NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » PITANJA I ODGOVORI O CRKVENOJ POBOŽNOSTI I BRIZI ZA DUŠU

PITANJA I ODGOVORI O CRKVENOJ POBOŽNOSTI I BRIZI ZA DUŠU

 

PITANJA I ODGOVORI
O CRKVENOJ POBOŽNOSTI
I BRIZI ZA DUŠU

 

 
Šta je pravilno: Jurij ili Georgije? Nikola ili Nikolaj?
Mogu li se sveće kupovati van crkve?
Kako se pevaju veličanije i izabrani psalam na polijelejnom jutrenju?
Da li sveštenik na litiji treba da kadi ikonostas i narod, ili samo sto sa hlebovima?
Kada otvoriti Carske dveri – na „Ninje otpuščaješi“, ili posle „Otče naš“?
Ako sveštenik služi svenoćno bdenije bez đakona, treba li on posle čitanja Jevanđelja da stoji pred narodom sa podignutim Jevanđeljem do kraja pevanja „Voskresenije Hristovo vidjevše“, ili pak odmah osenjuje narod i nosi Jevanđelje na sredinu hrama?
Mogu li nedeljna i praznična bogosluženja sadržati elemente pokajanja i skrušenosti?
Kada se na Liturgiji mogu činiti zameni pokloni?
Može li se Šestopsalmije čitati uz električno svetlo?
Kako Crkva gleda na abortuse i upotrebu kontraceptivnih sredstava?
Zašto žene ne treba da nose mušku odeću?
Zašto se Crkva negativno odnosi prema plesu, posebno prema baletu?
Zašto Pravoslavna Crkva strogo zabranjuje brakove sa inovernima?
Da li je moguće pričešćivati ženu koja živi sa inoslavnim mužem?
Mogu li se na proskomidiju davati prosfore za zdravlje?
Da li se tokom Velikog posta na Velikom povečerju čita ili peva „S nami Bog“?
Kojim je danima određeno da se čita molitva „Gospode i Vladiko života moga?“
Može li se veliko vodoosvećenje zameniti malim?
U kojim je slučajevima određeno da se obavlja čin osvećenja vode?
Kada se prilikom iznošenja Plaštanice lik Hrista Spasitelja pokriva?
Odakle i kako su se pojavile pashe i kuliči?
 


 
101. Pitanje (Šta je pravilno: Jurij ili Georgije? Nikola ili Nikolaj?): Imendan mi je 4. februara, na dan spomena svetog Velikog kneza Vladimirskog Jurija Vsevolodoviča. U mojoj matičnoj knjizi stoji ime Jurij, kao i u svim drugim dokumentima. Da li sam u pravu kada protivrečim onima koji pokušavaju da mi dokažu kako sam ja zapravo „Georgije“?
 
Odgovor: Mada je ime „Jurij“ isto što i „Georgije“, samo uz nešto drugačiji izgovor, sasvim je u redu da se na krštenju ime daje u onom obliku, u kome ga je za života upotrebljavao dati sveti ugodnik Božiji, i to sa upravo takvim izgovorom. Postoje i drugi slični primeri, npr. ime „Nikola“, koje se daje u čast prepodobnog Nikole kneza Černigovskog, Pečerskog čudotvorca. U suštini to je isto ime kao i „Nikolaj“, ali pošto su ga za života zvali „Nikola“, on je i proslavljen pod tim imenom, pa je tako dopušteno da se u čast ovog svetog daje ime „Nikola“.
 
* * *
 
102. Pitanje (Mogu li se sveće kupovati van crkve?): Da li je dozvoljeno da se van crkve kupuju sveće koje nisu osveštane, pa da se pale u crkvi, krišom od crkvenjaka, kako to neki čine?
 
Odgovor: Nije dozvoljeno. Sveća koja se pali u crkvi nije samo izraz vere i ljubavi onoga ko se moli, nego i njegova žrtva za Crkvu. Onaj ko sveću donosi sa strane, samim tim se odriče ove Bogom blagoslovene žrtve koju je ustanovila Crkva, i kao da potkrada Crkvu.
 
* * *
 
103. Pitanje (Kako se pevaju veličanije i izabrani psalam na polijelejnom jutrenju?): Na polijelejnom jutrenju, nakon što sveštenoslužitelji otpevaju veličanija, u nekim hramovima hor peva najpre izabrani psalam, a potom veličanije jedan put. A u drugim hramovima hor peva prvo veličanije, pa izabrani psalam, i onda opet veličanije. Kako je ispravno po Tipiku?
 
Odgovor: Uobičajeno je da prvi put veličanije pevaju sveštenoslužitelji na sredini crkve, zatim hor peva stihove izabranog psalma i posle svakog stiha veličanije. Na kraju opet sveštenoslužitelji pevaju veličanije sami.
 
* * *
 
104. Pitanje (Da li sveštenik na litiji treba da kadi ikonostas i narod, ili samo sto sa hlebovima?): Kada prilikom obavljanja litije uoči velikih praznika služi jedan sveštenik, da li on za vreme pevanja tropara treba da kadi ikonostas i narod, ili pak samo sto sa hlebovima?
 
Odgovor: U Tipiku nalazimo jasan odgovor na ovo pitanje: „Đakon, primivši blagoslov od sveštenika, kadi oko stola unakrst tri puta, zatim arhijereja i sveštenika i spreda sto sa petohljebnicom“. O kađenju ikonostasa i naroda nema ni reči, pa stoga nema nikakvog osnova za takvo kađenje.
 
* * *
 
105. Pitanje (Kada otvoriti Carske dveri – na „Ninje otpuščaješi“, ili posle „Otče naš“?): Kada na velikom večernju treba da se otvore Carske dveri – dok se peva „Ninje otpuščaješi“, ili posle „Otče naš“?
 
Odgovor: U slučaju da se veliko večernje služi odvojeno od jutrenja, Tipik kaže: „Đakon otvara Carske dveri i vozglašava: Premudrost“, nakon čega se otpust proiznosi uz otvorene Carske dveri. U slučaju pak da se veliko večernje služi u sklopu Svenoćnog bdenija, zajedno sa jutrenjem, Carske dveri se, prema tipiku, uopšte ne otvaraju: one ostaju zatvorene sve vreme litije i blagosiljanja hlebova, jer se na litiju izlazi kroz severne dveri.
U parohijskoj praksi utvrdio se običaj da se na večernju uoči nedelje dveri otvaraju prilikom pevanja „Bogorodice, Djevo, raduj se“ ali nema apsolutno nikakvog osnova da se otvaraju na „Ninje otpuščaješi“. Pa i samo „Ninje otpuščaješi“ ne treba pevati, jer se u Tipiku jasno kaže da „Ninje otpuščaješi“ čita „nastojatelj“ ili „predstojatelj“.
 
* * *
 
106. Pitanje (Ako sveštenik služi svenoćno bdenije bez đakona, treba li on posle čitanja Jevanđelja da stoji pred narodom sa podignutim Jevanđeljem do kraja pevanja „Voskresenije Hristovo vidjevše“, ili pak odmah osenjuje narod i nosi Jevanđelje na sredinu hrama?): Ako sveštenik služi svenoćno bdenije bez đakona, treba li on posle čitanja Jevanđelja da stoji pred narodom sa podignutim Jevanđeljem do kraja pevanja „Voskresenije Hristovo vidjevše“, ili pak odmah osenjuje narod i nosi Jevanđelje na sredinu hrama?
 
Odgovor: Tipik uopšte ne pominje stajanje pred narodom sa podignutim Jevanđeljem do kraja pevanja „Voskresenije Hristovo vidjevše“. To se čini samo ponegde, po blagočestivom običaju, a ne po zahtevu Tipika.
 
* * *
 
106. Pitanje – drugi deo (Mogu li nedeljna i praznična bogosluženja sadržati elemente pokajanja i skrušenosti?): U rubrici „Pitanja i odgovori“ se sve vreme provlači ideja da nedeljna i praznična bogosluženja ne treba da sadrže elemente pokajanja ili osećaj skrušenosti zbog grehova. Kako se sa tim može pomiriti čitanje 50. psalma: „Pomiluj me, Bože“ na nedeljnom bdeniju za vreme polijeleja? Nije li ovo umesno samo na svakidašnjem jutrenju?
 
Odgovor. Elementi pokajanja ili skrušenosti zbog grehova u ovoj ili onoj meri uvek predstavljaju sadržaj naših molitvenih obraćanja Bogu, ali u prazničnim bogosluženjima prvo mesto zauzima izražavanje naše duhovne radosti povodom događaja koje praznujemo, stoga je u njima neumesno ono što im daje obični, svakodnevni ili pokajno-velikoposni karakter, zasenjujući prazničnu radost. A što se tiče 50. psalma: „Pomiluj me Bože“, on predstavlja nepromenljivi sastavni deo jutrenja, baš kao i Šestopsalmije, u kome je takođe mnogo pokajnih misli i osećanja, pa se zato prema Tipiku ne izostavlja, mada ga je parohijska praksa zbog skraćivanja službe ukinula.
 
* * *
 
107. Pitanje (Kada se na Liturgiji mogu činiti zameni pokloni?): Iako postoji opšte pravilo da se zemni pokloni ukidaju nedeljnim i prazničnim danima, mnogi smatraju da je na Liturgiji činjenje zemnih poklona neophodno u sledećim momentima: a) prilikom osvećenja Svetih Darova na kraju pevanja „Tebe pojem“; b) prilikom iznošenja Svetih Darova radi pričešća (posebno za one koji se pričešćuju); i v) prilikom poslednjeg pokazivanja Svetih Darova na kraju Liturgije. Da li su ovi zemni pokloni dopušteni?
 
Odgovor: Nisu dopušteni. Ne može se sopstveno mudrovanje staviti iznad shvatanja Crkve i iznad autoriteta Svetih Otaca. Prvi Vaseljenski sabor, svojim 20. pravilom, i Šesti Vaseljenski sabor, svojim 90. pravilom, jasno i određeno zabranjuju preklanjanje kolena „u dan Gospodnji“ (nedelja) i „u dane Pedesetnice“ (tj. u sve dane od Vaskrsa do Duhova). Tako visok autoritet za nas kakav je veliki vaseljenski učitelj i svetitelj Vasilije Veliki, arhiepiskop Kesarije Kapadokijske, u svome 91. pravilujasno i razumno objašnjava razlog za ovo, ubrajajući to u „tajne“ crkvene, dok 15. pravilo sveštenomučenika Petra, arhiepiskopa Aleksandrijskog, prihvaćeno od strane čitave Crkve, direktno svedoči: „predano nam je da ne treba toga dana (tj. u nedelju) ni preklanjati kolena“.
Kakvo pravo imamo da postupamo nasuprot glasu Vaseljenske Crkve? Ili hoćemo da budemo blagočestiviji od same Crkve i njenih velikih Otaca?
O tome da se kolena ne preklanjaju u nedeljne dane i na Gospodnje praznike učio je i osnivač naše Ruske Zagranične Crkve najblaženiji mitropolit Antonije, koji je još kao arhiepiskop Volinski i Žitomirski na tu temu izdao poslanicu svojoj pastvi, a kolena u ove dane ne preklanja ni naš sadašnji prvojerarh visokopreosvećeni mitropolit Anastasije.
 
108. Pitanje (Može li se Šestopsalmije čitati uz električno svetlo?): Možemo li tolerisati čitanje Šestopsalmija uz jako električno svetlo u hramu, uspokojavajući se time da su ljudi slabi i imaju loš vid, ili se ovo ni u kom slučaju ne može dopustiti i čitanje treba da se obavlja isključivo uz svetlost sveća?
 
Odgovor: Za vreme čitanja Šestopsalmija ne samo da je neumesno jako električno svetlo u hramu, nego prema Tipiku treba da se pogasi i veći deo sveća, bez sumnje zato da bi se sa pažnjom slušalo ono što se čita, da se naš pogled ne bi rasejavao ni zbog čega spoljašnjeg i da bismo bili okrenuti ka unutrašnjosti svoje duše. U Tipiku se kaže da se na jutrenju sveće pale samo prilikom pevanja „Bog Gospod“. Uz to, čitanje Šestopsalmija simvolizuje Vitlejemsku noć, pa stoga crkva treba da bude pogružena u mrak koji podseća na noćnu tamu.
 
* * *
 
109. Pitanje (Kako Crkva gleda na abortuse i upotrebu kontraceptivnih sredstava?): Kako Crkva gleda na abortuse i upotrebu kontraceptivnih sredstava?
 
Odgovor: Crkva na abortus gleda kao na ubistvo i zbog toga podvrgava strogoj epitimiji. Devedeset prvo pravilo Šestog Vaseljenskog sabora o tome govori ovako: „Žene koje daju lekove da se pobaci plod u utrobi, i one koje uzimaju otrove što plod ubijaju, podvrgavamo kazni za ubice“. O istoj stvari govori i 21. pravilo Ankirskog sabora: „Žene koje su u bludočinstvu začele pa ubijaju zametak u utrobi, ili se bave pravljenjem lekova koji ga mogu uništiti, pređašnja jedna odredba odlučuje do kraja života; i tome se uopšte sledi. Mi pak, u nameri da budemo čovekoljubiviji u ovome, naređujemo da takve izdrže deset godina kajanja prema ustanovljenim stepenima“. O ovom teškom grehu 2. pravilo svetog Vasilija Velikog kaže sledeće: „Koja smišljeno umori zametak u utrobi, podleže kazni za ubistvo. Mi se ovde ne upuštamo potanko u razmatranje da li je zametak dobio već oblik, ili je još bez oblika, jer se u ovome slučaju ne nalaže kazna samo radi onoga što se ima roditi, nego i zato što je dotična osoba sebe izložila opasnosti, pošto žene od takvih pokušaja većim delom umiru. A kad se doda i umorstvo zametka, tad se ovo za one koje se smišljeno na to odlučuju, smatra drugim ubistvom. Ne treba uostalom produžiti do kraja života vreme njihovog pokajanja, nego ih treba primati u opštenje posle desetogodišnjeg roka, i suditi o izlečenju njihovom ne po vremenu, nego po načinu kajanja“.
Kao što se vidi iz pomenutih pravila i njihovih tumačenja, ovde se imaju u vidu uglavnom žene koje su sagrešile bludočinstvom i žele da sakriju plod svog greha. Koliko je onda teži greh onih žena koje se nalaze u zakonitom braku, a ne žele da postanu majke i radi toga se odlučuju da ubiju plod, što sveta Crkva smatra ubistvom. Jer prema učenju Reči Božije žena će se spasiti rađanjem dece, ako ostane u veri i ljubavi, i u svetinji sa čestitošću (1.Tim. 2,15). Odatle je jasno da je žena koja ubija svoj plod ne samo ubica, nego i neprijatelj sopstvenog spasenja, jer sama sebe lišava svake nade na spasenje.
 
* * *
 
110. Pitanje (Zašto žene ne treba da nose mušku odeću?): Zašto žene ne treba da nose mušku odeću? Da li je za to dovoljna zabrana proroka Mojsija, koji je rekao: Žena da ne nosi muškoga odela, jer je mrzak pred Gospodom Bogom svako ko tako čini (Pon z. 22,56)? Da ne treba možda ovu zabranu smatrati zastarelom?
 
Odgovor: Ova zabrana ima duhovni značaj, stoga nikada ne može da izgubi važnost. Svoj značaj je u hrišćanstvu izgubilo samo ono iz Starozavetnog Zakona Božijeg, što se ticalo čisto obredne strane i što je bilo ukinuto na Apostolskom saboru u Jerusalimu 51. godine. Sav pak duhovni starozavetni zakon Božiji i dalje čuva svoju snagu i značaj i u hrišćanstvu.
Ženi je i u Novom Zavetu zabranjeno da lakomisleno uzima na sebe izgled muškarca. Tako sveti apostol Pavle u svojoj Prvoj poslanici Korinćanima ukazuje da je za skromnu i celomudrenu ženu-hrišćanku nedolično da se moli nepokrivene glave i da šiša kosu (11,4-15). Svakom poluje svojstveno nešto njegovo – svaki pol ima svoje spoljašnje karakteristike, svoj spoljašnji izgled i svoju odeću. U hrišćanstvu se ističe da najbolji ukras žene predstavlja njena ženstvenost, čistota i celomudrenost. Sveti apostol Pavle direktno govori da žene treba da idu u pristojnom odelu, i da se ukrašavaju stidom i čestitošću (1.Tim. 2,9-10), dok sveti apostol Petar, obraćajući se ženama, govori: Vaše ukrašavanje da bude… u skrivenom čoveku srca, u nepropadljivosti krotkoga i tihoga duha, što je pred Bogom dragoceno (1.Pet. 3,34).
Da li je u skladu sa svim ovim poukama stremljenje mnogih savremenih žena da uzmu spoljašnji izgled muškarca, iskrivljavajući na taj način prirodne crte svoga pola i oponašajući muškarce u manirima i ponašanju, kako to obično čine savremene žene koje vole da oblače mušku odeću?
Pored svih ovih rasuđivanja, mi u novozavetnom periodu imamo i direktnu i kategoričku zabranu ženama da oblače mušku odeću: 62. pravilo Šestog Vaseljenskog sabora glasi:
„…Naređujemo: da ne sme nikakav muškarac oblačiti žensku odeću, niti žena takvu odeću koja se svojstvena muškarcima… Oni koji se, znajući ovo, ubuduće usude da učine nešto od gore spomenutog, zapovedamo da ako su klirici budu svrgnuti iz sveštenog čina, a ako su laici da se odluče od crkvenog opštenja“.
Treba biti potpuno lišen prirodnog duhovnog osećanja, pa ne shvatiti i ne osetiti kako grozan i duhovno-odbojan prizor predstavlja žena koja je ošišana kao muškarac, obučena u muško odelo, puši i grubošću i drskošću svojih manira teži ka tome da podražava savremenog ovosvetskog muškarca. Zar ima nekoga kome nije jasno da ova pojava, „mrska“ ne samo u očima Božijim, nego i u očima ljudskim, predstavlja bolesni porod našeg duhovno nezdravog veka, rezultat gaženja duhovnog osećanja i odbacivanja svih prirodnih zakona koje je Sam Bog usadio čoveku?
 
* * *
 
111. Pitanje (Zašto se Crkva negativno odnosi prema plesu, posebno prema baletu?): Čime je izazvan negativan odnos služitelja naše Crkve prema plesu, posebno prema baletu? Ne znači li to da se u život običnih mirjana uvode monaška shvatanja?
 
Odgovor: Zadatak istinske Crkve Hristove u ovom svetu je – spasavanje duša za večni život. Nikakav drugi cilj i zadatak istinska Crkva sebi ne postavlja, niti može da postavi, a da pri tome ostane Crkva. Sve što na ovaj ili onaj način pogoduje ostvarenju tog zadatka, to jest spasenju duša, Crkva pozdravlja, blagosilja i podržava svojim autoritetom. A sve ono što je tom zadatku na bilo koji način protivno, ona poriče i osuđuje. Protiv plesa Crkva istupa utoliko, ukoliko on narušava moral. Svako ko narušava zapovesti Božije, samim tim pogubljuje svoju dušu. Među ovim zapovestima, posebno je važna i sedma, koja zabranjuje grehe protiv morala: „Ne čini preljube“. Ova zapovest nije obavezna samo za monahe, koji se odriču braka, a da mirjani pri tome mogu da žive razvratno, po svome nahođenju. Mada je istinsko hrišćanstvo, kao što se jasno vidi iz Jevanđelja i Apostolskih Poslanica, devstvenički život uvek stavljalo iznad bračnog, ono ipak ne zabranjuje supružanski život, čiji je cilj – blagosloveno rađanje i hrišćansko vaspitavanje dece, kao budućih građana Carstva Nebeskog. Treba imati na umu da se dopušta upravo brak – zakoniti brak zaključen sa blagoslovom Crkve – dok je svaki drugi oblik telesnog saživota, sa njegova dva osnovna vida, bludom i preljubom, hrišćanska Crkva uvek smatrala za težak greh, stavljajući ga uporedo sa ubistvom i odricanjem od vere, i to ne bez razloga, jer ovi gresi, kako pokazuje opit samog života, često povlače za sobom i jedno i drugo – i ubistvo i odricanje od vere. Stoga ne iznenađuje što Crkva odbacuje i osuđuje sve što pogoduje uvlačenju u te grehe.
Sa te tačke gledišta treba posmatrati i ples. Ako je ples takav da predstavlja opasnost za moral, Crkva ne može da ga ne osuđuje.
Imajući to u vidu, 51. pravilo Šestog Vaseljenskog sabora „odlučno zabranjuje da bivaju takozvani lakrdijaši… i plesanja na pozornici“, a 62. pravilo istog, Šestog sabora osuđuje „javne ženske plesove, kao nepristojne, i koji mogu nanositi mnogo štete i pogibelji“, pod pretnjom odlučenja od crkvenog opštenja.
Mnogi veliki Oci Crkve, kao na primer sveti Jovan Zlatoust, odlučno su istupali protiv predstava i javnih veselja, koje nanose štetu moralu. Za svakog istinskog hrišćanina, takvi plesovi moraju da budu neprijatni zato što ga i nehotice podsećaju na ples Irodijadine kćeri, čija je žrtva bio „najveći među rođenima od žene“ – Preteča i Krstitelj Gospodnji Jovan. Upravo o tome govori sveti Zlatoust u svome tumačenju na Jevanđelje po Mateju, gde se priča o usekovanju glave svetog Jovana.
„Čemu se čuditi – kaže on – što se to desilo sa Irodom, kada je i danas, pored visine filosofije (to jest: pored široke rasprostranjenosti hrišćanske vere i pobožnosti u svetu), mnogo takvih slabića koji zbog plesa daju svoje duše? Potčinjavajući se zadovoljstvima, oni poput beslovesnih životinja idu onamo gde ih mami vuk… Zaista, gde je ples, tamo je i đavo. Nije nam Bog zato dao noge, da bismo se vladali raspušteno, nego da bismo hodili pristojno, niti zato, da bismo skakali tamoamo, nego da bismo likovali sa anđelima. Plešu i demoni, i služitelji demona tako zavode. I danas postoje slične gozbe, pa ako ne biva ubijen Jovan, ubijeni bivaju udovi Hristovi… Današnji plesači ne traže na poslužavniku glavu, nego dušu onih koji sa njima plešu… Nemoj da mi govoriš kako ti, kada se raspališ i opiješ vinom, pa posmatraš ples i slušaš bestidne ženske reči, ništa prema njoj ne osećaš, i ne predaješ se razvratu, savladan sladostrašćem. Jer naprotiv, trpiš užasnu štetu, budući da udove Hristove činiš udovima bludnice. Mada pred tobom nema Irodijadine kćeri, đavo, koji je onda plesao u njoj, i danas upravlja onima koji plešu, i danas osvaja duše onih koji piruju i odvlači ih u ropstvo“ (Dela.t. 7,str. 499-503).
Slično svetom Zlatoustu i naši ruski pastiri, a među njima posebno Tihon Zadonski, odlučno su istupali protiv svih takvih veselja i zabava nemoralnog karaktera.
Zar savremeni pomodni plesovi, koji ponekad prosto zapanjuju svojom bestidnošću, ne predstavljaju pretnju zdravom duhovnom osećanju?
Neka su istinska hrišćanska vera i zdrav moral opali do krajnjih granica. Neka čak i razvrat, u očima savremenog, moralno raspuštenog društva, više ne nailazi na osudu. Učenje Crkve, koju je zasnova Spasitelj Svojim dolaskom na zemlju, ostaje zauvek nepromenjivo. Istinska Crkva ne može da se pokori duhu vremena i da povlađuje ljudskim strastima. I ako savremeni hrišćani neće da slušaju glas Crkve, tim gore po njih same. Ne treba Crkva da prati život, nego život treba da prati Crkvu. Jer ne pripada životu pravo da sudi Crkvi, njenom učenju i ustanovama, nego je upravo Crkvi Sam njen Božanski Osnivač, Gospod naš Isus Hristos, ostavio pravo da sudi životu. Ako li ne posluša Crkvu, neka ti bude kao neznabožac i carinik (Mt. 18,17); a služiteljima Crkve poverio je strašnu vlast – da svezuju i razrešuju grehe ljudi (Mt. 18,18).
 
* * *
 
112. Pitanje (Zašto Pravoslavna Crkva strogo zabranjuje brakove sa inovernima?): Zašto Pravoslavna Crkva postupa tako strogo i zabranjuje brakove sa inovernima? Jer to kanonsko pravilo može da upropasti život mladih ljudi.
 
Odgovor: Tu se ne radi o strogosti, nego o opreznosti i brizi za duše onih koji stupaju u brak. Jer šta je istinski brak – naravno, ne po „savremenom“, nego po hrišćanskom shvatanju? To je tako potpuno sjedinjenje dve ličnosti – muškarca i žene, prilikom koga dvoje postaju kao jedan čovek: i bićedvojejedno telo (Post. 2,24 i Ef. 5,31). Najvažnije u životu verujućeg čoveka (a takav i treba da bude član Crkve) jeste – vera koju on ispoveda. A kako može biti potpunog sjedinjenja među ljudima koji ispovedaju različitu veru – među ljudima kod kojih postoji radikalno razilaženje u najvažnijem, u onome što predstavlja temelj ne samo ovdašnjeg, prolaznog života, nego i budućeg, večnog? To više nije jedan čovek, to više nije jedno telo!
I sam opit života pokazuje da brakovi pravoslavnih sa inoslavnima, čak i sa svetske tačke gledišta, retko bivaju uspešni, ili, kako se obično kaže, „srećni“. Eto zbog čega naša Crkva ne može da se prema takvim brakovima ne odnosi negativno, mada su u poslednje vreme te takozvane „mešovite“ brakove počeli da dopuštaju, svaki put uz posebnu dozvolu eparhijskog arhijereja. Sam život, međutim, na svakom koraku svedoči da mladim ljudima to crkveno pravilo ne „upropašćuje“ život, nego upravo želja da ga zaobiđu, pa se posle često kaju zato što su se pokorili glasu slepe strasti, a ne opreza i zdravog razuma.
 
* * *
 
113. Pitanje (Da li je moguće pričešćivati ženu koja živi sa inoslavnim mužem?): Može li da se pričesti Svetim Hristovim Tajnama žena koja već mnogo godina živi sa inoslavnim mužem, ali nisu venčani po pravoslavnom obredu?
 
Odgovor: Ne, dok se ne venča sa njim u pravoslavnom hramu, po činu svete Pravoslavne Crkve. Za lica koja pripadaju svetoj Pravoslavnoj Crkvi a nisu venčana prema pravoslavnom činu, smatra se da žive nezakonito, pa stoga ne mogu biti udostojena pričešća Svetim Hristovim Tajnama sve dok ne prinesu pokajanje i potom dobiju blagoslov za svoj bračni život od svete Pravoslavne Crkve.
 
* * *
 
114. Pitanje (Mogu li se na proskomidiju davati prosfore za zdravlje?): Mogu li se na proskomidiju davati prosfore za zdravlje? Crkvenjak je u jednoj crkvi odbio da primi takvu prosforu, rekavši da se na proskomidiju mogu davati samo prosfore za pokoj duše.
Odgovor: Čudno pitanje. Tu je možda prisutno nekakvo neshvatanje. Prosfore se na proskomidiju, naravno, mogu davati kako za pokoj duše, tako i za zdravlje.
 
* * *
 
115. Pitanje (Da li se tokom Velikog posta na Velikom povečerju čita ili peva „S nami Bog“?): Da li se tokom Velikog posta na Velikom povečerju čita ili peva „S nami Bog“?
 
Odgovor: Peva se onako kako je propisano u Tipiku i u Časoslovu – „sa slatkopojanjem, polako, i visokim glasom (‘veleglasno’)“. Tokom Velikog posta „S nami Bog“ se ne peva po običaju samo na Velikom povečerju petkom uveče (uoči subote) koje je stoga lišeno velikoposnih osobenosti.
 
* * *
 
116. Pitanje (Kojim je danima određeno da se čita molitva „Gospode i Vladiko života moga?“): Kojim se danima čita molitva „Gospode i Vladiko života moga?“ Kada se čita sa 12 malih poklona?
 
Odgovor: Molitva prepodobnog Jefrema Sirijskog: „Gospode i Vladiko života moga“ tokom Velikog posta čita se u sve radne dane, osim subote i nedelje. Ne čita se na Velikom povečerju u petak uveče, na jutrenju subote, a ne čita se ni na nedeljnom Svenoćnom bdeniju, da bi zatim ponovo počela da se čita u nedelju uveče, na kraju večernja. U Tipiku i u Posnom triodu svuda je na odgovarajućim mestima jasno ukazano kada se čita samo jednom sa tri zemna poklona, a kada dva puta sa dvanaest malih poklona. Čita se jednom i bez dvanaest malih poklona kada se post donekle ublaži zbog nekog praznika ili „zbog napornog bdenija“; poslednji put obično se dodaje: „…i pomiluj me“.
 
* * *
 
117. Pitanje (Može li se veliko vodoosvećenje zameniti malim?): Praznično večernje sa velikim vodoosvećenjem obavlja se oko dva sata popodne na Krstovdan uoči Bogojavljenja, ako padne u subotu ili nedelju. Može li se ovo veliko vodoosvećenje zameniti malim neposredno posle Božanstvene liturgije?
 
Odgovor: Nema nikakvog greha u tome da se ovo večernje, umesto u dva popodne, služi neposredno posle Liturgije (i na dan Pedesetnice večernje sa čitanjem tri kolenopreklone molitve uvek se, po običaju, služi neposredno nakon Liturgije), ali zamenjivati na taj dan Veliko Osvećenje vode malim vodoosvećenjem, apsolutno je nedopustivo. U tome se i sastoji osobenost navečerja Bogojavljenja, što je toga dana po Tipiku određeno upravo Veliko Osvećenje vode, a ne malo.
 
* * *
 
118. Pitanje (U kojim je slučajevima određeno da se obavlja čin osvećenja vode?): U kojim je slučajevima određeno da se obavlja čin osvećenja vode?
 
Odgovor: Propisano je da se malo osvećenje vode obavlja na praznik Prepolovljenja Pedesetnice, i na praznik Iznošenja Časnog Krsta Gospodnjeg 1. avgusta. Ono se, pored toga, obavlja u crkvama pre Liturgije na dan hramovnog praznika, kada se hram obnavlja molitvom i kropljenjem svetom vodom, a po želji verujućih u svakom trenutku se, zajedno sa molebnim pjenijem, može obaviti i kod kuće.
 
* * *
 
119. Pitanje (Kada se prilikom iznošenja Plaštanice lik Hrista Spasitelja pokriva?): Zašto se u nekim crkvama prilikom iznošenja svete Plaštanice na Veliki Petak lik Hrista Spasitelja pokriva vozduhom, a u drugim se to ne čini? Kako je pravilno?
 
Odgovor: Običaj da se lik Hrista Spasitelja pokriva vozduhom pozajmljen je iz običaja da se vozduhom pokriva lice arhijereja ili sveštenika prilikom sahrane. Ali, kako su naše crkvene vlasti još u Rusiji više puta objasnile, to nije pravilno (vidi na primer, objašnjenje u „Cerk. Ved.“ 1897, 14). Hristos Spasitelj, Koji je na svetoj Plaštanici predstavljen kako leži u grobu, i upokojeni arhijerej ili sveštenik – to uopšte nije isto. Arhijereju ili svešteniku lice se pokriva vozduhom u znak toga da su oni za života obavljali Svete Hristove Tajne, koje se obično pokrivaju vozduhom, a takođe i zato da bi se od pastve zaklonio pečat smrti koji leži na licu njihovih pastira, što nije uvek prijatno i korisno videti, posebno ako je smrt izobličila one crte na koje se pastva navikla. A slika Hrista Spasitelja Koji leži u grobu – to je ikona, za koju nema nikakvog osnova da se zaklanja od verujućih.
Evo kako o tome govori „Nastoljnaja knjiga“ za crkvene sveštenoslužitelje S. V. Bulgakova: „U većini crkava plaštanica se ne pokriva (izuzev malog dela na prednjoj strani stola, kako bi se izbeglo trenje odećom onih koji se klanjaju i oštećivanje plaštanice); a u nekim crkvama plaštanicu ponekad toliko pokriju, da se od vozduha uopšte ne vidi. Bilo bi poželjno da ovaj običaj – prekrivanje Spasiteljevog lica vozduhom – bude napušten, kako bi utisak od predstave Spasitelja položenog u grob mogao živo i jasno da se odrazi u srcima verujućih“.[1]
 
* * *
 
120. Pitanje (Odakle i kako su se pojavile pashe i kuliči?): Odakle su se pojavile pashe i kuliči i od koje epohe hrišćanstva smo počeli da ih koristimo? Ima li njihova upotreba simvoličko značenje?
 
Odgovor: Na ovo nalazimo jasan odgovor u bogoslužbenoj knjizi koja se zove Cvetni triod. Tamo se kaže: „Ovaj prinos (to jest ‘pashe’ i ‘kuliči’ koji se donose na osvećenje) nije Pasha, niti Agnec, kako neki govore i prihvataju, i time se, kao svetinjom, sa svakom pobožnošću pričešćuju, već običan prinos, koji se ne žrtvuje Bogu, nego se onima koji posle posta počinju da jedu meso i sir, ta hrana blagosilja molitvama dobijenim od jereja. A Pasha je Sam Hristos: On je Jagnje Koje uzima grehe sveta, na oltaru u Beskrvnoj Žrtvi, u Prečistim Tajnama Časnog Tela i Životvorne Svoje Krvi – (Agnec) koji se od jereja Bogu i Ocu prinosi, i ko se Njime dostojno pričešćuje, taj jede istinsku Pashu“.
Drugim rečima „pashe“ ili „kuliči“ nemaju nikakvo simvoličko ili mističko značenje, i svešteniku se donose samo zato da bi se dobio blagoslov za uzimanje mrsne hrane po okončanju posta. Uzgred, takva pashalna jela, koja mi nazivamo „pashama“ i „kuličima“ predstavljaju čisto ruski običaj: na pravoslavnom Istoku se ne pripremaju u tom obliku koji je kod nas uobičajeno.
 


 
NAPOMENE:

  1. Detaljno o tome vidi u „Cerk. Ved.“ za 1897. godinu.
    Funkciji „staroste“ u Ruskoj crkvi kod nas otprilike odgovara funkcija predsed-nika crkvene opštine. On se takođe bira među najuglednijim vernim hrišćanima i ima donekle slične obaveze.

Jedan komentar

  1. Pitanje hitno:
    Da li devojka sme da se pricesti ako je dobila menstruaciju?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *