PODVIG – MATI OSVEĆENJA

Naslov izvornika:
ΓΕΡΟΝΤΟΣ ΙΩΣΗΦ
ΑΣΚΗΣΗ – Η  ΜΗΤΕΡΑ ΤΟΥ ΑΓΙΑΣΜΟΥ

ΑΓΙΟΝ ΟΡΟΣ, 1998
(c) Sveti, Carski, Patrijarški i Stavropigijalni Veliki Manastir Vatoped
Preveo: Aleksandar Đakovac, diplomirani teolog
 

STARAC JOSIF
 

PODVIG
MATI OSVEĆENJA
 
<p cla


<p cla
 
<p cla***
<p claNEOPHODNOST PODVIGA
 
Borba sa stradanjima, koje se snažno nameću čitavom svetu, kao i vika očajanja, koja odasvud dopire, dadoše nam razlog i povod da napišemo ono što se u ovoj knjizi nalazi.
Ta stradanja, u koja ljudi neizbežno hrle, nastaju zbog pogrešne upotrebe mišljenja. Ovome sleduje pogrešna upotreba stvarnosti koju predstavlja praktični život čoveka. Prema Svetom Pismu: „što čovek poseje, ono će i požnjeti“ (Gal. 6, 7). Prirodna je nužnost, da svako naše delanje ima svoju posledicu. Ali, svako naše delanje može nas, našom slobodnom voljom i naklonošću, dovesti u ropstvo za koje bogonosni Petar objavljuje: „od koga je ko pobeđen tome i robuje“ ( 2 Pet. 2, 19).
Ovo otkrovenje Petrovo nas izveštava o ovoj tajni pogibli koja je zadesila sve ljude. Ljudi, pak, tragaju za smislom nesreće, koja im je tako snažno nametnuta. Ispitujući koren ove „pobeđenosti“ (1 Kor. 6, 7) i ropstva koje joj posleduje, nalazimo da je to prirodna posledica osude, kojoj smo nakon pada podvrgnuti.
Pismo nam objašnjava, da se posledice ovo bolesti, tokom sadašnjeg života, javljaju u nama kao stalna rana. „I reče Gospod Bog u srcu svome, neću više kleti zemlje, jer su misli srca čovečjega zle od mladosti njegove“ ( Post. 8, 21). Nakon pada, nametnula nam se malodušnost i sklonost ka „lukavosti“ u kojoj se i nalazi sav besmisao.
Ovu našu propast oplakuje Pavle, sa gorčinom opisujući našu osudu: „Ja jadni čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove? “ (Rim. 7, 24). I zaista – zajedno sa telesnom smrću koja je sledila padu, zadobili smo i telo smrti.
Koliko, dakle, rastu stradanja, koja su posledica pogibli koja se nasleđem prenosi, toliko istovremeno narasta i osećaj neophodnosti da ova nesreća bude pobeđena. Međutim, iako naša ličnost izgleda ozleđena i upropaštena padom, nije izgubljen središnji ( = glavni) znak naše snage, a to je volja. Stoga volja čovekova, ima glavnu ulogu u njegovoj osudi. Eto zbog čega Apostol Pavle podvlači da „mi je sve dozvoljeno, ali mi sve ne koristi“ (1 Kor. 6, 12). Slobodnom voljom izabiramo ono što nam razum nalaže, a to nije drugo do nezaobilazna obaveza koja proizilazi iz našeg priziva. Reči „ali mi sve ne koristi„, uveravaju nas da treba da hodimo u skladu sa ciljem koji želimo da postignemo.
Ali, telo smrti, koje smo nakon pada poneli, takozvani „stari čovek“ (Rim. 6, 6; Ef. 4, 22; Kol. 3, 9), snažno se opire, a slab i nemoćan čovek svagda se poklizava. U sedmoj glavi Poslanice Rimljanima Apostola Pavla, ova nesreća čovekova tačno se opisuje: „Jer dobro, što hoću, ne činim, nego zlo, što neću, ono činim… nalazim, dakle, zakon: kada hoću dobro da činim, zlo mi je prisutno“ (Rim. 7, 19, 21). Ovde vidimo zakon izopačenja ( = pogibli), koji nas, ukoliko mu se ne suprotstavimo, kao druga priroda prinuđava da mu sledujemo. Ali, druga strana ovog zakona izopačenosti, koji neprekidno opstoji, jeste prisustvo Satane, beskrupuloznog i neumornog neprijatelja čoveka. „On kao lav riče. gledajući koga će da proždere“ ( 1 Pet. 5, 8). Sada, „ko je mudar, da ovo sačuva, shvatiće milosti Gospodnje“ (Ps. 106, 43)[1]. Braćo moja, da bi smo se snažno suprotstavili u ovoj borbi, „da bi život progutao ono što je smrtno“ ( 2 Kor. 5, 4) potreban je sveobuhvatni podvig.
Ovde, „u dolini plača“ ( Ps. 83, 7), gde smo neprekidno progonjeni, postoji nasilno potiskivanje ( = zaboravljanje) sveopšte pogibli. Čovek zato svagda treba da se čuva. To znače reči „Drži srce svoje u svakoj obazrivosti„. „Srce je čuvar, u kome se iznose pomisli i u kome se svedoči“ ( up. Mat. 15, 18 – 19). Potrebna je, dakle, stalna i neumorna odbrana čovekova, u vojevanju protiv ovih sila koje su mu suprotstavljene, kako bi se od njih izbavio. Podvig se nameće kao nešto neophodno ( = obavezujuće) u procesu našeg isceljenja. Podvig je neophodan, i da bismo pravilno ispunili ono što nam je zadato. Na taj način se smisao našeg bivstvovanja ( = egzistencije) ne nalazi više u besmislenom stradanju – koje nam preti i u sadašnjem i u budućem veku – protiv koga se neizbežno moramo boriti za naše spasenje. U životu slovesnih bića ovo se postiže slobodnom borbom – dakle, podvigom.
Podvig je jedno od najdrevnijih postignuća čoveka. Počinje odmah sa izlaskom čovekovim iz Raja, na mestu njegovog izgona. Čovek se okrenuo podvigu, jer je osetio nemoć svoju da se suoči sa teškoćama života. Naročito se čovek držao podviga, da bi zadovoljio svoje religiozne potrebe.
Čitava priroda ljudska, koja je potčinjena zakonu propadivosti i smrti, ni na koji drugi način ne može da oslobodi od nasilja besmisla – osim jedino podvigom. Govori Propovednik: „Ako duh onoga koji ima vlast dođe na tebe, ne ostavljaj mesto svoje“ (Prop. 10, 4), i opet „usprotivite se đavolu, i pobeći će od vas“ (Jak. 4, 7).
Ulaskom našim u život, pozvani smo da spoznamo i da pokušamo da ostvarimo naše određenje. Prvobitno smo bili sazdani „po ikoni i po podobiju[2]( κατ εικονα και ομοιωσιν )“ Tvorca. Ovu istinu potvrđuje i naše ponovno sazdavanje.
Istinita je tvrdnja da „nismo više sebe radi, nego Hrista radi, Koji je zbog nas umro i ustao ( = Vaskrsao)“ ( up. 2 Kor. 5, 15). Ovo nas upućuje na središnji momenat našeg naznačenja. Prava priroda ljudska pokazuje se kao vrlinska. Jasna reč, da „nismo više sebe radi„, uzdiže nas do jedne više obaveze. Stoga, u celosti pripadamo gospodstvu i vlasti obnovitelja našeg Isusa Hrista, i dužni smo da se u potpunosti pokoravamo božanskoj volji. Posledica našeg otpada od ove naše odgovornosti, svakako je propast.
S druge strane, obaveza da ne prestupamo i da ne otpadnemo od onoga što nam je zadato, tiče se našeg sopstvenog spasenja i isceljenja, koje je posledica tačnog izvršavanja zapovesti Lekara i Spasitelja našeg. Pošto će prema Pismu „duša koja zgreši umreti“ (Jez. 18, 20), zatvaraju se svaka usta i čitav svet biva za Boga zatvoren. Tako podvižništvo više nije stvar izbora ili sklonosti, nego je apsolutna obaveza. Čovek se nalazi pred krajnjim izborom, koji je, sasvim nedvosmisleno, nevezan za njegove sklonosti: ili će ići „uskim i tesnim putem“ koji vodi u život, u Carstvo, i svu punoću obećanja Božjih, ili će izabrati „širok i prostran put“ koji vodi u konačnu propast ( pogledati Mat. 7, 13 – 14; Lk. 13, 24). Osim istine koju saznajemo iz višeg smisla božanskog otkrovenja, postoji i jasna dugogodišnja istorija koja ovu istinu u stvarnosti potvrđuje. „Ko ima uši da čuje, neka čuje„.
Ako bi i samo jedna jedina osoba, samo jedan jedini čovek, bio poslušan i izvršio zapovesti Ovaploćenog Logosa ( = Reči) Božjeg, Spasa i Obnovitelja našeg – i ovo bi bilo dovoljno da nam potvrdi istinu da je „veran Gospod u svim rečima svojim“ (Ps. 144, 13). Ali, od Ovaploćenja Gospodnjeg do danas, nebrojeno mnoštvo podvižnika svakim danom, svakim časom i minutom, potvrđuje ovu jedinstvenu istinu. Nepregledna vojska podvižnika i pobedilaca u ovom sjajnom trijumfu, neprekidnim i neumornim podvigom dostiže cilj, podstičući i nas da u njemu ostanemo postojani. I sada, „ko je mudar da ovo sačuva, shvatiće milost Gospodnju“ (Ps. 106, 43).
Pokazaćemo uskoro neophodnost podviga, i kako je on sasvim nužan, i u našem životu sa drugima, i u unutrašnjoj borbi. Sada ćemo se usredsrditi na našu osnovnu temu, a to je da, ukratko i jasno, prikažemo osnovne crte pravoslavnog hrišćanskog podvižništva. Jer kao što kaza Gospod „samo je jedno potrebno“ (Lk. 10, 42).
Za nas pravoslavne, hrišćanin je samo onaj koji prima Hrista kao potpunu istinu, kao samoga Boga, Tvorca i Spasitelja. Hrišćanstvo je za nas sasvim jedinstveno, i ono ne potrebuje nikakvo usklađivanje, dodavanje ili razvoj. Verujemo dubokim rečima našeg Oslobodioca da: „niko ne zna Sina do Otac, niti Oca ko zna do Sin, i ako Sin hoće kome otkriti“ (Mat. 11, 27) i: „niko ne dolazi Ocu, osim kroz mene“ (Jn. 14, 6) i: „jer ako ne poverujete da Ja jesam, pomrećete u gresima svojim“ (Jn. 8, 24).
Ovde podvlačimo značaj podviga, kao najpogodnijeg za one koji se bore i nastoje da ispune svoje naznačenje. Međutim, mi ne krijemo da ovo očišćenje nije cilj, već je samo korisno za dostizanje cilja. Božanska Blagodat je onaj pravi uzrok slobode, isceljenja i vaskrsenja našeg. Naša želja i nastojanje da budemo spremni, pokazuje se našim ispovedanjem na krštenju da se „odričemo satane, i svih dela njegovih, i sve gordosti njegove, i da se sjedinjujemo sa Hristom„. Slobodnim izborom onoga što nam je draže, projavljuje se naša sloboda kao sloboda slovesnih bića i tako se potvrđuje naša bogopodobnost.
Sa verom ušavši u bogopoznanje, spoznajemo odmah šta je neophodno da bismo učestvovali u božanskim obećanjima. Gospod nam ukazuje da nije dovoljno da znamo da postoji Bog. „Neće se spasiti svaki koji mi govori Gospode, Gospode“ (Mat. 6, 21). U obećanjima Mojim imaće udeo samo onaj „ko ima i održi zapovesti moje“ (Jn. 14, 21). Koji „ima“ znači – ko pazi i nauči smisao i cilj zapovesti Mojih, a zatim ih „održi„, tj. ispuni. Gospod podvlači značenje držanja zapovesti Njegovih: Koji zapovesti Moje drži „to je onaj koji me ljubi“ (Jn. 14, 21). I ponavlja: „Onaj koji me ljubi, zapovesti moje održaće“ (Jn. 14, 24).
Ako bi bilo drugačije, ne bi sav zakon bio vozglavljen u dvema zapovestima: „Ljubi Gospoda Boga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim, i svom snagom svojom, i bližnjega svoga kao samog sebe“ (Mk. 12, 30 – 31). Ovim dvema zapovestima pokazuje se dostojanstvo ljudske ličnosti, i čovek se udostojava da bude naslednik i sunaslednik Sina Božjeg.
Naglasili smo ranije da podvig nije cilj sam po sebi. Podvig je, međutim, nezaobilazan i neophodan za naše isceljenje i povratak u dostojanstvo našeg sveukupnog naznačenja.
Božansko otkrovenje je temelj zdravog saznanja. Kroz božansko otkrovenje spoznajemo sami sebe, svet koji nas okružuje, i našu povezanost jednih sa drugima. Otkrovenje, kao rezultat delovanja blagodati Božje, nepogrešivo nas vodi zdravoj prirodi stvari. Tvorac i Promislitelj Bog, postavlja prirodu našu u sklad sa njenim naznačenjem.
Činjenica je da je pad čovekov promenio mesto i vreme toka stvari, što svakako nije ostalo nepoznato svemoćnom Bogu Logosu ( = Reči) „kroz koga je sve postalo„. Tako su, od strane čoveka koji strada, da bi pribrao i obnovio zdravlje otruležnjene prirode, po neophodnosti nastali pokušaji njenog isceljenja.
Deo sveljubavi ovaploćenog Boga Logosa bio je i ovo: da ne dela zapovedajući, da ne ograniči način povratka palog čoveka, nego da čovekoljubivo predloži put povratka i da podvuče značenje božanskih zapovesti. Koji izgovor bi mogao da opravda oholost ( = drskost) i nebrigu čovekovu, kada naš sladajšči Isus „poče tvoriti i učiti“ (Del. 1, 1).
Dakle, ne samo naš razum, nego i otkrovenje, utvrđuju nas, ali nam i nameću neophodnost podviga za ostvarenje našeg naznačenja.
Jer ako „oni koji su Hristovi, raspeše telo strastima i željama“ (Gal. 5, 24), jasno je da ćemo samo putem podviga postići napredak. Zadivljuje nas Pavle, koji tako ispravno govori o podvigu, jasno nas učeći da zemaljsko naše telo „želi protiv Duha, a Duh protiv tela; a ovo se protivi jedno drugome, da činite ono što ne biste hteli“ (Gal. 5, 17). Podvig, dakle, nije stvar našeg izbora i sklonosti, već je on naizbežan i sasvim neophodan.
Ako pogledamo na dobit od monaškog podviga, čak ako taj podvig i deluje strašan, nećemo propasti. Jer napokon, šta je drugo monaštvo do oblik uspešnog hrišćanskog života?
Cilj i svrha, kako smo ranije naznačili, jeste držanje zapovesti Hristovih. Po reči Pavlovoj, mi smo „prodani u ropstvo grehu“ (Rim. 7, 14) i primorani da činimo „zlo koje ne želimo“ (Rim. 7, 19). Koji će nas drugi satrudnik ili saborac osloboditi „od tela smrti ove“ (Rim. 7, 24)? Naše pribegavanje monaškom podvižničkom iskustvu je nužno i neophodno, jer su bitke i borbe za našu slobodu stalne i gorke. Mi se borimo protiv strasti, starih i novih, ali i „protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta“ (Ef. 6, 12) i sve sile njihove. Razrađena odbrana za ovu duhovnu borbu nalazi se u monaškoj praksi, i nećemo preterati ako je uzmemo za primer ispravnog života svakoga od nas.
 
<p cla***
<p claNAČINI PODVIGA „PO BOGU“
 
Podvig, kao što smo rekli ranije, ima za svoju osnovu ispunjenje cilja i smisla našeg hrišćanskog života. U delatnom podvižništvu sve se nalazi u stvarnom usaglašavanju naših želja i naših života, sa željama i životom samoga Spasa i Boga našeg. „Budite u meni i ja u vama“ (Jn. 15, 4). To je nerazdvojiva saglasnost i jedinstvo. Jedan od najvažnijih momenata ove saglasnosti jeste molitva, i ona zbog toga predstavlja vrhunac svakog podvižničkog dela. Molitva je centar iz koga svako drugo delo zadobija svoju potvrdu i silu za ostvarenje.
Gospod naš, koji je samoistina, govori nam da „bez mene ne možete ništa učiniti“ (Jn. 15, 5). Posledica ovog našeg odnosa sa Njim jeste molitva. On Sam nas poziva „ištite… tražite … kucajte i otvoriće vam se“ (Mat. 7, 7) Niko dakle, neka ne zaboravi podvig molitve. Svaka vrlina koja vodi čuvanju zapovesti Božjih korisna je i pouzdana. U našem odnosu sa Tvorcem, molitva ima najveće dostojanstvo među vrlinama. Pravedni i bogomudri Oci naši, držali su molitvu, i bezuslovno je preporučivali. U tom smislu i Apostol Pavle kaže: „molite se neprestano“ (1 Sol 5, 17).
Reči Hristove: „bez mene ne možete ništa učiniti“ otkrivaju našu potpunu nemoć. Stoga imamo potrebu da se susretnemo sa našim Spasiteljem. Taj susret se ostvaruje u molitvi. U ovom smislu treba shvatiti nužnost manastirskog odvajanja, koga su se monasi svagda sa revnošću držali. I u periodu Starog Zaveta, u periodu proroka i Zakona, svi koji su Boga poštovali činili su to molitvom. Molitvom koja nastaje iz velikog bola i smirenja, tako da može pretstavljati pravilo za one koji žele da ponovo zadobiju ono što su izgubili.
Molitva može da ima mnoge oblike u svojoj obuhvatnosti i izrazu. Molitva se može menjati, u odnosu na okolnosti i nužnosti sa kojima se suočavamo. Svaki čovek koji ima potrebu za shvatanjem i pomoći, okreće se „Bogu silnom koji spašava“ i svoju molitvu prilagođava prema najvećoj nevolji koja ga muči. Preklinjanje i usrdna molitva, molitvoslovlje i ispovedanje, blagodarenje i slavoslovlje, kao i svi drugi oblici molitve, neizostavno su potrebni svakom čoveku.
Glavni cilj molitve je dakle, susret u ljubavi, sa Bogom Spasiteljem. Ova ljubav je svojstvo „čiste molitve„, za kojom tragaju heroji podviga. To je plamena ljubav za mislenim Ženikom kojoj „stremim ne bih li to dostigao, kao što mene dostiže“ (Fil. 3, 12).
 
Uzdržanje – post
 
Neposlušnošću Eva uze hranu sa drveta i siđe u propadivost„. Eto prvih vrata za izlazak iz Raja i otpadanje od života. A protivotrov ovome je: odmah otpočeti sa uzdržanjem, tom nezaobilaznom uzdom za naše drevno pregrešenje. Zbog toga, svemudri učitelj Pavle govori da: „svaki koji se bori, od svega se uzdržava“ (1 Kor. 9, 25), i: „iznuravam telo svoje i savlađujem ga, da propovedajući drugima ne budem sam odbačen“ ( 1 Kor. 9, 27). Ovo svedočanstvo je veoma važna potvrda neophodnosti borbe koju vodi onaj koji učestvuje u našem životnom podvigu. Ako stremimo ka glavnom cilju našeg predodređenja, ni na koji način nećemo odustati od podviga, na koji smo prionuli. „Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti“ (Mat. 5, 8). „Trčimo da nagradu dobijemo“ (1 Kor. 9, 24). Ovo treba da imamo na umu: „da bismo kako dostigli u vaskrsenje mrtvih“ (Up. Fil. 3, 11). Dužni smo „nikako ni u čemu ne davati spoticanje, da se služba ne kudi“ ( 2 Kor. 6, 3).
Zbog toga nam je i Učitelj i Spasitelj naš, kada je nakon krštenja u reci Jordanu otišao u pustinju, postavio temelj naše podvižničke borbe. Tako je On postavio post kao prvi korak ka našem ozdravljenju. „I bi odveden Duhom u pustinju… i ne jede ništa u te dane“ ( Lk. 4, 2).
U u vreme Zakona Mojsijevog, uzdržanje postom je predstavljalo prvu pretpostavku za uspeh u teškoj borbi. U različitim borbama, post su koristili svi pravednici i proroci i uopšte svi oni koji su želeli da spoznaju volju Božiju ili da se izbave od opasnosti i zamki, i – što je najvažnije – da zadobiju oproštaj i otpuštenje sagrešenja i da postanu prijatelji Božji.
Centar sveljudske propasti i odstupništva jeste sebeljublje. Ono je jedan od izvora strasti, i ono kroz strastoljublje ustanovljuje i vodi u besmisao i izopačenje. Od ove strasti nema drugog izbavljenja osim uzdržanja i posta. Ovo je razlog, zbog čega ove dve vrline zauzimaju najveći deo hrišćanskog podvižničkog puta. Prema apostolu Pavlu, ovo je prvi stepen na putu podviga.
Oni koji žele da se izbave od vlasti starog čoveka i svake izopačenosti, neka se drže uzdržanja i posta, kao onoga što jedino oslobađa, i neka neprestano borave u molitvi. Nebrojeno je mnoštvo primera podvižnika kroz vekove, koji su pomoću ovih vrlina dosegli cilj kome su težili.
Evo i nelažnog, istinitog svedočanstva, velikog drevnog revnitelja – proroka Davida – koji nas poziva u pobedu. „Kolena moja iznemogoše od posta, i telo se moje izmeni jeleja radi“ (Ps. 108, 24). Naporedo sa sebeljubljem, postoje i druga zlostrašća kao odgovarajući organi strastoljublja. Među njima snažno napada strast prema uživanju koja vodi u smrt. „Bog nije stvorio smrt, niti se raduje propasti živih“ (Prem. Sol. 1, 13). Uniženje i smrt porodili su želja za dopadanjem i sebeljublje, koje je čovek izabrao i prema kojima je, nakon pada imao sklonost. Delatno odbacivanje ovih strasti i prebivanja u smrti i truležnosti, jeste upravo ono što im je suprotno – ljubav prema stradanju. Ovo se naziva krst ali i „uzak i tesan put koji vodi u život“ (Mat. 7, 14).
Da bi potvrdio neophodnost lečenja i oslobađanja od uzroka naše sopstvene propadivosti i smrtnosti, Spasitelj i osloboditelj naš, je Sam izvršio zapovesti, kada se kenozom ( = istoščanijem) Svojim, našao među nama, naučavajući svojim delima, put našeg ponovnog sazdanja. Kako bi podvižništvo postalo pravilo i obrazac našeg života, da se niko o tome nije ni zapitao?
Osnova naše prirode je dvostruka. Dvostruka je i borba podvižnika. Uzdržanje telesno i biološko. Uzdržanje moralno i duhovno. Uzdržanje biološko, kakvo je odredila Crkva, ali i zauzdavanje ostalih čula koja razdražuju. Jer „ko pogleda sa željom“ ( Mat. 5, 28) takođe greši. Kada se čovek dovede u sklad uzdržanjem, kada obuzda čulo ukusa, isto treba da učini i sa ostalim svojim čulima, kako mu ne bi postala podsticaj za nerazumno ponašanje. Koliko primera ljudi u istoriji nalazimo, koji su svoje poglede ostavili nečuvanima i koji su stoga zapali u neoprostiva grešenja i strasti, izazvavši time čak i ratove i smutnje u društvu! Vratimo se sada podvigu, i sagledajmo ga sa strane ljudske zlobe. Tako, kada se stari čovek razbesni na samog sebe, oni koji žele da budu pošteđeni njegovog gneva, moraju mu se suprotstaviti na odgovarajući način.
Posebna vrednost podvižništva je u obnovi karaktera, u sazdavanju vrlina, u očišćenju srca, u upotpunjavanju ( = „zaokruživanju“) čovekove ličnosti, kako bi „po ikoni“ postalo „po obrazu„, i kako bi se na taj način ispunio cilj zbog kojeg je čovek stvoren.
Stvarni ljubitelji ove savršenosti nemaju potrebe da tragaju za drugim primerima, ako obrate pažnju na život i primer Osloboditelja i Spasitelja našeg Isusa Hrista. Pored najboljeg vodiča kojeg imaju u Njegovom svevrlinskom životu, zadobiće i blagoslov Njegov, što su mudro izabrali da se na Njega ugledaju. I Pavle nam govori da je ovo zadobio: „Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista“ ( 1 Kor. 11, 1). I koliki mnogi su nakon Pavla zadobili od izobilja Gospoda našeg!
Neka nam bude dozvoljeno da objasnim oblike ( = vrste) podviga kako bi bili jasni, naročito zbog onih koji se trude sa strpljenjem i marljivošću, na najstroži način se podvizavajući u Hristu.
Greška prvosazdanih predstavljala je dvostruko sagrešenje i donela je dvostruku krivicu. Dovela je do pravedne osude tvorevine – zbog nedržanja zapovesti – i odvela je u stvarnu upotrebu onoga što je zabranjeno. Čovek je neposušanjem, izgubio svoju duševnu dobrotu i svoju bezvremenost ( = besmrtnost), kada je prestupio Božiju volju, i time se istovremeno okrenuo samome sebi, kušajući i učestvujući u zabranjenome.
Od tada, naša stradalna priroda, nema slobodu da ispuni svoju sopstvenu volju, već je nasilno naklonjena onome što je bezakono.
Jer greh uzevši povod kroz zapovest prevari me i ubi me njome… Jer ne znam šta činim, jer ne činim ono što hoću, nego što mrzim to činim. Ako li činim ono što neću, priznajem da je zakon dobar. Tada to ne činim više ja, nego greh koji živi u meni. Jer znam da dobro ne živi u meni, to jest u telu mome; jer hteti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim. Jer dobro što hoću ne činim, nego zlo, što neću, ono činim. A kada činim ono što neću, već ne činim to ja, nego greh koji živi u meni. Nalazim, dakle, zakon: kada hoću dobro da činim zlo mi je prisutno. Jer se radujem zakonu Božijemu po unutarnjem čoveku; Ali vidim drugi zakon u udima svojim koji se bori protiv zakona uma mojega, i porobljava me zakonom greha koji je u udima mojim“ (Rim. 7, 11 -23). (Jer grehom je upropaštena prilika koju je zapovest pružila, i čovek se njome prevario i osmrtio… Tako, ustvari ne znam šta činim. Ne činim ono što bih želeo da činim, već nasuprot, ono što želim da izbegnem… jer prepoznajem ( = spoznajem) da u meni, u mome biću, ne boravi dobro. Kada želim da činim dobro, ne nalazim u sebi snage da to i ostvarim. I tako, ne činim dobro, što bih želeo, nego činim zlo, što ne želim… Spolja se slažemo i saglašavamo sa svime što zakon Božji kaže. Ali vidim da u delima, sledim jednom drugom zakonu, koji je u suprotnosti sa zakonom sa kojim se slaže moja savest. Taj zakon, kome delima sledim, jeste zakon greha, koji ima vlast nad mojim bivstvovanjem (= egzistencijom) i koji me čini svojim zarobljenikom).
Zaista „anatomski“ opis, koji nam daje Pavle, pokazuje meru pogibli koja nas je zadesila zbog pada, uzrokovanog prestupanjem zapovesti. Oni koji žele da se izbave od vlasti smrti i da se vrate u dobro božanskih zapovesti Spasa našega Hrista, samo podvigom i dobrovljnim stradanjem, mogu da dostignu ovaj cilj.
Već smo govorili o dvostrukom uzroku i posledicama u zakonu greha. Podvig zato jeste i ostaje dvostruk, i odnosi se i na telo i na dušu. „Jer koji su po telu telesno misle, a koji su po Duhu duhovno“ (Rim. 8, 5).
Kao što je, prilikom stvaranja, telo prethodilo duši, tako i dela telesna, koja se nazivaju „praktičnim ( = delatnim)“ prethode „sozercateljnim„.
Zbog duboke usađenosti ove razlike između telesnog i duhovnog, svi podvižnici do sada, započinjali su svoj put delatnim podvigom, tj. telesnim delima.
U telesnoj aktivnosti učestvuju čula, od kojih zavisi, i koja predstavljaju naše biološko postojanje. Mi smo sasvim zavisni od naših telesnih čula, i njihovim se potrebama najlakše potčinjavamo, pošto je naš život povezan sa njima. Ovo zna i naš svelukavi neprijatelj, Đavo, i zato se on i najviše trudi u oblasti čula. I biva ( = Đavo) uverljiv, lažno navodeći da zakon života ili zdravlja i njihovo dobro zahtevaju da činimo i ono što stvarno nije neophodno, i da bez toga ne možemo da živimo. Tako, lažnim navođenjem života i zdravlja kao razloga, ubeđuje nas da se potčinimo navodnom staranju o sebi. Mamac neprijatelja postiže uspeh, iako je po prirodi nemoćan.
Činjenica je da, neprijatelj naš Đavo, koji neumorno i neprestano vojuje protiv nas, ničim ne može tako da nas porobi kao onim što je u nama. Stoga je neophodno da budemo obazrivi u različitim okolnostima našeg života i našeg truda na povratku u stanje pre pada. Zbog toga su, bogonosni Oci upotrebili svu svoju mudrost i pažnju da ponište sve metode lukavog. U himnologiji Crkve, opisuje se prvi uzrok našeg stanja: „Jedenjem ( = hranom) izvede neprijatelj iz Raja Adama“ (Blaženstva, Ikos A). U neophodnosti hrane, i njenoj važnosti za život, krije se mamac neprijatelja. Međutim, „svi koji su Hristovi, raspeše telo sa strastima i željama“ (Gal. 5, 24), podvižnički se suprotstaviše i uzdržanjem izbegoše zamke.
Naši praoci su davali prvenstvo podvigu i neprekidnom stradanju, i uzdržljivošću u hrani, oblačili se se kao oklopom. Čvrsto su se držali posta, tako da neprijatelj, nikakvom zamkom nije mogao da ih ulovi. Tako su izbegli opasnosti vezivanja za strasti, u kome se nalazi ludilo sebeljublja i strastoljublja, koje svoje žrtve porobljuje onim što lažno prikazuje kao neophodno. Pošto je naša priroda sjedinjena sa materijom, i u njoj se zaista nalazi sklonost ka strastima, postoji stvarna opasnost od strastoljublja, koje je vrlo loš sused.
Naši odvažni Oci razdelili su međusobno dva osnovna uzroka koja vladaju našom prirodom. Oni su paralelni jedan sa drugim, ali su i odvojeni kao „istok od zapada„. prvi od njih se zove nužnost a drugi želja. Ako ih se ne oslobodimo, oni vladaju čovekovim postojanjem.
Prvi od ova dva uzroka – nužnost – jeste neophodni elemnat od koga se naša priroda sastoji. Onaj koji se podvizava, može da je veoma oslabi, ali ne može da je pobedi. Oni koji su sledovali ovom pravilu uzdržanja i samovlasnosti ( = samokontrole), onesposobili su neprijatelja koji protiv njih vojuje i koji ih vara koristeći sklonost tvorevine ka strastima, u čemu se i nalazi poraz i otpadništvo.
Drugi uzrok – želja – ako pronađe osnovu, podčinjava sebi i slobodu, i volju, i čitavu ličnost čovekovu. Čovek se tada survava u bezakonost i propast, i, kako kaže narod, čovek tada ne jede da bi živeo, nego živi da bi jeo, i svakako da bi trošio, i na kraju propao.
Kao što biva sa uzdržanjem od hrane, pri čemu istiniti podvižnici sasvim odbacuju pogrešnu upotrebu želje kao bezumnu, i služe prirodi samo onoliko koliko je potrebno, tako biva i sa ostalim životnim potrebama. Ti istinite podvižnike, Gospod će prepoznati kao „verne domoupravitelje“ i oni će, prema Njegovom obećanju, blaženstvovati. Smisao čitave ove besede, koji smo dužni da podvučemo, jeste u pažnji, da odbacimo upotrebu onoga što je nepotrebno, a čemu vodi nezasita želja. Bezumna upotreba želje, koja vodi nepotrebnostima, svagda je vidljiva, naročito danas u savremenim društvima, gde je pređena svaka barijera i granica, tako da su i sam život i zdravlje dovedeni u opasnost. Poremećena je čak i prirodna harmonija stihija, ekonomskom pljačkom koja se događa, tako da su poljuljani i međunarodni osnovi društvenog života.
Pokajanje
 
Dve bezobzirne i drske pobune, učinio je čovek u svojoj nemudroj istoriji. Prvu takvu pobunu učinio je protiv svog Stvoritelja Boga, a drugu protiv sebe samoga i svoje prirode.
Ne postoji drugi način spasenja, osim jedino iskrene ispovesti, da bi se vaspostavilo ono što je kroz ove dve pobune izgubljeno. Povratak Bogu toliko zavisi od ovoga, koliko je i u prirodnim disciplinama potrebna stroga i tačna vežba. Naše oslobađanje od nasilja bezakonja, koje nam je našim lošim postupkom nametnuto kao druga priroda, ne može biti postignuto bez podviga. Ovo je razlog, zbog koga je Otački put, i uopšte strogi podvig, neophodan.
Jedan vid ove pobunjene prirode čovekove, opisuje i prorok David: „I čovek u časti budući, ne razumede, izjednači se sa stokom nerazumnom, i postade joj sličan“ ( Ps. 48, 13). Eto punoće naše propasti, u svoj svojoj veličini! Ako se čovek, svim svojim silama ne suprotstavi svom besmislenom ( = bezakonom) stanju, umire dvostrukom smrću. Strogost podvižničkih napora Otaca izražava ispravljanje nesreće koje je na našu prirodu navuklo odbacivanje volje Božije.
Povrh svih pravila prirodnih zakona, naša slovesna priroda ima i jednu drugu obavezu. Da se upodobi i saobrazi Gospodnjem životu kao svome obrascu ( = prototipu). Sva svedočanstva o svevrlinskom životu Gospoda našeg, imaju za cilj naše usavršavanje, kako bismo spoznali delatni način ostvarenja naših dužnosti, pošto smo nakon pada zapali u svecelosno otpadništvo. A zakon ozdravljenja, više od svega, nalaže povratak i dužnost ljubavi.
Iako nas naša potpuna krivica i odgovornost, obavezuju da osećamo koliko smo dužni, život u Hristu nam otkriva, da se Bog i Spasitelj naš, ponaša prema nama kao da smo Mu ravni. Posledica toga je da nas ni na šta ne primorava silom. Sam govori: „Gde sam ja, onde će i sluga moj biti“ (Jn. 12, 26), sa pretpostavkom da Ga sluga sledi do kraja „sve do krsta“ ( Up. Mt. 16, 24). Oni koji primaju spasenje ovo ne treba da razumeju kao kakvu metaforu u nekoj priči, već kao put oboženja. Međutim to oboženje u potpunosti zavisi od našeg nastrojenja u životu, u kome, da bismo oboženje zadobili, treba svagda da budemo sveti.
Mnogo puta je Otac, u svetom Jevanđelju ponovio i posvedočio, da je Hristos ljubljeni Sin Njegov. Međutim, Hristos kaže, da sve one koji izvrše volju Oca, Otac ljubi kao i Sina Svoga: „Ne molim se pak samo za njih ( tj. samo za Apostole), nego i za sve one koji zbog reči njihove poveruju u mene… i slavu koju si mi dao ja sam dao njima… da pozna svet da… da ljubiš njih kao što mene ljubiš. Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu samnom gde sam ja, da gledaju slavu moju koju si mi dao… i ja im objavih ime tvoje i objaviću: da ljubav kojom me ljubiš u njima bude, i ja u njima“ ( Jn. 17, 20 – 26).
Ovakve reči, koje se u čitavoj ljudskoj istoriji nikada nisu čule iz usta stvorenja, moguće je razumeti jedino tako, da Onaj koji ih je izrekao nije niko drugi do Sam Bog, te da im stoga nije potrebno nikakvo naknadno istraživanje ili potvrda. Jasno je, naročito u naše vreme, koliko je umanjena i iskrivljena istinitost božanskog otkrovenja o ljudskoj egzistenciji i njegovom konačnom naznačenju. To je pravo nepoznavanje svake činjenice njegovog dostojanstva i njegove pobede. Od čoveka se zahteva naročita pažnja i trezvenost, kako bi ispunio svoje naznačenje, jer se u njemu obnavlja i sva stvorena priroda, koja je zapala u propadivost ( = truležnost). Jer, prema reči Gospodnjoj, „kakva je korist čoveku, ako sav svet zadobije a duši svojoj naudi“ (Mt. 16, 26)? Zaista, „sav svet u zlu leži“ ( 1 Jn. 5, 19). Zlo se sastoji u tome što je čovek porobljen grehom. Vaspostavljenje čoveka, i njegovo izbavljenje iz stanja u kome se nalazi, njegov povratak u stanje pre pada, i više od toga, ulazak u „svaku blagodat„, u sav život božanski, u preobraženje, u oboženje – radi čega se i zbilo ovaploćenje Boga Logosa – zavisi od saradnje ( = sinergije, sadejstva) Boga i čoveka.
Ovde ćemo ponovo podvući, radi onih koji ljube saznanje, da se bez podviga na glavnom mestu, ništa ne može ispraviti. Jer Bog je jedna nepromenljiva i potvrdna stvarnost. Bog svagda želi „da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine“ (1 Tim 2, 34). Za jadnog čoveka, stvarnost je, međutim, bezizlazna, i on može biti isceljen jedino strpljivim podvigom. Eto zašto je Crkva u vreme progona pronašla odšelništvo i usamljenost. Slab i sklon ka zlu, čovek, nemoćan da savlada sadašnje uzroke zbog kojih je u stalnoj borbi, izabrao je da se odvoji od samih tih uzroka.
Čvrsto podsećanje Gospoda našeg, svima onima koji koji žele da se bore kako bi se ovenčali ( = pobedili), i jasno uputstvo za dosezanje najvišeg dostojanstva u koje nas vode darovi Hristovi, otkriva se u zapovesti Njegovoj: „budite dakle savršeni, kao što je savršen Otac naš nebeski“ (Mt. 5, 48) i „budite sveti, kao što sam i ja svet“ ( 1 Pet. 1, 16). Cilj je oslobađanje i sloboda od elemenata smrti, i ostvarenje božanskih obećanja. Vremena, borci i revnitelji natprirodnih tajni svom dušom stiču ljubav za strastotrpljenje, u kome se krije smisao Krsta, i zadobijaju vaskrsenje i usinovljenje, u čemu je i punoća božanskih darova.
 
<p cla***
<p claVLAST BOŽANSKOG USINOVLJENJA
 
Ko meni služi, za mnom neka ide, i gde sam ja onde će i sluga moj biti“ (Jn. 12, 26). Bog Logos ( = Reč), ovaploćenjem postade i „Sin čovečji„, jednosuštan nama. Sve što je učinio u svom zemaljskom životu, učinjeno je zato, da bi se čitav ljudski rod ispravio. Ako se u Isusu Hristu, prema Pavlu, „nalazi sva punoća božanstva telesno“ (Kol. 2, 9), i ako je On „merilo svega„, prihvatamo da ono što je posvedočeno za čoveštvo Hristovo, jeste sveukupna punoća mogućnosti i naše sopstvene prirode. Međutim, pravedna je i istinita reč da se „onima koji ga primiše, dade vlast da budu čeda Božija“ (Jn. 1, 12). Nas radi je trebalo „da u svemu bude podoban braći“ (Jev. 2, 17). Iako je On po prirodi bio Bog, ne nedostaje nam snaga da sledimo Njegov primer. „Ne bojte se, ja sam pobedio svet“ (Jn. 16, 33). Koji svet? Ovde misli na svet „koji u zlu leži„, na zakon propadivosti, na starog čoveka i na put koji vodi u truležnost i smrt. Hristos nije pobedio svet na neki magični način, niti prosto svojom božanskom vlašću, nego privolom ( = saglasnošću) čovečanske volje. Prva se projavljuje naša sopstvena volja, a potom deluje Blagodat: „Onome koji pobedi daću da sedi sa mnom na prestolu mome, kao i ja što pobedih i sedoh sa Ocem na prestolu njegovom“ (Otk. 3, 21). Potreba da budemo uporni u podvigu se potvrđuje: „Budite trezveni i bdite, jer suparnik vaš, Đavo, kao lav ričući hodi i gleda koga da proždere. Njemu se protivite“ ( 1 Petr. 5, 8-9). Savremeni čovek, kada sagleda sav mrak anarhije, prihvata se svake inicijative suprotstavljanja bezakonju. Međutim, on svako protivljenje grehu, smatra kao težnju ka neslobodi, kao nešto što ugrožava njegovu slobodu, i to je upravo najveća pobeda njegovog neprijatelja, đavola.
Svevrlinski život i delanje Gospoda našeg, jeste najtačnije pravilo za život svakog čoveka, „i zato, da se svaka usta zatvore i sav svet da bude kriv Bogu“ ( Rm. 3, 19). Svojevoljno kršenje volje Božije od strane čoveka, utemeljuje stvarno otpadnišvo sa dvostrukom krivicom: protiv prirodnih zakona našeg postojanja, koje ontološki zavisi od prvog uzroka ( = Boga), i protiv Oca našega Boga, Kome se tako nanosi uvreda i Koji se na taj način potcenjuje.
Ova dvostruka čovekova krivica, nastala je dobrovoljno, bez nasilja. Otklanjanje je trebalo da bude u skladu sa učinjenom greškom. Međutim, čovekoljubiva ikonomija Spasa našega Hrista, ublažila je gorčinu napitka, koji je čovek imao da popije. Uzeo je na sebe ulogu dužnika, i kada je, ovaploćenjem Svojim, sasvim ispunio delo poslušanja, naša je dužnost postalo, samo da sledujemo Njegovom svevrlinskom životu. „O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božijeg“ (Rm. 11, 33).
Da bi čovek ušao u vaskrsenje Njegovo, nezaobilazno mu je potrebna ispravna i zdrava vera u Boga. Ulazak u ovu veru jeste projava Boga, Koji se ljubavi radi otkriva.
I pre ovaploćenja, Bog Logos se, simvolima i delima (= energijama), projavljivao pred slugama svojim, pravednicima i prorocima. Kada pak dođe, „punoća vremena„, javi se prisustvom Svojim i požive sa nama i nauči nas delima Svojim korisnoj istini, koja postade sveljudska obaveza. „A Simon Petar odgovori i reče: Ti si Hristos, Sin Boga Živoga. A Isus odgovarajući reče mu: Blažen si, Simone, sine Jonin! Jer telo i krv ne otkriše ti to, nego Otac moj koji je na nebesima“ ( Mt. 16, 16-17). „A dajem vam na znanje, braćo, da jevanđelje koje sam ja blagovestio, nije od čoveka. Niti ga ja primih od čoveka, niti naučih, nego otkrivenjem Isusa Hrista“ (Gal. 1, 11-12). „A nama Bog otkri Duhom svojim“ (1 Kor. 2, 10). „Što beše od početka, što smo čuli, što smo videli očima svojim, što sagledasmo i ruke naše opipaše, o Logosu (Reči) života…“ (1 Jn. 1, 1). Naveli smo ovde svedočanstva Svetoga Pisma o objavljivanju istine otkrovenja, da bi svagda bilo verovano. Ne postoji, dakle, drugi put poznanju Boga, osim onoga koji je postavio Hristos, jedini Spasitelj sveta.
 
<p cla***
<p claDUŽNOST KOJA PROISTIČE IZ VERE
 
Kada verom u Boga, spoznamo naše dužnosti, potrebno je da ih izvršujemo kako bi smo dobili ono što nam je obećano. „Ko ima zapovesti moje i drži ih, to je onaj koji me ljubi“ (Jn. 14, 21) i „neće se spasiti svaki koji mi govori Gospode, Gospode“ (Mt. 7, 21). Vera nije prosto nekakvo znanje, već je ona nezaobilazan i neophodan zadatak. „Naučite se od mene, jer sam ja krotak i smiren u srcu“ (Mt. 11, 29) i „ne tražim volju svoju no volju Oca koji me je poslao“ (Jn. 5, 31) i „naći ćete pokoj dušama svojim“ (Mt. 11, 29).
Iz otkrovenja koje nam je predato, znamo i uvereni smo, u spasenje naše prirode, koju je On razrešio truležnosti i smrti. Nema više drugih mogućnosti osim poslušnosti i izvršavanja. Tada će nas sveta Blagodat, koju smo izgubili neposlušnošću i padom, i koja nam je dolaskom Spasitelja našeg ponovo pričasna, ponovo odvesti u spokoj, u vaskrsenje u život. I tada „onima koji ga prime, daće vlast da budu čeda Božija“ (Jn. 1, 12). Ne, dakle, onima koji ga čuju, nego onima „koji ga prime„, tj. onima koji u Njega poveruju, koji mu slede, koji Ga ljube.
Nebrojena vojska učenika Hristovih, koja bez ikakvih iskrivljenja sleduje svetom uzoru ( = Hristu), od tada do danas, drži se dva pravila poslušnosti. Time što su u tome dobro uspeli, oni i nas podstiču – a i istina Gospodnja – da i danas sledujemo tom putu, koji nije samo za „vreme ono„. Ta dva pravila, koje smo primili od Otaca naših, jesu „praksa“ i „teorija„.[3]
U stvarnoj borbi i podvigu, svaki čovek se na početku sukobljava sa strastima i navikama i suprotstavlja im se. Nadalje, u delatnom vidu podvizavanja, upotpunjava se ispovedanje ( = izražavanje) zdravog pogleda vernog da „đavola odbaciste zauvek, i prionuste uz Hrista„. Tada božanska blagodat, poput majke, oslobađa čoveka od drevnog ropstva zakonu propadivosti, i vodi ga „novom čoveku, u Hristu sazdanom„. Tada čovek postaje „čist srcem„. Sada je ispunjena služba koju smo nazvali „praksa ( = delo)„, i počinje ona koju smo nazvali „teorija ( = sozercanje)„. „Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti“ (Mt. 5, 8). I ne samo da će Ga „videti„, nego će Ga i zadobiti, i u Njemu će počinuti i u Njemu će se radovati „i niko neće moći da im oduzme radost njihovu“ (up. Jn. 16, 22).
Ovim dužnostima ćemo se baviti u nastavku, a čitaoce molimo za blagost. Kao što je prilikom stvaranja čoveka, telo stvoreno prvo, tako su telesna dela ta koja svagda prethode. Zbog toga, i kada su u pitanju strasti, prethode greške vezane za čula. Prvo se javljaju strasti koje zavise od čula, od kojih opet ( = od čula) zavisi naš biološki opstanak. Pošto su „hrana i odeća“ (1Tim. 6, 3) prema Pavlu, potrebni za naš život, čula – pritisnuta beslovesnim željama – pogrešno se upotrebljavaju i tako nastaju strasti i „neprirodne“ navike. To je „pali čovek„, to je „telo smrti“ (Rm. 7, 24).
U ovoj strašnoj propasti čovekovoj, svoju ulogu ima i „stara zmija„, Đavo. Ovde mu je Bog dopustio da boravi, pošto je prevario prvosazdane. Ovo, metaforički, znače reči: „i zemlju da jedeš u sve dane života svoga“ (Post. 3, 14). Đavo tako, svagda neumorno motreći na glavne zakone i pravila našeg održanja, neprestano vrši nasilje nad svakim našim biološkim pokretom, preuveličavajući nedostatke, i pomućujući svaku smirenost i poredak u našim životima – kako kod svakog pojedinca tako i u društvu u celini – i pokreće nas na otpadništvo od naših dužnosti i na protivljenje sebi samima i našem Tvorcu Bogu. Zbog ovog našeg stanja, jadikuje i Pavle govoreći: „ja jadni čovek, ko će me izbaviti od tela smrti ove“ (Rm. 7, 24)? Podvig je, dakle, nešto što nam je potrebno, i nikako nije nešto što ugrožava našu slobodu.
Potrebu da stalno budemo spremni, naglašava i Gospod naš, govoreći: „neka budu bedra vaša opasana i svetiljke zapaljene“ (Lk. 12, 35). Pavle nas podstiče da se potpuno obučemo u sveoružije Blagodati, da bi smo se u dan boja mogli odupreti „i odolevši svemu, održati“ (Ef. 6, 13).
Primer Gospoda našega, Koji nakon Krštenja „iziđe u pustinju… i bi iskušan od đavola“ (Mt. 4, 1), postade početak pobede naše smirene prirode nad zlim, nad grehom i nad smrću. Od tada, nebrojeno mnoštvo heroja i podvižnika, prezreše lukavoga i dela njegova, i prema predvečnom planu, dovedoše ljudsko postojanje u Očev zagrljaj.
 
<p cla***
<p claDELANJE
 
Zakonitosti i načini duhovne borbe, prema Svetim Ocima
 
Imajući u vidu duhovno iskustvo Svetih Otaca naših, uskoro ćemo pokušati da ukratko predstavimo, kako su se i na koji način, oni ispravno podvizavali.
 
Vrline i strasti
 
Sveti Jovan Damaskin, u svom spisu “ O vrlinama i zlobama„, uvodi nas u ovu temu, pišući:
Treba da znamo da je čovek dvostruk, sastavljen iz duše i tela, i da ima dvostruka čula i da su i vrline njegove dvostruke. Duša ima pet čula i telo ima pet čula. Čula duše su: Um, mišljenje, znanje, zamišljanje i osećanje, koje mudri nazivaju još i silom. Telesna čula su ova: čulo vida, čulo mirisa, čulo sluha, čulo ukusa i čulo dodira. Zbog toga su i vrline dvostruke, a dvostruke su i zlobe ( = zla dela). Potrebno je da svaki čovek dobro zna, koje su duševne vrline a koje su telesne. I koje su duševne strasti a koje su telesne. Duševne vrline su pre svega, četiri osnovne vrline, a to su: odvažnost, mudrost, razboritost i pravednost. Od ovih nastaju sledeće vrline duše: vera, nada, ljubav, molitva, smirenost, čistota, dugotrpljenje, nezlobivost, negnevljivost, božansko znanje“ i uopšte sve što je u životu dobro i vrlinsko.
Telesne vrline, koje predstavljaju vršenje vrlina, nastaju poznanjem volje Božije, i daleko su od svakog licemerja i čovekougodništva. One čine da čovek napreduje u smirenju i bestrašću. Te vrline su sledeće: stalno uzdržanje, post, trpljenje gladi i žeđi, bdenje, kolenopreklonjenje ( = klečanje), jedenje nekuvanog, siromaštvo, nesticanje, ćutanje„. Telesne nemoći u podvigu, spečavaju se smirenjem i blagodarenjem ( Bogu).
Sada je potrebno da kažemo nešto i o duševnim i telesnim zlobama, tj. o strastima„, što i jeste cilj našeg truda. „Duševne strasti jesu zaborav, lakomislenost i neznanje„, koje se nazivaju i velikim strastima. „Ove tri strasti pomračuju oči duše, tj. um, i vladaju nad svima strastima, delimično podsećajući na ove: bezbožnost, zloverje, dakle, svaka jeres, bogohuljenje, mržnja, gnev, ogorčenost, čovekomržnja ( = mizantropija), zlopamćenje, osuđivanje, bezrazložna žalost, strah, strašljivost, svadljivost, zavist, ubistvo, uobraženost ( = preuznošenje), licemerstvo, laž, bezverje„, koje vode dušu u propast, te se tako ličost čovekova demonizuje.
Telesne strasti“ – ako ih nazovemo sramnim delima nećemo pogrešiti – „jesu: stomakougađanje, ugađanje grlu[4], spavalaštvo, pijanstvo, idolatrija spram hrane, strastoljublje, blud, preljuba, pohota, krvosmešanje ( = incest), skotološtvo, zle želje i sve protivprirodne i nemoralne strasti: krađa, svetogrđe, otimanje, ubistvo“ i svaka druga telesna pošast; „strasna zloupotreba stvari ovoga sveta, teloljubivi život koji um čini tromim i čini ga zemaljskim i prizemnim i ne dopušta mu da stane pred Boga i da čini vrlinska dela.
Uzroci svih ovih stvari, najpre su strastoljublje, častoljublje i srebroljublje, od kojih nastaje svako zlo. Nikada čovek ne greši, ako ga prethodno ne pokore i njime zavladaju moćni divovi, tj. zaborav, lenjost i neznanje.
Ove (uzroke) rađa uživanje, udobnost i ljubav čoveka prema slavi, kao i teškoće u sučeljavanju sa životnim problemima. Prvi uzrok svih ovih, i majka svakog zla, jeste, kao što smo već rekli, sebeljublje, dakle, bezumna ljubav prema telu i strastvena privrženost prema njemu.
Treba, takođe, da znamo da strastoljublje ima različite oblike i da se projavljuje na različite načine“ i zbog toga je i neumorni podvižnik sa teškoćama izbegava.
Jer postoji veoma mnogo uživanja koja k sebi privlače oči duše„, i stoga se svi udarci ujedinjuju u strastima i željama, duševnim i telesnim, i propast se sprema duši u kojoj vene strah Božiji i ljubav prema Njemu. Jer iz straha Božijeg i ljubavi prema Njemu izviru vrline. Ako ovoga nema, zbog nepažnje nastale usled nemarnosti, tada duša biva porobljena i prilepljuje se za zemaljsko neizrecivim uživanjima i svaki spokoj nestaje. Ako se to stanje nemarnosti zadrži, tada – teško nama! Stvara se navika, koja ima moć kao druga priroda i koja vodi u smrt.
 
Trodelnost duše i njeno lečenje
 
Bogonosni Oci naši, da bismo imali pravo znanje o sklonostima strasti, jasno su nam govorili o trodelnosti duše.
Duša čovekova, sastoji se iz tri dela (svojstva ili energije ili sile), razumskog, razdražljivog ( = afektivnog) i želateljnog. Razumski gresi su ovi: neverje, jeres, nemudrost, hula, neblagodarnost i saglasnost sa grehom, i oni nastaju u strastvenom delu duše. Lečenje i isceljenje ovih zala, nemoguće je bez vere u Boga i istinitih i neprevarnih dogmata Pravoslavne pobožnosti. Nadalje je neophodno i proučavanje reči Duha, kao i čista i nelicmerna molitva i blagodarenje Bogu.
Sagrešenja afektivnog dela duše su sledeća: neosetljivost, mržnja, pakost, zloba, zavist, ubistvo“ i sve ono što čini ljubav nezamislivom. „Lečenje i isceljenje ovih sagrešenja, postiže se čovekoljubljem, ljubavlju, čistotom, bratoljubljem, nezlobivošću i dobrotom.
Sagrešenja želateljnog dela duše, su sledeća: Stomakougađanje, ugađanje grlu, opijanje, krvosmešanje, neizrecive[5] nečistoće, pohota, želja za nepotrebnim bogatstvom i uživanjima u kojima se i nalazi osnova porobljenosti čovekove. Lečenje i isceljenje ovoga, postiže se postom, uzdržanjem, podnošenjem stradanja, nesticanjem, razdavanjem novaca siromašnima, želja za budućim besmrtnim dobrima i čežnja za Carstvom Božjim i za božanskim usonovljenjem
 
Suprotstavljanje pomislima
 
Sada je potrebno da kažemo nešto i o strasnim pomislima, od kojih nastaje svaki greh. Postoji osam glavnih zlih pomisli: stomakougađanje, blud, srebroljublje, gnev, tuga (svetska – prim. prev.), uninije, praznoslovlje i gordost. Da li će nas ove pomisli uznemiravati ili ne, to nije u našoj vlasti. Ali, da li ćemo ostati sa ovim pomislima ili nećemo, da li ćemo se pokrenuti prema strastima ili nećemo, to jeste u našoj vlasti. Ako im se ne suprotstavimo i ako se protiv njih ne borimo, ako nam se dakle one (te pomisli) dopadnu, i ako na njih pristanemo, snosićemo odgovornost i za naše stanje.
One prebivaju u nama pomoću uma, kroz koji ulaze, kao kroz vrata. Među ovim pomislima razlikujemo sledeće: Prilog, primanje, borba, strast, saglasnost na greh[6] (i ove se približavaju i liče na dela), delo, i porobljavanje (grehu).
Prilog koju primamo je jednostavno podsećanje i delo đavola, da bi se pokazala naša namera i naša sklonost. Ovo ne zavisi od nas i ne donosi nam osudu. Primanje je prihvatanje pomisli koje nam daje neprijatelj, i na jedan način, to je udubljivanje u pomisao lukavog i njeno strastveno prihvatanje. Borba je suprotstavljanje pomisli koje nastaje, ili zbog odbijanja ( = suprotstavljanja) pomisli, ili zbog saglašavanja sa njom. Strast je navika koja nastaje saglašavanjem sa pomislima, i razmišljanjem i zamišljanjem ( = fantaziranjem) istih. Saglasnost je pristajanje na strast koja se javlja u pomisli, kao njena potvrda. Delo predstavlja ostvarenje same strasne pomisli, sa kojom smo se saglasili. Porobljavanje je nasilno i neželjeno, nevoljno zauzimanje srca, koje biva tiranisano zbog ranijeg nesuprotstavljanja grehu, i zbog višegodišnje navike.
Onaj, dakle, koji se bestrasno suprotstavi prvom, tj. prilogu, ili koji ga odmah protera protivstavljanjem i postojanošću, preseca na ovaj način i sve ostalo
Ako u ova tri dela duše, kako je navedeno – razumskom, afektivnom i želateljnom – čovek ispravno hodi, on postiže ozdravljenje i postaje učesnik božasnkih obećanja. Ovo prestavlja postignuće našeg nazanačenja.
Kao što dela navike imaju snagu da vladaju nama, i da nas primoravaju na dela zla i bezakona, ako ih iskoristimo da bismo se učvrstili u dobrodetelji i ispravnosti, mogu nam olakšati držanje zapovesti, tako što će nam pomoći da olakšamo težinu borbe. Iz svetootačkog iskustva znamo, da se oni koji se boje Boga, i koji u Njega veruju, plaše pakla. A onaj koji se plaši pakla, drži zapovesti. A ko drži zapovesti izbegava opasnosti, a ko izbegava opasnosti stiče nadu u Boga i ova nada odeljuje um od svakog besciljnog lutanja. Ako se um od ovoga odvoji, zadobija ljubav prema Bogu.
Prema jednom od najvećih podvižnika, Arseniju, tihovanje je granica i način izbegavanja greha. Kada se Arsenije molio Bogu da mu otkrije siguran put spasenja, čuo je od Njega:
– Arsenije, beži, ćuti, tihuj, jer su ovo koreni negrešenja. Pomoću ovoga, čovek spoznaje ljudsku podlost, i tako nalazi smirenoumlje. Ljudska podlost je porod znanja, a znanje je porod iskušenja.
 
Sedam telesnih dela pokajanja
 
U praksi Otaca, nalazi se sedam telesnih dela, kojima se učvršćuje pokajanje.
Kao prvo delo pokajanja Oci navode tihovanje. To je nepomućen način života. Tihovanje je udaljavanje od uzroka, koji stvara pretpostavke za pad i nevolje, i čije je obeležje slabost, ali i koji (tj. uzrok) „kao lav ričući hodi i traži koga da proždere“ (1 Pet. 5, 8). Tihovanjem se podvižnik udaljava od isprazne i besciljne brige, i ono mu omogućava da, ako želi, okrene svoje misli i dela Bogu, Koji ga prosvetljava Svojom blagodaću, kojom otkriva ( = spoznaje) sebe samog, što je njegova nezaobilazna dužnost.
Drugo delo je post. Ovim se pobeđuje i svezuje jedan od najvećih uzročnika naše propasti – stomakougađanje – ljuti saborac prirode i đavola. Stomakougađanjem, đavo porobljava veliki broj svojih žrtava. Koliko je post neophodan, pokazao nam je sam Gospod, kada ga se, došavši radi našeg obnovljenja, prihvatio odmah nakon krštenja u Jordanu. Ko sada može da ospori neophodnost ovakvog pokajanja, presazdanja, vaskrsenja, spasenja? Ako poste oni koji se uzdržavaju od greha i koji su bestrasni – i to poste dugo vremena – ko će se opravdati sopstvenom nemoći? Neću govoriti o podvigu žeđi, koji se u iskustvu uzdržanja pokazuje kao najbolje oružije protiv bezakonih želja.
Sveti Oci preporučuju i bdenje, kao treće delo. Ono je osnova prosvetljenja i rađa molitvu. Nasićenost snom, odmah umanjuje zdravlje uma. Takođe umanjuje i dobrodeteljnu sposobnost razumne prirode da rasuđuje, prosuđuje, izabire i izvršava ono što je za podvig neophodan. Bdenje, koje su Oci svagda ljubili, uvek prethodi podvižničkoj borbi. Poznati su veliki podvizi Otaca u bdenju. Prebivajući svagda u ovoj korisnoj vrlini, koja u sebi sjedinjuje najbolje od svih vrlina i od koje zavisi kako „um vidi i čuje“ i kako izabire i kako izvršuje.
Četvrto i peto delo, je prema Ocima molitva i psalmopojanje. U stvari, razdelili su dela molitve na dva dela, toliko važna za svevrlinski život. Imenom molitve označili su unutrašnje mišljenje i razgovor sa Bogom „nasamo„. Tamo svako odbacuje samoga sebe pred božanskim umilenjem i dobrotom, i sa iskrenom ispovešću, molitvom, preklinjanjem, ili blagodarnošću, prinosi svoj bol i želju za „moćnim spasiteljem“ Hristom, Bogom našim. Psalmopojanje se savršava na grupnim sabranjima vernih. Pojanjem himni savršavaju se najsvečanija molitvoslovlja, i ovo je najbolje i najpodesnije za narod.
Šestim delom, Oci nazivaju čitanje i izučavanje reči i zapovesti, koje treba da izvršavamo u našem duhovnom životu u Hristu. Reč Hristova: „ko ima zapovesti moje„, znače ovo: da sazna i da razume zapovesti moje, volju moju i da potom to vrši. Taj je „onaj koji me ljubi„. U Mojsijevom zakonu, Bog je naročito zapovedio izučavanje volje Njegove i njeno poznavanje, da bi se ono što je obavezno, pravilno držalo i vršilo. „U zakonu Njegovom poučava se dan i noć“ (Ps. 2, 1). Jedna od najvažnijih stvari za onoga ko želi da se oslobodi neprijatelja koji „kao lav riče„, jeste, prema Pavlu, to „što nam njegove namere nisu nepoznate“ ( up. 2 Kor. 2, 11). Pošto prijatelji i služitelji Božiji „ne svojom voljom, nego pokretani Duhom Svetim govoriše i pisaše“ ( up. 2 Pet. 1, 21), iznad svega smo dužni istraživati i ispitivati reči i spise njihove, radi punoće prosvetljenja i upoznavanja sa nevidljivom borbom koja se stalno vodi.
Sedmim delom, Oci nazivaju ispitivanje svake reči i dela. Pomoću ovoga utvrđuje se smireno mišljenje. Tako nestaje samozadovoljstvo i neiskustvo. „Smirenima“ pa, Gospod daje prosvetljenje blagodaću Svojom.
Cilj svih ovih nastojanja i priprema jeste smirenje, kako se ne bismo „ni kuražili ni očajavali“ zbog svega što nam se po navici dešava, bilo dobro, bilo loše.
 
<p cla***
<p claDELA „NOVOG“ I „STAROG“ ČOVEKA
 
Kada nam bogonosni Oci govore o „zakonu koji nije po prirodi„, ukazuju na sveobuhvatnu propast koju je doneo pad i dalje otpadništvo čovekovo. Međutim, velika je milost Gospoda našeg, Koji je svojim ovaploćenjem i prisustvom među nama, iscelio našu ranu i vratio nam spokoj.
Prestupanjem i neposlušnošću volji Božijoj, ostvarili smo svoju volju koja je porodila smrt. Put našeg izbavljenja od ove kazne, jeste odbacivanje i udaljavanje od ove naše smrtonosne volje, i ozdravljenje čoveka kroz povratak onome što je „po prirodi„.
Vršeći svoju volju, čovek je prirodne sile uma usmerio „ne po prirodi„. Tada nastaje bezakonje. Evo nekoliko primera.
Prirodna sila uma jeste zdrava žudnja. Kada um dela „po prirodi„, on stvara žudnju za Bogom, ljubav, i uopšte je spreman na svako bogoljubivo i dobro delo. Ali, neprijatelj je izokrenuo ovu silu uma ( tj. žudnju – prim. prev.), i ona je postala zla i lukava žudnja, tako da čovek žudi za onim što je nečisto i smradno.
Prirodna sila uma jeste revnovanje. Bez revnovanja za Boga nema napretka. „Revnujte za veće darove“ ( 1 Kor. 12, 31), govori Apostol Pavle. I ovu, zdravu revnost prema Bogu i vrlini, neprijatelj je promenio u „protivprirodnu„, učinivši tako da zavidimo i da revnujemo kako bi naneli zlo jedni drugima.
Prirodna sila uma su i gnev i ljutnja. Bez njih se ne može postići čistota. Čovek bi trebalo da se gnevi na svog neprijatelja (tj. đavola – prim. prev.) koji seje svoja lukavstva. Zbog naše vlastite nepažnje i ova sila uma se preobrazila, i postala „protivprirodna„. Naš gnev se okrenuo protiv bližnjeg, nanevši toliko štete i zla.
Prirodna sila uma je mržnja. Bez mržnje protiv groznih zala, u duši se ne može pokazati čednost, i zaista se nikakva vera ne može ispovediti – a to je naša glavna svrha i cilj. I ovu je silu izobličio neprijatelj naš u “ protivprirodnu“ mržnju prema bližnjima, i pokorivši tako dušu, doveo je čoveka do đavolopodobnosti, učinivši ga tako ikonom satane!
Žudnja, revnost, gnev i ljutnja, mržnja. Ova prirodna svojstva. stvorena su u nama čistim i neokaljanim. Njih je izmenilo i izobličilo neposlušanje. A neprijatelj naš, krije se iza njih, i bezakonom upotrebom naših sopstvenih sila, odvaja nas od Boga.
Sve ovo, i svu našu propast, promenio je i iscelio Gospod naš Svojim svevrlinskim životom i naukom Svojom.
U praksi je korisno i plodonosno, da se u duhovnoj borbi udaljavamo do uzroka. Čovek koji živi u neposrednom kontaktu sa uzrocima, vezuje se za njih, i podleže željama i strastima. Siguran način udaljavanja od ovih uzroka i povoda jeste uzrastanje u ljubavi Božijoj.
Kada se, blagodaću Božijom, približi ljubav Njegova, odbacuju se telesna nastojanja. A ova samožrtva, koja nastaje vršenjem zapovesti, rađa nadu. Tada nastaje ukrepljenje i nerasejanost, kako bi podvižnik spoznao pravi način ratovanja u nevidljivoj borbi.
Jedan od najvećih uspeha u ovoj borbi jeste da podvižnik savlada sopstvenu sujetu ( = gordost). Ovo je prvi stepen u poznanju Boga. Onaj, pak, koji se priveže za ovu sramnu i podlu strast, udaljava se od mira. Postaje žrtva otvrdlosti i uznemirenosti, a nagota njegovog licemerja i laži drži kao na ularu.
Onaj ko zdravim pokajanjem odbaci telesne strasti i ostale slabosti palog čoveka, dostojno priprema dušu svoju i postaje riznica blagodati, i više od toga, postaje hram Božji.
Onome ko se smirenoumljem, neumornom borbom i blagodaću Hristovom, utvrdi u ovoj vrlini, Bog otkriva njegove grehe da bi naučio da protiv njih vojuje. A ako mu u pomoć pritekne i žalost zbog učinjenih sagrešenja – a to je sigurno – tada ove dve vrline izgone iz duše sedam najlukavijih demona, koji borave u palom čoveku. Tada se duša hrani, najslađom hranom vrline. Ovakvom podvižniku se ne približava ni častoljublje, niti stid od ljudi. Ako čovek ne može da se pravilno odnosi prema bližnjem i da mu daje što je pravo, tada se javlja njegova savest koja se ne umiruje, što se završava strašnim padom. Molitva Bogu sa strahom, vraća mir i ljubav i smirenje, i odagnava „protivprirodni“ gnev. Ako u čoveku prebivaju mir, ljubav i smirenje, tada se gnev ne okreće protiv bližnjeg, već protiv strasti i demona, dok u duši ostaju žalost i smirenoumlje.
Onaj ko uspe da ne odgovori svadljivom i bezumnom čoveku, Boga radi i radi umirenja sopstvenih misli, nazvaće se „sinom mira“ i zadobiće mir duševni, telesni i duhovni. A ako zadobije ovo troje, tada neprijatelji prestaju da vojuju protiv zakona uma, i ono što je telesno biva pobeđeno. Ko ovo ostvari, nazvaće se „sinom mira“ i Duh Sveti će se u njemu nastaniti i nikada ga neće napustiti.
Jedan od najpodlijih duhova, koji neumorno ratuje protiv čoveka, je duh strašljivosti. On onemogućava svaku dobru nameru. Naročito kada um zadobije uzdržanje po Bogu, on koristi nepažnju, kako bi umanjio vrlinu. Jedini spas tada je raspaljivanje ljubavi, smirenje i uzdržanje – naravno ako je podvižnik uveren da je nepažnja ( = rasejanost) uzrok štete.
Mnogo je trezvenosti potrebno da bi se suprotstavilo duhu čamotinje, koji vodi gubitku odvažnosti i ostavljanju podvižničke borbe. Kako da teži velikim vrlinama, onaj koji u sebi ne vidi ništa vrlinsko, kako da ne bude ustrašen grehom i beščašćem, i kako da ne preceni snagu ovoga sveta?
Gospod nam reče: „Ne možete služiti Bogu i mamonu“ (Mt. 16, 24). „Mamon“ je, prema Svetim Ocima, svetsko mišljenje (mišljenje saobrazno ovom svetu – prim. prev.), koje u „ovom veku“ porobljava one koji ne znaju Boga. Dva uzroka postoje u duši. Jedan je spoljašnji a drugi unutrašnji. Spoljašnji uzrok je obraćanje pažnje na „ovaj vek„, radi podmirenja telesnih potreba. Unutrašnji pak, pokreće strasti koje onemogućavaju vrline. Duša ne oseća unutrašnji uzrok strasti, ukoliko se ne oslobodi od ropstva spoljašnjem uzroku.
Gospod nas uči kako da izbegnemo ovo ropstvo: „tako, dakle, svaki od vas koji se ne odreče svega što ima ( dakle, sopstvene volje), ne može biti moj učenik“ (Lk. 14, 33)
Naš svevrlinski Vladika je znao, da je volja uzrok našeg dvostrukog ropstva, i da ona drži njegove uzde. Kada čovek vrši svoju volju, umrtvljuje um, kao i pažnju duše, tako da, kako spoljašnji tako i unutrašnji uzroci, slobodno deluju. Ako je, pak, duša verna zapovestima Gospodnjim, i ako odseca svoju volju, um se tada budi, odbacuje strasti i ustremljuje se vrlinama. Gospod želi da oni koji su Njegovi budu slobodni od vezanosti za materijalno, tj. od bezakonih želja, kao i od skrivene vezanosti za materijalno u duši, tj. od strasti. Upravo ovo – (tj. takvu vezanost – prim. prev.), odbacio je Gospod ovaploćenjem Svojim: „Ostanite u meni i ja u vama“ (Jn. 15, 4), poziva nas Gospod. U stvarnosti, „da ostanemo u njemu“ pre svega znači da On ostane u nama, onoliko koliko mi možemo da primimo.
Oci su nam naznačili tri vrline, koje su nezaobilazne za prosvetljenje i buđenje uma: fizička spremnost, odvažnost, i suzdržljivost. Ako ovo troje uznapreduje u umu, on oseća da je postigao besmrtnost; to troje su: rasuđivanje, prozorljivost, i čvrsta vera u božansko prosvetljenje.
Tri vrline dovode božansko prosvetljenje u um: da ne vidi ništa loše u bližnjem svom, da čini dobro onima koji mu nanose nepravdu i zlo, i da prima, bez uznemirenosti i bez roptanja, sve što mu se događa. Ove tri vrline rađaju druge tri još veće. Ne videti ništa zlo kod svog bližnjeg, rađa ljubav, činjenje dobra onima koji nam nanose zlo, rađa mir, a neroptanje zbog svega što nam se događa donosi spokoj. Udostoji nas svevrlinski Vladiko, Koji si riznica svih dobara, da ti sledujemo Amin.
Četiri vrline se bore u duši: ćutanje, držanje zapovesti, nepopustljivost prema potrebama, smirenoumlje. Umu su navedene četiri vrline potrebne: za neprestanu, sa smirenjem, molitvu Bogu, za odbacivanje samoga sebe u tugovanju po Bogu, za izbegavanje osuđivanja bilo kog čoveka, i za potpuno prepoznavanje strasti koje ga uznemiravaju.
Četiri vrline, kada borave u duši, uspokojavaju je u borbi: Milosrđe, negnevljivost, dugotrpljenje i suprotstavljanje gorkim stremljenjima greha. Međutim, suprotstavljanje zaboravu upotpunjuje sve ove vrline.
Četiri su, pak, uzroka zbog kojih se telo pobunjuje: mnogospavanje, stomakougađanje, (uzimanje previše hrane), raskalašnost i ulepšavanje tela.
Zbog sledeća četiri uzroka, pomračuje se duša: zbog mržnje prema bližnjem, prezira, zavisti i roptanja.
Zbog četiri stvari opustošuje se duša. To su: besciljno prelaženje sa mesta na mesto, mnogo lutanje, ljubav prema materijalnom, srebroljublje.
Čovek teško zadobija sledeće tri stvari, koje, međutim, čuvaju vrline. To su žalost, suze zbog učinjenih grehova, i na koncu sećanje na smrt.
Tri velika zla uvek sprečavaju učvršćivanje vrlina: porobljenost strastima, lenjost i zaborav. Ovo zlo, koje nazivamo zaborav, vojuje protiv čoveka do njegovog poslednjeg daha.
Naveli smo, dakle, dela „novog“ i dela „starog“ čoveka. „Onaj ko ljubi dušu svoju da je ne izgubi“ (up. Mt. 10, 39) bori se da sačuva dela „novog“ čoveka. Onaj, pak, ko želi da bude bezbrižan u ovom životu, vrši i čini dela „starog“ čoveka, gubeći tako dušu svoju.
 
<p cla***
<p claDELA I SOZERCANJE
 
Korisne reči iz iskustva Otaca
 
Kada držimo zapovesti Hristove, ništa mu time ne prinosimo, jer On nema nikakve potrebe, i On je darodavac svih vrlina. Pazeći na sebe, mi zadobijamo večni život i spokoj neizrecivih dobara. Vršenjem zapovesti, mi potvrđujemo našu bogopodobnost i naše uzvišeno poreklo, i stoga izbegavamo da se saobličimo životinjama koje nemaju staništa.
Dobrodetelj je držanje zapovesti. Međutim, naš glavni cilj nisu dobra dela, sama po sebi, nego naša vera u Hrista, koja ih i čini dostojnim hvale. Dobra dela su svagda postojala i postoje, ali ona ne spasavaju čoveka. Samo vera u Hrista spasava, i to vera koja se izražava delima – kao vršenje zapovesti. Niti, dakle, vera ostaje nedelatna, niti dela bez vere koriste.
Za ljude, koji su naslednici pada i truležnosti ( = propadivosti), vera i poslušnost Hristu nije stvar naklonosti ili izbora, već neophodne potrebe. Svakoga ko bi nas sprečavao da izvršavamo zapovesti Božije, iz bilo kog razloga, i na bilo koji način, bilo da nam je otac ili mati, ili bilo ko od rođaka – odbacujemo. Jer prema zapovesti Hristovoj „ko ljubi oca ili mater više nego mene, nije me dostojan“ (Mt. 10, 37).
Gospod nam jasno kaže. „Ko hoće dušu svoju da sačuva, izgubiće je; a ko izgubi dušu svoju mene radi, naći će je“ (Mt. 16, 25). Propadljivost duše je alegorična. Nakon pada smo se izobličili i zapali u „neprirodno“ stanje. Pošto smo, prema Pavlu, „prodani u ropstvo grehu„, i sa „mislima sklonim zlu„, učvrstile su se u nama strasne i pogubne navike. Na ovo je mislio Gospod, kada je rekao da treba da se držimo zapovesti Njegovih. Tada, blagodaću Božijom, „nalazimo dušu“ i „saobražavajući se ikoni tvorca, presazdavamo se za život večni„. Treba, međutim, paziti. Ako se neko, nakon dobrog početka u vrlinskom životu i duhovnom napredovanju, razlenji – tada trpi štetu. Ako nazaduje, odmah se vraća uzrocima strasti, i tada nije teško da im se, zbog navike, vrati veoma brzo, tako da „poslednje biva gore nego prvo“ (Mt. 12, 45). Tolika je snaga greha kada mu se čovek povrati.
Duša se tada takođe nalazi u „neprirodnom“ stanju, razgnevljena i ispunjena uznemirenošću zbog uživanja, i tako postaje stanište najlukavijih zveri – demona i strasti. Ako, pak, želi, duša može, živeći u ovom svetu, da se, blagodaću Božijom, obnovi, da se probudi, i da se upodobi budnom životu po Bogu. Tada, samo tada, će uzviknuti: „Koji je Bog veliki kao Bog naš„? Velika je radost na nebesima zbog njenog povratka. Lukave zveri ( = demoni) i strasti biće izbačeni napolje, anđeli nebeski će joj pomagati, i blagodat Presvetoga Duha nastaniće se u njoj. Niko tada neće moći da opiše radost njenu i zadovoljstvo njeno, i niko neće moći da je spreči da prinese dobar plod darova Hristu
Oci naši, nazivaju molitvu neophodnim duhovnim oružjem, bez koga nikome nije moguće da se upusti u duhovnu borbu. Niko ne može da dostigne čistu molitvu, ako svagda, sa poslušnošću ne prebiva u blizini Božijoj, sa iskrenim i nezlobivim srcem. Zbog toga je On, naš slatki Spasitelj Isus, „onaj koji blagosilja one koji ga mole, i Koji daje znanje ljudima“ (Ps. 43, 10).
Kada se nađemo u nevidljivoj borbi, nadolaze bezbrojni napadi štetnih odvraćanja i strasti. Međutim, rasuđivanje nam pomaže da jasno spoznamo svoje dužnosti. Sve strasti uznemiravaju napadima, nasrtajima, podsećanjima i traže da se vratimo njihovom sramnom ropstvu. Za ovo nismo krivi. Nije u našoj moći da sprečimo napade, nasrtaje, sećanja, i nismo stvoreni sa takvim moćima. Međutim, ako želimo, možemo, uz pomoć i sadejstvo božanske blagodati, da se suprotstavimo i da im ne podlegnemo. A o suprotstavljanju nam je rečeno: „prizovi Me u dan žalosti, i izbaviću te“ (Ps. 49, 15), i opet „ako se duh onoga koji vlada podigne na tebe, ne ostavljaj mesta svojega“ (Prop. 10, 4).
Tri su osnovne strasti, od kojih se rađaju sve ostale: strastoljublje, srebroljublje i častoljublje. Za ovim sledi drugih pet zlih duhova. Onaj, dakle, koji pobedi tri osnovne i vladajuće strasti, ubija sa njima i ostalih pet, i tako pobeđuje sve strasti.
Često nam se javlja pitanje: zašto nas, bez naše volje, ožalošćuju i pritiskaju lukava sećanja, naročito u vreme molitve? Sve ove predstave koje se javljaju, predstavljaju sećanje na naša ranija dela, koja smo počinili sopstvenom krivicom i za koja treba da se pokajemo.
Kada ove pomisli prestanu da se javljaju, tada smo, blagodaću Hristovom, zadobili pokajanje, i tada su nam ti gresi zaista i oprošteni.
One strasti koje su telesne, zahtevaju telesni podvig, a one koje su duševne, pobeđuju se smirenoumljem, čistotom i ljubavlju.
Strasne želje sasušuju se uzdržljivošću, sjedinjenom sa smirenoumljem; najljućem besu suprotstavlja se ljubav i naklonost; mislima koje lutaju ovamo onamo, suprotstavljamo se usredsređenom i čvrstom molitvom i sećanjem na Boga. Tako se očišćuju sva tri dela duše. Na ovo misli Apostol, kada govori: „Starajte se da imate mir sa svima i svetost, bez koje niko neće videti Gospoda“ (Jev. 12, 14).
Protiv onih koji žive u svetu, i koji su blizu uzroka strasti, demoni ratuju, trudeći se da ih odvuku u grehe koji se vrše delima. Oni koji se nalaze daleko od uzroka strasti, demoni uznemiravaju pomislima i sećanjima. Ova druga borba je mnogo strašnija od prve. Jer borba sa delima nužno se odvija u vremenu i prostoru, dok se borba u umu dešava odmah i brzo, slobodnija je, i teže je suprotstaviti se. U ovoj netelesnoj borbi, kao oružje nam je data čista i usrdna molitva, za koju je zato i rečeno da treba da bude neprestana.
Svako strasno pristajanje u pomislima na zabranjene želje, tj. svako podčinjavanje strastima, jeste krivica podvižnika. Pomisao svagda dolazi od strasti, kako bi pomračila um, a zatim ga potčinila, i okrenula dušu uživanju. Duša, tada, više ne može da u borbi pruži otpor. Ovo se naziva pristanak. Ako ovo stanje potraje, nastaje strast. Kasnije, korak po korak, dolazi i činjenje greha.
Vera predstavlja dobro spoljašnjeg nastrojenja duše. Ona u nama rađa strah Božji. Strah Božji nas naučava držanju zapovesti, što se naziva praksom ( = delanjem). Nepomućeno izvršavanje dela, blagodaću Hristovom, vodi u bestrašće i slobodu. Porod bestrašća je ljubav, koja je ispunjenje zapovesti.
Najsavršeniji način prirodnog delanja duševnih sila je sledeći: razumski deo duše ostaje čvrsto i postojano u sagledavanju vrlina. Želateljni se snažno vraća sagledavanju vrlina i usmerava je ka Hristu, a afektivni naoružava za borbu protiv demona.
Nesrećnu strast sećanja na zlo, Oci označavaju kao okretanje unazad. Ovo, i samo ovo, okreće i upodobljava dušu đavolu, i sasvim udaljava prisustvo i delovanje blagodati, povlačeći za sobom, ne milost, već pravednu srdžbu i gnev Boga, Koji jeste i Koji se zove ljubav. Moli se, dakle, toplo, za dobrobit onoga koji te je ožalostio i pomozi mu, ako možeš, da bi spasao dušu svoju od smrti i da bi bio slobodan u molitvi svojoj.
U smirenoj duši počiva Gospod, a u gordoj počivaju sve strasti i besčašća. Ništa drugo toliko ne daje snagu strastima kao gorde misli, i ništa drugo ih ne može saseći osim blaženog smirenja. Zato se smirenje s pravom naziva strastoubicom.
Onaj ko se prihvata celomudrenosti zbog blažene čistote, koju možemo nazvati i bestrašćem, ne treba uopšte da se žalosti zbog tela. U svojim mislima i razmišljanju svagda treba da bude smiren. Tu mnogo pomaže i stalno prizivanje imena Gospodnjeg.
Dela, koja učestvuju u građenju vrlina, jesu telesni napor sa znanjem, dok je porod strasti, stvaranje lenjosti. Pažnja i suzdržavanje od iskušenja, najviše ukrepljuju onoga ko se podvizava. Čuvanje jezika projavljuje delatni podvig. Naklonost podvigu uopšte, kao i milostivost srazmerna snazi, vode ljubavi, a ljubav, kao i uvek, predstavlja vrata čistote.
Besciljno lutanje je koren strasti, dok otvrdlost srca rađa gnev.
Tuga, koju izaziva samoosuđivanje, osušuje sva zla bez smućivanja, i donosi smirenoumlje i bez potvrde bližnjeg.
Obraćanje pažnje na ljudski ponos, međutim, porađa neverovatnu gordost, a da toga i nismo svesni.
Sećanje na Boga i razmišljanje o sudu Božijem, donose strah Božiji u dušu. Onaj ko zanemari savest, rasipa time svako dobro delo izvršeno sa trudom.
Snažno oružje protiv lenjosti je ljubav prema Bogu, a svojeručni potpis ovoga, jeste ćutanje u znanju.
Poslušnost prema bližnjem, ako živi životom kao i mi ( tj. podvižničkim – prim. prev.), znak je da je um zadobio osećaj za vrlinu. Sa druge strane, poslušnost sebi, predstavlja uzde neznanja.
Najgora strast koja vojuje protiv podvižnika je hvalisanje. Ova strast biva sprečena, ukoliko je prisutno smirenoumlje, kao glava vrlina. A glava strasti i zala jeste stomakougađanje.
Onaj ko je naučio da neprestano stoji pred Bogom, zajedno sa drugim dobrima, zadobija i to, da uvrede i nepravde koje mu neko nanosi, prima bez uznemirenja. Suze koje se ovom prilikom javljaju, nisu izraz neprijateljstva.
U onome ko je dobrim nastorjenjem zavoleo da prima stradanja, rađa se mržnja prema strastima. Međutim, ako se ne trudi, lenjost se opet može vratiti.
Jer verom hodimo, a ne gledanjem“ (2 Kor. 5, 7). Čvrsta i ispravna vera rađa se od straha Božijeg. Strah Božiji se, pak, pokreće tačnim držanjem božanskih zapovesti. Vršenje božanskih zapovesti, zaokružuje ono što nazivamo „praksom ( = delanjem)“, što je i početak i osnova „teorije ( = sozercanja)“. Plod sozercanja je topla ljubav. I pošto je naš Bog ljubav, „koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva, i Bog u njemu“ ( 1 Jn. 4, 16).
Besciljno lutanje ( = bludenje) misli je štetno, zbog toga što rasipa toplotu blagodati, i isušuje čisto piće. Pravilno govori Pismo: „pohotljivo maštanje razvraća um nezlobiv“ (Pre. Sol. 4, 12)[7]
 
Sećanje na smrt i na budućnost
 
Prvi početak i osnova tihovanja, jeste boravljenje na jednom mestu, i tačno, sa strpljenjem, držanje odgovarajućeg načina života.
Na početku, usredsredi um, i neprestano se, na prvom mestu, sećaj smrti. Ne neke nevidljive smrti uopšte. Sećaj se konačnog, poslednjeg časa, kada se duša odeljuje od tela. Misli na to kako se anđeli i demoni bore ko će prigrabiti dušu koja drhti i plaši se.
Misli na laž i na ispraznost ovog života ovde, i koliko je besciljna zarobljenost duše svetskim stvarima. Ustraši se suda i pravednosti Božije, koja odmah sustiže i koja svakome daje u skladu sa delima njegovim. Bog je milostiv, pun sažaljenja i čovekoljublja u ovom životu. Međutim, On je i „Bog pravednosti“ i suda, i zato „u Adu, nema pokajanja„.
Ako naš put ne bi bio ispravan, ako naše pokajanje ne bi bilo potpuno, i ako bi smo bili izbačeni iz broja onih koji se spasavaju, ono što nas čeka i na šta ćemo biti osuđeni je strašno, i neka bi to svako izbegao. „Geena, ognjeno jezero, crv koji ne spava, ujedi zuba“ i ostale strašne i užasne nesreće, koje večno traju.
Sozercanje ( = sagledavanje) svega ovoga, veoma često dovodi do spasonosnih suza, koje brišu ovo strašno zlo.
Nasuprot ovome, sećanje na sud sasvim drugačije sozercavaju pravedni. Oni, blagodaću i milošću Hristovom, prebivaju u pobožnosti i pažnji. U njihovim čulima boravi božanska svedobrota, koja ih prihvata i oslobađa od težine i bola njihovog sadašnjeg truda. Kolika, o kolika će biti radost njihova, kada začuju kako ih Onaj Koga ljube zove k sebi: „Hodite k meni s vi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas osloboditi“ (Mt. 11, 28).
Primanje zlostradanja i molitva
 
Drugi način koji nas vodi ovom svetom tihovanju, jeste, u skladu sa snagom, primanje zlostradanja, koje simvolizuje nošenje krsta, koji, po zapovesti, primamo. Prvi i najvažniji početak je post, bdenje u skladu sa snagom, ćutanje i odricanje od misli i dela ovoga sveta. Međutim iznad svega ovoga je molitva, u kojoj treba čvrsto da stojimo, i koja treba da, u skladu sa našim moćima, bude stalna. Kolika je njena važnost – to Pavle neizostavno određuje – jer i u ovome veku, molitva treba da prebiva u slovesnim bićima koja je stvorio Bog.
Za delo molitve, oci kažu da je veoma važna upornost, jer ova svevrlina veoma zamara, zbog mnogosturkog i velikog dobitka koji donosi. Zbog toga ne smemo da „iznemognemo srcem“ nego je potrebno da „ištemo, tražimo, kucamo“ (Mt. 7, 7), kako bi se naše nastrojenje projavilo „u čulima i znanju„, i kako bismo se udostojili pomoći Božije. Molitva je čista delatnost uma. Um koji se navikne na nepažnju i rasejanost, ne želi da se ograniči i da se veže za monologni način molitve. U njemu se nagomilavaju zabranjene slike, koje bivaju zaodenute maštanjem, ranjavajući tako um starim navikama. Imamo, takođe, i našeg najpodlijeg neprijatelja, koji nam se suprotstavlja i vojuje na nas, svaki put kad želimo da stanemo na molitvu. Stare navike uopšte, kao deo ovoga sveta, predstavljaju prepreku za budući život.
Dobro strpljenje, međutim, uz pomoć blagodati Božije, pobeđuje sve nedaće ako smo postojani i ako tražimo. Na početku, kao i kod svakog truda, svagda nailaze teškoće. Teškoće, pak, ne predstavljaju nesreću i loše delanje. Znamo iz iskustva, pokrenuti od naših duhovnih otaca, da je potrebno da svagda prebivamo u prizivanju presvetog imena Spasa našeg, čak ako je um i rasejan. Strpljenje rađa naviku, koja nas spasava od napora, na koji smo ranije bili primorani. Ali, i svedobri naš Spasitelj, Kome pribegavamo sa strpljenjem, nije mogao da ne vidi one koji ga toplo prizivaju. On Koji „dok još bejasmo grešnici, umre za nas“ (Rm. 5, 8), „volju onih koji ga se boje ispuniće, i molbu njihovu uslišiće, i spašće ih“ (Ps. 144, 19).
Za one koji žele da uđu na bojno polje pokajanja, naročito podvlačimo značaj pažnje. Naši strašni neprijatelji, ne kasne da povrate strasti i navike, koje su u nama ranije bile prisutne, samo ako se pažnja našeg uma malo zamori. Kada nekad čujemo naše iskusne starce, da se treba moliti čak ako i nema blagodati, zbunjujemo se, jer ne znamo silu njihovih reči. Kada, lagano, uđemo u borilište delatnog pokajanja, počinjemo da razumemo značaj molitve. Onaj koji pažljivo dela u nevidljivoj borbi, stiče iskustvo, i lakše može da zadobije ono što „um neprijatelja njegovih ne poznaje„. Blagodat zadobijenu bez iskustva, teško je, međutim, zadržati.
Iskusni Oci rasuđuju, da najlakše napreduje u vrlini duša koja se vraća sa pokajanjem, ako se bori pravilno i sa pobožnošću. Nasuprot njoj je duša koja je uznapredovala, ali se zbog lenjosti vratila pređašnjem životu. Ova druga će, nakon svog pada, zadobiti mnoštvo protivnika, u svom nastojanju da popravi počinjenu grešku. Posrnuće je izazvala nepažnja i time je uvređena božanska blagodat, koja je oslobodila dušu čovekovu ranijeg nečistog života, te se ona ne vraća lako kao saborac. Tada, usled obeshrabrenja, nastupa ozlojeđenost, koja dolazi od očajanja. A ozlojeđenost je gnevni i neiskusni vodič, koji vodi u nesigurno.
 
Lažna ikonomija ( = snishođenje)
 
Jedan drugi način prevare naših prikrivenih neprijatelja, jeste lažno snishođenje umoru i ukrepljenju podvižnika. Tada se varalice pretvaraju da su prijatelji, i podstiču nekorisno snishođenje, što za posledicu ima narušavanje pravila. Ovde je potrebno dobro razlikovanje. Sva korist od truda na delu pokajanja dolazi od blagodati Božije, ali i od čovekovog delanja, koje se izražava ispravnim podnošenjem stradanja. Strpljenje u izvršenju pravila je osnova za postizanje cilja.
Prvo odbacivanje pravila dovelo je do pada, i odavde su se porodila sva strašna oružja truležnosti. Poslušnošću i ispovedanjem, Gospod naš, utvrdio je naše vaskrsenje i spasenje, i vratio nas spokojstvu. Tačno držanje pravila vrlinskog života, jeste najčvršće ispovedanje, jer, po reči Gospodnjoj, to je „plod usana koje ispovedaju ime Njegovo„.
Oci svagda govore o čvrstom držanju pravila, kao o nepogrešivom putu spasenja za našu razorenu ličnost, koja je nakon pada postala žrtvom svakog zlog uticaja.
 
Besciljna rasejanost
 
Druga stvar koja dovodi do štetnog neposlušanja podvižnika, na putu pokajanja, jeste besciljna rasejanost. Ona zaustavlja unutrašnju pažnju, koja je osnova spokojstva ( = umirenosti) čula, a time i uma, kome su čula oči. „Čuvaj srce svoje sa svakom obazrivošću“ jer se nepažnjom lako useljavaju strasti, a navike i odvraćanja od vrline postaju gospodari. „Neka budu bedra vaša opasana i svetiljke zapaljene“ (Lk. 12, 35), naučava nas Gospod, jer se nepažnjom ukida čuvanje zapovesti i iskazuje prezir prema njima. Ćutanje je odeća koja najbolje štiti od rasejanosti i lutanja uma. Pribiranje rasejanosti i obuzdavanje jezika umiruju, i rađaju božansko revnovanje, od čega uzrasta želja za vrlinskim životom, a tako se zadobija i ljubav prema Bogu. Dobro, dakle, čini onaj ko se sa usrdnošću podvizava ako se „udaljava, ćuti, tihuje„.
 
Sav život svoj, Hristu Bogu predajmo
 
Saglasno rečima Svetog Pisma da: „nije do čoveka put njegov“ i „vama je svaka vlas na glavi izbrojana“ (Mt. 10, 30), dužni smo da sve sa verom predamo Hristu, i ništa, niukom slučaju, da ne ostavimo za sebe ili za koga drugog. Ovo, predavanje sa verom svega Hristu, ima dvostruko značenje, jer su dva uzroka i dva činitelja ( = elementa) koja nas u tome ograničavaju.
Prvi je, svaki oblik sebeljublja, koji nas, na način starog čoveka, vodi strastoljublju i dopadoljublju ( = strašću za dopadanjem drugima), što možemo da pobedimo, jedino samožrtvovanjem, sa verom u Hrista. Drugi (element, činilac – prim. prev.) jesu iskušenja i probe, i o njima se, promišljajući, postarao Gospod naš. Tako ovo može biti pobeđeno verom u Hrista, jer „sve je moguće onome koji veruje“ (Mk. 9, 23). Sila vere je tolika, da su vojske mučenika i svakovrsnih podvižnika, prezreli i sam ovaj život.
Dejstvo vere, kada se ostvaruje u delima, ima svoj početak u sledećim svojstvima: rađa se žudnja za onim što je Bog obećao, i strah od užasa koji dolaze sa otpadništvom. I ovo dvoje, žudnja i strah, podstiču savest na držanje zapovesti Božjih. Delatno držanje zapovesti stvara u nama božansku revnost i toplu pobožnost. Ovo, pak, umanjuje trud koji je neophodan, i stoga držanje dobrih navika i pravila, jeste – nasuprot slabom karakteru – čvrst oslonac spasenja.
 
Molitva i upornost
 
Onaj ko se, blagodaću Hristovom, udostojio da vrši ovo dobro delo, dužan je da dobro pazi i da bude uporan, pošto neprijatelj, znajući kakav uspeh sledi, neće prestati sa pokušajima da „sa leve strane“ naškodi. Neprijatelj tako podstiče, da radi ljubavi i snishođenja umanjimo pravilo i molitvu, od kojih se rađa umilenje i revnost. Tako počinje nazadovanje, koje se ubrzo završava u lenjosti.
Ako imamo na umu spasonosne reči Pavlove: „zato sam dobre volje u nemoćima, u porugama, u teskobama“ (2 Kor. 12, 10) i „svi koji žele da žive pobožno u Hristu Isusu biće gonjeni“ (2 Tim. 3, 12), odbacićemo uporno i bestidno, bezakono „zašto?“. Ono je osnova samoopravdavanja, kičmeni stub otpadništva i beznačalstva, uzrok pada i propasti onih, koje Tvorac beše sazdao „veoma dobrim„.
Popravljanje i isceljenje, koje je ostvareno ovaploćenjem Boga Logosa, nalazi se u smirenoj misli, u odbacivanju naše sopstvene volje, u zakonu sloge, prema kome „svaki da nosi teret drugoga„.
Uzrok svekolike propasti, nalazi se u sebeljublju, što znači u samovolji, dopadoljublju (želji za dopadanjem) i strastoljublju. Razrušenje svega ovog, osniva se na ljubavi prema stradanju, samožrtvovanju koje, sa dobroutvrđenim podvigom, blagodaću očišćuje.
Mati svakog bezakonja i otpadništva je uživanje, a mati svakog ispravljanja i uspeha, uz pomoć blagodati, jeste stradanje, koje je došlo kao posledica samožrtvovanja. Iako je saglasnost naše volje neophodna za ljubav prema stradanju, bez sadejstva božanske blagodati, ne može biti nikakvog uspeha, saglasno sa reči Gospodnjom da „bez mene ne možete učiniti ništa“ (Jn. 15, 5).
Iskustvo Otaca – staro i novo – ubeđuje nas da oni koji se podvizavaju, treba dobro da paze na veliku snagu lenjosti, koja neumorno napada podvižnike.
Na početku, sama blagodat, ne vraća se lako. Ona sada ne dolazi sa naporima i suzama na koje smo navikli, nego sa mnogim i velikim trudom. Šta više, lenjost koja je zavladala, postaje težak protivnik, imajući demone za svoje saborce. Ono što, međutim, najviše odvraća od pokajanja, jeste duh očajanja koji podstiče obeshrabrenost.
Najkorisniji satrudnici u ovom napornom radu, jesu telesni trud i smirena misao, shodno mogućnosti svakoga, kao i suze onoga koji se moli skrušenog srca. „Vide smirenje i trud moj, i oprosti sve grehe moje“ (Ps. 24, 18) i „suze moje nemoj prećutati, Gospode“ (Ps. 38, 13), i opet „biše mi suze moje hleb moj dan i noć i piće svoje sa plačem pomešah“ (up. Ps. 41, 4 i Ps. 101, 10).
Oci naši nam savetuju – kao jedan veoma plodan način podvizavanja – suživot i jedinstvo delanja i znanja, što je najbolji put napredovanja. Znanje uzdiže um u sozercanje najviših duhovnih stvari, dok delanje umrtvljuje „udove zemaljske„, tj. bezakona telesna kretanja. A kada ova postanu umrtvljena, sobom hrane koren vrlina.
Onaj ko na ovaj način raspne telo „po duhu hodi, i pohotu telesnu neće činiti“ (Gal. 5, 16), može sa Pavlom da kaže: „ne živim više je, nego živi u meni Hristos“ (Gal. 2, 20).
Rane Hristove, na svome propadljivom telu, nosi onaj, ko podvigom i poslušanjem zatre klice telesnog, sa žaljenjem odstranjujući od sebe zloslovije i grešenje, i koji sa ljudima živi u miru.“ (Izreka Otačka)
 
Međusobna zavisnost vrlina i zloba
 
U delatnom podvigu nema toliko važnosti pitanje koji trud je korisniji, jer su sve dobrodetelji i vrline sjedinjene, i zavise jedna od druge. Ovo znači, da svaka vrlina ima svoj smisao i da treba da se vrši kada za nju dođe vreme. Sa delom molitve sjedinjena je ljubav. Sa ljubavlju je, pak, sjedinjena radost, a sa ovom čistota. Čistota je, opet, bez smirenoumlja nedostižna. Iz ovoga se rađa služenje. U ovom svetom poretku nalaze se i nada, vera i poslušnost, u kojoj se nalazi punota koju Gospod obznanjuje rečima: „ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko“ (Mt. 18, 3).
A i zlobe su na isti način međusobno povezane i zavisne. Gnev sleduje mržnji, gordosti – praznoslovlje, a svemu ovome sleduje nesreća pada i smrti. Padu sleduje bezverje i otvrdlost srca, od kojih se rađa lenjost, a od ove omamljenost ( = ukočenost). Ovome sledi slepilo, pošto ne postoji blagodatno iskustvo koje bi pomoglo.
 
Sećanje na Boga
 
Gospod, kao što smo i ranije rekli, govori da „bez mene ne možete ništa učiniti“ (Jn. 15, 5). U poretku i redu duhovnih dela, verujem da je prva osnova sećanje na Boga. One koji žele da vojuju u ovoj svetoj borbi, pozivamo da ovo postave kao dobar početak. „Sećajte se Boga većma nego što dišete„, i tada ćete, kao „misleni borci“ svagda uz sebe imati „u borbi krepkog Gospoda„.
Kada je prisutno sećanje na Boga, sa stalnim prizivanjem, um dobija prosvetljenje, tako da se ne hvata u zamke. Istovremeno se budi i revnuje, podižući ( = olakšavajući) tako težinu truda, te stradanje biva podnošljivo. Ovo je tek početak. A ako se sećanje na Boga vrši sa više strpljenja, iznenada se u umu javlja osećaj ljubavi prema Bogu, što je glava napredovanja „u Bogu„.
Ako je i svako delo stradanja, koje biva radi čistote vrlina, korisno – ono nije korisnije od sećanja na Boga. Stalno prizivanje imena Gospodnjeg, stvara osećaj neprestanog prisustva samog Spasitelja, jer Njegovo ime nije samo obična reč, već životodavna energija. Ovo je reč Otaca, koji nas uče: „ime Isusovo pobeđuje protivnika„. Isti smisao ima i Pavlov poziv na neprestanu molitvu. Onoga koji strpljivo boravi u molitvi „Bog brzo opravdava„, ako Ga danju i noću priziva. Reči: „Bdijete i molite se“ (Mt. 26, 41) i „nemojte klonuti u molitvi“ (up. Lk. 18, 1), pokazuju kako strpljenje udostojava. Strpljenjem svaki pokušaj i lukavstvo neprijatelja propada, ali se isceljuju i prirodne nemoći i nedostaci.
Bogonosno Otačko učenje, ali i prirodno promišljanje, ubeđuju nas da je nezaobilazni zakon i pravilo za postizanje uspeha, postaviti u Boga, kako početak tako i kraj traženoga cilja, i svagda na Njega gledati. „Početak mudrosti je strah Gospodnji, a dobro razumevanje svima koji ga tvore“ (Ps. 110, 10).
 
Naša bogopodobnost
 
Jedan način da pronađemo cilj našeg života u blizini Boga, jeste sećanje na to, da smo stvoreni bogopodobnima, „po ikoni i po podobiju“ sa Vladikom i Bogom našim. Pozvani smo da budemo slični i da se upodobimo svome prvoliku ( = prototipu).
Drugi način je sećanje na to da smo oštećeni ( padom – prim. prev.), i da su nam misli „sklone ka zlu, od mladosti naše„.
Treći i najkorisniji način jeste naše obnavljanje, koje je savršeno ( = sadelano) svetlim primerom obnovljenja naše prirode.
Ako su ova tri načina stalno prisutna u našim mislima i namerama, naše kretanje će biti sigurano i osvedočeno uspešno, a naš udeo u nasleđu biće sa onima, koji su, blagodaću Hristovom, spaseni.
 
Udaljavanje od uzroka
 
Pažljivo pristupanje punom pokajanju, sledeći je stepen za stradoljubive podvižnike. Način, mesto, osobe i stvari kojima smo okrenuti, ono je čemu treba da se suprotstavimo „u mudrosti„, jer grozni, podli, i stalni neprijatelj, zakon propadivosti i starog čoveka, one koji se spasavaju, tokom njihovog presazdavanja, neprestano nagovara na odstupanje. Ako „onaj koji greši nije mudar čovek“ kako bismo nazvali one koji više puta upadaju u istu pogrešku? A uzrok tome je što se nismo udaljili od uzroka koji su stvorili naviku zlog delanja.
Naši mudri Oci naglašavaju da „ako su uzroci prisutni, borba nije bezbedna„. Udaljavanje od čulnih uzroka je korisno ukoliko je sjedinjeno sa razumskim suprotstavljanjem strasnim pomislima. Međutim, jedino oslobođenje i spasenje od svega ovoga, nepokoravnje strastima i ostvarenje našeg isceljenja, jeste u blagodati Gospoda našeg, bez koje se niko ne može spasiti.
Ovo potvrđuje i čitavo Pismo: najbolji početak je udaljavanje od uzroka, suprotstavljanje zlim pomislima, i neprestano prizivanje božanskog imena Spasitelja našeg.
Ove tri stvari su nezaobilazne za one, koji u nevidljivoj borbi, žele da se udostoje obećanja Božjih.
Pošto smo opisali načine i pravila, koja govore o onome što nas onemogućava u uspehu, valja reći da postoje i pravila koja nam pomažu na našem putu spasenja, ukoliko smo pažljivi i ukoliko imamo dobro nastrojenje.
Prethodno smo naveli sećanje na naše bogopodobno poreklo, što je osnova našeg razmišljanja i naših tvrdnji. U našem životu, nažalost, više deluje izopačeno stanje naše prirode. Mi se ovome moramo protiviti, i naša je dužnost da ne verujemo našim prevarnim iskustvima i ubedljivim lažnim svedočanstvima. „Sve mi je dozvoljeno, ali mi sve ne koristi“ (1Kor. 6, 12). Ovim našim potrebama – koje su povezane sa našim biološkim postojanjem – ne treba verovati, a da se prethodno ne ispita, da li su to zaista potrebe. Moguće je, da se iza nekih od ovih potreba, prikriju mnogovrsne želje, koje na svaki način pokušavaju da nas porobe.
Razlog da se čuvamo „zlih pomisli i dela naših“ možemo naći u rečima: „čuvaj srce svoje sa svakom budnošću, da kroz ta vrata ne bi ušla smrt“ (Prem. 4, 23)[8]. Ova strašna vrata (srca), pod izgovorom prirodnih neophodnosti, vode u zamku smrti. Ovome se veoma snažno možemo suprotstaviti verom u promišljanje i staranje Gospodnje o nama. Na ovaj način, pošto On „o nama brine„, i pošto „nisu na čoveku putevi njegovi„, ublažava se gnev Njegov, jer je nužnost prisutna pri našem padu u zamku.
Pošto je rečeno: „ko od vas brinući se može rast svome dodati lakat jedan“ (Mt. 6, 27), zar to nikako ne znači da sve čini svespasiteljna desnica Gospodnja, i da ne sudeluju i čovekov trud i briga? Da li reči: „Prenesi na Gospoda brigu svoju, i on će te prehraniti“ (Ps. 54, 23), otkrivaju Božije staranje, koje je veće od naših pokušaja?
Nakon pada, oduzeto nam je vladanje ( = upravljanje) i više smo postali žrtve uticaja. Na nas neprestano deluje sve što nas okružuje, i pomoću ovoga neprijatelj stalno razdražuje čula, lažno to nazivajući potrebama. Ovde se vidi da je nada za podvižnike u tome da „sa obazrivošću“ čuvaju srca svoja. Čula, naravno, stalno pozivaju ( = skreću pažnju). Najveća opasnost, međutim, leži u strasnim pomislima, koje pokreću one sa slabijim karakterom da im se pokore, zbog navodne nužnosti a ne zbog želje. „Ko je mudar da ovo sačuva i da se drži milosti Gospodnje?“ One koji su neutemeljeni i koji se svezani neizrecivim lažima sebeljublja i dopadoljublja, oplakuje prorok i car David govoreći: „videh odstupnike i razjedah se, jer reči Tvoje ne sačuvaše“ (Ps. 118, 158).
Velika nam je pomoć u životu, izučavanje Pisma. Naročito su korisne pripovesti koje opisuju borbe podvižnika, ikako su starali da zadobiju dar božanskih obećanja. Neumorne se treba ugledati na one koji čeznu za spasenjem, čak ako nam njihovi primeri i teško padaju, čak ako nas ponekad dovode do malodušnosti.
 
Nepostojanost
 
Ono što je veoma loše, naročito za one koji su neutvrđeni, i za one koji tek počinju misleni rat duhovne borbe, jeste nepostojanost, prema reči Otaca, od kojih smo primili rasuđivanje i promišljanje iskustava.
Pošto smo padom veoma oštećeni, pojavio se besporedak i težnja za promenama, tako da čovek nikako ne stoji čvrsto na jednom mestu, niti je postojan u svojim osećanjima i znanju. Njegov nepostojani karakter pokazuju njegove reči, misli, stvari, osobine, način ishrane, i svašta drugo. U sve ovo upliće se i neumorno demonsko zločinjenje kvareći čvrstinu onih koji stiču duhovno iskustvo. Sve ovo se naziva „nepostojanost„. Sav ovaj krug – „protivprirodne“ nepostojanosti ( = promenljivosti) – poništava revnost i otupljuje spremnost podvižnika.
Postoje, međutim, i prirodne promene koje su izazvane našom pogreškom, mnogobrojnim prestupanjem naših obaveza i zapovesti. Ako „svaki prestup i neposlušnost dobijaju zasluženu kaznu“ (up. Jev. 2, 2), a „Gospod kad nam sudi, kara nas“ (1 Kor, 11, 32), prirodno je da nam nedostaje prisustvo i delanje božanske blagodati na koju se oslanjamo, a koju smo svojom krivicom izgubili. Ova nepostojanost, koju dugujemo našoj sopstvenoj krivici, zahteva pokajanje i smirenje da bi bila isceljena. Međutim, prva nepostojanost, koju smo opisali kao bezakonu, zahteva veću i usrdniju veru u Božije promišljanje, koje nas vodi i koje upravlja nama. Odbacivanje ovih prirodnih nepostojanosti, bez božanskog ohrabrenja i saveta iskusnih, nije lako, pošto naš neprijatelj, đavo, mnogo dobija od ovoga. Naše sopstveno delanje, sastoji se, pak, od revnovanja i rešenosti, što, na neki način predstavlja, pokrećujuću silu. Pošto je neprijatelju poznata ova pokrećuća sila, on se okreće protiv nje, kako bi nas razoružao i na taj način obeshrabrio.
 
Strpljenje u držanju pravila
 
Nezaobilazni činilac u borbi protiv promena i nepostojanosti jeste pravilo, koje je neophodno za pokajanje. Pravilo rađa naviku, a navika oslobađa od teškog napora. Pravilo najlakše drži onaj ko ga ne umanjuje, neprestano ga se držeći. Besciljno sanjarenje prisutno u besporetku ( = u nedržanju pravila), kao i neutvrđenost, odstranjuju se strpljivim ispunjavanjem pravila, što se produžava u slobodno ispunjavanje dužnosti pokajanja. Ako smo i pre pada – kada su prvosazdani bili bezvremeni ( = večni, besmrtni) – dobili zapovesti, koje u stvari predstavljaju pravilo, koliko je tek držanje pravila neophodno nakon pada?
Kradući mudro od dvadeset četiri časa, koja inače trošimo za zadovoljavanje naših bioloških potreba, to vreme posvećujemo pravilu radi duše naše, i tako se pokoravamo Pismu u ispunjavanju naših dužnosti, dajući „Bogu božije a caru carevo“ (Mt. 22, 21). Moramo voditi računa o svom biološkom opstanku, jer ako to ne činimo – umrećemo. Zašto smo onda nazainteresovani za naše duhovne potrebe, kada tu preti strašna opasnost, a šteta, koja zbog te nezainteresovanosti nastaje, je nepopravljiva? Ako i mali deo dana osetimo ispunjavanju našeg pravila, radi duše naše, steći ćemo veliku dobit u našoj borbi. Ta dobit je spasenje, sjedinjenje sa Bogom i nasleđe božanskih obećanja.
Naše voljno držanje pravila, nije stvar nekog božanskog zakona, već je on izraz našeg straženja. Iskustvo nam naređuje, da se ne vezujemo za ono što je bezakono, za ono što čini svet koji nas okružuje. Kada vršimo pravilo, postaje vidljivo da zavisimo od Boga, što je puno svedočanstvo da smo zaista verni. Na ovaj način, božanska blagodat svagda prebiva sa nama, i obistinjuje se reč Pavlova da „sve možemo u Hristu koji nam daje moć“ (up. Fil. 4, 13).
Najvažniji deo u ispunjavanju pravila, jeste redovna pažnja ( = budnost). Nakon ovoga dolazi vreme samousredsređenosti (αυτοσυγκεντρωσης), gde ćemo pronaći ono što zaista jesmo. Tada se iznova osvedočavamo u našoj nameri da ispravimo štetu koja je nastala, ili da uzrastemo u onome što je korisno, služeći se našim ranijim iskustvom.
Naročito za one koji žive u svetu, neizostavno delo njihove hrišćanske pobožnosti, jeste molitva pre sna i molitva pre započinjanja kakvog posla. Takođe je neophodno izučavanje duhovnih spisa, svetih i iskusnih pisaca, čije je iskustvo prepoznato i nesumnjivo zbog toga što su se kasnije posvetili ( = postali Svetitelji). Zbog sagrešenja naših, Gospod je u današnje dane dopustio odsustvo iskustva svetih muževa. „Gle, idu dani, govori Gospod, kada ću pustiti glad na zemlju, ne glad za hlebom ili žeđ za vodom, nego glad slušanja reči Božjih.“ (Am. 8, 11). Izučavanje duhovnih spisa je postalo obavezno, jer se tako ispravlja naše neznanje i ispunjava naša praznoća, što je i razlog propasti onih koji se varaju, i kataklizme satanskih ideja, koje ne zahvataju samo one koji su izvan Crkve, nego i verne. Tačno nam je otkriveno, da će, u naša poslednja vremena „biti varani i izabrani“ ( up. Mt. 24, 22).
 
Smirenje i samoprekorevanje
 
Spasonosni put suprotstavljanja strastima, kako telesnim tako i duševnim, jeste put strpljivog samoprekorevanja, od čega nastaju samospoznaja i smirenje, koji vode stišavanju gneva ( = jačine) napada, s koje god strane, i ako do njega dođe. „Smirih se i spase me Gospod“ (Ps. 114, 8), govori Pismo, je „Bog smirenima daje blagodat“ (Jak. 4, 6).
Svaki napad, koji sadrži u sebi ono što je bezakono, bilo da potiče od demona ili od strasti, dolazi putem našeg sopstvenog potčinjavanja, sa kojim zajedno dela i sebeljublje, što za posledicu ima porobljavanje naše slobode ( = samovlasnosti). Odmah se valja okrenuti smirenom mišljenju, koje je pripremilo samoprekorevanje. Ovo treba da bude poznato svakom delatniku pokajanja.
Od smirenja, nema jačeg oružje protiv đavola. Mnogo toga, u životu delatnog pokajanja, đavo pokušava ili da umanji, ili da poništi ( = prezre). Samo smirena misao i delanje ga plaše i od njih beži. Smirenom čoveku nije teško da razmišlja o svojim nesavršenostima i greškama, što tačno govori o njegovom stanju.
Nisu sagrešenja samo zlodela i prestupljenja (zapovesti), u kojima čovek vidi svoju krivicu. To je beslovesnost i demonizam. U istinitom hrišćanskom svedočenju, krivica se doživljava kao gubitak osvećenja, zato što smo od vremena našeg sazdanja bogopodobni po prirodi. Takođe, od presazdanja našeg, ostvarenog ovaploćenjem Boga Logosa, uspeli smo se još više, jer, onima „koji ga primiše dade vlast da budu čeda Božija“ (Jn. 1, 12). Kako bi nas, opet, podsticao: „budite sveti, kao što je Otac vaš svet“ (1 Pet. 1, 15), da od Njega nismo nasledili ovu mogućnost? Kakav drugačiji smisao ima reč Gospoda našeg, koja je uteha i iznad svakog dostojanstva i slave – koja samo podseća i ustrašuje kamena srca – osim ispunjenja našeg bogočoveštva, kada bespočetnom Ocu kaže: „Ti Oče u meni, i ja u Tebi… da budu jedno kao što smo mi jedno“ (Jn. 17, 21 -22).
Nedostatak ove dostojnosti, i nemanje ovog duhovnog iskustva, uzrok je svakog stradanja i bola. Onaj ko žudi za spasenjem i vaskrsenjem, treba da tuguje, a ne da ponovo traži leš raspadljivosti, beslovesnosti i demonizma svoje krivice.
Nije utopija i nepotvrđena teorija, ono što govore božanska obećanja. Ona su se ostvarivala kroz vekove, i još uvek nastavljaju da se ostvaruju. Nagrade zadobijaju učenici Hristovi i časni delatnici pokajanja koji neprestano zapečaćuju ostvarivanje otačkog zaveta. Ovi, poslušnici zapovesti – kao zakoniti sinovi – osvećenjem nasleđuju bogopodobnost svome Ocu.
Rekao je Gospod za nevršenje zapovesti i za naš nemar: „Ko nije sa mnom, protiv mene je, i ko ne sabira sa mnom, rasipa“ (Mt. 13, 30).
Podaj nam, Svedobri Vladiko, Sveto Prosvetljenje Tvoje i strah Tvoj, da svagda samo Tobom budemo vođeni, da čuvamo i držimo zapovesti Tvoje, ali nikada sami po sebi!
Ako želimo da pripadamo Bogu, dužni smo da se za to borimo i da se molimo. Dužni smo, dakle, da ne izneverimo – gresima i strastima – naše slovesno mesto i naznačenje, da ne bismo kao Juda predali Gospoda, niti da Ga se odrečemo, kako je učinio Petar. Odrečenje od naše slovesne prirode i znanja, nastaje onda kada – zbog kukavičluka ili straha – napustimo našu dužnost sadelavanja vrlina. Svaka nevolja i nedostatak uspeha /u životu/ je radost. I svaki trud i odmor, svako besčašće i čast i slava, sve je radost. I uopšte uspeh i kraj svih napora i vrlina, jeste da se sjedinimo sa Bogom i da, nerazdvojni sa Njim budemo. Čovekoljubivi Bog je postao čovek, da bi vratio i sjedinio sa Sobom našu sopstvenu prirodu, koju greh beše pokvario, da bi tako ona sama protiv sebe ustala, i da se ne bi saobrazila onome što je okružuje (tj. da se ne bi saobrazila palom svetu – prim. prev.).
Podsetimo se bogoljublja i stradoljublja ( = ljubavi prema stradanju, podvigu – prim. prev), i pokrenuti od bogonosnih Otaca naših setimo se i ovoga: nemojmo zanemariti neku strast, koja se još nije sasušila, jer je smatramo nevažnom. Jer neprijatelj naš đavo, koji ju je posejao, drži je kao zalog, i neće propustiti da pomoću nje vrati i ostale strasti, koje smo sa trudom odsekli. Ovo Gospod ima na umu kada govori: „dolazi knez ovoga sveta i u meni nema ništa“ (Jn. 14, 30). Zanemarivanje strasti ili navike koja nas drži, na neki način je izdaja, i činjenje onoga što je neprijatelj bestidno postavio kao svoj zalog. Tada ni podvižnik nema potpunu slobodu u borbi, jer „od koga je ko pobeđen tome i robuje“ (2 Pet. 2, 19), a rob zadobija slobodu koju stiče borbom i suprotstavljanjem.
Jedno drugo zlo i grozna napast za podvižnike, jeste loša navika mnogoglagoljivosti. Ako se ona i mnogo puta čini nevinom, mnogoglagoljivost ima pogubne posledice. Mnogoglagoljivošću se pada u osuđivanje, u laž, u ironiju, u svađalaštvo, u smešljivost, u praznoslovlje, i zašto ne – u govorenje gadosti koje sramote ličnost, što sve dovodi do konačnog gubljenja božanske revnosti i blagodati. Istinito je napisano da „u mnogim rečima ne biva bez greha“ (Prič. 10, 19). Neka nas zaplaši i reč Gospodnja da ćemo odgovarati za svaku „praznu reč“ (up. Mt. 12, 36).
Prvo pravilo našeg duhovnog delanja i izučavanja, treba da bude iskorenjavanje i odbacivanje strasti i zlih navika. Drugo oružje je ustrojavanje vrlina i dobrodetelji, tako da i bez truda činimo dobro svagda, uvek, i u svakoj situaciji. Tako zadobijamo slobodu i vlasnost naše ličnosti „u Hristu„, kada od Njega primamo bogobliskost, primajući tako usinovljenje blagodaću Njegovom.
 
<p cla***
<p claSTRAŠLJIVOST – PODMUKLI NEPRIJATELJ
 
Gospod nam otkriva ko ostvaruje ljubav: „Ko ima zapovesti moje i drži ih, to je onaj koji me ljubi. Ako me neko ljubi, reč moju održaće“ (Jn. 14, 21, 24). Držanje zapovesti, dakle, zapečaćuje našu ljubav prema Hristu. Držanje, pak, zapovesti, jeste strpljivo odbacivanje strasnih dela i pomisli naših. To je odbacivanje onoga što je bezakono, odbacivanje neprirodnog ( = protivprirodnog) života palog čoveka, koji predstavlja krivotvorenje onoga što su prvosazdani imali „po ikoni i po podobiju„.
Ako je cilj zbog koga smo stvoreni da se „nastani Bog u nama i da budemo Ocu našem sinovi i kćeri“ čemu treba da se budemo okrenuti mi sami, i sva dela naša?
Pošto je to tako, ne možemo da prihvatimo naše prvobitno stanje, ponajmanje ukoliko se držimo pokajanja, što nam je dala božanska svedobrota kako bi smo se vratili spokojstvu.
Dakle, držanje zapovesti kao kakvog zakona, ne predstavlja pre svega, zahtev Vladike za poslušnošću, već je ono neophodno bolesnima i smrtnima koji imaju potrebu za lečenjem i isceljenjem. Ako će prema Pismu „duša koja sagreši umreti“ (Jez. 17, 4) i ako „u telo opterećeno grehom, Bog ne ulazi“ (Pre. Sol. 1, 4), vršenje zapovesti se nameće kao nezaobilazno, kao neophodno za spasenje.
Često se čuje površno rasuđivanje. „Pa nisam nikoga ubio da bih bio grešnik!“. Ovakav stav vodi u propast! Za čoveka koji je stvoren „po ikoni Božijoj i po podobiju /obrazu/“ ne donosi samo prestupanje zakona krivicu. Prestupanje zakona je granica beslovesnosti. A neživljenjem vrlinskim životom upodobljavamo se onome što je malovredno. „Onaj, dakle, koji zna dobro činiti a ne čini, greh mu je“ (Jak. 4, 17).
Način držanja zapovesti, koji najviše donosi dobitak, jeste, pre svega delatno suprotstavljanje zlim navikama i strastima koje smo stekli nebrigom ( = lenjošću) u ranijem životu. Drugo je udaljavanje od uzroka i materijalnog, što nas pokreće i navodi na greh. U ovome su stajali i Oci naši, iskusni stjažatelji ovog dobitka. Stoga „već je čas da od sna ustanemo. Staro prođe, gle, sve novo postade“ (2 Kor. 5, 17)[9].
Gospod kaže: „gde sam ja, onde će i sluga moj biti“ (Jn. 12, 26), i opet „koji nije sa mnom, protiv mene je. I koji ne sabira sa mnom, rasipa“ (Mt. 12, 30). Svelukavi i veoma pametni neprijatelj naš đavo, vojuje na snažan i usklađen način. U našem pokolenju veoma je prisutno nepoznavanje ovog njegovog tajnog vojevanja i borbe. Više nego bezakonim načinima, i više nego prevarama i podvalama kojima napada „s leva„, on raznim gadostima, ne prestaje da vojuje i „s desna„.
U današnje vreme, on koristi jedno naročito oružje – a to je nesrećna strašljivost – koji vodi razočarenju umesto nadi i odvažnosti ( = kuraži), koja u vernima nastaje blagodaću i verom. Strašljivost, ako se ne preseče i ako uznapreduje, pretvara se u očajanje i beznađe. Ovo je kraj strašne nesreće ljudske, kraj propasti i katastrofe u koju smo padom zapali.
Skoro nepovredivo pravilo naše sopstvene zloće je nestalnost i promenljivost, što dolazi od pada. Razum neprekidno postoji i menja se „na zlo„, i tako niko ne može da izdvoji „ni jedan dan žiota svoga„. Svelukavi neprijatelj i osvetnik boravi ovde.
Ova bolest strašljivosti ima i svoju prirodnu osnovu, ali nastaje i zahvaljujući zavidljivošću đavola. Prirodno je da nastane strašljivost, kada postoji delatna greška i pregrešenje čoveka, kao što od rane nastaje bol, i kao što se senka javlja iza svakog tela. Nakon pregrešenja, đavo nastoji da ovim oružjem sasvim uništi svoju žrtvu. Evo zašto. Čitavo delanje čovekovo, nalazi se njegovom revnovanju i u njegovom nastrojenju. Revnost je pokretačka snaga svih delatnih energija. „Neka budu bedra vaša opasana i svetiljke zapaljene“ (Lk. 12, 35). Opasnost „bedara“ i „svetiljke zapaljene“ simvolizuju ovu revnost. Onaj ko se ovoga drži i ko revnuje, olakšava težinu truda, izvršavanja naše dvostruke dužnosti. A te dužnosti su borba protiv strasti, i uopšte protiv zla, i vršenje božanskih zapovesti. Pošto naš neprijatelj zna veliki značaj našeg uspeha u ovome, on sistematski nastoji da vršenje ovih dužnosti učini nedelatnim, i da nas razoruža u borbi protiv njega. Strašljivošću i malodušnošću neprijatelj nam nanosi štetu, i uništava ovu revnost, koja predstavlja nastrojenje i odlučnost za vršenje, i tako čovek ulazi u borbu slep. Protiv satanske zavere, u nama deluju i prirodni činioci, koji daju velike mogućnosti onima koji napreduju u vrlini i sticanju iskustva.
Prve povrede naše prirode, nastale nakon neposlušnosti prvosazdanih, behu strah i uplašenost, što je porodilo strašljivost. Oci naši, iskusni u duhovnoj borbi, sa jasnoćom nas poučavaju ovoj tajanstvenoj borbi protiv neprijatelja. Neophodno pravilo pokajanja, jeste tačno poznavanje načina borbe. Pošto nepogrešivi život nije moguć, pokajanje ostaje naša naročita dužnost. Da bi neko postigao uspeh u delu pokajanja, treba na svaki način da odstrani strašljivost, kako bi u njemu stalno bila prisutna, nepromenljiva i topla, božanska revnost, udružena sa odvažnošću koja će nas učiniti pobednicima.
Uskoro ćemo istražiti šta je božanska revnost i koliko nam je od pomoći njeno vršenje.
Gospod na, u svom jevanđelju govori: „Dođoh da bacim oganj na zemlju, i kako bih želeo da se već zapalio“ (Lk. 12, 49). Ovaj oganj, koji je Gospod zapalio svojim prisustvom među nama, jeste božanska revnost, koja nas podstiče na držanje božanskih zapovesti, što je naša hrišćanska dužnost. Ovo sveto revnovanje, ta sveta pobožnost, rađa strah Božji, a strah Božji rađa prvu veru koja nas vodi bogopoznanju. Činilac ( = element) koji drži, ali koji čini i da božanska revnost uzrasta, jeste ispravna ( = čista) savest, i ispravno, u skaldu sa našim moćima, držanje zapovesti Božjih.
Onaj ko se drži ovog poretka na svom hrišćanskom putu, čini da božanska revnost u njemu ostaje ali i uzrasta, i da, u skladu sa rečju Božijom: „Svetilnik je nogama mojim reč Tvoja, i svetlost stazama mojim“ (Ps. 118, 105). Kao što smo rekli, ova topla pobožnost, kao vršenje božanske revnosti, olakšava težinu i ublažava gorčinu borbe, i tako podvižnik sa naklonošću ( = lakše), savršava svoje dužnosti, ako one po sebi i jesu teške. Ovo je razlog što mnogobrojni podvižnici vere, sa lakoćom vode svoje – pobožnosti radi – teške i neumoljive borbe, kako one koje zahtevaju trud do krvi i tako i one koje ne.
Onaj, dakle, ko želi da, blagodaću Hristovom izvršava ono što je zakonito, neka se ne odvaja od blažene revnosti i njegov uspeh će biti siguran i stvaran.
Naš svelukavi neprijatelj, znajući značaj i korist koju imamo od božanske revnosti, pokušava dosledno da je uništi, i na pametan način ustrašuje sve koji se podvizavaju. Oci navode sledeći primer: kao što se lovac trudi da svoju lovinu pogodi u glavu, kako bi je odmah ubio, tako i đavo, sa namerom, udara na revnost, koja se nalazi na mestu glave vrlina, i na taj način ubija svoju žrtvu. Nakon što doživi razočarenje, podvižnik zapada u nerad i nespremnost, i tako čitav poredak pokajanja postaje nedelatan.
Đavo na različite načine i različitim prevarama ismeva čoveka kako bi ga naveo da sagreši, i skriva važnost odgovornosti i krivice, dok ga njima svezuje. Nakon toga preuveličava delo ( tj. počinjeni greh – prim. prev.), pa i ono sasvim malo prikazuje kao ogromno.
Nakon našeg pregrešenja, đavo traži ogromno opravdanje, i zahteva veliku potvrdu odbacivanja našeg navodnog izdajstva. Strašan je prizor kada rigorozno odricanje traži onaj ko je glavni uzrok svake apostasije i svakog odbacivanja, onaj koji je krajnja tama i potpuna propast. Sinove Božije sudi i osuđuje kao prestupnike i grešnike, on bezgrešni!!!
Zaosta „ovde je mudrost“ (Otk. 13, 18). Gospod nam, u svome Otkrovenju, govori: „Tako bio ja živ, nije mi milo da umre grešnik, nego da se vrati bezbožnik sa puta svoga i živ bude“ (Jez. 33, 11) i „to nije volja Oca vašega nebeskoga da propadne jedan od ovih malih“ (Mt. 18, 14). Zatvorimo, dakle, uši svoje za lajanje groznog varalice, koji stvara strašljivost, i poništava veru i nadu u našeg slatkog Spasitelja. Ustanimo odvažno i nastavimo sa pokajanjem, i proterajmo zla nagovaranja neprijatelja. Znajte i shvatite grozni tirani „da je s nama Bog. Ne govorite buna kad god ovaj narod kaže buna, i ne bojte se čega se on boji, i ne plašite se. Dogovarajte se, dogovor će vam se razbiti. Recite reč neće biti od nje ništa. Straha vašega nećemo se uplašiti, niti se smutiti, jer je s nama Bog!“ (up. Is. 8, 12).
Mnogo je pažnje potrebno u ovome, jer varalica ( = đavo) zadobija veliku dobit zbog našeg neznanja, da ne kažemo, zbog naše lenjosti. Posebno oni koji duhovno vode druge, treba da sačuvaju podvižnike, da ne upadnu u ove zamke.
Blagodat Božija je svakako puna i savršena, ali i ljudska nemoć je duboka i stalna. Zadobijanje slobode i vaskrsenja je dugogodišnje, i zahteva strpljenje i čvrstu odluku. Ovo naglašava Gospod naš, govoreći: „koji pretrpi do kraja taj će se spasiti“ (Mt. 10, 22) i opet „trpljenjem svoji spasavajte duše svoje“ (Lk. 21, 19).
Ako je sticanje iskustva u tehničkim metodama i stvarima potrebno toliko vremena, zar nije potrebno vreme za sveopštu promenu obolelog ( = otruležnjenog) karaktera i za isceljenje navika? Zar nije potrebno vreme da se okrenemo bogopodobnosti i natprirodnom stanju osvećenja, što je udeo i cilj čeda Božjih?
Neki koji se sa pobožnošću i bez roptanja podvizavaju spasenja radi, uz pomoć blagodati Božije, na koncu, blagodareći božanskoj svedobroti, pronalaze put. Oni spasenje nasleđuju sa sigurnošću, ali se mnogo puta u ovom životu nisu ubedili u značaj osvećenja, koje je svespasavajući Gospod predvideo. Oni će dobiti svoju platu, prema nelažnom božanskom obećanju da „koje unapred odredi one i prizva; a koje prizva one i opravda; a koje opravda one i proslavi“ (up. Rim. 8, 30). Oni koji hode „verom a ne gledanjem“ (up. Rim. 8, 30) još nisu zaista zamenili materijalno. Verujemo u Boga i Spasa našeg, i ne kupujemo spasenje. Poštujemo zapovesti o spasenju i očekujemo platu, kao sinovsko nasleđe. Nemamo određenu nadnicu ili određeno vreme za rad, nego očekujemo platu tople očinske ljubavi za one koje je zavoleo. I prvi i srednji i poslednji, nasleđuju na isti način Carstvo Očevo.
Zbog onih, dakle, koji se lako ustraše, podvukli smo da treba da paze i da ne beže „pre nego što završe„, i da se ne plaše tamo gde nema straha. Odvažnost, koju bogodolična revnost rađa u duši našoj, jeste sva pokrećuća sila. Ovom silom svedočimo, suprotstavljamo se, podvizavamo se i ispovedamo /Boga/. Znajući ovu tajnu, neprijatelj svagda pokušava da odstrani ovu, toliko korisnu osobinu – odvažnost – da bi mu se čovek tako, kao žrtva predao.
Šta drugo znače reči: „ako padne, podignuće ga i spašće ga„, ako ne odbacivanje strašljivosti? Kada se čovek bori, prirodno je da pogreši usled tolikih teškoća i neznanja. Pogreška ne znači ni krivicu, niti odbacivanje, niti izdaju. Takva je priroda stvari, i oni koji uče na taj način stiču znanje.
Napokon, Gospod Koji nam je dao da se trudimo, i čiji vinograd obrađujemo, nije niko drugi do Otac i Spasitelj naš, u Koga se uzdamo da će nas spasiti, i Koji je pripremio radost na nebu za naš povratak i pokajanje. Nikako, dakle, neka ne bude prihvatljiva strašljivost, čak ako bi je situacija i opravdavala. Ne dozvolimo da se, između nas i Boga, postavi đavo kao sudija. Bogu smo zgrešili? Bogu se i kajemo. Za nas je odredio da prihvata pokajanje zbog greha „do sedam puta sedamdeset sedam“ puta, tj. beskonačno.
Vojujući protiv strašljivosti, nismo želeli da preporučimo nebrigu i nemar prema svetoj borbi pokajanja. Prepoznali smo, međutim, nebrojene oblike nemoći ljudske, i lavirinte nepostojanosti, koji protiv nas stalno ratuju. Prepoznali smo i prevare neprijatelja, koji želi da sasvim unesreći svoje žrtve, i kada je neznanje jednako samoubistvu. Nebrojeni primeri, ako u Svetom Pismu, tako i u spisima Otaca, ubeđuju nas u bezgraničnu dobrotu i čovekoljublje Boga i Oca našega, ali i u varalaštvo i lukavost satane, koji povećava i preuveličava stanje stvari, kako bi ustrašio čoveka.
Avva Isaija, korifej Otaca naših, naglašavajući značenje odvažnosti i hrabrosti, sa čudesnom jasnoćom nam piše: „Snaga onih koji imaju ovu vrlinu je u tome, što ne padaju u malodušnost, nego se iznova suprotstavljaju„. Uz pomoć Božiju, hrabro srce pomaže duši, na isti način na koji lenjost pomaže svako zlo.
Naši iskusni Oci podstiču našu pažnju kako ne bismo lako odustali, čak ako nam se osećaj ustrašenosti čini blagoslovenim. U čemu se promenio cilj i namera Spasa i Oca našega Hrista? Nemojmo pomišljati da Ga odbacimo, a da će nas ponovo zavoleti, i da ga tako prevarimo. „Onaj Koji sve vidi pre rođenja tvoga“ zna svakoga od nas koga je predodredio i pozvao i privukao. „Niko ne može doći k meni, ako ga ne privuče Otac moj koji me posla“ (Jn. 6, 44). Stoga, kada nas privuče božanskom znanju i poslušnosti, potčinjeni smo božanskim predznanju, a tu su neizostavno i božanska obećanja Njegova.
Svelukavi đavo, utvrđuje nepažnje i pogreške koje nam se dešavaju, zahvaljujući slabosti i neznanju našem, u vreme kada su nastale, jer „nije moguće da ne dođu sablazni“ (Lk. 17, 1).
Odakle, međutim, sramota nebeska, najlukaviji rob, koji je sam pao, uze vlast da predsedava sudom i da sudi? Oci nas ohrabruju da će se „spasiti svaki koji padne i ustane„. Otkuda, dakle, ima vlast – ta najčistija kukavica – da nas unižava i da se postavlja nasuprot naših teškoća? Ako mu, zbog nepažnje, poverujemo, neprijatelj naš odmah čini da strašljivost u nama uzrasta u očajanje, što nadalje vodi u potpuno neznanje. Kraj ovoga je pobeda našeg svelukavog neprijatelja, koji nam se predstavlja kao bezgrešni i nepotkupljivi sudija! Strahota prevre!
Nismo opisali svu širinu mračne sprege delovanja lukavog sa neznanjem, koji pomoću ovoga pokušava da nam zatvori put pokajanja. Smireno molimo časne delatnike pokajanja, da ne primaju nikada nikakav oblik strašljivosti, čak ako je ona i prisutna u palim čulima, u areni ove nevidljive borbe. „Bogu sagreših, Bogu se i kajem„. Kao što je Gospod naložio apostolima da opraštaju ne „sedam“ nego „sedamdeset puta sedam„, tako i On sam oprašta onima koji padnu. Neka niko ne gasi plamen božanskog revnovanja, koje je pokretačka sila na putu pokajanja, i čitave bogoljubive borbe naše.
Odlučnom hrabrošću nastavite put pokajanja, i sa gnevom odbacite lukavog đavola, koji bi tobože hteo da nam sudi za našu krivicu. „Krv Isusa Hrista Sina Njegovog (tj. Božijeg) očišćuje nas od svakog greha“ (1 JN. 1, 7). Milošću i blagodaću Hristovom „kroz veru ste spaseni, i to nije od vas, dar je Božji“ (Ef. 2, 8). Za koji propust je neznanje lukavoga potvrda? „Ne za dela pravedna koja mi učinismo, nego po svojoj milosti spase nas“ (Tit. 3, 5). Hodeći „verom a ne gledanjem“ (2 Kor. 5, 7), očekujemo spasenje od čovekoljublja Hristovog, koje neki smatraju nedovoljnim, a ne očekujemo ga ( spasenje – prim. prev.) kao posledicu toga što smo Ga potkupili. Najvažnije je da đavo pokušava da se nametne kao strogi sudija!!!
Svi sveti su verom stali u arenu podvižništva, i nisu imali nameru da dobrim delima kupe spasenje. Ispovedamo da smo odgovorni za držanje zapovesti i za ispravno pokajanje, i nikako ne prihvatamo da se vratimo unazad. Ne zaboravljamo na slabosti naše prirode, na snagu nepostojanosti, na đavolsku zlobu i lukavstvo, što nas kao sila teže vuče na dole. Ako nas nekada ove gorke stvari i spreče, ne smatramo to otpadom, ili izdajom ili potčinjavanjem njima. To je priroda stvari, koja nam je u sadašnjem životu spolja nametnuta, dok nas, pak, božanska blagodat i božanska svedobrota Spasa našega, sa našim strpljenjem, menja. Jer kako i kaže naše učenje: „čekam vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka„. U budućem veku nećemo biti slobodni od kakve krivice, već će nestati svake ustrašenosti.
Mnogi primeri, kako iz Pisma tako i iz Otaca naših, ohrabruju nas u veri i nadi u božansku svedobrotu, koju Gospod u telu Svome – Crkvi – ima za sve one koji se kaju. Primer Manasije, cara izrailjskog, čija se ispovedna molitva našla u službi Velikog povečerja, jeste uteha za svakog grešnika, svakog uzrasta i stanja.
 


 
NAPOMENE:

  1. Zbog razlike u numerisanju, ovaj psalam u prevodu Đure Daničića nosi broj 107, a u prevodu Ep. Atanasija, čiji prevod smo ovde upotrebili, br. 106 (prim. prev.)
  2. Reč „ομοιωσιν“ znači i „sličnost“. Čovek je, dakle, stvoren „prema ikoni i sličan“ Bogu (prim. prev.).
  3. Reč „teorija“, kod nas ima i druga, nehrišćanska značenja, pa se za njen prevod često upotrebljava reč „sozercanje“. „Praksa“ bi se takođe, mogla prevesti kao „delo“ ili „delatnost“.
  4. λαιμομαργια – bukvalno „grlougodništvo“, drugim rečima, ugađanje čulu ukusa – želja za finim i ukusnim jelima. (prim. prev.).
  5. U smislu, da su toliko gadne da se ne mogu ni imnovati (prim. prev.).
  6. Tj. pristanak (prim. prev.)
  7. Prevod ove drugokanonske knjige, dat je prema Mitr. Amfilohije, „Istorijski presjek tumačenja Straog Zavjeta“, Nikšić 1996, str.207, mada bi se moglo prevesti i „misli koje lutaju, razvraćaju um nezlobiv“ što možda bolje odgovara kontekstu (prim. prev.).
  8. Ovako stoji kod Starca, dok u LXX stoji: „pa,sh| fulakh/| th,rei sh.n kardi,an evk ga.r tou,twn e;xodoi zwh/j“, sto bi bilo: „čuvaj srce svoje sa svakom obazrivošću, jer iz njega izhodi život“ (prim. prev.)
  9. Prva recenica ovog navoda nije iz 2 Kor. 5, 17. nego iz Rim. 13, 11. (prim. prev.)

   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *