ПОХВАЛНО СЛОВО У СВЕТИМА ОЦУ НАШЕМ ВАСИЛИЈУ ВЕЛИКОМ

<p claСВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИН
ПОХВАЛНО СЛОВО У СВЕТИМА ОЦУ НАШЕМ ВАСИЛИЈУ ВЕЛИКОМ
 
Свети Јефрем Сирин
 
Приклоните мени слух ваш, браћо љубљена, приповиједаћу вам најљепшу приповијест. Јер је лијепо чувати тајну цареву, али је тајне Божије откривати добро (Тов. 12:7). Како кроз вјерне слуге Своје Господ укрепљује немоћне, од којих сам први ја (1 Тим. 1:15), тако и у мени постоји жеља да се дотакнем онога што је много помогло да се залијечи биједна моја душа. Сада желим да исткам тканину од прекрасне вуне словесне овце. Желим да изаткам одежду са предивним шарама од руна предрагих умних уста. Јер видјех једном ја овна који је имао прекрасну вуну, и словесни рогови његови јављаху божанствене глаголе. И, приближивши му се са великом борбом у духу, помало чупках са њега мале влати. Али ме сад спопаде неки неиздржив страх да сам се, не бивши мудар, одважио на овакво дјело.
Желите ли да јасно чујете какав је то ован, украшен тако добрим бојама? То је – мудри и вјерни Василије, који је епископ био у Кападокијској области, у Кесаријском граду, који је свој васиони објавио спаситељне догмате. Ваистину Василије бијаше темељ врлине, књига хвале, живот пун чуда, у плоти ходајући и духом корачајући сажитељ доњих који је гледао у горња, драгоцјенo гудало које свира у духовне лире, који је заслађивао област светих Ангела, јагње вјерно материнском животу, који је озарио пашњаке Свештенога Духа, који се у пориву силне љубави бацио и уграбио цвијет у подножју Часнога Крста; јасле догмата, словесни језик, цијена правих и корисних мисли; онај који је дубоко заронио у дубине Писма и који је пронашао свијетао бисер; раскошно украшен грозд Божанственог винограда који је небески изрицао Божију сладост; прекрасни лист свештене мудрости, исписан са висина Божанственим цртежима; најизузетнија њива горњега Царства која је изродила Богу плодове правде; брдо обрасло тајанственим ружама чији миомирис досеже до самог неба; онај који је громогласно објавио благоугодне пјесме о Господу и који је примио на небесима лагане вијенце; онај који је спознао благодат и који је, као Јов, који је обзнанио исповиједање своје Спаситељу свих: Дух Божији ме је створио, а дах Сведржитељев ме подучава (Јов. 33:4), тврдио да је Духом Светим свима проповиједао Господа Исуса Христа.
Још желим, у похвалу Василију, да наставим словесно ткање, како бисмо за празник и на помен праведника његовим молитвама и ми стекли његово знање и умиљење. Стога поново морамо да се ухватимо за чунак[1] Духа, да припремимо мисаону нит и толико да се распростремо у том послу, како бисмо на тој основи могли започети да плетемо тканину. Јер ако се трезвеноумно испреде ова нит, за оне који то желе испрешће се риза бесмртности.
Такви су почеци тајанственог питомца; такве су користи од светог стицања! Тако непрестано, као вуном обрастао, бијаше украшен он учењем, обезбјеђујући духовне одежде онима који долажаху код њега, духоносног овна Христовог стада који је себе украшавао милосрђем свијетле Цркве, вуном својом огријевајући сиромашне и роговима бодући богате. Даноноћно и неодступно боравећи у самом светилишту, са висина је примио благодат. Због тога је свакодневно својом цвјетоносном ријечју обнављао непромјенљиви украс душа; ипак, прилагођавајући се свакоме, није оскудијевао ни у разноликости. Како је одрастао међу бесмртним цвијећем, тако се и хранио он светим изданцима; како је увијек лежао на Писму, одмарао на апостолским пашњацима и веселио у свештеним дворцима, тако је и његова ријеч текла као ријека, а правда и истина његова су ударале као таласи морски. Тамо је усисавао он божанствене мисли, онде је окушао бесмртне глаголе. Тамо је окушао отмјена јела, а овдје је изрицао нама доступну ријеч. Јер није сурова била његова храна, није трње то било, него руже и љиљани, шафран и цимет. Чак и то растиње је подвргавао испитивању и из тајанственог биља извлачио миомирисну храну. Због тога је његова пречиста вуна била прекрасна и употребљавала се за ткање божанствених поука.
И да ли треба много говорити о овом овну? Ријеч његова бијаше припремљен сасуд, и то не обични сасуд, него налик на оно што је Петар видио како је на четири краја везан и како се одозго спушта на земљу (Дј. Ап. 10:11). Али тај је силазио са неба до земље и у њему су биле птице и четвороношци; а Василије нам је, пак, успињавши се ка небу, изрицао преславне и необичне ријечи. Онај сасуд се јавио само на кратко вријеме и његова слика, према откровењу које је дато само Петру, опет се успела на небо; а Василије је, многе године успињући се на висину, многима давао благодат Духа; за онај сасуд Петар је чуо са неба: “оно што је Бог очистио, то не сматрај нечистим” (Дј. Ап. 10:15) и за њега бијаше речено: Ја сам га освештао, поштујте га и ви (Јер. 1:5, Пс. 2:12). Због тога, ко неће похвалити онога кога је прославио Отац? Ко неће поштовати онога кога је освештао Син? Ко неће блаженим сматрати онога кога је блаженим начинио премудри, преумни и прехваљени Дух? О, са каквом је благом вољом одрлучено у Савјету Свесавршеног уселити се у њ и у њему ходити? Јер рече Бог: И на коме ћу да починем, ако не на кротком и ћутљивом и оном који трепери пред ријечима Мојим (Ис. 66:2). Благодат је тако натапала његов ум многопоштованим и вјечним потоцима, да је и оне који су пребивали у прљавштини својих греховних падова чинила исто онолико пристојним, колико и умивеним.
Тада се пак Господ смилова и нада мном, јавивши милост Своју, једном приликом, у једном граду; зачух тамо глас који ми говори: “Устани, Јефреме, и једи мисаону храну”. – “Откуда да узмем, шта ми је јести, Господе?” И рече ми: “Ево, у дому Мом царски сасуд даће ти да једеш”. Већма се задививши реченом устадох и ступих у храм Свевишњег. Тихо ушавши у црквено двориште и са силном жељом усмјеривши поглед ка припрати, угледах у Свјатаја Свјатих сасуд изабрани, свијетло распрострт пред паством, украшен богоприличним ријечима; очи свих бијаху уперене у њега. Видјех га да храм храни Духом, да нарочито брине о удовицама и сирочадима. Видјех тамо ријеке суза како се лију према њему, и руно живота које златним сјајем сија за све; и самог пастира како на крилима Духа узноси молитве о нама, чих и како нас поучава ријечју. Видјех Цркву како се дичи њиме, видјех каквом љубављу он љуби њу, прекрасну и величанствену. Видјех како нам предаје Павлове лекције (и поуке пророка) и закон јеванђеоски и видјех како нам усађује страх према Тајанствима. Видјех тамо корисну и спаситељну ријеч, која се несумњиво уздизаше до самог неба. Једном ријечју, видјех сав тај сабор озарен лучевима благодати. И с обзиром да је све то тако благочестиво примало своју силу од изабраног Царског сасуда, опјевах ја Премудрог и Благог Господа, Који тако славно прославља оне који Њега прослављају.
А по изласку из овог училишта Дух му Свети бијаше јавио за мене и, позвавши к себи моју јадност, питаше ме преко преводиоца, говорећи ми: “Ти ли си Јефрем, онај што прекрасно пови шију своју и узе на себе јарам спаситељне ријечи?” И одговорих му рекавши: “Ја сам Јефрем, који сам себи препречава ход небеском стазом”. Загрливши ме тада, овај свети муж остави на мени печат свог светог цјелива. Понуди ми и трпезу од оног чиме се хранила мудра, света и вјерна његова душа – не од трулежних твари припремљену храну, него препуну нетрулежним мислима. Јер расуђиваше он о томе – каквим добрим дјелима ми можемо умилостивити Господа, како требамо да одбијамо насртаје гријеха, како да преграђујемо улаз страстима, како да стекнемо апостолску врлину, како да умолимо непоткупљивог Судију. И ја, заплакавши, завапих и рекох: “Ти, оче, буди чувар мој, јер раслабљен сам и лијен. Ти ме настави на праву стазу, ти приведи у скрушење окамењено срце моје. Пред твоје ме је ноге бацио Бог духова, да би ти излијечио душу моју. Ти усидри лађу душе моје у водама упокојења.”
И да видите брижност доброг учитеља! На који је начин он овладао мојим силама: мени је он постао оно што је жезло тијелу и, искоријенивши навику неразумних страсти, скинуо је са мене мрену, ту маховину очију и, ослободивши ријеч моју од онога што је у њој било зелено и незрело, загрлио ме ревношћу и поринуо у дубине својих упутстава. Тада је моја утроба зачела благи разум, како би родила похвалу четрдесеторици мученика, зато што је овај смиони муж сродио мој слух са њиховим свакојаким трпљењем, испричавши ми како су више од свега они завољели да умру за Христа, колико су презрели све опасности само да би Њега стекли, а такође и колико је по броју било светих, а приповиједао ми је и све остало о благочешћу њиховом.
И тако, пошто ме таквог славног труда удостоји вјерни архијереј, оставивши похвале овим побједоносцима, прослављеним мужевима до друге пригодне прилике, ублажимо сада преподобног Христовог мужа, ревнитеља за мученике и њима равног по части и достојанству. Јер онако како су ови свети храбро стајали против мучитеља Ликинија и војног заповиједника Дука, тако се и овај преподобни препирао са Валентом, Аријем и надменим управником области. Они су тргали трње заблуде; и он је чупао чичке јеретичког бјеснила. Они су разорили Ликинијеве ровове; и он је паралисао Валентове указе. Они су нарушили Дукова наређења; и он је посрамио Аријеве приговоре. Они су смирили надменост војног заповиједника; и он је скршио Модестово лудило, бивши потакнут подвигом ових мученика, као што је Финес пробадао многобошце који нису сачували вјерност Богу. Зато је и желио са силном ватреношћу испити чашу, журио је да кроз мучеништво уздигне себи побједнички споменик. Мученици за вјеру у Христа трпјели су смјело, носећи на себи одједном све патње; Василије је, пак, у Христа се уздајући, смјело подносио све дуготрајне вртлоге искушења. Они су свукли са себе хаљине и удове своје дали на посрамљење; и он је хитао да свуче са себе крпе које су покривале врат и тијело. Они су у језеру к себи привукли у бешчашћу заблудјелог и приопштили га к слави; а он, крстећи невјерне у бањи обновљења, за њих је постајао заступник пред Небеским Царством. Они, у водама пржени љубављу, видјеше на главама свјетлост са вијенцима; и он, опламењен догматима Свете Тројице, прими награду за ратоборност према зломислећима.
Шта све није измишљао лукави Велиар да би одвојио Василија од горњега Царства! Раздражавао је цареве, кнежеве и народе, – а Василије је постао ослонац вјернима; подизао је у јарости све своје буре, – и ништа од тога нимало није смућивало пламеном окупаног мудраца; уздизао је немире преко својих слуга, јеретика, усмјеравао узбуркане таласе на Цркву, – и није могао потпопити брод Василијеве вјере; водио је са њиме битку јеретичким тумачењима; и истог часа је био дочекиван богословским догматима; наоружао је против њега Арија, као Голијата, – и био поражен његовом праћком из које је опалио три камена вјере; ударао је у стуб његов вјетровима зловјерја, јер су ријечи нечастивих биле вјетрови, али га није ни заљуљао, зато што се он оградио трима несавладивим зидовима Пречисте Тројице; пуштао је на њега стријеле многобоштва, – и оне су истог трена бивале одбијане Јединоначалијем. Насртали су чопори лајућих паса, – и он их је рањавао жезлом крста; вукови су се опет одијевали у овчију коже, а он је не часећи ни часа разобличавао њихово лицемјерје; журила је неправда да га смути, – и истог часа бивала поражена његовом правдом. Невјерници су се надметали међу собом у опонашању његове вјере и учења, – и одмах је бивало показивано њихово зловјерје и нечастиви начин размишљања; настојали су да оставе утисак да његову одважност имају, – и тренутачно би се разоткривала њихова неразумност.
Пошто су и противници умјели да уважавају и поштују врлину и храброст, када се мучитељев син нашао у тешкој болести, замолише Василија да се помоли за њега. А када је Василије понудио услов: “Дај ми га, да га приведем беспријекорној вјери и ослободим од свакојаког злочашћа Аријевих учења”, – и цар се сложио са тим, Василије одмах постаде заступник цара земаљског пред Царем Небеским, узнесе ка Њему обећање мужа и заузврат прими здравље дјетета. Али змије, чим видјеше дијете спасено, поново разложише вољу лакомисленог цара и, узевши му сина, крстише га водом, али не и Духом, учише га да одбацује Сина Божијега, овладавши њиме изнутра и облачећи га извана; извана се он обуче у Христа, а унутрашње Га расијецаше. Због тога после кратког времена узе Он дух од несретника, објавивши тиме незахвалност њиховог срца.
Све ово не би ниже од чудеса Илијиних, нити мање од знамења Јелисејевих. Као што су Илија и Јелисеј у живот враћали умрле, тако је и вјерни Василије молитвом отео од смрти онога који бијаше близу смрти. И опет, као што Петар умртви Ананију и Сапфиру који сакрише сребро, тако и Василије, државши мјесто Петрово и заједно са тим учествујући у Петровој одважности, разобличи Валента који украде своје обећање, и сина његовог предаде смрти. Од тог времена ови биједници и сам невјерни цар падоше духом и бијаху у великом метежу.
И ко ће како доликује описати кише чуда које је блажени и вјерни Василије показао у стварности? Пошто дакле ми немамо могућности да препричамо толико мноштво заслуга Василијевих, не говорећи о свим, показаћемо само како су и неодушевљене ствари ратовале за овога мужа.
Како је пород јехиднин (Мт. 3:7), као стријелама непрестано погађан његовим ријечима и чудесима, употребљавао све начине да истријеби са лица земље праведника, замислише злочестиви да моле цара да се он ухапси и пошаље у заточеништво. “Тешко нам је и да га гледамо” (Прем. 2:15), – говорили су они, – зато што нам се силно супротставља ријечју. Зато, царе, док је Василије ту, наша вјера неће имати успјеха”. И цар, понукан њиховим ријечима, намјери да га пошаље у заточеништво. Али тршчано перо не издржа да служи незаконитој намјери, и одмах се сломи, уразумљујући безумника да намјерава да почини велику дрскост против слуге Христовог, који проповиједа Једино Божанство – Оца и Сина и Светога Духа, и који је као бијесне псе разобличавао оне који не мисле или не тврде тако. А када син заблуде, безосјећајнији и од неживог пера, није схватио то, и када је узео друго перо како би потписао указ о хапшењу и тиме запечатио лукаву своју намјеру, увидио је тада да и то перо не може да поднесе учешће у злом дјелу које је овај пожурио да изврши. Зашто журиш, царе, да у туђу земљу пошаљеш онога у коме борави Онај Који све испуњава? Ради чега се прихваташ да савладаш несавладивог? Зашто из града изгониш небеског грађанина? Ако и треће перо узмеш, видјећеш да ће и оно да се поломи, неће издржати, неће саучествовати са тобом. Тако заиста и би. Тада јавно свима би објављена побједа, и као побједнички споменик непобједивом послужила су три пера, која постадоше заштитници проповиједника Јединосуштне Тројице. Рука је хитала да обзнани казну, а пера су задржала узалудну његову усрдност. И као што је жезло Мојсијев посрамило све врачаре и остале чаробњаке египатске, тако су и пера истог часа у ништа претворила замисао нечастивих и синова таме.
Како да те опјевамо, блажени оче Василије! Ти остима пробадаш и прогониш заблуду, разумно се запућујеш заједно са пчелама и странствујеш по ливади Богонадахнутог Писма и тамо слијећеш за нас на цвијеће пророчко, пијући росу апостолску, живот јеванђеоски, и увијек засједаш у уља врлине те од њих нама правиш Божанствену награду; ти премудро у Духу Светом производиш мед божанствене и беспријекорне вјере; ти нас учиш да занемарујемо лукаве осе и узносиш вјеру до самог неба; ти си вапио, као Давид: Колико су слатке гркљану моме ријечи Твоје, слађе од меда устима мојим (Пс. 118:103).
О, вјерни Василије, који си угодио Богу као Авељ, који си се спасио као Ној, који си именован другом Божијим као Авраам, који си принесен у жртву Богу као Исак, који си смјело претрпио искушење као Јаков, који си величанствено прослављен као Јосиф, који си потопио новог фараона и море страсти расијекао жезлом крста као Мојсије, који си посвећен у архијереја Господњег као Арон, који си обратио у бјекство непријатеље као Исус Навин, који си због ревности удостојен благодати као Финес, који си очишћен мисаоним огњем као Исаија, који си созерцавао Сједећег на Херувимима као Језекиљ, који си заградио уста лавовима као Данило; ти си предивно ногама погасио пламен противника као три дјетета у пећи; проповиједао си као Петар, учио као Павле, исповиједао пострадалог Бога као Тома, богословио као Матеј, Марко, Лука и Јован, учио безаконике, преобраћао нечастиве, благоугађао Богу као апостоли. Помоли се за мене, крајњег жаљења достојног, и оживи својим молитвама, оче, ти смиони – мене раслабљеног, ти ревностан – мене лијенога, ти усрдан – мене немарног, ти мудри – мене неразумног, ти који си сакупио скровиште врлине – мене који ниједне заслуге немам. Јер те је узвисио Отац великодушја, блаженим те је учинио Син Божији, у свети храм претворио Дух Свети. Њему приличи слава, моћ и величанство у свим вијековима!
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Ходалица на разбоју за ткање – прим прев.

 


СВЕТИ ЈЕФРЕМ СИРИН
ПОХВАЛНО СЛОВО У СВЕТИМА ОЦУ НАШЕМ ВАСИЛИЈУ ВЕЛИКОМ

ШТАМПАНО ИЗДАЊЕ

 Књига: Святой Ефремъ Сиринъ -ТВОРЕНИЯ – Томъ 2
стр. 308-317
 Дело: ПОХВАЛЬНОЕ СЛОВО ИЖЕ ВО СВЯТЫХ ОТЦУ НАШЕМУ ВАСИЛИЮ ВЕЛИКОМУ
 Издато: 1993


ИНТЕРНЕТ ИЗДАЊЕ

 Објављено:
8. октобар 2009.
 Издаје: ©
Svetosavlje.org
 Уредник:
прот. Љубо Милошевић
 Основни формат:
Владимир Благојевић
 Превод:
Игор Миковић
 Дизајн странице:
Станоје Станковић

Comments are closed.