NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Knjige i izabrani članci » PODVIŽNIČKA I BOGOSLOVSKA POGLAVLJA

PODVIŽNIČKA I BOGOSLOVSKA POGLAVLJA

Prepodobni JUSTIN Đelijski (Popović)

PODVIŽNIČKA I BOGOSLOVSKA POGLAVLJA
 
Stoslov Prvi
 
1. Svi – sve ostale religije – tražili su da se bude nad čovekom, da bi se izbegli gresi čovečji; da se bude nad svetom, bez sveta, bez zemlje, da se ne bi uprljali i učinili zlo, – Hristos jedini traži da se bude u svetu zla, ali bez zla; međ ljudima zlim, ali bez zla; u blatu, ali da se ne okaljamo. Biti u zlom svetu, ali ne biti zlo, to je moć koju Hristos daje. I zato je Hristos unositelj borbe, mača koji deli i seče zlo od sveta. – (4. I. 1915. Vladičin Han).
 
2. Ljubav je novina u Hristu, jedina novina. Ljubavlju je Hristos nov i Bog. „Ko je u Hristu – nova je tvar“. Ko ljubavi nema, još je u Starom Zavetu. Znak Hristov – to je ljubav. – (21. VIII. 1916. London).
 
3. Ljubav je jedina jednakost moguća na zemlji: jednakost čoveka sa čovekom; čoveka sa ljiljanom; vrapca sa čovekom; jednakost svega sa svim, svega na zemlji sa svim što je na nebu; jednakost univerzalna, jer se na Bogu osniva, a Bog je jedan na nebu i na zemlji, u ljiljanu i čoveku. Bogom smo jednaki kroz ljubav. – (21. VIII. 1916).
 
4. Stradanje je vino kojim Hristos pričešćuje čoveka iz putira ljubavi. – (21. VIII. 1916).
 
5. Molitva je prosfora umešena od suza i srca. – (26. VIII. 1916).
 
6. Oprosti mi, Bože, ali ja najviše volim Boga koji plače. Ne zato li najviše volim Hrista? – (26. VIII. 1916).
 
7. „Jer koliko je obećanja Božjih u njemu su da, u njemu su amin“ (2 Kor. 1, 20). U Njemu su: da; u Njemu – Hristu Bogočoveku – su sva obećanja Božja; u Njemu, ne u čoveku, ne u kulturi, ne u civilizaciji. Njegovo da – ostalo se sve dodaje; svaki bol – ispunjen obećanjem. U Njemu je: sve.
 
8. Molitva – destilator misli, i rešeto, sito, kovnica, likolivnica.
 
9. „Žrtva je Bogu duh skrušen: srce skrušeno i smireno Bog neće poniziti“. (Ps. 50. Molitvenik).
 
10. Dostojevski i Sveti Pavle: naš rat je sa duhovima nečistim ispod neba (Efesc. 6, 12). – U Dostojevskom stalno se osećaš kao između dva Zaveta, Starog i Novog; uvek krik Isaijinski za Mesijom, za Gospodom, ne za čovekom, ne za verom u čoveka: niko ne veruje u čoveka – Dostojevski je tu. Sva zapadna literatura veruje, previja se radi čoveka. Dostojevski uvek pruža ruke ka Hristu iz Sodoma i Gomora svog. – (Oksford, 1917).
 
11. Svi vi koji se borite protiv Hrista – ličite na vojnike od voska koji jurišaju na vatru. Niče: rastopio se u ludilu – kada ga je dodirnuo užaren prst nebeske ognjene mudrosti. „Kao što se vosak topi od ognja, tako će bezbožnici izginuti od lica Božjega“ (Ps. 68, 2).
 
12. Sva planeta zaudara na smrtnost: greh: i đavo: i čovek. U ponoći – slatkodisajnim molitvama duša se odiže iz zlosmradija u nadsvetsku sladkomirisnost tvari u Hristu. – (ponoć 21. IX. 1919. u Atini). Ponoć sam nosio u zenici duše svoje, po ponoć u svakom čulu svom, i On me je svemilostivo izveo iz otrovne prašume životnih užasa na čudesni put Svoj, gde se svaka ponoć pretvara u trosunčano podne, i svaka smrt u život besmrtni. Zato Mu dugujem hiljade života; hiljadu večnosti da imam nikad Mu se odužiti ne bih mogao; hiljadu duša da imam sve bi ih poveo čudesno čarobnim putem Njegovim.
 
13. 2. Korinćanima 6, 16; „Vi ste crkva Boga Živoga“: ???s, temple, hram. „Dom Oca mojega je dom molitve, a vi od njega načiniste pećinu hajdučku“ (Jn, 2. 16). Crkva si ti: duša je stalno na kolenima (= na molitvi), sve biće u stalnom bogosluženju; prestane li molitva: kako ću živeti ja sutra? – Ulaziš u hajdučke račune, u pećinu pretvorenu crkvu. Crkva je za molitvu, ne za hajdukovanje. Hajdukuje s dušom kultura, civilizacija, jer stvari, carstvo stvari unosi u dušu: novac, trpeze, golubove, knjige (Jn. 2, 14), – te od doma Očevog načini pećinu hajdučku… Stvari smo uneli u dušu, o Gospode, u dom tvoj. Hajdučke račune vodimo… Tvoje stvari pokrali smo, etikete smo naše prilepili, lik naš – čovečiji, hajdučki. Gospode, da dođe carstvo tvoje, i protera hajduke iz duše moje.
 
14. „Gospode, daj mi suze i sećanje na smrt“. – Molitva Sv. Zlatousta. (Oksford, 1917).
 
15. „Svjatim Duhom vsjaka duša živitsja i čistotoju vozvišajetsja – svjetljejetsja Trojičeskim Jedinstvom svjaščenotajnje“) – Troičnovidni karakter duhooživljavane i duhoočišćavane duše. – (Oksford, 1918).
 
16. O postepenom rasprostiranju blagodati kroz sve udove tela i duha i istiskivanju grehovnosti, vidi: Sv. Makarije Egipatski, O čuvanju srca.
 
17. „Zato, u svim našim aktima, i pre svega kad se tiče pristupa božanskim stvarima, treba početi od molitve“. – Dionisije Areopagit, „O božanskim imenima“ III, 1. – (Oksford, 1918).
 
18. „Radujsja, Bogorodice, svjetloje blagodati poznanije“ – oko tog molitvenog klika grupišu se svi vapaji ogrešene (= ogrehovljene) gnoseološke ličnosti kroz molitvene vapaje. Iz bezblagodatnog, i time mračnog, poznanja, iskoreniti se(i ukoreniti se) u blagovesno-blagodatno poznanje. Devičanstvo uma u Presvetoj Djevi… Tu je od-dih, tu pristanište posle bure vanblagodatnog neznanja, koje stilizira suštinu svoju u sebe-negirajućem (=sebe-smiravajućem) molitvenom vapaju: „Isuse, Sladčajšij, očiščenije uma mojego“. „Umiri žizan moju“ Miro-rodice, jer Bogo-rodice. – (3. X. 1920. Skoplje).
 
19. Ličnost: celostna = samosaznanje = bogoobrazna samosvest = bogosvest, prožima sav fizički aparat ličnosti, koji se dopadno (= pre pada) organski proširivao na sav svet tvari: svu kompleksnu tvar Adam čuvstvuje kao svoje telo, kao svoj prošireni instrument, oživljen, održavan astrakiklono-magnetskim dinamisom bogoobraznog samosaznanja. Pad (Adamov): prekid, otkid, smanjenje ličnosti, poremećaj: tvar postaje ne svoja, nelična, bezlična, tuđa… (8. IX. 1920. Vranje).
 
20. Početak mudrostistrah Gospodnji, „strah Božji“ (Priče 1, 7). Na molitvenim nogama ulazi se u mudrost Božju. Svaka tvar – Gospodnja: kako ću ući u Gospodnje bez straha, da Gospoda ne uprljam, ne unizim, tvar mu obesmislim i obezmudrim? Molitvenim strahom počinje mudrost. Strah me je, Gospode, kad ulazi oko moje u list ružin, jer list živi Tobom i u Tebi. Jeza mudrosti, drhtaj mudrosti = tajne Božje opkoljavaju me – jer si Ti imaoc mudrosti; Ti Gospodar, Gospode, a ja prosjak, koga je strah da pohabalom dušom i dronjavim pogledom ulazi u riznice mudrosti Tvoje. – Nestrah od Boga = nemudrost i ludost i glupost. Đavo – nestrah od Boga = ovaploćenje gluposti, laži, nemudrosti. Bez straha od stvari i pojava pišu danas pisci i zato su nemudri.
 
21. Stradanje je negacija života, negacija smisla, Boga, stradanje odriče život, čoveka, – tako vele svi Petrovi učenici bez vaskrsenja (sr. Mt. 16, 22). Dostojevski u stradanju vidi potvrdu, najdublju, čovečnu – života. Opravdanje života. „Vь pitkь korčusъ“ – no „Я esmъ“). Opravdanje stradanja jedino moguće vaskrsenjem; vaskrsenje: jedino oko, koje providi tajnu smrti; uskok u večnost. Kako je moguće opravdanje stradanja za one, koji se završavaju grobom, ne idu dalje, sve slivaju u njega? – (Oksford, 1917).
 
22. 10. V. 1917. ponoć (Oksford): Ekstremi se sve više i više razmiču, beži obala od obale, okom ih čovek odgurava; zlo ogromno, dobro ogromno, čovek u bezdanu meću njima; ne toliko širok duhom da ih obuhvati, ni telom da ih privuče, – i očajanje raste, i ekstremi se razrastaju i čovek se kričući smanjuje, smanjuje, smanjuje, o – ništa, o obučeno u svetlost očajanje, o okata bolest, o duboka smrt, – nemoć, ništavnost, crva brat. – Gospode, pomiluj me… i Bog primiče obalu obali, ekstremno ovaploćava; samo Bog, samo Hristos, samo On sjedinjuje razjedinjeno…
 
23. Jov. 3, 8: „Duh diše gde hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide: tako je svaki ko je rođen od Duha“. – Neizmerljivost, neokategorisanost Duha. „Bog Duha ne daje na meru“ (Jov. 3, 34).
„Svaki rođen od Duha“ – neizmerljiv, nadlogičan, nadznan, nedosežan, nadformulan; nadstilnost Duha i Duhovnog: jurodivost; životnost = život = „Bog je Duh“ (4, 24): „Gde je Duh, tamo je i sloboda“ (2 Kor. 3, 17). Život nema formulu jednu: svako formulisanje života znači šizmatičnost, seckanje, parcijalnost, usečenost, isečak: „Ja sam život“ (Jov. 14, 6). – Krštenje Duhom Svetim: svega čoveka: uma, rasudka (=razuma), srca, duha, tela: „Jeste li primili Duha Svetoga kad ste verovali? A oni mu rekoše: nismo ni čuli da ima Duh Sveti“ (D. Ap. 19, 2). Vidi 2. Kor. 3, 5: „naša vrsnoća od Boga je; nismo vrsni od sebe“. – „Duh Istine“ (Jov. 12, 26). – (Oksford, 1918).
 
24. „Telesno mudrovanje smrt je, a duhovno mudrovanje život je i mir“. – Sveti Apostol Pavle (Rim. 8, 6).
 
25. Hrišćanstvo = nova gnoseologija, jer novi duh, nova duša, novo srce = nova psihologija. Vino novo ne leva se u mehove stare. Duh Hrišćanstva ne učaurava se, ne ukategorisava se u ubuđale čaure ograničenog saznanja i uma.
 
26. Gde je Hristos (u Evropi): Gde će se roditi Hristos? Da li u gvozdenoj kolevci, u kojoj se rodilo nemačko dete – evropski rat? Hrišćanstva su ovde, hrišćanstva su onde; u pustinji i u gradu; u topovima I ubistvima, – ali Hrista mi nema: „Gospoda mi uzeše. Da niste videli gde ga metnuše? „ (Jn. 20, 2, 13). Mnogi mi dođoše sa dolamom Hristovom na sebi, a vukom u sebi. Mnogi mi dođoše pod imenom Hristovim govoreći: „Ja sam Hristos“, i „poznadoh ih da ljubavi Hristove nemaju u sebi“… (8. VIII. 1916. – Mills Hotel, London).
 
27. Deca su Carstvo Božje na zemlji. Da nas deca vode, davno bi bili odvedeni u Carstvo Božje. I neće nam se dati Carstvo, dok nas vode knjigojedi i slovojedi. Da nije dece, davno bi mi bili u grob odneseni. Deca nas oiravdavaju pred Bogom, deca i cveće… Steći detinji duh u sebi; jer jedino detinji duh ište Duh Očev, da ga On vodi i podržava. I otuda: „Ako se ne povratite i ne budete kao deca, ne možete ući u Carstvo Božje“ (Mt. 18, 3). – (17. VIII. 1916).
 
28. Jelo moje – to su knjige; slova jedem; slovima se hranim. Knjigojed i slovojed, – otuda uvek gladan i uvek žedan. I kao da su mi odbegle uši da ne čujem Njegove reči: „Jelo je Moje – volja Oca Mog Nebeskog“ (Jov. 4, 34)… Slovo ubija, duh daje život. Brojanice od slova, nije li sva mudrost čovečja, i nauka sva? Čovek se razslovio; čovek je postao azbuka, i on misli – postao je azbuka svega sveta i Boga. U štampariji je rođena naša kultura. I sve kulturno metaniše pred slovima, tim sitnim idolima. I slova su vrednost i ocenjivači svake vrednosti; i Bog je počeo da se štampa, jer je prestao da se živi, i preživljava. Štamparije su postale hramovi; carstvo slova – to je naša kultura. I zacari se slovo, i danas ubija Evropu, jer samo „Duh oživljava, a slovo ubija“ (2 Kor. 3, 6). – (20. VIII. 1916).
 
29. Rm. 10, 10: „Srcem se veruje“ – to znači: ono – organ, čulo vere. A to: njime čovek i spasava i gubi sebe. Sva naša sudbina u srcu je našem. Srcem se i ne veruje. To: srcem se bira Bog ili đavo, živi jednim ili drugim, živi radi jednog ili drugog. Od njega zavisi naš raj i naš pakao.
 
30. Greh? – Čovek hteo, i pokušao, da postane pomoću đavola Bog. Prevario sebe: svesno ostajući pri bogopostavljenom cilju: – oboženje, obogočovečenje – on praktično počeo da biva ođavoljen, đavočovek – uneo u sebe ođavoljujuću silu smrti. Otuda raspadanje čovekove ličnosti: „Ko ne sabira sa Mnom, rasipa“ (Mt. 12, 30).
 
31. „Udostoj me, Gospode, istinitom svetlošću Tvojom i prosvećenim srcem tvoriti volju Tvoju“ (Kanonik).
 
32. „Prosvećenje onih koji u tami leže, spasenje očajnika, Hriste, prosveti me obasjanjem Tvojim“ (Akatist Isusu Sladčajšem).
 
33. „Crkvenost: mir razuma, srca; to – novi život, nad-razumni“ – P. Florenski (Stolp i utverždenije Istini).
 
34. Sveti Nil: početak vere: sebe-preziranje: ostavljanje sebe, umiranje u nevidljivom. Daje sve: Aljoša: hajde za mnom: prodaj sve. Prelaz iz Starog u Novi Zavet. Granica između vere i uma: Jovan Krstitelj. (Jovan 1, 27): , Da nisam dostojan da odrešim remene na obući njegovoj“.
Prelaz iz Starog u Novi Zavet: primiti sve kao svetost, ne kidati srce od oka Hristovog: strah i pokajanje; ne ispitivanjem, nego beskrajnom svesnošću o ništavilu našem i o mesijanstvu remena Hristovog. Remen Hristov: Mesija veći od Jovana. Jovan: prelaz iz Starog u Novi Zazet. Klečeći: kajući se: obožavajući, ne mereći. Ne prilazi Hristu ištući znake, već budući žedan i gladan i siromah.
 
35. „Koji uzveruje i krsti se = spašće se; a ko ne veruje = osudiće se“ (Mr. 16, 16). Vera = krst; poverovati = raspeti sebe svega: i telo, i dušu, i um, i volju: „krstiti se u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha“ (Mt. 28, 20): otroičiti sebe, izaći iz svoje prirode i ući u Božju; raspeti sebe u Ime Hrista (sr. Rm. 6, 3)… Atmosfera i granica vere: Sveta Trojica: sav smisao i cilj Hristov: uzvesti ljude verom u dogmatičko-etičku Troičnost: Mr. 16, 16; Mt. 28, 19 -20. – (Atina, 1920).
 
36. „Hrišćanstvo je podražavanje Božanske prirode“. – Sveti Grigorije Niski.
 
37. U vreme Mitropolita Filareta živeo je Ivan Jakovljevič Korejt, jurodivi. Na samrti po slednje njegove reči bile: , , Spasitesja, spasitesja, spasena budi sva zemlja. “
 
38. Ipostasno sjedinjenje čovečje prirode sa Božanskom u Licu Isusa Hrista: uvodi u uverenost da priroda čovečja dolazi do svoje definitivne ipostasnosti samo u Bogočoveku, da je to – poslednji, završni stadijum prirode čovečje. Sa Hristom vaznesenim – vaznesenje čoveka: večno prisustvo u Svetoj Trojici: otroičenje i osmislenje čovečnog: poslednje opravdanje čoveka u ipostasnom jedinstvu sa Bogočovekom. Otuda se sve življenje naše živi na nebesima, gde Hristos sedi s desne strane Oca: tu centar naše lič nosti, tu centar gnoseološki i etički i socijalni; tu oboženost čoveka, njegova prava – bezgrešna priroda: tu čovek jedino čovečan, jedino prirodan, jer bogoobrazan, hristoobrazan, triadolik; tu jedino moguća večna kriteriologija – jedinstvo ipostasno Boga i čoveka = kriterijum (je)
Lice Hristovo, vaskrslo, vazneseno: uvek, večno, jedno i isto, uvek večni kriterijum Božjeg i čovečjeg, uravnotežitelj Boga sa čovekom, koji je greh razravnotežio, čineći čoveka egocentričnim kriterijumom svega.
Bogočovečnost – temelj i obim i rast istinskog poznanja; Lice Bogočoveka – kriterijum neizmenljiv: Bogu Božje, čoveku čovečje. Sav smisao čoveka: saovaplotiti se Hristu i kroza NJ otroičiti. Kroz sve prosijava i nad svim vlada Lice Bogočoveka, kome se , , dade svaka vlast na nebu i ma zemlji“ (Mt. 28, 18; Rm. 1, 4). – (Atina 1920 – Beograd 1935).
 
39. „Sigurna uverenost (= garancija) nade oboženja ljudskoj prirodi jeste – očovečenje Boga, koje toliko čini čoveka bogom koliko je Bog postao čovek“. – Sveti Maksim Ispovednik.
 
40. O crkvenom patriotizmu: Bog Otac: Sin = sinovi Božji – borci za nebesku otadžbinu, Gornji Jerusalim – Crkvu.
 
41. 1. Korinćanima 12: 4-6: Različite službe – jedan Gospod = sluga svih – sadržaj svih službi i službenika. Siđi na dno svoje službe hrišćanske, naći ćeš Njega – slugu svih slugu – On vrelo službenosti, moć = dinamis. U najmanjoj službi je Gospod isti kao i u najvećoj. Službe i darovi prate se mećusobno: kao Sin i Duh Sveti. Različna dejstva: iz različnih službi i darova: Bog dela sve u svemu = u tvojoj preteškoj hrišćanskoj službi dela Bog – nećeš se umoriti; umoriš li se – znači naduo si se kao da sam delaš, izbacio si Boga iz delanja. Duh: Gospod: Bog = darovi, službe, dejstva.
Daruje se čoveku dar da njime služi službu Gospodnju. Pečat troičnosti – znak hrišćanstva. – (24. II. 1920, Atina)
 
42. Efesc. 4, 11-16: Sabornost života u Crkvi: saborniziranje svih i svega: delo službe = sazidanje tela – Crkve. Sabornim naporom „svih svetih“ ulazi se:
1) u jedinstvo vere,
2) u poznanje Sina Božjeg,
3) u čoveka savršena,
4) u punoću rasta Hristovog,
5) u glavu – um Crkve; separatizmom izlazi se iz jedinstva vere i poznanja i ulazi u – jeres, nejedinstvo, nepoznavanje i neznanje. Sabornost Crkve i ličnost = ličnost cveta u sabornosga. Saborno jedinstvo vere i poznanja jedino je sredstvo da čoveka „više ne vitla i zanosi svaki vetar učenja lažju čovečjom“ (stih 14).
 
43. Apokalipsis 1, 1-4: Ulaz u Apokalipsis: na vratima Hristos otkrivenja: Alfa i Omega Apokalipsisa Hristos. Apokalipsis – samo Crkvama upućen; Jevanćelje – svoj tvari. Crkva – jedino oko kojim čovečanstvo gleda i vidi poslednje otkrivenje; jedino uho, kojim se čuju reči Hristove. Odozgo dolazi mir Crkvama, višnji mir: „O svišnjem mirje… „; mir i blagodat = blagovest; kroz Crkvu kao kroz usnice ulazi u srce sveta blagodat i mir. Sub specie Apokalipsisa Crkvama stalno nedostaje blagodati i mira, jer je mnogo žednih blagodati i mira; mnogo hristočežnjivih, i mirotražitelja. Mir Apokalipsisa = čudan početak, za vulkanske erupcije i potrese u utrobi Apokalipsisa. Mir Crkvama od Onoga koji jeste; mirotočivost neprekidna, jer neophodna za Crkvu, ia koju stalno ratuju crkvoborci i crkvomrsci; mir i blagodat, da bi blagodaću posipala glavu onih koji ratuju na nju.
 
44. „Molitva sa plačem i u duhu, hrana je uma, kao što je hleb tela“. – Antioha monaha, Beseda o molitvi.
 
45. „Samo onaj ko je poznao Trojedinoga Boga može ljubiti istinskom ljubavlju“. – Pavle Florenski (Stolp i utverždenije Istini).
 
46. , , Koji ne sabira sa mnom, prosipa“ (Mt. 12, 30). Sabiranje sebe, svoje ličnosti – Hristom; to jest: sutelesništvo, saoličenje, saojednosuštenost s Hristom, ulaženje u Njegovo Ja, Mene: „sa Mnom“, čovek uspeva da dođe do sebe, nađe sebe, sabere sebe prosuta mimo i bez Hrista. Ko ne učlani sebe u telo Hristovo = Crkvu = napolju je, prosipa sebe, nema sveze savršenstva – ljubavi: jer samo novozavetnost krvlju spaja, sjedi-šuje razjedinjeno starim životom – čovekom pre, i ako ne protiv, Hrista. Van Hrista se čovek „razdeli“ (Mt. 12, 25-26); uvek je carstvo razdeljeno „po sebi“. Duh Sveti – sabiratelj ličnosti: otuda u stihu 31. kao jedini način sebe-sabranja, oličenja, jeste ne činiti greh i hulu na Svetoga Duha, ne razdeliti sebe od Njega. – (1918-1921. Oksford – Atina).
 
47. Liturgičko Crkvopoznanje: „Samo onaj shvata Crkvu, ko shvata Liturgiju“. – A. S. Homjakov (Cerkov odna).
 
48. Dela Apostolska 2, 44-46. Vera = opštežiće, sveto; vera – socijalizira, ojednosuštava osećanje svetosti; krvlju (Hristovom) sjedinjeni = jedno telo; krvni zavet = opštežiće = svi udi jednog tela. – „I imahu sve zajedno“: iz jednoverja. Jednoverje = jednosušnost – jedno imanje, sve zajedno; sveti komunizam, gde je temelj od ugla Hristos, atmosfera – smirenomudrena ljubav … Crkvenost, ocrkvenjenost = ideal socijalni. Sr. D. Ap. 4, 32. – (Atina, 1919).
 
49. Knj. Jova 1, 6. 12. Put Satane: stvari, tvar: tvar staviti namesto Tvorca: zakloniti stvarima Stvoritelja … uprljati tvorevinu da bi i Tvorac bio uprljan; uništiti tvar da bi uništio Tvorca. – (Oksford, 1918).
 
50. Mark. 16, 17: Dva su znaka Novog Zaveta: ljubav i izgonjenje đavola. Znak: izgoniti đavole, ne dati im mesta. Izgoniti, jer su nasilno ušli, uvukli se. Isprazniti – i osloboditi – zemlju i čozeka od đavola. – (Oksford, 1918).
 
51. 1. Tim. 3, 15-16: Crkva stub i tvrđava celokupne Istine: rasejane Bogom po svoj tvari i ljudima. „Bog se javi u telu, opravda se u Duhu“: opravdanje tvari u Duhu Svetom, Duhom Svetim, u Crkvi, u Domu Božjem: stub svake tvari i tvrđa, temelj tvari opravdava se u Duhu. Opravdanje sveta, tvorevine, svakog stvorenja – u Crkvi – Duhom Svetim… (Oksford, 1918).
 
52. 1 Jov. 2, 15-17: Bog da vodi tvoje oko, On da bude izvor kojim oko tvoje gleda i vidi; da kroz oko tvoje gleda Bog, i voljom tvojom hoće Bog: da koren svih tvojnh čula i dela i misli bude u Bogu, da izrasta sve iz Njega: da On bude čokot, a ti i tvoje loza. Čovek ne izvor, ne temelj, ne koren, ne po sebi, nego po Bogu, iz Boga. Svet otkinut od Boga – plitak je, vara, „pohota“ je. Svet bez Boga „prolazi“ … (Oksford, 1918).
 
53. Isaija 1, 18; 59, 2; Jezek. 39, 23-24. Greh = tama, magla, nečistota, pokrivalo, krljušt, oblak: zaklanja lice Božje od oka čovečjeg: pomračenje ne samo oka već i atmosfere: greh = isparenje zla: čovek pomračava tvar svu: u grehu svom čovek prlja prirodu: zaraznost greha. Greh stvara svoj dom od srca čovečjeg i opkoljava se tamom kao stražom, da ga niko ne uznemirava pri poslu: da se zakloni od Boga. Greh: meduza koja oboji svu prirodu čovečju, a sam se skriva u toj boji.
 
54. Molitvoljublje neprekidno pojačava naše bogoljublje.
 
55. Hvala Ti, Gospode, što si nas vezao sa onim svetovima: molitvom najpre. A zatim: verom, nadom, ljubavlju, i ostalim evanđelskim vrlinama. Osećanja neiskazanog blaženstva… Zaista nisam sam, već sam utkan u one svetove. Ne mogu bez njih. Ja sam sav, ceo – tek u njima i sa njima. Razmrežavanje i umrežavanje ličnosti u sve svetove. Najšira ličnost, i najdublja. Radost od toga što su oni bliski Sladčajšem Gospodu, što se mole za nas, hodatajstvuju za nas, što je sve to ispunjeno boljim bićima nego što sam ja, nesravnjeno boljim, jer su sveti. – (29. okt/12. nov. 1943, u Savinačkoj crkvi: za vreme jutrenja ).
 
56. Greh je jedina neprirodnost u prirodi; sa grehom smrt i đavo. Ta trijada su jedina neprirodnost u Božjoj prirodi, i protivprirodnost. Tu je nepriroda proglasila sebe za prirodu. I još: smrt proglasila sebe za život, a đavo proglasio sebe za Boga. – (U vreme poslednjeg rata).
 
57. Crkva. „Sve sabravši pastirsko iskustvo“ – Oci svetih Vaseljenekih Sabora: donesoše odluke na Saborima. Tako se veli u stihiri na Hvaliteh u Nedelju Svetih Otaca šest Vaseljenskih sabora. Na živom i svetom i sveštenom iskustvu stoji svo crkveno saznanje i osećanje. Jerarsi – nosioci toga, kao i svi ostali, celo telo Crkve. Svi kao organi toga tela: ili čula, ili ćelijice, – po Pavlu: Crkva – telo Hristovo: 1 Kor. 12 gl. Svi neophodni svakome, kao i svaki svima: primer udovi u telu. – (U vreme poslednjeg rata).
 
58. Integralan čovek. To je čovek ocelomudren, oceloumljen, ozdravoumljen. „Isceli dušu moju, jer sagreših Tebi“: greh razbija, rasipa dušu, ličnost čovekovu. Samo uklanjanjem greha iz duše čovek se „isceljuje“ = postaje ceo, čitav, integralan. Otuda: samo bezgrešnim Bogočovekom savršeno integralan čovek. I svi Njime isceljeni: Crkva to lečilište. Sav smisao Bogočovečanskog domostroja spasenja u tome: vaspostaviti dopadni integritet ličtaosti. Sredstva? – Crkva, Svete Tajne, i sve što je u njoj. O tome celosnom, integralnom čoveku govori i Sveti Apostol Jakov: „da budete savršeni i celi, bez ikakvog nedostatka“ (Jak. 1, 4). – (U vreme poslednjeg rata).
 
59. Koliki je radius tvoje glavne životne misli, osnovne misli, stožerne misli, na kojoj stoji tvoja ličnost? Od čoveka do Boga, od čoveka do Bogočoveka. Tragedija čoveka nastaje kada se misao čovekova završava ma čime drugim sem Boga. – Misao: od čoveka do Boga, – to znači: čovek se razgranava i utkiva u sve beskrajnosti božanske, u sva savršenstva božanska, bogočovečanska. – (U vreme poslednjeg rata).
 
60. Uđem li u sobu u kojoj nema ikona, izgleda mi slepa, bezlična, bez prozora ka nebu.
 
61. Mat. 5, 3: „Blaženi siromašni duhom“. – Po duhu Svetih Otaca: siromaštvo duha je zato „blaženstvo“ što ono stalno žudi da se obogati, i stalno se obogaćuje Duhom Svetim: a Duh Sveti i jeste Carstvo Nebesko; bogolika priroda duha čovekova je po prirodi bogočežnjiva, Duhočežnjiva, Duhogladna: zato hrišćaninov život i nije drugo do neprekidan Duhovdan. Siromašan duhom se bogati Duhom Svetim, kako? – Pomoću Svetih Tajni i Svetih Vrlina. – (3. IX. 1966. g. Man. Kelije).
 
62. Radi čega postoji vreme? Kakav je smisao vremena? – Da ovaploti večnost – ovaploćenjem Boga u čoveku: i da kroz Bogočoveka izvrši oboženje čoveka, i preko čoveka, vremena i prostora = sveta (Rm. 8 gl. ; Ef. 1 i 4 gl. ; Kol. 2, 1). – Ovaploćenje Boga Logosa, očovečenje: centar vremena i materije, čoveka kao psihofizičkog bića.
 
63. Novine. Od kako su kod nas novine, odnosno čitanje novina, postale „jutarnja molitva modernog čoveka“, „moderni“ čovek uraganski degeneriše u „podčoveka“, čiji je i prvi predak i poslednji potomak – nečovek. – Integralni raščovek: sve se raščovečilo, i time obeščovečilo. Jer se sve oantihristilo.
 
64. Moje sušičavo ljudsko osećanje izvija se u radosno bogoosećanje, i moja osmrćena ljudska misao izvnja se u neboletnu bogomisao.
 
65. U nas hrišćana – sve je večno: večna duša, večno i telo – Vaskrsenje Gospoda Hrista to pokazuje i dokazuje. – Večno naše dobro, večno i naše zlo: pokaz i dokaz: bogataš i Lazar. – Sve u nas besmrtno: i mi – besmrtnici. Svi hrišćani; pre svega monasi. Šta je monah? Besmrtnik na zemlji: živi samo besmrtnim i večnim, i radi besmrtnog i večnog.
 
66. U Ekumenizmu: sve slabosti, zastranjenja, pogreške dolaze od zloupotrebe Duha Svetoga. Tu su potrebna najveća ograničenja, i vidovitost svetootačka: Duh Sveti se daje samo Crkvi Bogočovekovoj: veri u Bogočoveka: Pedesetnica dokaz. Ne daje se van Crkve: van Bogočoveka. Sva zastranjenja – humanističke zablude. – To je Apostolsko Predanje, i nasleđe. – Inače, tako sebe pravdaju sve zapadne „crkve“, jeresi. Sve podmeću Svetome Duhu. Ide se „po čoveku“ ovim: umesto Spasove metode – unutarnjeg preporoda čoveka – ide se humanističkim evropskim putevima: preobražavati društvom ličnost, a ne putem Spasovim: Bogom spasavati čoveka, a ne društvom.
 
67. Hrišćanin misli svetlošću; tada i stoga je pronalazač, zna dubine čovekove, kao i Duh Sveti „dubine Božje“. I još: oseća svetlošću, i dela, i korača. To i svetitelj: svetlost zrači iz celog bića njegovog. Svetlošću živi, postoji. Nimbus, oreol: zrači vrlinama bogočovečanskim, logosnim – jer Logos – „svetlost istinita“, rasejana po tvari svoj, a umnožena u svetitelju. Rudimentarno, ona u svakom čoveku, i u svakoj tvari: razlivena po svoj tvari < to ona prekozmička presunčana svetlost, koja zračila i zrači mimo fizičkih svetila. – Ustvari, sva tvar postoji svetlošću. Svetlim, dakle, postojim. Isto: sva bića žive svetlošću. Živim, dakle, postojim. Sve to – prolog Jovanovog Evanđelja.
 
68. Ni jednim putem ovoga sveta ne idi sam, već uvek sa Gospodom Hristom ispred sebe, ili: sa molitvom Gospodu Hristu ispred sebe, sa verom u Njega ispred sebe, sa ljubavlju k Njemu ispred sebe, sa uzdahom, sa suzom, sa vapajem k Njemu ispred sebe, i – onda će od tebe bezobzirce bežati sve smrti i sva iskušenja, ali ne zbog tebe nego zbog Njega ispred tebe.
 
69. Gospode, malo očiju ima čovek da bi mogao dovoljno isplakati tugu svoju nad ovim Tvojim svetovima.
 
70. Molitva Svetoga Save:
 
Dobri Bože, stopama Tvojim daj da hodim!
Duh Tvoj Sveti da mi je vođa!
Zrači moju dušu večnim zracima ljubavi!
Pusti dobrotu Tvoju da zagreje dušu moju!
Pravda Tvoja neka zavlada dušama svih ljudi!
Tvoje carstvo neka je naš dom!
Slava Tvoja neka zasija čovečanstvu da upozna Tebe i ljubav večnu!
Pesma Tvoje radosti večno neka bruji u našim srcima!
Molim Ti se, Bože veliki, usliši moje želje!
Amin!
 
71. Gospod radi posta daje molitvu onome što posti; a radi molitve daje post.
 
72. Hristos – posrednik između Boga i ljudi, i između čoveka i ljudi. Između tebe i ma koje tvari – neka je Hristos posrednik, prolaz, metod, put, sredstvo. Ne ulazi rečju u uvo ma kog čoveka, ako reč tvoja nije posredovana Hristom; pogled tvoj neka ne padne ni na jednu tvar ne prošavši kroz Hrista. Teško svetu od posredništva đavola. Đavo posrednik između pakla i ljudi…
 
73. Rm. 14, 17: „Carstvo Božje nije jelo i piće, nego pravda i mir i radost u Duhu Svetom“; Hrišćanski socijalizam, ili komunizam: prenaglašava obratnu lozinku: Carstvo Božje je jelo i piće.
 
74. Čovek? – Samo kao Bogočovek: osvećen, obožen, dovršen, završen, savršen; i tako Bog opravdan (teodiceja) i čovek opravdan (antropodiceja). Čovek? Neprekidno bogoupodobljavanje na osnovu bogolikosti, pomoću perihorisisa božanskih svojstava Bogočovekovih: u Bogočovečanskom telu Crkve: na temelju Ipostasnog sjedinjenja dveju riroda u telu Crkve Hristove.
 
75. Svaka vrlina je svevrlina, jer klicno sadrži u sebi sve vrline. – Po Svetom Grigoriju Niskom: „Bog je savršena vrlina“. A Sveti Maksim Ispovednik blagovesti: „Suština svih vrlina jeste sam Gospod naš Isus Hristos“.
 
76. Vera je (istovremeno) i pobožnost = blagočestije. Vera = život po Bogu, u Bogu, sa Bogom: osutelesničenje sveživotvornom Bogočovečanskom organizmu = Crkvi = ocrkovljenje. Sve jedan sveobimni blagodatno-voljevnipodvig = Bogočovekovanje.
 
77. U Bogočoveku: i prostor i vreme nalaze svoju večnost, i oboženje, i osmišljelje, i ologosenje. Jer i njih Gospod spasava od greha i đavola.
 
78. Krštenjem svaki postaje potencijalni Svetitelj. A Svetitelji su – ostvar ili u životu sav program života, propisan Svetim Kršteljem, klicno dat njime.
 
79. „Glas Ti prinosimo razbojnikov, i molimo se: Pomeni nas, Spase, u Carstvu Tvome“ (Osmoglasnik, Blažena, gl. 2). Naše je: preživljavati pokajanje razbojnikovo: jer smo jedno telo. Svaki u svima jeste, i svi u svakome jesmo. Nema veće tajne od „Tela Hristova“ = Crkve, od Bogočoveka.
 
80. Spasenje u vascelom Bogočovekovom domostroju spasenja: u Ličnosti Bogočoveka: postaje naše: moje, tvoje, svačije – u živom telu Hristovom = Crkvi: molitvom, bogosluženjem. Treba i mora se izmoliti) i oproštaj grehova, i spasenje, i oboženje, i svaki dar kojn nam Gospod Hristos donosi. Zato: u Pravoslavnoj Crkvi: bogosluženja – neprekidna, vapaji dan i noć: svima milionima duša to neophodno: nikad dosta molitve za vsjeh i vsja. U toliko pre: što samo Bogočovek ima pravo otpuštati grehe.
 
81. Dvojedan dogmat: primat i nepogrešivost pape, to sve i sva u rimokatolicizmu: sve pretvara u papsko i papističko; i samu teologiju.
 
82. „Od dobru mislu – čovek proubavi“ ( = prolepša se), – to sam slušao od starih vranjanki i vranjanaca: a u tome najdublja metafizička istina: prava lepota uvek zavisi od prave dobrote, i s njom je jedno, u suštini jedno, ako ne u projazi.
 
83. Vodenica blagodati samleće što ne može vodenica logike… Molitva postepeno prefinjuje dušu – grubosti prerađuje; potiskuju se nečiste misli, osećanja; „Previšaja Angel – previše mira (=sveta) sotvori“; plotskaja (= telesna) pomišljenija ustupaju pred duhovnim: u srcu vodvorava (=nastanjuje) se čistota. Telo najzad postaje hram Duha Svetoga: to je put hrišćanina: od sebe do Boga, to jest od đavola do Boga. – Ako Bog i povukao sva čuda sa ove pomračene zvezde (bunjišta), još nije povukao svoje omiljeno čudo: trpljenje i milost. Njega će najposle povu-ći: na dan Strašnoga Suda. – (Karpati, 1932).
 
84. Crkva: Sveto Pismo i Sveto Predanje: I Sveto Pismo i Sveto Predanje jedno su, kao dva plućna krila, jedino u Bogočoveku Hristu i jedino u telu Njegovom, Crkvi, – i Njime kroz Svete Apostole i Svete Oce. Ko Njega ima i čuva – taj je Pravoslavan. A to? Jedina Sveta Pravoslavna Crkva.
 
85. Crkva – ocrkvenjenje: otrojičenje. Sve što se naziva Crkva, u individualnoj minijaturnoeti i kosmičkoj grandioznosti, nalazi se i jeste i postoji i živi u Svetoj Trojici: od Oca kroz Sina u Duhu Svetome. Jer Crkva i jeste Crkva Svetom Trojicom i u Svetoj Trojici (1 Sol. 1, 1).
 
86. Spasenje = dožizljavanje, neprekidno doživljavanje Bogočoveka u svima Njegovim svojstvima: neprekidno življenje Njime u telu Njegovom = Crkvi.
 
87. O sabornosti. Liturgija = doživljavanje blagodatne sabornosti, najšire i najdublje, jer to sve: od Svete Trojice do poslednje tvari do-življuje jednu istu misteriju – bogočovečansku.
 
88. Esslesia reformata, simper reformanda. Ova protestantska deviza postala je u mnogome rimokatolička. Ustvari, ova deviza je u suštini najpre papistička, i zarazila svoje rođeno čedo: protestantizam. Jer u papizmu, najpre, i najradikalnije u papizmu, sve zavisi od pape = čoveka. To je – sveprotestanttizam.
 
89. Šta su „Žitija Svetih“? – Dogmati prevedeni u život. Šta su dogmati? – Ostvarena „Žitija Svetih“.
 
90. Raskol. Narodna katastrofa. Najužasniji zemljotres u istoriji Srpskog pravoslavnog naroda: pod ruševinama i od ruševina njegovih i danas gine hiljadama duša … Spasenje – u pokajanju. Pokajanje – svelek i za sami svegreh.
 
91. Vrline. Vrline su mrtve, ako se ne hrane svetim tajnama, osobito svetom tajnom pokajanja i pričešća. One su „lude devojke„. (sr. Mt. 25, 1-12), koje ne dolivaju nebeskog, blagodatnog, božanskog ulja u bogoliki žižak svoje duše. – Pokajanje – svesudbonosno; ono očišćava svaku vrlinu od greha: sujete, oholosti, samodovoljnosti, (kakve su) filosofske, „kulturne“, političke vrline. – Svete tajne roje iz sebe svete vrline. Svete pak vrline potstiču na svete tajne, hrane se njima. I obratno.
 
92. Misticizam. Pravoslavlje ne zna za misticizam. Ono zna za bogočovečanski realizam: bogočovečansko doživljavanje, preživljavanje, življenje, život. Nikakav misticizam – van Bogočovečanskih realnosti nema vrednosti. Jedini posrednik između Boga i ljudi: Bogočovek Hristos. Ovi drugi samozvanci, psevdohristosi, psevdoproroci, psevdoučitelji. Nikakvog vanblagodatnog misticizma. – U Pravoslavlju: sve blagodatno-vrlinski realizam, podvig, doživljaj. Sve u kategoriji bogočovečnosti.
 
93. Hristoljubljem – satrti u sebi samoljublje; i onda sav krenuti svom dušom, svim srcem, svim umom, svom snagom u bratoljublje. Da, uvek dvojedinstvo sveto: bogoljublje pa čovekoljublje: uvek prva i druga zapovest dvojedna zapovest: jedna u drugoj, sa drugom, kroz drugu = to njihova večnost, to njihova bogočovečnost.
 
94. Apostolsko predanje. Šta? = Sam Gospod Hristos, Bogočovek. „Ko vas sluša = mene sluša; ko se vas odriče = mene se odriče“ (Lk. 10, 16). A posle njih – Svetih Apostola – u vremenu, i za njima: to su njihovi sveti prejemnici = episkopi, zakoniti prejemnici: „Apostolski Muževi“, a sa njima i za njima ostali svi episkopi (Sveti Ignjatije Bogonosac; Sveti Irinej; Sveti Kiprijan). Sveti Ignjatije u Poslanici Smirnjanima piše: „Gde je episkop – tamo neka je i svo mnoštvo vernih, kao što gde je Isus Hristos – tamo je i Katoličaiska = Saborna Crkva“. – „Ja u vama, i vi u meni; Ja u njima, i oni u meni“ (Jovan 17 gl. ). – Apostolsko prejemstvo predaje iz trenutka u trenutak samog Bogočoveka Gospoda Hrista, po istinitosti izjave same Istine: „Evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka. Amin“ (Mt. 28, 20). To večna, vremensko-večna Istina: „Isus Hristos juče je i danas onaj isti i vavek„(Jevr. 13, 8).
 
95. Sveti Justin Mučenik i Filosof: „Istinski hrišćanin je istinoki filosof“.
 
96. Sveti Sava Srpski: „Molitva Bogu svagda je za mene bila najveće blaženstvo na svetu“.
 
97. Molitva Svetog Makarija Velikog (Egipatskog): „Gospode, kako hoćeš i kako znaš, pomiluj me“!
 
98. Sveti Varsanufije Veliki: „Pokajanje je lek za svaku strast i za svaki greh“.
 
99. Molitveni odnos prema svetu, prsma svemu, prema svakom ljudskom biću kao svetinji, kao živoj ikoni Božjoj, jer smo svi, svi, svi, svaki čovek sazdani po liku Božjem, po slici Božjoj.
 
100. Sveta Liturgija je neprekidno vršenje spasenja i oboženja čovekova bića: vrši se grandiozni domostroj spasenja = domostroj oboženja, obogočovečenja.
 
Stoslov drugi
 
1. Svaka misao da bude okušana molitvom: i rođena iz molitve; osećanje, misao, koja se ne moli, nije od Boga, nije iz doma Božjeg, nije iz Crkve. Smirena filosofija, molitvena filosofija je jedinstveni metod za postignuće Hristosofije. Znamenje Pravoslavlja. – (20. I. 1921).
 
2. Kada magnet blagodati snažno povuče dušu u gornje svetove, tada se čovek pretvori u molitvenu strelu koja munjevito prohodi prostranstvai prostore. Grom blagodati udara u srce za mnoge podvige i trudove.
 
3. Gospode, kako je grandiozna tajna tvojih svetova! Ja šapućem ovde svoje molitvice, a one odjekuju do na beskrajni kraj tvojih svetova, i razlivaju se po svoj tvari, – i to logosnošću svake tvarčice, jer si Ti u svemu i kroza sve; i sve moje kroz Tvoje utkiva se u Tvoje svetove, sve moje – sem grehova mojih, i zala mojih, koji težinom svojom survavaju se u pakao. – (Teodorova subota, 1958. Manastir Kelije).
 
4. Evanđelje – prepev nadprirodnog u prirodno, Božjeg u čovečije. – Evanđelje je svo kao kristal: i najmanji delić blista i sija i iskri se kao i najveći. Kroz sve i u svemu prelama se Večna Istina Božja, Večna Pravda, Večna Ljubav, Večni Život. U svemu i kroza sve: Bog Logos: i u beskonačno malom i u beskonačno velikom.
 
5. „Temelj naše (hrišćanske) filosofije je smirenoumlje“, veli Sv. Jovan Zlatoust. – A Sveti Maksim Ispovednik: „Slepa je bez smirenoumlja istina“.
 
6. Sveti Jovan Lestvičnik: „Monah je bezdan smirenja… Gordost je krajnja beda duše“.
 
7. Neki neobičan talas spokojstva izbacio me na hridu iznad vremena. Osećam se ceo, ne razbijen na razlomke. Vreme je najstrašniji tiranin, kada je u ratu sa večnošću. Ovde oni su u miru, ili nekom primirju. To mi godi. Ma koliko bio čovek zaljubljen u oluje i bure, ipak zaželi da se makar privremeno ukotvi u tihom pristaništu. A misli u čudnim povorkama setno tonu u bespovratne plave dubine. Zaželiš da nemaš misli, da svu dušu zatvoriš u osećanja, jer misli – misli su sejači bure, izazivači oluje, tvorci bunta. Uži je čovek bez misli, ali i sigurniji; uvek nađe kamen-stanac; a misao razigrana – nigde da stane, da se smiri, da nađe kamen-stanac, da se kosne granice. No znate li da je često puta košmarski neizdržljivo – imati misli, koje ne osećaju granice, koje ne vole nikakve međe, nikakve ramove. Te sam misli poslao na spavanje; mnoge noći i ponoći nagomilao sam na njihove zenice, i zato je u meni zamro osećaj vremena. Nema težeg bremena od – vremena.
Ko pobedi vreme, nije li skinuo sa duše najteže breme? U ostalom, interesantna se igra igra u ovom svetu: niz hučni vodopad vremena Bog otiskuje bezbrojna sazvežđa i svetove, bezbrojna tela i duše; i sve se to lomi, huči i juri ka nekom dnu, koje – da li postoji? – Hteo bih da se odmorim od – sebe. Zato se napregnuto učauravam u osećanja, koja ne vole da se izviju u misao. U njima noćim, daleko od čula, još dalje od misli. Tamo, na najdubljem dnu nema nikada bure, jer bura dolazi kroz čula, a polazi od misli. – (10/23. VI 1927. u Vranju).
 
8. Jedini siguran kriterijum za raspoznavanje duhova, filosofija, mislilaca: jesu li od Boga ili od đavola: „Koji priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od Boga je“ (1 Jn. 4, 2) = koji priznaje Bogovaploćenje, i kao ipostasni i kao kozmički akt; a koji to ne priznaje: antihristov je (1 Jn. 4, 1-3).
 
9. Pakao je biti indijski Bog. Nikad ne bih želeo biti takav bog nad ovakvim svetom. Kozmičko ludilo.
 
10. Vrlina: voljno blagodatno raspoloženje duše. – Ali, Hristos je sve i sva – ne vrline… Niko i ništa: ni jedno biće i ni jedna vrlina nemaju vrednosti ni draži bez Hrista.
 
11. Molitvom sasušiti strasti uma svoga, postom sasušiti strasti tela svog. A kroz ove dve svete vrline rade i sve ostale svete vrline.
 
12. Greh – bolest. Greh, zlo treba shvatiti kao bolest ljudske prirode, ne kao prirodnu neminovnost, udes – bolest – zbir svih bolesti: smrt – koju treba lečiti.
 
13. Sveti Zlatoust: „Greh i jeste najgori đavo“. 14. Osećanje besmrtnosti. Niti je smrt neophodnost, niti robovanje grehu i zlu neophodnost, niti služenje đavolu neophodnost. Ko tako misli, ili uči, ili tvrdi, – nije hrišćanin.
Štaviše, hristoborac je: jer odbacuje suštinu Hrišćanstva, i svepodvig Gospoda Hrista = spasenje. Jer On je došao da nas spase: od smrti, od greha, od đavola. Zato je hrišćanstvo za mnoge i mnoge prestalo biti podvig i neophodnost, a postalo: ili ukras, ili nacionalni običaj, narodna tradicija, starina, moralisanje, filosofiranje – sve, samo ne radikalno preobraženje čoveka, iz smrtnog u besmrtnog, iz grešnog u bezgrešnog, iz ćavoljeg u Božjeg. Oplićano, toliko oplićalo Hrišćanstvo, tako da je potpuno upropašćeno. Otuda: materijalna kultura postala sve i sva. Glavno: izgubljeno osećanje besmrtnosti, a to = pobožnosti, nebeskosti, nebesko poreklosti čovekove, bogolikosti.
 
15. Ad1 1. Petr. 1, 3: Bez vaskrsenja Hristovog iz mrtvih ni misao naša ne nadživljuje našu smrt, ni osećanje, ni um, ni duša, ni vera, ni ljubav, ni nada, niti išta čovečje: sve umire, prestaje, nestaje. Jedino nas je Gospod Hristos „vaskrsenjem svojim iz mrtvih preporodio za živu nadu“ (1 Petr. 1, 3): za nadu koja savlađuje smrt, koja nadživljuje smrt, ulazi u besmrtnost, po staje i sama besmrtna Jedino Besmrtnim. Tako je jedino Njegovim vaskrsenjem preporođena i misao, i duša naša, i vera, i ljubav, i sve naše – jer se priopštilo, saovaplotilo Vaskrslome, savaskrslo sa Njim: tako – jedino tako mi, i naše, savlaćujemo smrt i sve smrtno, nadživljujemo smrt i postajemo besmrtni svim što je naše, svim – osim greha.
 
16. Ad1 1. Jn. 3, 14: Ljubav obesmrćuje u čoveku i (dušu i) osećanje: ireobražava ih iz smrtnih u besmrtne, iz vremenskihu večne. Otkuda? Zato što ljubav i dolazi od Boga, Koji je ljubav, i odlazi k Bogu; dohodi od Boga, i odvodi Bogu; ljubav je bogotvoreća, obožujuća, obesmrćujuća sila, jer je sva od Boga. Zato Apostol ljubavi jasno i odlučno blagovesti: „Mi znamo da pređosmo iz smrti u život, jer ljubimo braću; jer ko ne ljubi brata ostaje u smrti“ (1 Jn. 3, 14). Ljubav je ustvari vaskrsenje duše iz smrti, iz mrtvih. Ko nema ljubavi, svim bićem nalazi se u bezizlaznoj tamnici smrti; nigde vrata, nigde otvora, nigde prozora; sva mu duša, i misao, i osećanje obzidani smrću. Otuda: svrh svega neophodna delatna ljubav. Bez nje, nema vaskrsenja duše.
 
17. Greh i zlo. Gde nema greha ni vrline, tu je sve dozvoljeno. Jer je sve s onu stranu dobra i zla. Znači: u sferi božanskog i demonskog. A ako i to ne priznaje čovek, onda u sferi neodređenog: sve neki iksovi, neodređene jednačine. Greh je greh za savest; ko nema savesti, kako za njega može postojati greh? Zlo je zlo za Boga i pred Bogom; ko nema Boga, za njega ne postoji zlo: Sve je dozvoljeno! Zar ne? Greh se ne priznaje, kada se Bog ne priznaje. I zlo se tada ne priznaje. Tada se čovek davi u nekom olovnom relativizmu. Porok, greh, grehovno raspoloženje je u početku neprimetna narkoza, prijatni opijum, dok čoveka ne dovede do bunila – onda, on čini svakojake gluposti i poroke, bez svesti i savesti.
 
18. Strasti. U početku, duša ne može ući sva ni u jednu strast. Uvek mnogo više preostane od nje no što uđe. A kada čovek svu volju skrene u strast, ostrasti se sav u volji, onda prva strast dovodi, privlači i sedam ostalih strasti gorih od sebe (sr. Mt. 12, 43-45). Juda: đavo, satana uđe u njega. Put i proces ostrašćenja je dug, jer iije lako savladati bogoliku dušu. Pokajanje otseca ruku desnu ako sablažnjava, i vadi oko desno ako sablažnjava. Bez njega: zarazi se od zaraženog člana celo telo i biva bačeno u pakao. Pakao = za potpuno ostrašćene, oporočene. Između početka i kraja zla postoje bezbrojni stupnjevi, stanice, nijanse, preobražaji. Svako zlo raste do svog prvobitnog zla: đavola. Sladostrašće do demona sladostrašća; srebroljublje do demona srebroljublja. Ostrašćen čovek ne vidi u drugom čoveku Hrista, Logosa, logosno, Božje: primer (Mt. 25, 31-46); i lenji sluga sa talantom (Mt. 25, 24-28): ne vidi i ne priznaje ništa Božje u svetu oko sebe.
 
19. Ođavoljenje misli (zlo i misao). Kada se čovekova misao otkine od Boga – zaludi. Zaboraviti Boga mišlju = poludeti. Kada se „humanizira“, „hominizira“ ona zaludi. Ustvari, izvorna mislena, misleća sila misli dolazi od Boga. Đavo = potpuna otkinutost duha od Boga. Ni u čemu neću Boga, neću da ličim na Boga, – to je sav đavo. Proces ođavoljenja čoveka prikazan je u lenjom sluzi koji jedan talant („Božje“) odbacuje potpuno u svome empirijskom životu.
Sve to evanđelje apostola Pavla: Rm. 1, 21-32.
U gordosti misao ljudska, otkinuta od Boga, smatra sebe mudrom. To je preurećenje vrednosti nagore: psevdomudrost, nazovi mudrost, antimudrost (po analoigiji: antihrist). Stvaralaštvo takve misli izražava se u – ateizmu, tojest politeizmu, u pravljenju i izmišljanju psevdobogova, grubom ili finijem idolopoklonstvu (Rm. 1, 23-25).
Od grubog, veštastvenog idolopoklonstva ođavoljena misao prelazi u duhovno idolopoklonstvo: pretvara ideje, strasti, slasti u bogove (Rm. 1, 26); pretvara „pokvareni um“ u božanstvo, zatim njegove emanacije („iz srca izlaze zle misli“): blud, zloću, lakomstvo, pakost, zavist, ubistvo… (Rm. 1, 28-31) = „zainat se protive istini“ (Rm. 2, 8). 20.
 
20. Savlađivanje smrti. Prolog Jovanovog Evanđelja: Logos = biće = život = svetlost. Nebiće = tama. Logosnost i jeste život; život je svetlost, jer žizot svetli, živeći svetlimo i svet-leći živimo (sr. Mt. 5, 16). Nebiće krade našu svetlost = logosnost. To – greh, zlo. Zlo poti-skuje svetlost u nama i oko nas. Samo Bog Logos ne može biti obuzet, savladan tamom = nebićem (Jn. 1, 5).
Po Prologu: biće je svetlost, i život, i sa-znanje. Suština svega što postoji: svetloet: i čovek, i tvar, i sve što postoji izatkano je od svetlosti. Svetlosna zrnca – fotoni – su i u modernoj fizici osnovni supstrat vasione, materije. Materija – tonisanje svetlosti, prelivanje. Otkuda zlo nama? Od svesnog i voljnog otstupanja od Logosa, od antilogosnosti. Samo pak biće i svest o biću – od logosnosti: a sva svest antilogosna, i sva volja: otuda večiost zla, pakla, đavola. Otuda u Logosu – vaskrsenje ljudi, sila koja savlađuje smrt u svima oblicima i sferama života.
Otuda: Telo Logosa – Crkva – obesmrtitelj ljudi, jer se pričešćuju Logosom, zajedničare u Njegovom Biću, Večnosti, Besmrtnosti. Zlo je razlilo po svetu i čoveku tamu nebića, te szet i čovek izgledaju nerealni, prolazni, smrtni. To i izvor pesimizma: odbacivanja sveta i čoveka, razlog bunta i opravdanje. Ali, čim se svet i čovek obasjaju Logosovom svetlošću, dobijaju pravi smisao: pokazuju ono što je neprolazno u njima, besmrtno, večno, ono čime su vezani za Večno i Neprolazno. Samo u tom videlu vidi se strana kojom je svet prikopčan za Večno, upleten, uvrežen u Bogu. Opkoljen sa svih strana tamom zla, pravi se čovek i ne vidi: njegova bogolikost, ono čime je njegovo biće uronjeno u Sve-biće. To samo ako je oposredovan Hristom. On i objavio to: „Ja sam videlo svetu: ko ide za mnom neće hoditi po tami, nego će imati videlo života“ (Jn. 8, 12). To rekao pošto je svojom svetlošću obasjao biće bludnice, uhvaćene u grehu, i objavio: „koji je među vama bez greha neka najpre baci kamen na nju“ (Jn. 8, 7). Videti čoveka i smisao njegov moguće je u videlu Logosa. Jer se logosnost sveta i čoveka otkriva Logosom. U svetlosti Logosa moguće je videti logosnost sveta i čoveka, evetlost sveta i čoveka. Inače i svet i čovek tonu u tamu najkrajnju. – Vera u Hrista – otkriva tu svetlost (Jn. 12, 35-6; 12, 46).
 
21. Ekonomski problem = etički. Spas pokazao da je to etički problem. Svedobri ga rešava potpuno: ne po želji Svezlog („reci da kamenje ovo hlebovi postanu“) već po ljubavi Svedobrog: umnožava pet hlebova i dve ribe: Bezgrešni vlada tim, rešava to. Znači: što više greha – manje hleba; Bezgrešni rešava taj problem lako. Tako bi i ljudi, da su ostali bez greha, taj problem re-šavali Hristovski, Logosovski. I otuda ono Božje posle grehopada prvih ljudi: „U znoju lica svog ješćeš hleb svoj“, „i zemlja pusti korov i trnje“. Fizička glad – blizanac duhovne; fizička muka – blizanac duhovne; fizička bolest – blizanac duhovne. Komunizam svetih Apostola, i Svetitelja: rešenje ekonomskog problema u rešenju duhovnog, etičkog. Ozdravljenje duše – daje to rešenje. Samo zdrave duše daju to rešenje. „Čistima je sve čisto“: čisto u pogledu saznajnom: nema nerešivih problema.
 
22. Svilobuba iz sebe prede i ispreda svilu, a pauk – paučinu. Od prirode zavise sredstva; od drveta – rod. Dobri čovek iz dobrog srca iznosi svoje dobro, a zao – iz zlog (sr. Mt. 12, 35). Ne može se kroz zlo biti dobar, ni obratno. Guja ne može točiti iz sebe med već otrov. Imajući rđave, nečiste pomisli, ne može čovek biti dobar. Imati i biti uvek je jednosuštno.
 
23. Rm. 1, 28: Um se čovečji kvari od nemanja Boga u sebi, od nemanja božanskog u sebi, kao meso bez soli. Um od nebožnosti, bezbožnosti, od nebožja i neverja truli, raspada se, rasipa se: „Ko ne sabira sa mnom – rasipa“ (Mt. 12, 30).
 
24. 1 Tim. 4, 4-8. Molitva = disanje duše; njome se udiše nebeski vazduh, nebeske vrline, sve što je božansko, besmrtno i večno. Ona: prvi uslov dušinog zdravlja; bez nje = tuberkuloza duše – razara tkivo duše, i ona truli, dok ne istruli u zlu, u grehu. Sve se osvećuje molitvom: vascelo biće čovekovo: jer molitva nizvodi i uvodi sve ostale svete vrline, koje blagodaću svojom osvećuju vascelog čoveka. Molitva osvećuje i sav svet oko čoveka: molitveni odnos prema svetu. – O Bogu se najbolje misli molitvom, i najdublje i najsavršenije.
 
25. Kako je odvratno biti čovek, a ne biti hrišćanin. Svaki je hrišćanin čudotvorac. Zar nije čudotvorac prerađujući sebe krštenjem iz smrtnog u besmrtnog, iz prolaznog u neprolaznog, iz vremenskog u večnog? Zar nije čudotvorac, nizvodeći molitvom, postom, milostinjom, smirenjem, krotošću blagodat Božju u svoju dušu? Gde se Bog javi, kosne, tu niče čudo, tu se roje čudesa. Jer i atom Božji je košnica iz koje se roje čudesa.
 
26. Hristoljublje. Hristoljublje je sve i sva za ljudoko biće u svima svetovima. Jer: u Hristoljublju je čovekoljublje, i tvariljublje, i bogoljublje, i istinoljublje, i dobroljublje, i pravdoljublje. Da, u Hristoljublju je sveljublje, sve – sem greha i zla; sve – sem smrti i đavola. Sa Hristoljubljem se može večito živeti, i to blaženo živeti u svima svetovima, osim carstva greha i zla, smrti i đavola, – pakla.
 
27. Pokajanje. Čim svemilostivi Gospod razbudi u čoveku osećanje za greh, On ga i uvede u borbu sa grehom.
 
28. Pokajanje. I sama vera, vascelost njena, smatra se kao pokajanje: pokajanje = vera u Gospoda Hrista (D. Ap. 2, 27-38; sr. D. Ap. 3, 19). Pokajanje – duboko i svestrano i svesavršeno lični podvig; zahvata i obuhvata svu dušu, svu ličnost. Sva sloboda u tom podvigu, i savest, i um, i srce. Zato u veri ničeg mehaničkog, dekretskog. Pokajanje = preobraženje: nebeska, bogočovečanska očistilačka, preobražajna sila. Pokajanje = oproštenje grehova (Lk. 24, 47); a to: i preobraženje, i vaskrsenje, i oboženje, i ohristovljenje, i obogočovečenje, i otrojičenje.
 
29. Pokajanje. Svestrani zemljotres bića čovekova. U smrtno biće, u osmrćeno ubrizgavaju se božanske besmrtne sile Večnog Života i Večne Istine, Pravde = sve se obnavlja u čoveku: um, volja, srce, savest, – obnavlja se duša: um nov, srce n ovo = nove misli = besmrtne, osećanja = besmrtna. Sveti Makarije Veliki: nove oči, nov vid, nov duh: „staro prođe – gle, sve novo nastade“ (2 Kor. 5, 17).
Pokajanje = preobražaj = preobraženje = vaskrsenje = drugo krštenje = vaznesenje a sve to biva Gospodom Hristom Bogočovekom, i zato: ohristovljenje, obogočovečenje, oboženje.
 
30. Večna mladost. Bogolikost duše – i jeste večna mladost svakog čoveka; to je njegovo večno proleće. Nikada ne stari. Samo zima greha narušava to večno proleće, narušava, ali ne uništava, jer ne može, – ostaje večito besmrtno u čoveku. Greh – sastaruje dušu, nabora je; ona ne umire, ali mrtvuje: to njen pakao – odvojena od Boga nema hrane sebi, „žive vode“; uvek gladna: jede greh sebe, i nikada da zasiti sebe: jer duša se Bogom hrani. – Bogočovek Hristos: „Sladčajša vesna“ = čovekova bića. Došao: da „večno proleće“ obnovi, osveži, usavrši. Novi čovek = pravi čovek – „nebeski čovek“: „Kakav Nebeski – takvi su i nebeski“ (1 Kor. 15, 48). – Večna mladost = večno proleće: bezgrešnost. Osloboditi čoveka od greha, a time od smrti – te večne zime. I kroza sve to: od đavola, koji i jeste pakao: prvo – on kao ličnost, pa ove što je od njega i u njemu i oko njega. Večno mladi čovek Bogočovek: jer besmrtan, jer večan: jer pobedio i greh, i smrt, i đavola.
 
31. Sveti Grigorije Bogoslov blagovesti: „Juče se saraspeh sa Hristom, danas se saproslavljam sa Njim; juče se saumrtvih sa Njim, danas saoživljavam; juče se sapogreboh, danas savaokrsavam“.
 
32. Sloboda oblagodaćujući se raste.
 
33. Sloboda naša: bogolika: mogu izabrati: raj ili pakao, Boga ili đavola. Jer čovek stvoren da izradi iz sebe Bogočoveka. „Jagnje zaklano pre postanja sveta“ – ne neophodnost, već po predviđanju Božjem čovekovog pada – Sin Božji iz ljubavi rešio se na krsnu žrtvu. Sve iz slobode i ljubavi. Iz božanske ljubavi.
 
34. Savršeni zakon slobode: Čovek stvoren da postane bog po blagodati: to savršeni zakon slobode. Čovek u toj slobodi može postati bog po blagodati, ali i đavo po dobrovoljnom zlu. (Jak. 1: 25; 2: 12).
 
35. Spasenje se uvek obavlja blagodaću u našoj slobodi. Bogolikom i stoga bogočežnjivom slobodom, mi smo stalno u stremljenju ka Gospodu.
 
36. Ustvari postoji samo jedna sloboda: sveta sloboda. To je ona Hristova sloboda kojom nas On oslobodi od greha, od zla, od đavola. I vezuje za Boga Jedinog i Istinitog. Sve druge slobode su nazovislobode, psevdoslobode, lažne slobode. Ustvari – robije i robovanje. „Obećavaju slobodu, a sami su robovi postali“ (2 Petr. 2, 13).
 
37. Saradnja blagodati i slobode. U meni je stalno prisutno i saznanje i osećanje: da je za moje spasenje (za ljudsko spasenje uopšte) potrebna i blagodat Božja i sva slobodna volja moja: i jedno i drugo je prisutno u meni; sve moram dati i davati od sebe kroz svete vrline, i sve primati od blagodati kroz Svete Tajne. Spasenje moje zavisi potpuno od blagodati Božje; no isto tako spasenje moje zavisi potpuno od mojih podviga. – (Na Petrovdan 1962. Manastir Kelije).
 
38. Svaka je evanđelska dobrodetelj izatkana iz delatnosti blagodati Božje i slobode čovekove: svaka je bogočovečanski akt i fakt.
 
39. Blagodat i slobodna volja: Blagodat, došavši čoveku, proširuje mu bogoliku slobodu, produbljuje, rasprostire na sve bogolike sposobnosti tu bogoliku slobodu. Blagodat je sloboda, po reči Sv. Simeona Novog Bogoslova. Proces bogolikog obeskonačenja, obezgraničenja slobode čovekove, date mu semenski pri stvaranju bogolikošću duše. Sarastvorena, ujedinjena čovekova sloboda sa blagodaću: obožuje je, daje joj bogolike dubine i visine i bezgraničnosti. To je Hristova sloboda: bogočovečanska: u telu Hristovom = Crkvi: ona postaje naša, svakoga od nas: kao u živim ćelijama tog Tela presvetog i svečudesnog.
 
40. Život čovekov je na svim stupnjevima bogočovečakski sinergizam: saživovanje Boga i čoveka: blagodati i slobode, sarađivanje čoveka Bogu: pogotovu u hrišćanina: dopunjavanje sebe čoveka Bogom: dolivanje nebeskog ulja u žižak duše. Čo vek – uvek nebozemno biće, otuda i život njegov – nebozemni podvig.
 
41. Bogočovečanska saradnja blagodati i slobode: Uvek bogočovečanska ravnoteža – uslov spasenja. Ustvari: i duša i telo – dar od Boga (= blagodat), a sa njima i u njima, i nad njima, sloboda volje. Sloboda volje to ustvari jedino naše (Sv. Simeon N. Bogoslov). Bogolika sloboda: nad bogolikom dušom i telom. Glavno je: volju ubogosličiti, obogopodobiti, obogočovečiti: da bogočovečanski sinergizam bude njeno pravilo, i navika, i revnost. Kroz slobodu bogočežnjivu, i bogoposlušnu, preobražavati sebe, dušu i telo, u bogopodobno biće. To priča o talantima…
 
42. „Stojte u slobodi kojom nas Hristos oslobodi“ (Gal. 5, 1); u slobodi od greha, od smrti, od đavola. To ništa nasilno: jer hristolika po prirodi duša to i hoće. Stajanje u toj slobodi i delanje je u Duhu Svetom i od Duha Svetog.
 
43. Saradnja blagodati i slobode vanredno silno izražena u Kol. 1, 29: „Zato se i trudim i borim po njegovoj (tj. Hristovoj) moći koja u meni silno čini„.
 
44. Čovek – spasenje i sloboda. Apostolsko je, svetootačko je učenje, bogočovečansko je učenje: Gospod može sve učiniti, ali ne može spasti čoveka bez samoga čoveka, pošto je stvorio čoveka sa bogolikom slobodom. Gospod bi sam Sebi protivrečio, kada bi čoveka spasao mehanički, nasuprot njegovoj bogolikoj slobodi, koja i sačinjava suštinu njegova bića.
 
45. Istina Crkve nije doktrina, nije učenje, nije silogistički zaključak, nije logički pojam, već Živa Ličnost, Bogočovek Hristos. Uvek prisutan, uvek Telo i Glava Crkve…
 
46. Pravoslavlje se ne dokazuje već pokazuje: „doći i vidi“: to sva apologija: dođi i vidi: prvo – Hrista Bogočoveka, sve Svetitelje, Mučenike…
 
47. Najsavršenije bogoslovlje – u Svetom Predanju; Sveto Predanje – u svetim bogosluženjima. Predaje se kao sveto veroučenje, po kome se živi. Ustvari: to živi svakodnevni život. Iz njega spasonosno bogopoznanje.
 
48. O svetlim praznicima, naročito Velikom Petku, Uskrsu, i drugima – vreme se osadržinjuje večnošću, jer naročitu blagodat Gospod izliva onda u vreme; naliva njegove ramove – božanskim, besmrtnim = blagodaću. Tako se „iskupljuje“ vreme, dobija svoj večni smisao i sadržinu.
 
49. Bogočovek sve i sva – u Crkvi: Zato što On – glava Crkve; On Ipostasju Svojom drži u organskom jedinstvu čovečansku prirodu, i kao telo Crkve ima nas, ljude, u večnoj Ipostasi Svojoj.
 
50. Eklesiologija – To je osabornjena, okatoličena, omasovljena Hristologija: to je ohristovljenje i uhristovljenje… Eklesiologija – to je primenjena Hristologija, i u njoj sva soteriologija. Eksperimentalna Hristologija, to je eklesiologija.
 
51. Apostolsko predanje. Bog u telu: Bogočovek Hristos: to vam javljamo: to verujemo, to predajemo: „što ruke naše opipaše„, „što očima videsmo“ … Tog Boga u telu javljamo, i u Njemu Život večni: On = telo Crkve, i Glava.
 
52. Ne samo Pnevmatologija nego i Triadologija je uslovljena Hristologijom. I sva Eklesiologija. Bog Logos i jeste Reč koja nam, kao Bogočovek, na najadekvatniji i najsavršeniji način kazuje sve potrebne nam tajne, i stalno ih kazuje kroz Bogočovečansko telo Crkve.
 
53. Bogovaploćenje: smisao i cilj postojanja svih stvorenih bića. Sva bića stvorena sa tim ciljem, da što više, do svoga maksimuma, ovaplote u sebi Boga Logosa, da se obože, ologose: ulogose. Zato i sve sazdano „Njime i radi Njega“ …
 
54. Sveti Irinej i Sveti Atanasije Veliki, i svi Sveti Oci, blagoveste: Logos se ovaplotio da bi se čovek obožio. Bog je postao čovek da bi čovek postao bog po blagodati.
 
55. Izučavati Sveto Pismo kroz Svete Oce; pritom podražavati Svete Oce u njihovom životu.
 
56. Hram – parče neba na zemlji: onebesiti zemlju; oaza besmrtnosti, … oaza rajska u moru zemaljskog pakla.
 
57. Neka naš život van hrama bude produžetak našeg bogosluženja u hramu: produžetak naše molitve, našeg umiljenja, našeg smirenja…
 
58. Molitveno bogoslovlje. U bogosluženjima – ponovljen sav bogočovečanski domostroj spasenja. Svi dogmati, sve istine Otkrivenja = Predanja, izraženi u molitvi, preobraženi u molitvena iskanja (epiklezu) – da bi dobili s neba blagodat za ostvarenje. Sve u svete tajne i bogosluženja obučeno. Otuda: Sveti praznici = svete službe: izvori snage za doživljavanje svetih istina. Vera = sva u molitvi: molitva sva u ostalim svetim vrlinama: jer bez nje nema ostvarenja, doživljavanja istina Svetih.
Srce svih molitava i službi, bogosluženja: sveta Liturgija. – Stihire, tropari, kondaci, molitve, bogoslužbeni opit, iskustvo – sve dogmati izrađeni, prepevani, prepevano Evanđelje, proživljeno, doživljeno. Tu nema raskola između života vere i istina vere: sve jedno: bogočovečansko. Vera i bogoslovlje – jedno isto. Tome nas uči i tome vraća sav molitveni, bogočovečanski život Crkve. I tako spasava od raskola vere i dogmata, koji vri u sholasticizmu i racionalizmu papsko-protestantskom.
 
59. Molitva – srce bogočovečanskog Tela Crkve. Ona reguliše krvotok vascelog života svakog člana Crkve, pri njegovoj vrlinskoj saradnji u svima podvizima života Crkve.
 
60. Sveti Sava – večita matica srpskih duša.
 
61. Kao Bogočovečansko telo Pravoslavna Crkva, osvećujući nacionalnost, sama je nadnacionalna.
 
62. Zašto je Crkva apostolskosvetootačka? Zašto svetootačka? Zato što su Sveti Oci potpuno poistovetili sebe sa Sv. Apostolima. A Sv. Apostoli? Hristonosci. Ništa ne znaju, i nemaju osim Gospoda raspetog i vaskrslog. Sav u njima, sav sa njima: „I evo ja sam s vama u sve dane“ … „Hristos juče i danas onaj isti i vavek„. Crkva kroz Apostole produženje vaskrslog Gospoda Hrista: Telo Hristovo: a Apostoli prvi u tom telu, i oni – vaskrslo Telo Crkve: i Oci sa njima i kroz njih: prvo, Apostolski učenici. Jedno telo = jedna glava; a to: jedan život, jedna besmrtnost, jedna večnost. „Drži predanja što si primio„: zato Predanje = sve i sva: i Ono i jeste vascelo Otkrivenje.
 
63. Ceo život hrišćaninov nije drugo do doživljavanje svih blaga krštenja: usavršavanje, razraćivanje, rasplođivanje blagodati dobijene u svetoj tajni krštenja kroz ostale svete tajne i kroz sve svete vrline.
 
64. Naša tuga, zemaljska, a i rajska: drvo poznanja nije drvo života. To su dva različita i odvojena drveta. Znači: znanje nije neophodno za život. U svakom slučaju: ne, za večno blaženstvo nije potrebno eksperimentalno znanje zla.
 
65. Gospode, telo moje nije moje, dok ga postom i molitvom ne učinim Tvojim; duša moja, savest moja, nisu moji, dok ih evanđelskim podvizima ne učinim Tvojim; oči moje nisu moje, i uši moje nisu moje, dok ih blagodatnim životom ne učinim Tvojima.
 
66. „Telo je za Gospoda, i Gospod za telo“ (1Kor. 6, 13): da se u telo useli, ovaploti Gospod: – to vrhovni i dovršni i jedini cilj tela čovečjeg. To dvoje da se ujedini, postane jedno: bogočo-večansko sjedinjenje, pri čemu Gospod ostaje Gospod, a telo ostaje telo, u svojoj prirodi i suštini, mada u potpunom blagodatnom jedinstvu sa Gospodom. Zato je put tela tvog, mog – put tela Hristovog: oboženje, obogočovečenje.
 
67. Manastiri: Osmatračnice Srpske savesti: Osmatrači Svetitelji; ovde: Sv. Arhangel Mihail. Svevideće oko Božje. Sveta savest Heruvimska. Oheruvimiti savest.
 
68. Sveta Gora – Sveti rasadnik besmrtnika. Sveti oltar Balkana. Mi joj dugujemo: svetu savest našu, svetu dušu našu, svetu prosvetu našu, svetu kulturu našu, sveti um naš, svetu državu našu.
 
69. Dečani – Evanćelje u bojama, u ikonama. Svaka ikona – čežnja za Spasiteljem; ka Njemu sve streme, gravitiraju. U oltaru: Sv. Vasilije, Sv. Zlatoust, Sv. Atanasije i ostali – svi u poletu ka Njemu, u zanosu za Njim: pobedili materiju, savladali sve prepone između sebe i Njega.
 
70. Sveti monasi. Sve što imamo najbolje u srpskom rodu dali nam Sveti Monasi: Sveti Sava, Sv. Simeon – i svi sveti Nemanjići:
a) sve svete zadužbine; sve svete Patrijarhe, Arhiepiskope, Episkope;
b) dali nam, i predali nam Sv. Veru Pravoslavnu; a to znači: spasenje duše, Carstvo Ne-besko, večnk život. U novije doba: opet Sveti Monasi: Hadži-Đera, Hadži-Ruvim; Arhiđakon Avakum Sveti; i u naše dane: sveti monah – blaženoupokojeni Vladika Nikolaj.
Vladika Nikolaj šta nam dao, i šta znači: produžio podvig svetih Nemanjića, svetih srpskih monaha; On: Apostol, Evanđelist, Prosvetitelj i najveći Učitelj roda Srpskog posle Sv. Save. On – i mučenik. Vladika Nikolaj: obnovio monaštvo naše: svi današnji monasi i monahinje: deca duhovna Svetog Vladike Nikolaja i Svetog Save. Sve – od svetih monaha. Oni su spasioci srpskog roda uvek bili; pa i danas su.
Monasi – molitvenici ne samo za sebe već za sav srpski rod; i na nebu i na zemlji. Jedan monah spasava sedam kolena svojih rođaka (Sv. Serafim Sarovski). Ovaj život – dat nam od Boga: da njime steknemo život večni, zadobijemo Carstvo Nebesko. Zato: duša – najvažnija i najveća vrednost.
 
71. Sve je tajna; n to sveta tajna Božja. List ljubičice? – Kakva sveta tajna Božja! Leptirić? – Kakva sveta tajna Božja! Čovek? – Kakva sveta tajna Božja: svetajna.
 
72. Molitve za usopše: Jedno telo smo svi: i na zemlji i na nebu: svi pričasnici Životvornog Tela Bogočovekovog = Crkve i Crkvom: isti život Crkve i na zemlji i na nebu: jer – jedan Gospod, jedna Vera, jedno Krštenje, jedno Pričešće, jedne vrline, jedna blagodat.
 
73. Crkva i tvar, i vreme. Bog Logos je postao čovek, ovaplotio se, da bi postao Crkva, jer je ona – telo Njegovo, a On – glava njena. Cilj bogovaploćenja: Crkva, telo Hristovo, telo Bogočovekovo. „Logos postade telo“ = Logos postade Crkva, postavši čovek, postavši Bogočovek.
Vreme ima nečeg večnog u sebi, jer – ako nije tako – kako bi čovek mogao sticati večni život, i ono što je večno. I još: Kako bi u svetu vremena i prostora mogao živeti Bogočovek, večni Bog Logos u telu, a to: u prostoru i vremenu? I u atomu vremena ima nečeg večnog, kao i u elektronu. Mi nemamo kud: sa svih strana opkoljeni smo večnošću.
A Crkva je jedinstvo, bogočovečansko jedinstvo vremena i večnosti: oni su tu sjedinjeni nesliveno, nerazdeljivo, nepromenljivo, nerazlučno. „Vremena neće biti“, ono će se preliti u večnost: večni život i za pravednike i za grešnike: „večno blaženstvo“ i „večna muka“. Sadašnjost je vodenica u kojoj se melje budućnost i postaje prošlost. A ko zna kraj budućnosti, i ima li ona kraja? To pak znači: Ni prošlost nema kraja, niti sadašnjost. Otuda je u Crkvi sve sadašnjost: sva se prošlost kontinuira u sadašnjost, i sva budućnost u njoj se stapa sa prošlošću. Hrišćanstvo, Crkva – šta? U vremenu stvarana večnost, večno. Čime? Bogočovekom. Tu Bog sve čovekom sjedinjuje sa Sobom, Ipostasnim Bogom Logosom. Čovečjim u Bogočoveku sve postaje večno i besmrtno.
 
74. Zašto mi ne osećamo patnje, i muke, i nevolje svojih bližnjih, ostalih ljudi, čovečanstva, kao svoje? Zato što. se svaki odvojio od celine, ocepio, otkinuo od opšteljudskoga, od sveljudskoga, od svečovečanskoga, od adamovskoga. To rezultira ovim: nesposobni smo za sveosećanje, koje bi proniklo i obuhvatilo mnoge, ili sve, ljude; nesposobni za svemisao, koja bi mislila za sve i o svima; nesposobni za sveljubav, koja bi volela čovečanstvo kao celinu. Jedini u rodu ljudskom koji raspolaže u potpunosti tim sveosećanjem, tom svemišlju, tom sveljubavlju jeste Gospod Hristos – Bogočovek.
Zato je sve Njegovo bilo opšteljudsko, opštečovečansko, sveljudsko, svečovečansko: i krst, i vaskrsenje, i vaznesenje, i telo, i duh, i reč, i pokret. On je reintegrirao, osvejedinio ljudsku prirodu u sebi, koja je bila grehom razbijena, raskomadana, dezintegrirana, atomizirana. Taj proces iscelenja ljudske prirode čisto bogočovečanski: vrši se neprekidno u Bogočovečanskom Telu – Crkvi: ukoliko se čovek ucrkveni i ocrkveni, ubogočoveči i obogočoveči, utoliko se u njemu vaspostavlja sveosećanje, svemisao, sveljubav.
Jer je samo za one u Crkvi svakodnevna stvarnost, i besmrtna realnost, ono rečeno u Delima Apostolskim: „A u naroda koji verova beše jedno srce i jedna duša, … sve im beše zajedničko“ (D. A. 4, 32; sr. 2, 44). To sveosećanje, ta svemisao, ta sveljubav svojina su novoga čoveka, novoga čovečanstva, bogočovečanstva koje sačinjava Crkvu i nalazi se samo u Crkvi, ne vap nje. – (Dučalcvići, 2/15 aprila 1945. g. ).
 
75. Misao je uvek čioda; na njoj se ne može stajati. Samo molitva je kamen stanac, na kojoj mogu sav stajati, i – opstati.
 
76. Za plavom pticom: Ispovest plave ptice: o evropskom čoveku posle rata. „Evropski čovek“, „čovek“ – postao je plašilo i za demone u paklu, i za sva vidljiva i nevidljiva bića. Oko plave ptice: ništa strašnije i užasnije nisam od čoveka sagledala na ovoj planeti. On – strah za sve, i užas, i izmišljač, fabrikant smrti: fabrika smrti; a ja – plava ptica – u njoj, kako da ne pocrnim? Izvio se čovek u najstrašnije čudovište, to – podčovek, to čovekozver: nagonski čovek.
 
77. Bezbožje postalo sastavni deo državne ideologije, građanoke ideologije, i time dužnost građanina, podanika. Sve što nije na toj liniji – antidržavno je, antipodaničko. To – i jeste građanska lojalnost. Protivnik bezbožja = veleizdajnik državni. Antibog – temelj bezbožnih totalitarnih država. Ipak religijski/teokratski, antiteokratski temelj države, tip države. Bezbožje postalo vera utopista oocijalizma.
 
78. Svetitelji Božji, odvežite me od sveta i privežite za nebo.
 
79. Odlepiti se od sveta samoodrečnim podvigom vere, nebočežnjive i bogočežnjive, i prilepiti se kebu molitvom, ljubavlju…
 
80. Proširenje duše: verom, ljubavlju, molitvom – neprekidno: za sve, i u sve, božanske beskrajkosti.
 
81. „Prežde padenija idet zlomudrije“ (= Pre pada ide zlomisao i gordost), kaže se u Pričama Solomonovim koje se čitaju kao parimeji u Četvrtak Velikog Kanona (Priče 16: 18).
 
82. Borba sa strastima. Saznanje je kao malo ostrvce na okeanu čovekovog bića. Za čas ga preplavi neka strast svojim razigranim valovima. I onda tek čovek oseti: kako je malo utvrdio, udubio, primirio, ukorenio svoje saznanje u Gospodu Hristu. Na primer, strast gneva – za čas pomuti to malo saznanje u čoveku. Strast srebroljublja, pohote, zavisti, črevougodija. U Svetitelja, novo? To što su saznanje svoje proširili i udubili i ukorenili Hristom, u Hristu. Njih ne može da opije strast; može da ih kuša. Oni uvek u trezveniju duše i srca; zato nikad odmora u podvizima.
 
83. U greholjubivom nepokajanom čoveku gresi se toliko odomaće da putem navike, po Svetom Makariju Velikom, obrazuju u njemu posebnu „dušu greha“, koja ima svoj um, i svoje srce , i svoja čula.
 
84. Čovek živi, a ne zna šta je život, zato što je život njegov „po slici Božjoj“, i time nadvišuje sve što je ograničeno. Čovek ima dušu, i živi njome, a ne zna šta je duša. Sa istih razloga.
 
85. Kroz grehe – zemlja se svađa s nebom, čovek s Bogom.
 
86. Molitva (Gospodnja). Uz Boga sa ljudima protiv đavola < to smisao i cilj Molitve Gospodnje. Bog milosrđem i po milosrđu svuda, ljudi staju uz Boga kada su milosrdni, kada opraštaju ljudima grehe čineći im dobro poput miloordnog Nebeskog Oca. Ljudi: između Boga i ćavola. To sav život. To nam kazuje Molitva Gospodnja. To su dve najveće realnosti za ljude. Čovek pozajmljuje, zasniva svoju realnost na tim dvema primarnim realnostima. Pobeda ljudska, ako su uz Boga, osigurana, jer je Njegovo „carstvo, i sila, i slava vavek“. A poraz isto tako neminovan, ako su sa đavolom, a protiv Boga. Sa đavolom su sigurno, ako ne opraštaju ljudima dugove.
 
87. Molitveno predanje: Sve bogoslužbene knjige = sve molitve (bogosluženja) = to i jeste živi blagodatni život Crkve. To su dogme prevedene u molitvu; a molitvom se one preobražavaju u dušu naše duše, u život naše vere. To je Pravoslavna pedagogika; potok živog, neumirućeg života apostolekog, predanjskog. Zanavek postavljen način izgrađivanja hrišćanske ličnosti; za sva vremena duhovni zakoni neizmenljivi, i put ka savršenstvu samo jedan, ukazan Svetim Ocima, jer istina je nepromenljiva. „Isus Hristos juče i danas jedan isti, i vavek“ (Jevr. 13, 8).
 
88. Molitva. Molitva – sadržaj života, i sav život svih svetih Anđela na nebu, i svih Svetitelja i pravednika. – Sav njihov život prema nama na zemlji – molitva; i naš sa zemlje prema nebu i njima. Zato sveta molitva srce svih vrlina, najpre vere; ona njihov jezik, i život. Da, sveživot. „Tamjan molitava“ (Otkrivenje 8, 4). – Molitva – horovođa u horu vrlina: ona daje ton, ona usklađuje delatnost svake vrline.
 
89. Molitva = ljubav: Šta je molitva k Bogu? Izraz naše ljubavi k Bogu = bogoljublje; prva zapovest. Šta je naša molitva k svetiteljima? – Izraz naše ljubavi Jezik naše ljubavi k njima; naša smirenost pred njima; naša vera u njih, i naša nada. Ustvari: druga zapovest = čovekoljublje: ljubav prema svetom čoveku, večnom nebeskom; evanđelsko čovekoljublje: ljubaz prema oboženom čoveku, obogoličenom, uhristovljenom i ohristovljenom.
To osigurava pristup i u sve ostale svete vrline i tajne: i osigurava našu ljubav prema njima. „Bog je ljubav“ – kako ćemo tu ljubav steći, sticati, ako ne najpre molitvom, jer ona vezuje i sjedinjuje sa Bogom = ljubavlju. Od te Ljubavi: sve ljubavi.
 
90. Sveta Liturgija? Uvek lestvica, most u nebo. Svaki dan si na nebu. Sve što je u njoj – namah te prebacuje u onaj svet, među Anđele i Svetitelje. Svaka molktva – zar nije lestvica duše u nebo? Kakvo uninije – kad postoji Sveta Liturgija!
 
91. Sveta Evharistija. Sveta blagodarnost: za Ovaploćenje Gospoda Hrista, za Preobraženje, za Vaskrsenje, za Vaznesenje, za Krsnu Žrtvu: za sav Život Bogočoveka: ona jedina Žrtva, i stalno se prinosi, ponavlja radk našeg uhristovljenja i ohristovljenja.
 
92. Sveti Varsanufije Veliki: „Ako čovek nema trpljenja, neće ući u život večni“.
 
93. Katoličnost = Sabornost. Antropologija bogočovečanske Crkve: Crkva jedina zna šta treba čoveku i u ovom i u onom svetu, jer Ona = Hristos, koji zna šta je u čoveku, i od čega je čovek, i radi čega je čovek (Jn. 2, 25). Jer samo Bogočovek = Tvorac čoveka kao Bog Logos: zna šta je čovek, od čega je, radi čega je. A takvog čoveka i zna Crkva, Hristom zna, i spasava ga od greha, koji je svuda isti, u svakome isti; spasava ga od smrti, koja je svuda ista; i od đavola; – i spasava svetošću od greha, vaskrsenjem od smrti, Bogom od đavola.
 
94. Evharistična sabornost. „Vozljubim drug druga da jednomislijem ispovedamo“. – Ljubav obogočovečujuća sila bogočovečanska. Ostvaruje se njome bogočovečanska sabornost. To se molitveno i svestrano doživljuje na Sv. Evharistiji. Ljubav bogočovečanska povezuje nas „sa svima svetima“ – „sveza savršenstva“ – povezuje nas sa svima bogolikim, hristočežnjivim dušama: povezuje nas sa Gospodom Hristom, Bogočovekom na svu večnost. A u Njemu Alfa i Omega bogočovečanske sabornosti, svete i trojične.
 
95. Savremeni ekumenizam: sve sazidano na postavci, na humanističkoj pretpostavci: Crkva nije jedna već mnoge. Kao da se Crkva – podelila. Ona se ne može podeliti: od nje se otpada, iz nje se ispada. Ustvari: Crkva je Bogočovečanski organizam, Bogočovečansko telo, Bogočovekova Ličnost, i zato uvek jedna, u svima svetovima jedna.
U tome njena vaseljenskost, sabornost, ekumenizam. Savremeni ekumenizam: , , lažni hristosi“ = „lažne mesije“, , , lažni proroci“. Tu: raznoverje, poluverje, maloverje, skoro bezverje.
Problematika savremenog ekumenizma čisto svetovna, politikanska; ustvari: komunističko-papistička, sve svedeno na „socijalne“ vrednosti; i to ze maljske, prolazne.
Tu nema bogočovečanskog centra, Evanđelske problematike: Ne ište se „najpre“ Carstvo Božije i pravda Njegova, već – carstvo ovoga sveta, i sve što je od njega i njegovo. Problem ujedinjenja se ne može rešiti nikakvim „dijalogom“: već jedino pokajanjem pred Bogočovekom koji je Crkva. „Opomeni se otkuda si spao, i pokaj se“ … (Otkr. 2, 5).
Bez Bogočoveka, takozvane crkve nisu drugo do „zbornica Satanina“ (Otkr. 2, 9). Iz jeresi je izlaz: „pokaj se“ (Otkr. 2, 16). To važi za svaku jeres. Za sve „232“ jeresi. – Sr. Otkr. 3, 3: „Opominji se, dakle, kako si primio (= Sveto Predanje Istine) i kako si čudo, i drži, i pokaj se„… – Kroz ekumenizam čisto svetovna, međunarodna ateističko – komunistička problematika ušla u Crkvu, i ovladala njome… Danas – prava Crkva ne može doći do izraza … [Gde su njeni pravi svedoči = martiri, i njeni pravi bogoslovi? ] – Otuda nametljivost površnih, prohumanističkih, propapističkih, projeretičkih, protestantstvujućih bogoslova…
 
96. Pričešće – Crkva. Sveto Pričešće je sveto učešće u Bogočoveku. Pričešćem se učestvuje u Njemu. Pričasnik je i učasnik. To važi za Sv. Telo Hristovo, ali i za sveto telo Njegovo koje je Crkva. Pričešćem se ustvari ocrkvenjuje čovek i ucrkvenjuje, zalazi u život Bogočoveka …
 
97. Klicno – sve su vrline u bogolikosti: semenski < dok se ne preobraze u svete vrline: darove Duha Svetoga. Greh – pomračio, raslabio bogolikost: volje, uma, srca, vascele duše. Zato: neophodno bogovaploćenje, duhojavljenje. – (20. VIII. 1963. Manastir Kelije).
 
98. Svaka duša miriše na Boga: samo je tari, tari ljubavlju božanskom – i najzad će i najgrešnija zamirisati svojom bogomirisnom bogolikošću na Boga. Ne zaboravljaj: „mi smo Hristov miris Bogu“. O tome tako čudesno govori Sveti Andrej Jurodivi, to jest, da Božanstvo neiskazano miriše.
 
99. Gospode, Ti samo prstom dodirnu dušu moju, misao moju, i iz nje kanuše kaplje mirisa, poteče miomir, izliše se mirisi.
 
100. Crkva. Jedina istorija Crkve Pravoslavne – to su Dela Apostolska. Ona se neprekidno pišu u njoj i njome. Sve je tu – nebozemno, bogočovečje i bogočovečno. Tu je samo jedan realizam: bogočovečanski.
Jedan neimar Crkve, graditelj: Duh Sveti od Pedesetnice. Tu je sve: vreme večno. Svaki hrišćanin je uvek samo jedno: ponovljeni Gospod Hristos. Uvek: u bezbroj bogočovečanskih dimenzija.
 
Treći stoslov
 
1. Svaki trenutak moga života je Božji. Zašto se onda bojati ma koga i ma čega osim Boga?
 
2. Sveti Zlatoust: „Poslušaj Boga u zapovestima, da bi On tebe uslišio u molitvama“.
 
3. Zašto mi je dato telo? Da bude hram Gospodu. A duša? Da bude sveštenoslužitelj, molitvenica u tom hramu. A oči? Svetnjaci. Čovek koji juri vetar, šta uhvati? Svoj pad. Srce da gori pred Bogom, kao požar: da se u ognju svoje revnosti i bogočežnjivosti očisti, rastopivši se.
 
4. Bogomati? = Uzvišenija od Heruvima i slavnija od Serafima, jer: Ona vascelog Boga smestila i rodila; a to: smestiti vascelog Boga ne može nijedno od stvorenih bića: jer i Serafimi i Heruvimi su slike Božje, Bog je na izvestan način i u njima, a u Njoj: sav Gospod vascelim Božanstvom Svojim.
 
5. Da nije Presvete Bogorodice, svi bi ljudi odavno postali đavoli. Jer Ona – Boga = Spasa rodila.
 
6. Svima goniteljima Gospoda Hrista: Kada padamo – pobeđujemo. Sigurna pobeda? smrt za Hrista. Smrt – za vaskrslog Hrista. – Sveti Justin Filosof i Mučenik: Vi nas možete ubiti, ali nam ne možete nauditi“.
 
7. Seljaci – Vranjanci – u vozu: „Ljudi ne bojte se, Bog plaši – Bog slobodi“. (Idu na vežbu, mobilizacija: 5/18. IV. 1939).
 
8. Provera savesti. – Rm. 9, 1: Jedina provera savesti – Duh Sveti. Sama po sebi savest ljudska nedovoljna i uvek pogrešiva. Nepogrešiva i savršena kada se osveti, prosveti, oduhovi, ohristovi, oboži. Savršena i dovršena savest: samo Duhom Svetim.
Ustvari: ieophodno – otrojičenje savesti: a to = božanski bezgrašmna sloboda savesti.
 
9. Svaki čovek – hrišćanin bogolikošću duše. Svaki se čovek rađa kao potencijalni hrišćanin, i kao stvarni hristonosac: jer u bogolikoj duši svojoj on je već hristolik: Jn. 1, 9.
 
10. Humanizam = bogočovečjost. Humanizam je u osnovi bogolik: bogolikost je ontika čovekova bića; u njoj – suština čoveka, čovečjeg, čovečnog. Čovek – sav transcedentan, sav „nadprirodan“, sav – iz onog oveta. Njegova priroda – nadprirodnog porekla: od Boga Trojičnog.
Prirodno – što Bog postaje čovek: Bogočovek: jedini pravi, jedini „prirodni“ čovek, jedini savršeni čovek. Jer bez greha, bez smrti, bez zla, bez demonizma. Samo teohumanizam – pravi humanizam. Samo Bogočovek = pravi čovek. Bez Boga – čovek bez glave.
 
11. Teohumanizam. Ne humanizam – kao smisao, kgo smer, kao metod čovekova bnća i postojanja. Svaki humanizam je bolestan, jer se izvija iz, obolelog grehom, čoveka: uvek je on u sebi i pomalo demonizam, đavolizam: jer nema čoveka čija bogolikost nije: „istljevšaja strastmi“. Izuzetak: Bogočovek = zato bogočovečnost = bogočovečjizam (teohumaiizam) = jedini put: „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“ (Ef. 4, 13).
 
12. Bogočovek – ikona Boga i čoveka. Bogočovek je jedina savršena ikona Božja u našem čovečanskom svetu. U Njemu je dat i prvi pravi lik savršenog čoveka. Bogolikost je suština i srž i večnost i bogočovečnost čovekova u svima svetovima. „Slika Božja“ je ustvari jedina prava slika čovekova. „Novi čovek“ je Bogočovek: „Gospod s neba“ (1 Kor. 15).
 
13. Ljubav k Bogu i bližnjemu. Kao što mesec ne može da sija bez sunca, tako i čovek ne može da voli čoveka bez Boga. Iz Boga, koji je ljubav, i izvire i izvija se prava, i oveta, i istinita ljubav naša prema bližnjemu. Ljudi, svi ljudi, nama su bližnji opet – Bogom: jer (nas je stvorio po slici Svojoj, – te, na dnu bića, svi omo jednaki, i jedan drugome blioki i bližnji.
 
14. Bogovaploćenje. Bogovaploćenjem Bog posgaje blizak čoveku, toliko blizak, bliži nego što je čovek sam sebi. To je učinio na ontološkom temelju čovekovom: bogolikosti. Šta je bogolikosti bliže od Boga. On – njen original, njeno biće – pri slobodi volje: koja čini čoveka samostalnim bićem od Boga – ličnošću. Da, ličnost je na prvom mestu: sloboda ka Tvorcu, od Tvorca, prema Tvorcu.
 
15. Gospod gospoduje: đavo đavoluje; Bog boguje. Ali je podjednako strašno kad čovek boguje ili kad đavoluje. Uvek pada van sebe. Urvina: Kad čovek boguje. Urvina: Kad čovek đavoluje. U prvom slučaju: razmah satanizma; u drugom: farisejstvo: „imati izgled pobožnosti a sile se njezine odreći“ (sr. 2 Tim. 3, 5). (Iz vremena poslednjeg rata).
 
16. Kroz industrijalizaciju = nastupa kameno doba. Kamenopoklonjenje = evropska kultura i njeni surogati. Graditelji idola: okamenjone duše stvaraju kamene idole i ideale. Sve se suši, vene, okamenjuje u retorti evropske stvaripoklonšže kulture. Neimari kamenog doba: sve humanističke sile evroposke. – (30. VII. 1957. u vozu).
 
17. Radost – biti čovek! Zato što je Bog postao Bogočovek. Time – otvorvne i date čoveku sve božanoke sile i savršenstva i beskrajnosti. Zato: nema očajanja za čoveka od kako je Bog postao čovek: jer u svakoj nevolji, i očajanju – božanski izlaz, i uzlet, i izlet u Carstvo Božanskog večnog Života, večne Istine, večne Ljubavi, večne Radosga. Zato je – neprekidno: kroz svu večnost i interesantno, božanoki interesantno, i radosno biti čovek: jer sve naše završuje se Bogom, božanskim, Božjim – a to znači: beskrajno radosnim, i blaženim. – (28. VII. 1958).
 
18. Beskonačosti me moje gone ka Tebi, o Svebeskonačni! Beskrajnosti me moje vijaju ka Tebi, o Svebeskrajni! Bezgraničnosti me moje gone ka Tebi, o Svebezgraničmi! – Mene ne interesuje zemlja kao kolevka kultura, civilizacija, već kao nebesko gnezdo: u kome se legu nebeske plave ptice duše ljudoke, bića ljudska: koja kada se okrile – prhnu u nebesku večnu postojbinu svoju.
 
19. Šta je čovek – doznali smo Bogočovekom. Otuda: poreklo, rast, uboženje, uhristovljenje, oboženje, usavršavanje čoveka dato je u Bogočoveku. Zato u Hristologiji – antropologija, jedina istinita. Čovek je čovek Bogočovekom. On tek Njime to postaje, postiže primarnu, bezgrešnu, božansku čovečnost. Onu – u ideji Božjoj o čoveku: onu u bogolikosti. Jer je ideja Božja o čoveku data u stvaranju čoveka bogolikim. Otuda: sve se čovečje kreće oko toga kao oko centra. Otuda: spasenje čoveka je najpre oslobođenje od greha, smrti i zla, ali istovremeno kroz doživljavanje ovih bogočovečanskih sila, ideja, vrlina, istina, dobrodetelji.
 
20. Ohristovljenje. Nesvodljivost Boga na tvar; čovek je mesvodljiv na čula. Pa ipak: vasiona svodljiva na atom! makrokozam na mikrokozam! I Bog na čoveka: u Bogočoveku.
 
21. Kako iroživeti ovaj život, nije li to osnovni problem čoveka? Za to je i Bog postao čovek, da bi nas tome naučio. To je najteža nauka, toliko teška i na zemlji i na nebu, da nam je nije znao, ni umeo saopštiti ni najmudriji Serafim ni najvidovitiji Heruvim. Šta ove ne ulazi u tkivo onoga što mi nazivamo život, i čovek! Mirijade logosnih vlakana, zrnaca, prediva! Život: snopljenje svega toga i još mnogo nevidljivoga, i neznanoga, i neprimetnoga. I kako imati um da sve to usnopiš, ubuketiš! I kako imati srce da sve to uosetiš! I snagu – da sve to doživiš!
Čovek, čovek – o najtragičnije svebiće, zagledano u nebiće! – Doživljuješ i raj i pakao, i nebiće, i Boga i đavola, i smrt i život. Čoveče, ti si najveeći, jer najtragičniji mučenik, tvome mučeništvu nema mere! Budi gord i smeran! Oprosti što se nad ponorima tvoga mučeništva gube i propadaju sva ljudska saznanja i razumi, lude ove misli i ginu sva osećanja. – Nema šireg bića od čoveka, ni ponornijeg, ni užasnijeg. Zato mu je na svima stupnjevima postojanja potreban Bog – Svebog, Bogočovek, Logos. Bez Njega – sve se ljudsko survava u tamu najkrajnju, gde je plač i škrgut zuba.
 
22. Svaki hrišćaiin, u Telu Hristovom – Crkvi, jeste produženje Hristovog ovaploćenja, vascelog domostroja Bogočovekovog siasenja, doživljavanje vascelog Bogočoveka: neprekidno dobrovoljno-blagodatno obogočovečenje sebe, ohristovljenje sebe. I to uvek: sa „svima Svetima“, na čelu kojih je Prečista Bogomajka. Otuda: svaki hrišćanin je crkva u malome, a kroz to i Crkva u velikome. Zato hrišćanin ima „svedočanstvo u sebi“: u doživljavanju sebe kao „sutelesnika“ Hristova: i time: u doživljavanju sebe kao večnoga, kao bogočovečnoga, kao otrojičenoga, kao „boga po blagodati“. I tako: vascelo predanje sveto je hrišćaninovo. Ove što je od pamtiveka u Crkvi – njegovo je, suštinski i blagodatno: kao u ćelijici večnoživog Bogočovečanskog Organizma – Crkve.
 
23. Nijedna bubica na zemlji ne može da živi bez celoga neba nad njom. Nema ni jednoga stvorenja na zemlji koje može živeti bez bezbrojnih vasiona nad njim, i bezbrojnih sunaca. A čovek? Njemu je sve to isto tako potrebno, i nesravnjeno više od toga. Zašto? Zato što je čovek živa ikona Božja; zato što je on stvoren po slici i prilici Božjoj. Zato je njemu, osim svih nebesa, potreban sam Bog. Radi takvoga stvorenja, radi takvoga čoveka i Bog je došao na zemlju. Postao čovek, da bi čoveku dao sve što mu treba za njegov bogolik“ život u ovom i onom ovetu. I on je darovao čoveku: Večnu Istinu, Večnu Pravdu, Večni Život. Zato je i vaokrsao iz mrtvih, i pobedio smrt, da bi nam osigurao život večni. Čovek – dragoceniji od svih svetova.
Kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije i duši svojoj naudi„. Besmrtnost duše – prirodna, beomrtnost tela po vaskrsenju iz mrtvih. Radi svega toga – Bog postao čovek, – da nas ljude obogati večiim životom… Vođeni i predvođoni Bogomajkom i svima Svetiteljima – da i mi se udostojimo Večnoga Života na nebu i živimo služeći Gospodu Hristu – Bogočoveku, koji je radi nas postao čovek. – (Petak Prve nedelje Časnoga Posta, na Sv. Liturgiji (Pređeosvećenoj).
 
24. Pravilo: Pomoliti se Bogu sa ovakoga čoveka koga si posetio, sreo, ili se rastao sa njim. Neka od tebe pođe sa molitvom tvojom; to je najbolji saputnik.
 
25. Svaka pomisao na Tebe – praznik je za mene, mili oče Zlatouste; i radost za mene, i raj, i ushićenje, i pomoć, i zdravlje, i vaskrsenje.
 
26. Teško svakoj misli koja se ne izvije, preobrazi u molitvu.
 
27. Svete vrline su iz svetih tajni, izviru iz njih. Svete tajne su talanti. Talanti su dati da se radi sa njima (Mt. 25, 16). Blagodat je data, ali je treba obraćivati i razrađivati, praktikovati u svete vrline.
 
28. Oči moje, vi niste moje nego Gospodnje, zato – služite Gospodu! Uši moje, telo moje, savesti moja, misli moje, osećanja moja, vi niste moji nego Gospodnji, zato – služite Gospodu! Ili – umrite smrću iza koje nema vasksrsenja. – (6. XII. 1948, manastir Ćelije).
 
29. Mi smo potpuno svesni pravnog položaja Crkve u našoj državi, no mi smo isto tako svesni apastolskog položaja Crkve u svetu. Ako pravni položaj Crkve onemogućava njeno apostolstvo, zar sme da se suština Crkve – njeno apostolstvo – žrtvuje radi njenog pravnog položaja? (mart 1922. g. ).
 
30. Ljubav – jedino Božanstvo = vrlina? Ne, prvo vera, i za veru se daje ljubav: Sveti Maksim (Ispovednik): „Hristos je suština svake vrline“. Šta je jeres? Otpadanje od vere, prvo i glavno. Veri: sve moguće; pa i ljubav bogočovečanska.
 
31. Čovek je nebozemno biće, bogočovečansko biće, i u začetoj realnosti i u potencijalnosti, mnogodimenzionalnosti. Tako osećam i tako gledam i dragog mi prijatelja…
 
32. Ispuni, Gospode, Sobom srce moje, ali ga najpre isprazni od svega svetovnog, i od svih želja uopšte.
 
33. „Treba najpre sebe očistiti, pa onda druge učiti čistoti; treba najpre sebe učiniti mudrim, pa onda druge učiti mudrosti; treba najpre sam postati svetlost, pa onda druge prosvećivati; treba se najpre sam približiti Bogu, pa onda druge privoditi Njemu; treba najpre sam postati svetim, pa onda druge osvećivati“. – Sv. Grigorije Bogoslov (Slovo II, 71).
 
32. Đavo to stalno i hoće: da pokaže da je greh neophodnost, da je greh prirodan, da bi opravdao sebe. „Greh je logika Satane“ (Sv. Makarije Egipatski); greh ima svoju logiku; greh ima svoju filosofiju, svoju apologetiku, da bi opravdao sebe, da bi pokazao sebe – da je greh neophodan, da je greh orirodan. To đavo stalno i radi. A Hristos je jedini pravi Logos sveta, Božja Logika sveta. Hristos je logika dobra, Božja logika dobra. Logosnost je u suštini sveta.
 
35. O, zar sam ja, Gospode, samo zato čovek da bih grešio, a Ti samo zato Bog da bi mi opraštao?
 
36. Molitva treba da postane svesna i slatka navika.
 
37. Ličnost je sve. Ceo Stari Zavet počiva na ličnosti, na Iliji Proroku, na Mojsiju, na Davidu, uopšte na ličnostima. Ličnost je nosilac svega (u svetu, u istoriji); ideje su ništa, ličnost je ta koja nosi ideje. – Hristos je Ličnost, Hristos je Istina, Život, Ličnost Hristova je sve.
 
38. Ko god se sretne sa Gospodom Hristom iskreno, sve se u njemu od toga izmeni. Setite se: sa Njim se sreo seljak, ribar, i od tog susreta šta se desilo? Dobio se Apostol Petar. Sreo se sa Njim Savle, najučeniji čovek svoga doba, sreo je Boga u Hristu i postao najslavniji među ljudima. Jer, ko mu dade one sile, ako ne Gospod Hristos? Sreo se sa Gospodom Zakhej, i Vartimej slepi, i grešni carinik – i ova se duša njegova, svakoga od njih, preobrazila. A besomučnica Magdalena sa svojih sedam đavola, – pri susretu sa Gospodom postaje mironosica. Pa razbojnik na krstu – sreo se s Bogom, i ušao odmah u raj. Pa sreo se sa Gospodom Sveti Justin Filosof, i postao Hristov Mučenik; pa Sv. Vasilije Veliki, pa Vladika Nikolaj, pa Rastko – Sava. I tako, susret sa Gospodom Hristom uvek je bio najvažniji događaj za svakog čoveka, bilo da on krene za Gospodom Hristom ili protiv Gospoda Isusa.
 
39. Ako čovek živi samo za sebe i kroz sebe, to jest ako ne potrebuje ništa od Boga, nije čovek. Čisti humanizam ili hominizam jeste najveći greh, jer je to potpuno odbacivanje Boga i svega što je Božje. Adamov greh nije u tome da je on izvršio neki zločin, već želja i korak ka odvajanju čoveka od Boga – dakle humanizam. Čovekov duh ne može sam za sebe postojati i delati. Njemu je potrebno stalno dolivanje s neba, od Duha Božanskog. Adam.
Pogrešivši, prestao je dobijati to dopunjavanje od Duha Božjeg, i zato se oseti nag. Silaskom Duha Svetoga na Apostole to (dopunjavanje) je obnovljeno i stalno se produžuje (u Crkvi). Čovečji duh jenj sam po sebi kao poluprazna epruveta, koju treba dopouniti Duhom Božjim, da bi bio celostan, integralan. – Ne postoji ili potpuno i samo čovekova misao. Čovek misli ili Bogom ili đavolom. To pokazuje Dostojevski kroz Ivana Karamazova, koji gađa đavola mastionicom zato što mu ovaj tvrdi da mu je došapnuo neku ideju. – (Zima 1961, manastir Ćelije).
 
40. Sveti Oci – svete besmrtne vođe i učitelji večnog života; besmrtne vojskovođe u besmrtnoj vojsci Gospodnjoj. Sveti Oci Vaseljenski – samo idući za njima, mi današnji hrišćani, možemo biti pravi hrišćani, memo pobediti i sačuvati veru svoju. Mi smo hrišćani, pravi hrišćani, sve dotle dok držimo veru Svetih Otaca. Bez te vere nema nam spasenja, ni večnog života. Samo se tako može imati blagodatno osećanje Pravoslavnosti, koje se daje – kroz molitveno opštenje sa Svetiteljima.
 
41. Mi se spasavamo samo kroz Svete Tajne i sve Svete vrline; spasavamo se samo sa svima Svetima. Svaki Svetitelj je imao po neku vrlinu kao svoju, kao svoj „recept“ spasenja, ali se spasavao i sa ostalima. Jer, nije mogao biti milostiv, ako nije bio čovekoljubiv; nije mogao održati to milostivotvorno raspoloženje, ako se nije molio Bogu.
Čovek se spasava saborno u Crkvi, sa Gospodom Hristom kao centrom, sa Presvetom Bogorodicom, sa svima nebeskm Anđelima i Arhanđelima, sa svima Svetima. To je Crkva – sve zajedno, sa svima, sve saborno… Mi ne znamo kako se spasavamo. Mi se molimo, ili činimo milostinju, ali šta mi znamo koliko to doprinosi našem spasenju – to um čovekov ne može da obuhvati i smesti.
Šta mi znamo: koliko danas Sveti Antonije molitvama svojim drži vaseljenu. Jer svi se Svetitelji mole, oni se stalno mole Bogu za nas. Ko zna koliko Svetitelja svojim molitvama spasavaju nas… Čovek je beskrajno biće i dopunjuje se samo beskrajnim, Božanskim, Bogočovečanskim.
 
42. Svaki Bogorodičin praznik je mali raj na zemlji, koji se utapa u onaj večni, u onaj nebeski raj.
 
43. U Bogočoveku i Njegovom delu i Telu – Crkvi: Bog je uvek na prvom mestu, a čovek na drugom; uvek se sve rešava Bogom, a ne čovekom. To je Vaseljenske Crkve svevrednost i svemerilo. Zato se svakom problemu pristupa: „sa strahom Božijim, verom i ljubavlju“. Crkva je Bogočovečanski Organizam, pa onda organizacija. Ona – Telo Bogočoveka: zato se u njoj sve mora prvo gledati i videti i meriti Bogom, pa čovekom, i onda čovekom iz Bogočoveka. Nikada samo čovekom, nikada „po čoveku“.
Stoga: uvek, uvek, uvek: „Bogu se treba većma pokoravati nego čoveku, nego ljudima“ (D. Ap. 5: 29). Kada je to u pitanju, onda se i Prvovrhovnom Apostolu Petru – „u oči protivstaje“ (Gal. 2: 11). Tu je u večno neizmenljivoj važnosti bogonadahnuto Apostolsko načelo i metod delanja Crkve: „Nađe za dobro Duh Sveti i mi“ (D. Ap. 15: 28): prvo Duh Sveti, pa mi, mi iza Duha Svetoga i u Duhu Svetom i sa Duhom Svetim.
 
44. Gospode, o Gospode, daj mi da sebe osećam Tobom; da sebe mislim Tobom; da sebe vodim Tobom; da sebe živim Tobom; da sebe vaskrsavam Tobom; da sebe znam Tobom.
 
45. Istorija Pravoslavne Crkve nas uči da je Liturgija uvek bila centar i srž svake u istini Pravoslavne duše. Zagledajte u duše Pravoslavih Svetitelja i podvižnika i vi ćete videti da se izatkane od liturgijskih osećanja. Preživljavanje liturgijskih tajni kao suštine svoje ličnosti jedini je način koji od običnih ljudi stvara bogoljude, od nesvetih – Svetitelje. – Ko ne razume Liturgiju, ne može razumeti ni Pravoslavlje – to govorim ne ja, već dubokomisaoni Apostol Pravoslavlja – Homjakov – (1922. g).
 
46. Ne mogu da zamislim da u ove dane („Uskrs i Svetla sedmica“) ne bude bogosluženje – pashalno jutrenje, večernje, sveta Liturgija. Bogosluženja cele ove nedelje – to je nešto najlepše. Prosto osećam da sam neprekidno na bogosluženju, cele ove nedelje. Tako sam u nekom ushićenju, oduševljenju, radosti… To su dve antiteze: kad se uporedi ova nedelja (Uskršnja) sa prvom nedeljom Velikog Posta. – (Na drugi Vaskrs, 1962, u oltaru manastira Kelije, posle Svete Liturgije, usmeno).
 
47. Sveštenoslužitelj. Sveštenoslužitelj – svakodnevno doživljuje svu tajnu svetopostojanja kroz svoju sveštenoslužiteljsku delatnost, izraženu kroz Svetu Liturgiju. Tu je sve: od Anđela do crva; od Adama do Strašnog Suda; i grehopad, i Golgota, i Vitlejem, i Vaskrsenje, i Vaznesenje, č obožeša, i spasenje = rečju: Crkva = crkvovanje. Sve od Boga do poslednjeg čoveka, Strašni Sud; raj i pakao.
Niko bliži čoveku, niko bliži svetu od sveštenoslužitelja, niko bliži Bogu, niko bliži ptici, travčici, mravu, slavuju, svoj tvari, ma gde ona bila, vidljiva i nevidljiva; u svemu i kroz sve to njega vodi Gospod Isus Duhom Svetim: jer se sve Njime i za NJ sazda, i sve je u Njemu, i On u ovemu = a kroz Njega i preko Njega i sveštenik, i svaki hrišćanin. Zato se mi hrišćani i oblačimo u Hrista: „obucite se u Hrista“ (Gal. 3, 27; Rm. 13, 14): zato se stalno ohristoličujemo, dok „obličje Hristovo ne postane u nama“ (Gal. 4, 19).
Ohristovljenje, ohristosenje, eto nama neprekidnog podviga: koji obavljamo kroz Svete Tajne i Svete Vrline. O, kako je širok i dubok, sveširok i svedubok svaki hrišćanin: smešta u sebe sve svetove, i sebe razliva po ovima svetovima. Vaistinu: svečovek, i svetvar – Bogočovek Gospod Hristos. – (11. VII. 1957, manastir Kelije).
 
48. Kada si Ti, Gospode, pored mene, onda se misao pretvara u raj; i sve biće moje u malog boga po blagodati. U noć moga srca Ti si, Gospods, ušao kao sunce, kao jato sunca.
 
49. Sveto Pravoslavlje i nadalje neumorno piše Spasovo Evanđelje, i pisaće ga sve do Strašnoga Suda. – (14. III. 1964).
 
50. Evanđelje se neprekidno piše. Svaka tvar, kao logosna tvorevina neprestano piše Evanđelje Logosa Gospoda Hrista. Svaka ljubičica ga piše; svaka travčica, svaka bubica, svaka ptičica; pogotovu čovek – bogoliko, hristoliko biće. Tu istinu otkriva u svom Evanđelju Sveti Jovan Bogoslov, blagovesteći:
A ima i druto mnogo što učini Isus, koje kad bi se redom popisalo, ni u sami svet, mislim, ne bi mogle stati napisane knjige. Amin“ (Jn. 21, 25).
 


Pripremio:
Stanoje Stanković

Preuzeto iz originala:
„Na bogočovečanskom putu“
Manastir Ćelije, Valjevo, 1980.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *