Поделе међу верницима

Питање:
Поштовани оче Србо, Пре неког времена сам вам писао у вези непоштовања личне слободе верника, писмо јесте било мало конфузно и није садржало питање, али у том тренутку то је било нешто што сам морао да кажем. Лепо сте схватили да сам се осетио лично погођен оним о чему сам писао, јер да нисам верник и да не поштујем Српску Православну Цркву, било би ми свеједно, овако било ми је а и даље ми је криво због начина на који људи истичу своју веру, а то је доказивање колико неко други није верник, није ме то највише заболело, већ ме је највише заболело што Црква, којој сви припадамо не посвећује више времена едукујући људе о љубави према ближњима, већ сам осетио као да некако ћутањем и нескретањем пажње на то само прећутно дозвољава поделе међу верницима. Драго ми је да наша Црква не жели да има муштерије и публику, али зар није баш потхрањивање публике када се верницима допусти да се такмичи ко је међу њима већи верник, тако што ће тражити невернике међу собом? Чињеница је да постоји добар део људи који предствављају тврдо језгро вере и који се руководе искључиво саветима свештеника или духовника и Светим Списима, али на нас који то не практикујемо у тој мери као да се баца анатема. Не осуђујем их, нити покушавам да се оправдам за свој став изнет у претходном писму, само желим да вам кажем да има и нас хришћана, који се осећамо одбаченим, не од стране Бога, већ од стране Цркве, јер она ради својих најдисциплованијих верника, који слободно дају себи за право да могу да суде, губи велики део верника, који исто тако могу себе да нађу у вери, али им се не даје прилика, јер одједном се на њих обруше са критикама, уместо са саветима и братском љубављу. Исус је учио апостоле да постану риболовци људски, да ухвате људске душе у своју мрежу, како оне не би отишле у мрежу злог. Можда је све ово што причам превише прагматично и звучи као да бих ја хтео да Црква буде компанија која треба да има што већи број верника, али ја само желим да кажем да претеривање увек бива контрапродуктивно и људи уместо да се окрену на прави пут, они се из беса, разочарења окрећу на супротан. Грозан је то осећај када се неко негде осети непожељним, па зар није највеће зло када би се верник у кући Господњој осетио непожељним? Само износим став да би наш народ много више порастао духовно када би Црква мање обраћала пажњу на тривијалности (нпр у цркву не може женско да уђе без мараме) а више на проповедање љубави, овако народ се некако снебива, не осећа се близак са вером, јер се налази у сталном страху да буде осуђиван зато што није у потпуности дисциплонован верник. С поштовањем,
Ђорђе


Одговор:
Драги Ђорђе, Нема потребе ни разлога да се неко осећа непожељним у Цркви, јер он није дошао код људи већ код самога Бога који не жели смрти грешнику, већ „хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине” (1. Тим. 2, 4.) „Реци им: тако био ја жив, говори Господ, није ми мило да умре безбожник, него да се врати са свога пута и буде жив.” (Језек. 33, 11.) Црква су људи који православно верују у Бога и који се труде да Јеванђеље Христово не само усвајају философски, већ да га у пракси примењују у свакодневном животу. Ни ти људи о којима говориш, ни ми сами, нисмо савршени, свако има своје личне склоности, мане, врлине и таленте, сви смо различити, и може се много недостатака наћи у сваком људском друштву и заједници. Рај на земљи не постоји, живот није само пријатна шетња по цветној ливади и нико нам није обећао да ће се лако бити хришћанин. Ни у Цркви нећемо никада наћи само перфектне вернике, који нас никада ничим неће повредити или наљутити. Не знам ситуацију или атмосферу у твојој локалној цркви али знам да је главна и основна проповед у Цркви љубав према ближњима по угледу на љубав Божију према нама. Та љубав се не захтева од других него се показује према другима. Не знам шта бих ти друго могао рећи осим онога што сам ти већ одговорио на: http: //svetosavlje.org/pastir/index.php? qa=1151 Поздравља те, о. Срба

Comments are closed.