NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POKAJANJE – JEDINI PUT KA SPASENJU

POKAJANJE – JEDINI PUT KA SPASENJU

 

POKAJANJE – JEDINI PUT KA SPASENJU
 

 
UVODNA REČ
 
Prijatelju moj! Mnogo puta si se ispovedao i pričešćivao Svetim Hristovim Tajnama. Hvala Bogu! To je dobro! Pristupajući Svetim Tajnama Ispovesti i Pričešća čovek se omiva, obnavlja, oživljuje i izlazi iz hrama kao iz krstionice. U suštini, to i jeste tako. Kroz pokajanje i pričešće vraća nam se blagodat koju smo dobili na Krštenju, zato što oni vraćaju izgubljenu blagodat. Posle pokajanja i pričešća čovek oseća radost, mir i utehu.
Međutim, verovatno si iskusio i drugo, kada se u duši umesto radosti i utehe posle ispovesti odjednom pojavi nejasno osećanje mučnine: teskoba, nezadovoljstvo, nekakva potpuna raslabljenost. To je znak da si se nepravilno ispovedio i nedostojno pričestio Svetim Hristovim Tajnama. Znači da si na ispovesti bio trom i hladan, da tvoja osećanja nisu bila duboka, da u tebi nije bilo žudnje za očišćenjem, srdačne skrušenosti zbog grehova, vatrene želje da se sjediniš s Gospodom: kada je sveštenik nabrajao grehove ti si govorio: „Grešan sam“ – mahinalno, eto ti rezultata!
Istina, duh se muči i iz drugog razloga, kada Gospod dopušta iskušenje, ali češće biva kada se nepravilno kajemo. Neki s pokajanjem mešaju samoopravdanje, pa čak i osućivanje, ostavljaju po strani lično pokajanje za svoje grehove i prelaze na duhovnu besedu, ili što je još gore, dotiču se pitanja iz svakodnevnog spoljašnjeg života. To ih rasejava i slabi pokajničko osećanje.
Neki okrivljuju sveštenika i kažu: „Otac nije uspeo da izazove osećanja kod mene. Kod drugog svi plaču, a ovaj…“
Ovakvo shvatanje je nepravilno. Nije sveštenik kriv zato što u ispovedniku nema srdačne skrušenosti, što nema pokajničkih suza. Uzrok ovoga čovek treba da traži u samom sebi. Znači, u njegovoj duši nešto nije kako valja.
Naravno, pohvalno je kad sveštenik vrši ispovest s velikim duhovnim nadahnućem, ali ako je sveštenik u poodmaklim godinama i ako je bolestan, da li se od njega može zahtevati posebno nadahnuće? A da li je to toliko i potrebno?
Ranije nije bilo zajedničkih ispovesti. Sveštenik nije morao da podseća one koji su ispovedali šta su možda zgrešili zato što je svako od njih dobro znao svoje grehove. Hrišćani su strogo pazili na svoje postupke, dela, reči, pa čak i pomisli, i zbog toga su brzo i sigurno nabrajali sve što su imali na savesti. Nisu morali posebno da naprežu sećanje: savest kao da im je došaptavala sve grehove.
Sada, pak, ljudi dolaze na ispovest kod sveštenika i ne znaju šta da kažu? U čemu je stvar? Koji je razlog za to što je savest ljudi ogrubela i otupela, i čovek više ne oseća kako ga ona grize, postao je kao bez savesti. Greši i ne primećuje da greši, a ponekad umanjuje greh, tj. govori: „To je mali greh, Bog neće pitati za njega“ – i ne kaje se.
Đavo se raduje ovakvoj bezbrižnosti ljudi, raduje se što ne žive trezveno, što ne paze na sebe i uljuljkuje ih umišljenom pravednošću. On im sugeriše pomisao: „A šta sam naročito uradio? Nisam ubio, nisam ukrao. Živim kao svi drugi.“ Ispada da nema potrebe za pokajanjem. Evo kako zli duh lukavo prilazi…
Dakle, prijatelju moj, da bismo posramili zlu silu, da ne bismo dospeli pod njen uticaj i da ne bismo poginuli zauvek, takođe treba da naučiš da se pravilno kaješ i da ne očekuješ da te drugi nateraju da osetiš skrušenost zbog svojih grehova. Jer, ako osećaš skrušenost zbog grehova samo na ispovesti i to još samo ako je sveštenik krasnorečiv i ima naročitu silu blagodatne molitve koja razbuktava srca – da li je takva skrušenost pouzdana i čvrsta? Kakve plodove može da donese ovakvo pokajanje?
Slušamo – plačemo, kajemo se… Izašli smo iz hrama i zaboravljamo da smo osećali skrušenost zbog grehova, da smo se kajali i davali obećanje Bogu kao da smo dali zakletvu pred Krstom i Jevanđeljem, da se nećemo vratiti ranijim gresima i da ćemo se uz Božiju pomoć popraviti… Sve smo zaboravili. Opet počinjemo da praznoslovimo, osuđujemo, da klevećemo, da se jedimo, gnevimo, svađamo… evo to je najstrašnije. To znači da u nama nema pravog, istinskog pokajanja: postoji samo forma pokajanja, a nema duha pokajanja. A Gospodu nije potrebna forma, već suština! A suština pokajanja se ne sastoji samo u tome da mahinalno izgovorimo grehove pred sveštenikom, već je glavno da srce, odakle izlaze pomisli, ne prima zle reči i zla dela, već da prima samo čiste i svete pomisli i osećanja, a da svemu zlom kaže: ne pristajem. Suština pokajanja se sastoji u ispravljanju grehovnog života, u samousavršavanju.
Ovakvo pokajanje je plodotvorno, ono uvek donosi dobre plodove. Ukoliko čovek rečima govori: oprosti, a sam i dalje čini zlo, kao što je činio, to se ne može nazvati pokajanjem. To je licemerje pred Bogom. Izbavi nas od toga, Gospode!

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *