NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POKAJANJE – JEDINI PUT KA SPASENJU

POKAJANJE – JEDINI PUT KA SPASENJU

 

POKAJANJE – JEDINI PUT KA SPASENJU
 

 
DVA TIPA ONIH KOJI SE ISPOVEDAJU
 
Stoji jedan ispovednik na ispovesti i pred njegovim misaonim pogledom protiče ceo njegov život. Seća se i kaje: danas se uspavao, ustao je pola sata kasnije i nije stigao da pročita jutarnje molitve, čak je i krstić zaboravio da celiva… Kajem se, Gospode, smiluj se i oprosti! Juče na putu, u brzini umalo da prevrnem kolica s bebom i jako udarih staricu – kajem se, Gospode! U toku dana sam te i te ljude uvredio i naljutio rečima i delima, hotimice i nehotice, u znanju i neznanju kajem se, Gospode! Milicu sam nepravedno kaznio, a Jovana je bila nevaljala i zaslužila je kaznu, a ja je čak nisam ni opomenuo – kajem se. Gospode, smiluj se i oprosti itd. I što se više udubljuje u svoj život njegovo srce postaje sve skrušenije. Čini mu se da je gori od razbojnika, da je gori od bludnice. „Razbojnik,“ misli on, „krvlju je platio svoj greh, a ja živim u blagostanju, a dela mi nisu ništa bolja od njegovih. Čas jednog zakačim rečima gore nego bodežom, čas drugog ubodem kao mačem. Razbojnik je pogubljivao samo ljudska tela, a duše im je spasavao: umirali su kao mučenici, a ja… jadni ljudi! Koliko ih vređam! Čas trpe od mene, čas od ovog-onog, isto tako nerazumnog kao što sam ja… Čovek i ne želi da čini loše, a ono samo po sebi tako ispada kad zaboravi molitvu i bude rasejan. Evo, na primer, jučerašnji slučaj… Kupio sam ženi cveće, hteo sam da joj čestitam imendan, da je obradujem. Odjednom mi u susret dolazi Tanja s nepoznatim mladićem. Počeh da se pravim važan pred njom kao dečarac, udelih joj mnogo komplimenata i utrpah buket… Jadna, kako se zbunila… Dobro, pred sobom mogu da se opravdam time što je mnogo dobra učinila našoj porodici i dostojna je još veće pažnje, a ženi sam kupio drugi buket. Ali, nije stvar u tome! Zašto nisam bio taktičan, oprezan, budan?.. Došla je, jadnica, sva u suzama. Kaže, mladoženja joj je napravio scenu. Pitao je: ko je to? I šta je to? Nisam znala šta da odgovorim…
I uvek sam takav, čim napravim i korak bez molitve odmah je to sablazan za ljude, bilo šta da kažem ispada nesporazum… Teško meni! O, Gospode! Samo se u Tebe nadam! Pomozi mi da uvek čuvam molitvu u umu. Učini da bude nerasejana, da đavo ne pravi od mene svoju igračku i da ne pravi svoje spletke ljudima preko mene, prokletog.
Gospod nije osudio bludnicu, ali su je svi drugi osudili i hteli da je kamenuju. Kakvu bruku je doživela! Kakvu sramotu, kakvo poniženje! A ja?… Oh! Najnesrećnije stvorenje! Smatraju me pobožnim čovekom, navode me kao primer za ugled, a mene gore od životinje nerazumne pobeđuje pohota. Gde je moje uzdržanje? Gde je poštovanje zakona, dana uzdržanja? Sve je pogaženo grehom sladostrašća. Jadna suprugo! Svojom požudom vučem te u ad… Moli se za mene, rođena, slab sam… O, Gospode, spasi nas – kako god znaš!
Teški, prigušeni uzdasi otkidaju se iz njegovih grudi… Sve same greške, sve sami grehovi…
Poštedi, Sazdatelju milosrdni, pomozi da se popravim, jer bez Tebe nemam snage ni da pomislim nešto dobro.
Stoji on tako i oseća iskrenu skrušenost u srcu. Ne primećuje kako ga pritiskaju, guraju, kako ga gaze… Potpuno se udubio u sebe, u svoj telesni omotač, kako se kaže, uvukao se pod kožu radi unutrašnjeg rada na svojoj duši, na svom srcu, da bi ih što je moguće potpunije očistio. Iz dubine srca vapije: „Spasitelju! Ne dolazim Ti zato što mogu da Ti prinesem čvrstu, nepokolebljivu veru, srce puno nade i pokornosti. Ne!
Dolazim zato što nemam ništa, što sam postao ubog i što bih želeo da se ponovo obučem u odeću svetlu, u odeću čistote. Trpim hladnoću i žeđ, i samo Ti možeš da me nasitiš hlebom života i da me napojiš izvorom žive vode. Gospode, ne ostavljaj me. Snago moja! Pohitaj mi u pomoć!“
Stoji on kao sveća pred Bogom, kaje se, oseća skrušenost, usrdno se moli žaleći što je služba brzo prošla. Želeo bi da produži bogosluženje. Ne želi da se rastane od hrama. Ovde je tako lepo, lako i radosno! Ovde oseća blizinu Boga, Majke Božije i Svetih, koji ga živim očima gledaju s ikona nežnim i ohrabrujućim pogledom.
Ovakvo pokajanje uvek biva plodotvorno. Ono donosi mnogo-mnogo dobrih plodova i ispravljanje života. Čovek sve sigurnije ide lestvicom vrline i ovakvi vernici dostižu čistotu i svetost života kao Prepodobni Jona i Vasa Pskovo-Pečerski i njima slični.
A drugi ispovednik stoji na ispovesti i muči se dušom i telom. On ne zna šta je unutrašnji rad na sebi. A zašto ne zna? Pa zato što ne želi da zna! Zašto, kaže, da se opterećuje suvišnom brigom? Čovek veselije živi kad ne misli o grehovima (po njegovom shvatanju). I sva njegova briga na ispovesti se sastoji od toga da odgurne od sebe sve i da sam komotno stoji, da se naslađuje praznim, grehovnim pomislima, maštanjima ili je u mislima opterećen stvarima iz zemaljskog života, samo ne molitvom.
Bogosluženje mu teško pada. Došao je u hram da bi se ispovedio i pričestio Svetim Hristovim Tajnama ispunjavajući spolja dužnost pravoslavnog Hrišćanina, a ne zbog unutrašnje želje srca. Nije navikao i teško mu je da stoji u crkvi, evo ga gde ropće: „Zašto sveštenik oteže i ne počinje ispovest? A što si ti prva stala? Došla si poslednja! Mali, što ti ovde stojiš? Ti nemaš grehova!“
Šta će ovaj jadni čovek dobiti od ispovesti? Ako ne oseti skrušenost srca zbog svojih grehova ispuniće samo obred, ali će kao i ranije biti daleko od pokajanja i iz hrama će otići s istim onim teškim haotičnim osećanjem s kojim je došao u hram: ostaće neobnovljen i neisceljen.
Iskreno kažem, D., žao mi je ovakvih ljudi kao što je čoveku žao potpuno slepih ljudi. Međutim, telesno slepilo je prolazno, kao što je prolazan naš život na zemlji i zato nije toliko strašno i opasno kao duhovno slepilo koje zauvek upropaštava dušu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *