Pitanje:
Poštovani oče Srbo, Pre nekog vremena sam vam pisao u vezi nepoštovanja lične slobode vernika, pismo jeste bilo malo konfuzno i nije sadržalo pitanje, ali u tom trenutku to je bilo nešto što sam morao da kažem. Lepo ste shvatili da sam se osetio lično pogođen onim o čemu sam pisao, jer da nisam vernik i da ne poštujem Srpsku Pravoslavnu Crkvu, bilo bi mi svejedno, ovako bilo mi je a i dalje mi je krivo zbog načina na koji ljudi ističu svoju veru, a to je dokazivanje koliko neko drugi nije vernik, nije me to najviše zabolelo, već me je najviše zabolelo što Crkva, kojoj svi pripadamo ne posvećuje više vremena edukujući ljude o ljubavi prema bližnjima, već sam osetio kao da nekako ćutanjem i neskretanjem pažnje na to samo prećutno dozvoljava podele među vernicima. Drago mi je da naša Crkva ne želi da ima mušterije i publiku, ali zar nije baš pothranjivanje publike kada se vernicima dopusti da se takmiči ko je među njima veći vernik, tako što će tražiti nevernike među sobom? Činjenica je da postoji dobar deo ljudi koji predstvavljaju tvrdo jezgro vere i koji se rukovode isključivo savetima sveštenika ili duhovnika i Svetim Spisima, ali na nas koji to ne praktikujemo u toj meri kao da se baca anatema. Ne osuđujem ih, niti pokušavam da se opravdam za svoj stav iznet u prethodnom pismu, samo želim da vam kažem da ima i nas hrišćana, koji se osećamo odbačenim, ne od strane Boga, već od strane Crkve, jer ona radi svojih najdisciplovanijih vernika, koji slobodno daju sebi za pravo da mogu da sude, gubi veliki deo vernika, koji isto tako mogu sebe da nađu u veri, ali im se ne daje prilika, jer odjednom se na njih obruše sa kritikama, umesto sa savetima i bratskom ljubavlju. Isus je učio apostole da postanu ribolovci ljudski, da uhvate ljudske duše u svoju mrežu, kako one ne bi otišle u mrežu zlog. Možda je sve ovo što pričam previše pragmatično i zvuči kao da bih ja hteo da Crkva bude kompanija koja treba da ima što veći broj vernika, ali ja samo želim da kažem da preterivanje uvek biva kontraproduktivno i ljudi umesto da se okrenu na pravi put, oni se iz besa, razočarenja okreću na suprotan. Grozan je to osećaj kada se neko negde oseti nepoželjnim, pa zar nije najveće zlo kada bi se vernik u kući Gospodnjoj osetio nepoželjnim? Samo iznosim stav da bi naš narod mnogo više porastao duhovno kada bi Crkva manje obraćala pažnju na trivijalnosti (npr u crkvu ne može žensko da uđe bez marame) a više na propovedanje ljubavi, ovako narod se nekako snebiva, ne oseća se blizak sa verom, jer se nalazi u stalnom strahu da bude osuđivan zato što nije u potpunosti disciplonovan vernik. S poštovanjem,
Đorđe
Odgovor:
Dragi Đorđe, Nema potrebe ni razloga da se neko oseća nepoželjnim u Crkvi, jer on nije došao kod ljudi već kod samoga Boga koji ne želi smrti grešniku, već „hoće da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine” (1. Tim. 2, 4.) „Reci im: tako bio ja živ, govori Gospod, nije mi milo da umre bezbožnik, nego da se vrati sa svoga puta i bude živ.” (Jezek. 33, 11.) Crkva su ljudi koji pravoslavno veruju u Boga i koji se trude da Jevanđelje Hristovo ne samo usvajaju filosofski, već da ga u praksi primenjuju u svakodnevnom životu. Ni ti ljudi o kojima govoriš, ni mi sami, nismo savršeni, svako ima svoje lične sklonosti, mane, vrline i talente, svi smo različiti, i može se mnogo nedostataka naći u svakom ljudskom društvu i zajednici. Raj na zemlji ne postoji, život nije samo prijatna šetnja po cvetnoj livadi i niko nam nije obećao da će se lako biti hrišćanin. Ni u Crkvi nećemo nikada naći samo perfektne vernike, koji nas nikada ničim neće povrediti ili naljutiti. Ne znam situaciju ili atmosferu u tvojoj lokalnoj crkvi ali znam da je glavna i osnovna propoved u Crkvi ljubav prema bližnjima po ugledu na ljubav Božiju prema nama. Ta ljubav se ne zahteva od drugih nego se pokazuje prema drugima. Ne znam šta bih ti drugo mogao reći osim onoga što sam ti već odgovorio na: http: //svetosavlje.org/pastir/index.php? qa=1151 Pozdravlja te, o. Srba
