NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » POKAJANJE – JEDINI PUT KA SPASENJU

POKAJANJE – JEDINI PUT KA SPASENJU

 

POKAJANJE – JEDINI PUT KA SPASENJU
 

 
ISPOVEST
 
Jedno od glavnih dejstava pokajanja jeste ispovest. Nakon što se grešnik osvesti, poput jevanćeljskog bludnog sina, ispita reči i savest, pozna svoje grehove, obrati se Bogu sa skrušenim i smirenim srcem, prekori, osudi i oplače sebe pred Njim, on mora iskreno da ispovedi svoje grehove pred sveštenikom, da otkrije svoje grehovno stanje.
Prilikom pristupanja ispovesti treba ispuniti tri uslova:
Treba da se pomiriš sa svima kojima predstavljaš teret. Ako nisi stigao lično da se pomiriš, onda njima u mislima oprosti od sveg srca, opravdaj ih, a sebe okrivi. Kad se sretneš s njima zamoli ih za oproštaj i ponašaj se u skladu sa svojim pokajničkim osećanjem.
Treba imati skrušenost srca i smirenje. Onaj ko se kaje i spoljašnje treba da pokaže svoje smirenje, da klekne na kolena.
Moli se nerasejano.
Dakle, pre svega moraš da se pomiriš sa svima koji su ti teški i kojima si ti težak. Možda ćeš reći: „Zašto da idem da se mirim, ja se ni na koga ne ljutim. Ko se ljuti na mene neka moli za oproštaj.“ A zašto se ljute na tebe? Znači, nečim si ih povredio! Hajde, proveri svoju savest! Ukoliko se ispostavi da ti je savest zaista čista, da nikoga ničim nisi uvredio, ipak, radi ljubavi prema bližnjem, prići i zamoli za oproštaj sve one koji se gneve na tebe zbog zavisti, zbog ljubomore ili nekog drugog razloga. Jer, oni su u velikoj opasnosti. U Jevanđelju se kaže: “ Svaki koji se gnjevi na brata svoga ni za što, biće kriv sudu“ (Mt. 5, 22). I ako ne uložiš napor da se pomire s tobom, ispostaviće se da si i ti narušio zapovest Božiju o ljubavi. Kako ćeš prići Čaši Života?
Neki kažu: sramota je i poniženje moliti za oproštaj. Sramota je zavlačiti ruku u tuđi džep, a dobro delo nikad nije sramota učiniti. Ovim čovek pokazuje svoje smirenje, a smirenje i ljubav su najveće vrline. U onome ko se toga stidi, znači, još nije nestala strast gordosti, i on upravo nje treba da se izbavi, treba silom volje da primora sebe da moli za oproštaj. Ponekad^ljudi postavljaju pitanje: „Oče, šta da radim kad ne žele da se pomire?“
Ljudi ne žele da se pomire samo s onima koji mole za oproštaj, a istovremeno opravdavaju sebe.
Ljudske duše se međusobno razumeju, da tako kažem, bez reči, srce srcu govori, tako da ako iskreno praštamo, ako se ne vređamo i ako za sve krivimo samo sebe, a druge opravdavamo sigurno će se s nama pomiriti čak i najnepomirljiviji neprijatelji.
Međutim, ako čak ni u takvim uslovima ne žele da se pomire onda “ činite dobro onima koji vas mrze“ (Mt. 5, 44). Ako budemo činili dobro onima koji nas vređaju ta milost će nas više od svih drugih dobrodetelji zaštiti na mitarstvima i na Strašnom Sudu.
Nemojmo, prijatelju moj, nikoga ponižavati, ni pred kim se ne uznosimo, sećajmo se da smo gori od svih i zato na svaku prekornu reč iskreno recimo: oprosti. Ova reč odagnava smućenje od duše, guši gnev, uništava razmirice, čini da zavlada mir, tako da zla sila nema mogućnosti da naškodi onome ko od srca kaže: “ Kriv sam, oprosti mi.“
Na ispovesti čovek ne treba da čeka da mu duhovnik postavlja pitanja, već sam treba da ispoveda svoje grehove, ne stideći se, ne skrivajući i ne umanjujući njihovu važnost. Ukoliko je ispovest zajednička, čovek treba sve grehove koje sveštenik nabraja, da dovede do svesti i da ih oseti i da prizna da je kriv za sve, jer ako neke grehove nismo činili delom, mogli smo da ih počinimo rečju ili mišlju. Reč „grešan sam“ treba izgovoriti s osećanjem dubokog pokajanja, a ne mahinalno.
Ispovest je podvig samoprinuđivanja. Mnogi ne mogu da izbegnu sablazan samoopravdavanja i na ispovesti često govore duhovniku: eto da sam zgrešio – zgrešio sam, ali taj i taj me je primorao na greh… Naročito kad se ljudi kaju za svađu, gnev, razdražljivost, obavezno osuđuju druge. Njih krive, a sebe opravdavaju. Ovakvo pokajanje je falš, lažno, lukavo, licemerno, mrsko Bogu. Ono je znak samoljublja i odsustva ličnog dubokog pokajanja.
Ponekad ljudi kažu:
“ Oče, imam slabo pamćenje ne mogu da se setim greha.“ Pogledaš, mlad, zdrav, čovek, a žali se na zaboravnost.
„Ne,“ kažem,“ nije stvar u pamćenju.“
„Stvarno, oče, ničeg se ne sećam.“
„Verujem, verujem! Ali, to nije zbog toga što imaš loše pamćenje, nego zato što živiš nepažljivo i rasejano i ne pridaješ grehovima ozbiljan značaj. Ne zadržavaš pažnju na grehovima koji imaju ozbiljan značaj. Ne zadržavaš svoju pažnju na gresima, ne fiksiraš ih u sećanju, zato ih i zaboravljaš.“
Eto, i ti, D., treba na to ozbiljno da obratiš pažnju, kod tebe takođe postoji nedostatak u tom pogledu.
Ne zaboravljamo da sednemo za sto zato što hoćemo da jedemo… Ako bismo isto tako snažno žudeli za nebeskom hranom takođe ne bismo zaboravili svoje grehove. Čovek ne seda za sto s džakom na leđima, u kožuhu i rukavicama. Prvo zbaci teret, oslobađa ga se, jer mu on smeta da jede. Tako i Nebeskom Trpezom nećemo moći da se nasladimo ako pokajanjem ne zbacimo sa sebe teret grehova. Duša se svakodnevno opterećuje grehovnim teretom, svakog dana treba i da ga zbaca pokajanjem.
Ispovedaj se Bogu pred krstićem koji nosiš oko vrata. To je krajnje neophodno onome ko zbog životnih uslova ne može često da se ispoveda i pričešćuje. Gospod prima i ovakvo pokajanje. Tako ćeš se navići i zapamtiti svoje grehove i prebivaćeš u stalnom spasonosnom pokajanju. Primer za ovo jeste Prepodobna Marija Egipatska.
Navika je druga čovekova priroda. Ona, kako se kaže, ulazi u njegovo telo i krv i postaje neodvojiva od čoveka, kod njega se razvija takozvani refleks. Čovek mnoge stvari radi iz navike ne razmišljajući: trepće, pravi ritmične pokrete prilikom kretanja i sl.
Čovekova navika da trepće čuva rožnjaču da se ne osuši, navika da maše rukama prilikom hodanja pomaže čoveku da sačuva ravnotežu; tako je i u duhovnom životu, na primer Prep. Makarije Egipatski je stekao pobožnu naviku da sve stvari zakršta i da se pre početka svakog posla krsti, t.j. da ništa ne počinje bez blagoslova. Jednom je demon smislio kako da ga iskuša. „Sakriću se,“ misli, „u umivaonik i nateraću ga da zaboravi, on će zaboraviti da zakrsti umivaonik, a tada… eh, kako ću se našaliti s njim!“ Tako je i učinio. Prep. Makarije prilazi umivaoniku, iz navike ga zakršta i krsnim znamenjem zapečaćuje demona u umivaoniku. Demona je opalilo krsno znamenje i on poče da preklinje Prep. Makarija da ga pusti.
Vidiš, D., kako je za nas dragocena pobožna navika, i uopšteno govoreći, čovek treba tako da bude raspoložen da smatra da je bolje da ne greši nego da pošto zgreši ispoveda grehove.
Ma kako potpuna i iskrena ispovest bila ipak će na duši još biti uočljivi tragovi grehovnih mrlja. Oni će se konačno izgladiti tek onda kada s radošću od Boga primimo i epitimiju (kaznu) za svoje grehove. Međutim, ko se od nas raduje patnjama i bolestima? Retko ko! Dakle, iz dana u dan, iz godine u godinu grehovi se talože u duši i od takve težine biva teško ne samo samom čoveku, već i duhovnom ocu. Demoni nam obično sugerišu ili da uopšte ne ispovedamo grehove duhovnom ocu ili da ih ispovedamo kao da se to desilo nekom drugom ili da prebacujemo krivicu svog greha na druge. Eto, posvađao sam se i izgovorio mnogo suvišnih reči zato što su me M. i P. izveli iz takta, naveli su me na to.
Ispovest sa samoopravdanjem je mrskost pred Bogom! Gde je skrušenost zbog grehova, gde je samoponiženje? Umesto njih prisutno je osuđivanje! Ranijim grehovima dodali smo novi greh… Pomešali smo kašu s razbijenim staklom (tajnu očišćenja s grehom osuđivanja) i umesto ozdravljenja dobili smo nove čireve i duševne bolesti: pomračivanje savesti, stid i prekor, težinu na duši.
Ne! To nije ispovest. To je izopačavanje Svete Tajne. Za čoveka ni u kom slučaju nije korisno da se pravda: ukoliko mu je savest čista, zašto da se brine, pre ili kasnije Gospod će pokazati istinu, opravdaće nas, a ako nas savest razobličava ne smemo više da se pravdamo, zato što se tom grehu dodaje novi greh – laž. Ukoliko nas savest ili duhovni otac razobličavaju treba pažljivo da oslušnemo i da se popravimo. Treba da se zainteresujemo za spasenje i tada ćemo bez dopunskih pomagala pamtiti svoje grehove. Čovek ne zaboravlja ono što ga zanima.
Ukoliko putuješ vozom i gledaš kroz prozor nećeš ništa propustiti. Svaka sitnica, svaka crta će ostati u tvom sećanju i sve ćeš moći da ispričaš drugima detaljno. Ako gledaš kroz prozor nezainteresovano, očima koje ništa ne vide, ukoliko si obuzet svojim mislima, tvoja priča o putovanju će biti suvoparna, kratka, u opštim crtama, bez detalja. A možda ćeš morati da kažeš čak i: „Ničega se ne sećam! Sve sam zaboravio!“ Evo tako onda biva i na ispovesti.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *