog rasprava koje se uvek pred Veliki post vode oko toga kako se posti – da „sažet i celovit pregled, po mogućstvu kratak, koji bi objasnio šta je post i kako treba da se posti“ i da prenese „pravilno Crkveno učenje o postu“. Sudeći po pitanjima koja se nameću posle čitanja pomenutog njegovog teksta, i po reagovanju njegovih zbunjenih čitalaca, rekli bismo da nije uspeo u svojoj nameri. Ali, iskreno se nadamo da sve ovo neće dovesti do polarizacije među onima koji brane Sveto Predanje. Ponajmanje od svega potrebno je duvati u jedra srpskim crkvenim reformatorima.
 
Da li će otac Ljubo dati razjašnjenja svojih, najblaže rečeno, zbunjujućih stavova, ili neće, nije u našoj moći da znamo. Ponavljamo: njegov doprinos borbi protiv ekumenizma u SPC smatramo veoma dragocenim, pogotovo kad među nama skoro da i nema sveštenih lica spremnih da se suoče sa izazovima ekumenističke prevare i papolatrije. Mi ćemo, međutim, i nadalje davati svoj doprinos očuvanju svetootačkog učenja (i prakse) o postu pred Sveto Pričešće, kao i nasleđene podvižničke prakse u Srba, objavljivanjem tekstova Svetitelja čija je teologija zasnovana na podvižničkom opitu božanske blagodati i proverenim pastirskim metodama u narodu Svetog Save.
 
Poslednji put ažurirano ( Monday, 25 March 2013 )
 


 
NAPOMENE:

  1. Format je prilagođen sajtu Svetosavlje.org, a izvorni tekst se nalazi ovde: http://borbazaveru.info/content/view/5615/1/

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *