NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POKAJANJE – JEDINI PUT KA SPASENJU

POKAJANJE – JEDINI PUT KA SPASENJU

 

POKAJANJE – JEDINI PUT KA SPASENJU
 

 
ČOVEKOVA ODLUČNOST DA VIŠE NE GREŠI
 
Pouzdan znak da je došlo do iskrenog pokajanja po kojem grešnik može da prepozna da mu je Bog zaista oprostio grehove jeste mržnja i odvratnost prema svim gresima do te mere da bi čovek pre pristao da umre nego da svojom voljom greši pred Bogom; uz to u njemu se pojavljuje osećanje želje da svima oprašta, osećanje lakoće, čistote, neobjašnjive radosti, dubokog mira, želja da sve radi samo u slavu Božiju, da omrzne i odstrani gordu želju da slavu pripisuje sebi. I obrnuto, nedostojno pokajanje, posle kojeg grehovi ostaju, izaziva osećanje nezadovoljstva, ono leže na srce kao duplo teže, kao neko teško, mutno, nejasno osećanje gorčine.
Zapamti D., pokajanje neće biti potpuno i korisno ukoliko u tebi ne bude postojala unutrašnja čvrsta odlučnost da se ne vraćaš grehu koji si ispovedio. Ako za bilo koji greh (pad) kažeš: „Oprosti!“, sve će ti biti oprošteno, ali ako tako kažeš, a onda se ponovo vratiš grehu i ne budeš se borio s njim, to ziači da je tvoje pokajanje lažno; to znači kajati se i ostajati u grehu. Sačuvaj, Gospode!
Čovek treba da pozna svoj greh i da ga omrzne, treba da uloži što je moguće više napora da se ne vraća ranijim bezakonjima.
Oproštaj grehova jeste sloboda od strasti, i onaj ko ih se nije oslobodio blagodaću još nije dobio oproštaj. A da bi čovek dobio oproštaj od Boga treba da promeni sav svoj život i da, ostavivši porok, stalno prebiva u vrlinama.
Pokajanje se ne ceni po količini vremena, već po raspoloženju duše. Onaj ko mrzi greh odvraća se od njega i brzo pobećuje strasti u sebi; Međutim, često se dešava da ispovednik ne primećuje svoj duhovni rast i da ga to uznemirava, kao što je na primer slučaj s tobom. Čini mu se da stoji u mestu, ili čak da je postao gori nego što je bio:“ Jedan korak napred, dva koraka nazad.“ Ne brini se, prijatelju moj, to ti se samo čini, u stvari nema slučaja da svaka ispovest ne izvrši u duši promenu na bolje kad čovek teži ka blagodati i kad ima dobru želju da se popravi, da uguši greh u sebi.
Čovek ne može sebi pravilno da sudi, ne može da zna da li je postao bolji ili gori. Samo duhovnom ocu Gospod otkriva istinu, samo on zna u kakvom su stanju duše njegove dece. Obično povećana strogost prema sebi i pojačan strah od greha u čoveku stvaraju utisak da su se grehovi umnožili i da se duhovno stanje navodno nije poboljšalo, već da se pogoršalo. Osim toga, Gospod često skriva od nas naše uspehe da ne bismo pali u farisejstvo, taštinu i gordost.
Dešava se, iako se greha nismo oslobodili, da su ga česte ispovesti i pričešćivanje Svetim Tajnama, poljuljali i znatno oslabili njegov koren, tako da uz to i sama borba s grehom i patnja zbog svesti o svojoj grehovnosti donose duši veliku korist. Zato, nemoj da se plašiš, prijatelju moj, ako čak i svakog dana budeš padao… Ustani što pre, kaj se i hrabro stoj u podvigu, i Gospod će te nagraditi za strpljenje.
Pokajanje nije samo ispovest u crkvi, to je ceo čovekov život u pokajanju, u pokajničkom osećanju. Do same smrti moramo da čuvamo ovo osećanje, stalno umom moramo da budemo u adu, to jest, da iskreno smatramo da smo dostojni ada, ali ne da očajavamo, već da se uzdamo u milosrđe Božije. Ukoliko čovek izgubi ovo osećanje svoje nepotrebnosti izgubiće blagodat.
Greh na nama ostavlja takvu mrlju koja se ne može oprati ničim osim iskrenog pokajanja i gorkih suza zbog njega.
Onaj ko ne plače zbog svojih grehova plakaće zbog kazne za greh i u ovom i u budućem životu; zato je bolje da ovde otplačemo za svoje grehove dobrovoljno i pretrpimo za njih nego da tamo večno plačemo u mukama.
Svaki greh se čini radi naslade i ulazi preko naslade, zbog toga se oproštaj grehova daje kroz zlopaćenje i tugu, a greh se isteruje gorčinom i suzama.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *