NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » PITANJA I ODGOVORI O CRKVENOJ POBOŽNOSTI I BRIZI ZA DUŠU

PITANJA I ODGOVORI O CRKVENOJ POBOŽNOSTI I BRIZI ZA DUŠU

 

PITANJA I ODGOVORI
O CRKVENOJ POBOŽNOSTI
I BRIZI ZA DUŠU

 

 
Da li svaki jeromonah može da bude duhovni otac i može li da ispoveda?
Zašto svi verni u hramu pevaju „Vjeruju“ i „Oče naš“?
Kada u toku Liturgije treba proiznositi pouke sa amvona?
Na krštenju sam dobio ime Vladimir, a zovem se Vasilije. Koje ime treba da koristim?
Mogu li se u horu kao pevači angažovati nepravoslavni?
Da li je u crkvenoj praksi prihvatljiva samo ispovest, bez pričešća?
Može li se Sveta Tajna Jeleosvećenja vršiti izvan Strasne sedmice?
Kada se nalonj stavlja na sredinu hrama?
Zašto se tokom Petrovskog, Božićnog i Uspenskog posta strogo posti ponedeljkom?
Šta treba podrazumevati pod „upotrebom vina“?)
Da li je dopustivo držanje suvišnih predmeta u oltaru?
Da li je dozvoljena upotreba jevrejskog košer vina za Evharistiju?
Da li su u pravoslavnim hramovima dopustive katoličke ikone i raspeća?
Da li se za vreme pevanja Simvola vere otvaraju zavesa i Carske dveri?
Da li je pravilno da se „Vzbranoj Vojevodje“ peva na svakoj službi?
Kako sveštenik treba da blagosilja narod na otpustu večernja?
Može li se praznična ikona ostaviti na nalonju do odanija praznika?
Može li se prosfora jesti u dane strogog posta?
Kako se posti na Badnji dan?
Može li se parastos skratiti?
 


 
81. Pitanje (Da li svaki jeromonah može da bude duhovni otac i može li da ispoveda?): Da li svaki jeromonah, već samim tim što ima jerejski čin, može da bude duhovnik – duhovni otac drugih monaha i laika, i može li da ih ispoveda?
 
Odgovor: Ne, nikako. Kao što je poznato, u prvo vreme, ubrzo nakon pojave monaštva, čak nije bilo uobičajeno da se monasi posvećuju u sveštenički čin. Kada je u manastiru trebalo da se odsluži Božanstvena liturgija, pozivan je sveštenik iz najbližeg sela, koji je pričešćivao monahe i tvorio za njih sve neophodne Svete Tajne. No, kasnije je shvaćeno da je to nepraktično, pa su među samim monasima najdostojnije za obavljanje Evharistije i drugih Svetih Tajni počeli da posvećuju u prezviterski čin. Ipak, pri tome nisu svi sveštenomonasi dobijali pastirsko-duhovnička prava, nego samo oni koji su stajali na čelu monaške obitelji i koji su za to dobijali naročite punomoći od svog lokalnog episkopa. Ostali jeromonasi, kao što je do skora bio slučaj i kod nas u Rusiji, mogli su samo da služe Božanstvene službe, ali nisu imali prava da sami ispunjavaju pastirske obaveze, pa ni najvažniju od njih – duhovničku. Duhovnik je, za manastirsko bratstvo i putujuće bogomolitelje koji su posećivali manastir, uvek bio naročito za to postavljeni jeromonah, koji je ovu odgovornu obavezu obavljao kao poslušanje, po ovlašćenju lokalnog episkopa. Naravno, za duhovnika je postavljan najopitniji jeromonah, sposoban da duhovno rukovodi drugima. I niko osim njega nije mogao da ispoveda odnosno samovoljno na sebe preuzima duhovno rukovođenje monasima ili mirjanima.
Crkvena pravila su posebno stroga prema onim jeromonasima, koji se bez „pismenog naloga“ lokalnog episkopa prihvataju ispovedanja mirjana. Bez posebnog ovlašćenja episkopa za tvorenje Svete Tajne pokajanja ni jedan jeromonah nema prava da bude duhovnik, što je ne tako davno istaknuto kod nas u Rusiji u C. V. 1896, 30.
Predgovor i uputstvo namenjeno duhovnicima, sadržano u našem Trebniku, preti neobično strogom kaznom svakome ko se bez naročitog dopuštenja episkopa usudi da na sebe uzme duhovničke obaveze. Evo kako taj tekst bukvalno glasi:
„Ako se neko bez pismenog naloga lokalnog episkopa drzne da prima pomisli i ispovesti, takav treba da bude kažnjen kao prekršilac božanskih kanona; i ne samo da je sebe pogubio, nego i oni koji su se kod njega ispovedili – nisu ispoveđeni: i ako je svezao ili razrešio, nije ispravljeno, prema šestom pravilu Kartaginskog sabora i četrdeset trećem pravilu istog Sabora“.
 
* * *
 
82. Pitanje (Zašto svi verni u hramu pevaju „Vjeruju“ i „Oče naš“?): Zašto se u našim hramovima uvodi katolički običaj da sav prisutni narod peva „Vjeruju“ i „Molitvu Gospodnju“? Mi to ranije nigde nismo videli.
 
Odgovor: Svenarodno pevanje u hramovima nikako ne predstavlja „katolički običaj“, već strogo pravoslavni, budući da je drevnog hrišćanskog porekla. Obnavljanje ovog običaja danas treba samo pozdraviti, jer on ima veoma duboke korene u samoj ideji našeg bogosluženja, u kome svi verujući treba da uzmu delatno učešće – „jednim ustima i jednim srcem“.
I sama spoljašnja konstrukcija našeg pravoslavnog bogosluženja, koje predstavlja stalno smenjivanje vozglasa sveštenika i đakona sa čitanjem „posvećenog čteca“ i pevanjem „zbora“, već ukazuje na ideju najživljeg i svesnog učešća svih prisutnih u bogosluženju, a ne samo na pasivno stajanje u hramu, makar ono i bilo praćeno ličnom molitvom.
Na takvo aktivno učešće mirjana u bogosluženju ukazuju mnogobrojne primedbe Tipika i bogoslužbenih knjiga, gde umesto reči „zbor“, što znači „hor“, veoma često stoji zamenica „mi“, kao na primer: „a mi pevamo u odgovarajućem glasu Tospodi vozvah'“, ili: „a mi pevamo ‘Svjete Tihij'“ (Tipik, gl. 2). Veoma često umesto reči „zbor“ upotrebljava se izraz „narod“: „i (potom) peva narod…“ (npr. poredak Velike Subote, na večernju).
Iz ovoga postaje sasvim jasan onaj vozglas sveštenoslužitelja na Božanstvenoj liturgiji, kojim poziva sve prisutne da opevaju i proslavljaju Boga ne samo „jednim srcem“, nego i „jednim ustima“.
Dakle, prema ideji našeg bogosluženja, svaki verujući hrišćanin treba da učestvuju u pojanju crkvenih pesama, i to ako ne svih, onda makar većine, umesto da stoji u crkvi kao puki posmatrač i slušalac. Crkva nije pozorište, gde dolaze samo zato da bi gledali i slušali lepo pevanje, nego mesto zajedničke molitve – molitve u kojoj svi treba da učestvuju, i to potpuno svesno. Tim pre je umesno takvo čitanje Simvola vere, koji predstavlja naše zajedničko ispovedanje vere, i pevanje Molitve Gospodnje „Oče naš“, koja se u ime svih nas uznosi Bogu, kao našem zajedničkom Ocu.
Tek je prodor u naše bogosluženje zapadnog, koncertnog pevanja – koje mogu da izvode jedino posebno vešti pevači, pa i oni samo nakon pažljive i dugotrajne pripreme – potisnuo verni narod iz živog učešća u zajedničkom bogoslužbenom pojanju, i od onih koji dolaze u hram načinio samo slušaoce, a ne žive učesnike u zajedničkoj crkvenoj molitvi. Sva pažnja u ovom teatralnom, zapadnom pevanju usredsređena je ne na reči, nego na melodiju, koja je više ili manje umetnička – bravurozna ili sentimentalna – ali nikako ne crkvena. Pod uticajem takvog pevanja, duboko tuđeg pravoslavnoj pojačkoj asketici, u kome se reči često ne mogu čak ni razabrati, mnogi su počeli da dolaze u crkvu ne više zato da bi učestvovali u bogosluženju, kao u zajedničkom delu svih verujućih, nego da bi „čuli lepo pevanje“ i doživeli estetsku nasladu, koju danas mnogi, nažalost, smatraju za molitveno osećanje. Ovo je, zajedno sa nereligioznim domaćim vaspitanjem i isto tako nereligioznim, a ponekad i prosto bezbožnim školskim obrazovanjem, prožetim ateističkim i materijalističkim duhom, dovelo do velikog odstupanja od istinske crkvenosti i do nerazumevanja bogosluženja od strane širokih masa verujućih. Kao rezultat toga, veoma je oslabio sam po sebi ogroman značaj našeg bogosluženja, kao religiozno-vaspitne škole. Verujući često u crkvu dolaze samo da bi „upalili sveću“, kako sami kažu, a ono što se u crkvi događa, njima je tuđe i neshvatljivo. Stoga ne čudi što danas ima čak i onih koji dolaze sa molbom da budu pričešćeni na svenoćnom bdeniju, pa se čude i čak uvrede kada budu odbijeni.
Na taj način, iščezavanje svenarodnog crkvenog pojanja u našim hramovima i njegovo zamenjivanje teatralnim izvođenjem crkvenih pesama od strane posebnih „horova“, nesumnjivo je pogodovalo dehristijanizaciji našeg društva. Stoga je najsigurniji put za povratak drevnoj praksi, saglasnoj sa našim crkvenim Tipikom: obnavljanje svenarodnog pojanja u našim hramovima.
 
* * *
 
83. Pitanje (Kada u toku Liturgije treba proiznositi pouke sa amvona?): Kada bi trebalo da se proiznose pouke sa amvona – pre ili posle pričešća vernih? Koliko dugačke treba da budu propovedi?
 
Odgovor: Pouke (propovedi) su u starini sledile odmah nakon čitanja Jevanđelja, a sastojale su se obično od objašnjavanja i tumačenja pročitanog jevanđelskog teksta. Ponekad se tako čini i danas. Ali od vremena svetog Jovana Zlatousta pouke su počeli da prebacuju uglavnom na kraj Božanstvene liturgije. Ovo stoga što su mnogi dolazili u hram samo zato da bi uživali u besedama svetog Jovana Zlatousta, a zatim su odlazili, ne ostajući na glavnom delu Liturgije – kanonu Evharistije. U današnje vreme pouke se proiznose najčešće nakon što se otpeva „Budi Imja Gospodnje blagosloveno, ot ninje i do vjeka“, pred sam kraj Liturgije ili posle otpusta. Ali nema nikakvih prepreka da se besedi i odmah nakon Jevanđelja, što takođe ima svoje prednosti, a što neki sveštenoslužitelji i danas praktikuju. Prilikom arhijerejske službe arhijerej govori pouku posle Jevanđelja, ili na „Budi Imja Gospodnje“, ili posle Liturgije, a ako besedu poveri nekome od jereja, on je onda proiznosi posle pevanja „pričasnog stiha“, za vreme pričešćivanja sveštenoslužitelja, a pre pričešća mirjana. Prema ukazima naših crkvenih vlasti, to vreme i jeste određeno za izgovaranje ili čitanje pouka narodu prisutnom u hramu, a nikako za takozvane „koncerte“ (kakvi se to „koncerti“ mogu održavati u crkvi?!).
Ukazom od 31. maja 1850. godine kategorički je zabranjeno da se pevanje pričasnog stiha na Liturgiji zamenjuje takozvanim „koncertima“; umesto toga, preporučeno je da se pevaju prikladne stihire, irmosi ili psalmi, te da se čitaju ili govore pouke. A ako na Liturgiji propoved ne govori sam arhijerej ili predstojatelj koji služi, nego neko od onih koji saslužuju, onda on pouku proiznosi upravo u tom trenutku.
Što se pak tiče dužine pouke, o tome ne postoje nikakva pravila. Ipak, naši crkveni autoriteti smatraju da je kratka propoved pogodnija, jer verni lakše mogu da usvoje njen sadržaj. Prekomerno duga propoved može da zamori slušaoce i oslabi njihovu pažnju, naročito u današnje, užurbano vreme. Kod besede se treba rukovoditi drevnim pravilom: „Non multa, sed multum!“ („ne mnogo, no mnogo šta“, to jest, da se u malo reči kaže mnogo toga značajnog).
 
* * *
 
84. Pitanje (Na krštenju sam dobio ime Vladimir, a zovem se Vasilije. Koje ime treba da koristim?): Na krštenju su mi dali ime Vladimir (imendan se slavi 15. jula). Zovem se Vasilije. Koje ime treba da koristim?
 
Odgovor: Ako ste na krštenju dobili ime „Vladimir“, onda to ime i treba da koristite.
 
* * *
 
85. Pitanje (Mogu li se u horu kao pevači angažovati nepravoslavni?): Usled nemogućnosti da se sastavi dobar hor od parohijana (zato što je parohija mala, ili nema kvalitetnih glasova, ili iz drugih razloga), dobri pevači traže se među lokalnim nepravoslavnim stanovništvom i pozivaju se da pevaju u crkvenom horu uz određenu novčanu nadoknadu. Budući da ti ljudi ne znaju crkvenoslovenski jezik, za njih pišu posebne note ispod kojih latiničnim slovima ispisuju reči pesme, koju oni pevaju za vreme bogosluženja, posebno na Liturgiji, a da pri tome ne razumeju značenje reči.
Da li je ova pojava dopustiva sa tačke gledišta crkvenog Tipika i kanona?
 
Odgovor: Kanoni o tome ništa ne govore, jer u vreme kada su sastavljani, verovatno niko nije mogao ni da zamisli tako čudnu pojavu – da u pravoslavnom hrišćanskom hramu pevaju lica koja ne pripadaju Pravoslavnoj Crkvi.
Ta pojava je potpuno nenormalna i svedoči samo o tome da je u naše vreme potpuno izgubljeno jasno razumevanje toga šta zapravo predstavlja pravoslavno bogosluženje. Pravoslavno bogosluženje predstavlja zajedničku molitvu sveštenoslužitelja i verujućih, u kojoj svi uzimaju najživlje učešće, „jednim srcem i jednim ustima“.
A kakvo učešće u našoj crkvenoj molitvi mogu da uzmu lica koja ne pripadaju našoj Pravoslavnoj Crkvi? Prema kanonima oni čak ne mogu ni da budu prisutni u hramu kada se tvori velika Sveta Tajna Evharistije.
Nedopustivo je da se na pevanje u hramu gleda kao na nekakav teatralno-koncertni nastup, kome je cilj da pruži nasladu sluhu prisutnih. Jer to je molitva u kojoj svi treba svesno da učestvuju, jasno shvatajući reči, smisao i značenje onoga što se peva i što se za to vreme događa u hramu. I kako se onda može dozvoliti da u našem pravoslavnom hramu pevaju lica koja su potpuno strana i tuđa svetom Pravoslavlju, koja čak i ne znaju šta pevaju? To je profanacija svetinje našeg bogosluženja, koju danas mnogi gotovo nesvesno dopuštaju, ne razmišljajući o tome šta čine, jer su izgubili živi osećaj crkvenosti.
 
* * *
 
86. Pitanje (Da li je u crkvenoj praksi prihvatljiva samo ispovest, bez pričešća?): Da li je u crkvenoj praksi prihvatljiva samo ispovest, bez pričešća? Meni je došla jedna parohijanka i rekla da je često praktikovala samo ispovest, bez pričešća. Čak je tvrdila da je tako postupala po blagoslovu nekog episkopa.
 
Odgovor: Ispovest, ili Sveta Tajna Pokajanja, predstavlja potpuno samostalnu Svetu Tajnu, koja nikako nije povezana sa Svetom Tajnom Pričešća. Ovim se i objašnjava zašto na čitavom pravoslavnom Istoku pristupaju Svetoj Tajni Pričešća bez prethodne ispovesti, a sveštenoslužitelji to dopuštaju. Isto tako kod nas sveštenici pristupaju savršavanju Božanstvene liturgije, a samim tim i Svetom Pričešću, bez prethodne ispovesti, ispovedajući se samo onda kada za tim osete naročitu potrebu, ukoliko ih uznemirava savest, ili za vreme postova, kada svi verni treba da se kaju zbog svojih grehova, kako bi u Svetoj Tajni Pokajanja dobili razrešenje od njih. Kod nas u Rusiji ušao je u sveopštu upotrebu i čvrsto se ustalio veoma pohvalan običaj – obavezna ispovest pre pričešća Svetim Hristovim Tajnama. No, to je upravo običaj, koji je u našoj ruskoj crkvenoj praksi dobio silu nekakvog zakona, a ne opšteobavezno crkveno pravilo.
Odatle je jasno kako ne postoje nikakve prepreke da se dozvoli pristupanje Svetoj Tajni Pokajanja licu koje želi da ispovedi svoje grehe i dobije razrešenje za njih, nezavisno od Svete Tajne Pričešća.
 
* * *
 
87. Pitanje (Može li se Sveta Tajna Jeleosvećenja vršiti izvan Strasne sedmice?): Da li se na upornu molbu nekih parohijana nad njima može obaviti Sveta Tajna Jeleosvećenja, ili to treba vezati za Strasnu sedmicu i prethodno zatražiti blagoslov nadležnog episkopa?
 
Odgovor. Sveta Tajna Jeleosvećenja obavlja se nad bolesnima, što se vidi već i iz same njene definicije u našem Katihizisu: „Jeleoosvećenje je Sveta Tajna u kojoj se, uz pomazivanje tela jelejem, na bolesnika priziva blagodat Božija, koja isceljuje duševne i telesne nemoći“. Stoga, ako bolesnik zamoli da se nad njim izvrši Sveta Tajna Jeleosvećenja, nema potrebe da se to odlaže do Strasne sedmice, nego treba obaviti odmah. Sveta Tajna Jeleosvećenja koju po običaju tokom Strasne sedmice savršava episkop, ima sasvim posebno značenje (vidi o tome odgovarajući odeljak u „Liturgici“) i za nju nema nikakvog osnova da se proizvoljno savršava u drugo vreme.
 
* * *
 
88. Pitanje (Kada se nalonj stavlja na sredinu hrama?): U našoj crkvi iz nekog razloga nalonj uvek stoji na sredini. Okružen je cvećem, a iza njega stoji veliko panikandilo. Uopšte, kada se za vreme Liturgije prinose Sveti Darovi i otvaraju Carske dveri, zbog tog nalonja sa mnoštvom cveća oko njega nekako je zatvoren put ka oltaru, ka Prestolu Svevišnjeg. U drugim crkvama ikona se iznosi i stavlja na sredinu crkve tek pred praznik, ili posle Liturgije ako se služi moleban. Postoji li bilo kakvo pravilo ustanovljeno od strane crkve, ili je to prepušteno nahođenju nastojatelja hrama?
 
Odgovor: Vi ste potpuno u pravu. Nalonj treba da stoji na sredini hrama samo onda kada je veliki praznik, i kada se na sredini hrama tom prazniku, ili svetome koji se slavi, peva veličanije, a takođe i u onim slučajevima kada se na sredini hrama peva molebno pjenije. U ostalim slučajevima nikakvi nalonji ne treba da stoje na sredini hrama i da zagrađuju put od ulaza u hram do Carskih dveri i same Carske dveri. Običaj koji se ponegde ustalio da se nalonj sa ikonom stalno drži na sredini hrama nema nikakvog osnova nego je direktno protivan crkvenom Tipiku. Čak ni krst Gospodnji, koji se na svenoćnom bdeniju uoči praznika Vozdviženja tako svečano unosi na sredinu hrama, ne treba da ostaje na sredini. Evo kako Tipik govori o tome: „I po završetku celivanja časnog krsta, nalonj sa časnim krstom se postavlja desno od Carskih dveri i tamo stoji do odanija praznika“.
Za nalonj je uopšte određeno da se u crkvi postavlja samo sa desne i leve strane od Carskih dveri, a nikako da se zagrade Carske dveri i put koji vodi od ulaza u hram do njih, a koji treba da bude otvoren, i Carske dveri svima vidljive. A u postavljanju nalonja na sredini hrama, pa još i okruženog svećnjacima i vazama sa cvećem ne može da se ne vidi rimokatolički uticaj. Takav nalonj, koji stalno stoji na sredini hrama, sa ikonom na njemu, predstavlja nekakvu sliku otvorenog rimokatoličkog oltara, pred kojim se klanjaju svi koji ulaze u hram. Ukrašen cvećem, sa mnoštvom sveća koje gore oko njega, on zaklanja istinski Presto, odvlači molitvenu pažnju od oltara i prikiva je za sebe kao za nekakvo duhovno središte hrama, što je, naravno, potpuno nepravilno. Centar pažnje za one koji se mole treba da bude oltar i Presto koji se u njemu nalazi, pa je zato potpuno nepravilno zagrađivati ga.
Takav nalonj sa ikonom koji stalno stoji na sredini hrama, naročito je nepraktičan prilikom arhijerejske službe, kada se obavlja vhod sa velikim brojem sveštenoslužitelja, na čelu sa arhijerejem, i kada takav nalonj narušava svečani izgled bogosluženja bukvalno zagrađujući put, čega nikako ne bi trebalo da bude.
 
* * *
 
89. Pitanje (Zašto se tokom Petrovskog, Božićnog i Uspenskog posta strogo posti ponedeljkom?): U spomen na koje događaje je ustanovljen strogi post ponedeljkom tokom Petrovskog, Božićnog i Uspenskog posta? U odgovoru na pitanje broj 13. dato je objašnjenje zašto je ustanovljen post u sredu i petak, a zašto nije rečeno i za ponedeljak?
 
Odgovor: Stroži post ponedeljkom nije povezan ni sa kakvim posebni spomenom, nego je od davnina praktikovan prosto po blagočestivom običaju vernih hrišćana, revnosnih u podvigu. U mnogim manastirima monasi, a ponegde i verujući mirjani, čak i u obično vreme preko godine (kada nema višednevnog posta), uporedo sa sredom i petkom, postili su i ponedeljkom, uzdržavajući se toga dana od mrsne hrane. Tim pre je prirodno da se ovaj dan obeleži strožim uzdržanjem u posnim periodima godine.
Pravilo 219. Nomokanona uz Veliki Trebnik čak propisuje: „Monasi i ponedeljak da drže čitave godine kao i sredu i petak, kao što smo primili od Svetih Otaca: jer kakav je oproštaj monahu kada njegov post nije potpuniji, tim pre što i pobožni mirjani ovo drže“.
 
* * *
 
90. Pitanje (Šta treba podrazumevati pod „upotrebom vina“?): Šta treba podrazumevati pod „upotrebom vina“, i na čemu je ona zasnovana, budući da se po tom pitanju javljaju sporovi koji se pretvaraju u antireligiozne anegdote?
 
Odgovor: Vi verovatno mislite na takozvano razrešenje „na vino i ulje“, koje se u Tipiku i drugim bogoslužbenim knjigama spominje u vezi sa prazničnim danima. Treba znati da je na Istoku, gde je naš Tipik sastavljen, vino predstavljalo najuobičajeniji napitak koji se nalazio u širokoj upotrebi, poput našeg ruskog kvasa. Palestina je bila posebno bogata vinogradima, koji su prekrivali padine, brežuljke i doline. Kod Jevreja je svaka kuća imala vinograd, tako da je „sedenje pod vinovom lozom“ predstavljalo obeležje mira i blagostanja u vreme Solomona (3. Car. 4,25; Mih. 4,4; Zah. 3, 10). Obrada vinograda bila je vrlo razvijena: vinogradari i čuvari vinograda predstavljali su čak posebnu vrstu radnika. Vinova loza je kod Jevreja smatrana za simvol svega što je bilo jako, lepo i korisno. Nije uzalud u Svetom Pismu čitav izabrani narod Božiji predstavljen slikom vinograda, a Gospod – slikom vinogradara koji obrađuje taj vinograd, ili domaćina koji unajmljuje vinogradare zbog obrade Svog vinograda. U Novom Zavetu Gospod Isus Hristos je, želeći da slikovitije predstavi unutrašnje duhovno jedinstvo verujućih sa Sobom, Sebe nazvao čokotom: Ja Sam istinski Čokot i Otac Moj je vinogradar (Jn. 15,16). Upravo pod vidom hleba i vina predao nam je najuzvišeniju Svetu Tajnu Tela i Krvi Svoje (Mt. 26,26-28 i dr.), zapovedivši svima da to svagda tvorimo Njemu u spomen.
Imajući u vidu gore rečeno, mi nikako ne treba da se čudimo tome što naš crkveni Ustav (Tipik), koji je utemeljen upravo u Palestini, govori o vinu – o tome da se verujućima dopušta upotreba vina u dane praznika, kada nije određen strog post. Naša hrišćanska Crkva uopšte nikada nije zabranjivala upotrebu vina kao takvog, nego je zabranjivala samo njegovu zloupotrebu, to jest pijanstvo. O tome jasno govori Reč Božija: Vino veseli srce čoveka – svedoči Psalmopojac (Ps. 103,15), ali Apostol ujedno savetuje: Ne opijajte se vinom, u čemuje razvrat (Ef. 5,18). Sa druge strane isti taj Apostol Pavle piše svom učeniku Timoteju, koga je postavio za episkopa u Efesu: Više ne pij samo vodu, nego pij po malo vina, zbog svoga želuca i čestih bolesti svojih (1.Tim. 5,23), to jest preporučuje mu upotrebu vina u maloj količini kao lek koji mu je neophodan.
 
* * *
 
91. Pitanje (Da li je dopustivo držanje suvišnih predmeta u oltaru?): Oltar je „Svetinja nad svetinjama“. Da li je dopustivo da se u oltaru drže predmeti koji nemaju veze sa Svetim Tajnama koje se u njemu savršavaju, niti predstavljaju predmete za svakodnevnu upotrebu u crkvi, na primer bilja u drvenim saksijama sa zemljom, ili isto to u keramičkim saksijama? Nije li to blato koje prlja, umesto da „ukrašava“ Svetinju nad svetinjama?
 
Odgovor: Vi ste sasvim u pravu da je u oltaru nedopustivo držanje bilo kakvih suvišnih predmeta. U starini oltari su pravljeni tako da se u njima nalazio samo Presto, iza njega gornje mesto i ništa više. Čak je i Žrtvenik stajao izvan oltara u zasebnoj prostoriji, a da ne govorimo o sveštenim odeždama, sveštenim sasudima, crkvenim predmetima i svemu drugom što je neophodno za obavljanje bogosluženja. Sve se to nalazilo izvan oltara, a u oltaru samo svetinje i ni jedan suvišan predmet. Ukrašavanje hrama cvećem i zelenilom Tipikom je propisano samo za određene slučajeve, ali držati u oltaru saksije sasvim je nedopustivo. Ovde je nesumnjivo reč o zapadnom rimokatoličkom uticaju. Na Zapadu se još odavno izgubio onaj pobožan odnos prema oltaru kakav bi trebalo da bude. Nažalost, taj nepobožni odnos već prodire i na pravoslavni Istok.
 
* * *
 
92. Pitanje (Da li je dozvoljena upotreba jevrejskog košer vina za Evharistiju?): Kakvo prema pravilima Crkve treba da bude vino koje se upotrebljava prilikom vršenja Svete Tajne Evharistije, i da li je dopustivo da se za tako veliku i strašnu Svetu Tajnu upotrebljava jevrejsko košer vino?
 
Odgovor: Vino koje se upotrebljava za Svetu Tajnu Evharistije treba da bude čisto vino od grožđa, crvene boje (boje krvi), bez ikakvog dodatka. Ne sme se upotrebljavati jevrejsko košer vino, jer se nad njime, kako treba pretpostaviti, obavlja naročiti jevrejski ritual, zbog koga ono i jeste „košer“, to jest dozvoljeno za upotrebu Jevrejima. Ovde u SAD postoje široke mogućnosti da se iz vinskih podruma nabavi potpuno čisto, prirodno vino od grožđa, sasvim pogodno za vršenje Svete Tajne Evharistije. Takvo vino naručuje i naš Svet-oTrojicki manastir. Adresa se može dobiti u našoj manastirskoj kancelariji.
 
* * *
 
93. Pitanje (Da li su u pravoslavnim hramovima dopustive katoličke ikone i raspeća?): Da li je dopustivo da se u pravoslavnim hramovima drže katoličke ikone i raspeća, da se pred njima pale sveće i kandila, da se savršavaju molebani i parastosi?
 
Odgovor: Naravno da nije. Sve u pravoslavnim hramovima treba da odgovara duhu i stilu našeg svetog Pravoslavlja. Naročito je važno imati ikone samo pravoslavnog stila, jer one imaju duhovno-vaspitnu ulogu i oslobađaju duh onih koji se mole od svega zemaljskog, od svih zemaljskih predstava i doživljaja. Istinski pravoslavna ikona je simvolična i asketična. Ona je bestrasna i ne treba da podseća onoga ko se moli ni na šta zemaljsko, uzvodeći njegov duh ka čisto duhovnim predstavama i doživljajima, slobodnim od svakog nasrtaja strasti.
 
* * *
 
94. Pitanje (Da li se za vreme pevanja Simvola vere otvaraju zavesa i Carske dveri?): Prilikom vozglasa: „Dveri, dveri, s premudrošću pazimo!“ u hramovima kod nas u Otadžbina ranije je otvarana samo zavesa. Ovde u tuđini neki sveštenoslužitelji otvaraju i zavesu i Carske dveri, a drugi tokom čitavog bogosluženja drže otvorene i bočne dveri. Da li je sve to pravilno?
 
Odgovor: Potpuno nepravilno. Liturgija se može služiti uz otvorene carske i bočne dveri samo na Vaskrs, tokom čitave Svetle sedmice. Arhijerejska Liturgija se takođe služi od početka do pričešća sveštenoslužitelja uz otvorene carske (ali ne i bočne) dveri, i po tome se ona razlikuje od obične Liturgije, koju služi sveštenik.
Otvarati ne samo zavesu, nego i Carske dveri prilikom vozglasa: „Dveri, dveri, s premudrošću pazimo!“ na običnoj, jerejskoj Liturgiji to znači nezakonito prisvajati isključiva obeležja arhijerejske službe. Reč je o „modernizmu“ koji se pojavio kao rezultat revolucionarnim raspoloženjem podstaknutog živocrkvenog i obnovljenskog pokreta kod našeg sveštenstva, koji je u jednom trenutku pokušao čak da potpuno ukloni ne samo Carske dveri, nego i ikonostas, pa čak i sam oltar, radi molitve „na demokratski način“, „zajedno sa narodom“ i „u narodu“.
 
* * *
 
95. Pitanje (Da li je pravilno da se „Vzbranoj Vojevodje“ peva na svakoj službi?): U jednoj parohiji na otpustu po završetku jutrenja svaki dan se peva „Vzbranoj Vojevodje“, uključujući sve praznike, nedeljne dane, radne dane i druge crkvene periode vremena. Da li je to ispravno i saglasno crkvenom ustavu?
 
Odgovor: O pevanju „Vzbranoj Vojevodje“ po završetku jutrenja i prvog časa koji je s njim obično sjedinjen, u crkvenom Tipiku se ništa ne govori. Ova pesma se uvek peva na kraju prvog časa, posle zaključne molitve koju proiznese sveštenik: „Hriste, Svetlosti Istinita“, i to ne po Tipiku, nego „po običaju“ to jest onako, kako je od davnina uvedeno i opšte prihvaćeno. Ali u nekim krajevima Rusije postojao je običaj da se u pashalnom periodu godine umesto „Vzbranoj Vojevodje“ peva kondak Vaskrsa „Ašče i vo grob“, na Božić „Djeva dnjes“, a ponegde – da se na svih dvanaest praznika peva kondak praznika. Treba naravno imati na umu da je sve to „običaj“, a ne crkveni Tipik, i da on ne propisuje ništa slično.
 
* * *
 
96. Pitanje (Kako sveštenik treba da blagosilja narod na otpustu večernja?): Na otpustu večernja „Blagoslovenje Gospodnje na vas“, posle praznične litije, da li sveštenik blagosilja narod kadionicom i hlebovima, vinom i uljem, ili samo rukom?
 
Odgovor: Mi nikada nismo bili u prilici da čujemo za takvu praksu kakvu Vi pominjete. Blagoslov se, naravno, daje rukom.
 
* * *
 
97. Pitanje (Može li se praznična ikona ostaviti na nalonju do odanija praznika?): Je li ispravno da ikona praznika ostane na nalonju na sredini hrama do odanija praznika?
Odgovor: Nije ispravno. Nalonj sa ikonom se postavlja na sredinu hrama samo na svenoćnom bdeniju radi pevanja veličanija pred njom za vreme molebana, a sve ostalo vreme nalonji sa svetim ikonama treba da stoje levo i desno od Carskih dveri, a ne na sredini hrama. Mi smo već ukazivali na to šta po Tipiku treba činiti sa svetim krstom koji se iznosi na svenoćnom bdeniju uoči praznika Vozdviženja: „I po završetku celivanja nalonj s časnim Krstom ostavlja se s desne strane Carskih dveri (pred prestonim ikonama), gde stoji do odanija praznika“ (vidi u Tipiku za Krstovdan, 14. septembar). Prirodno je da na sličan način treba postupati i sa ikonom praznika.
 
* * *
 
98. Pitanje (Može li se prosfora jesti u dane strogog posta?): U dane strogog posta, kada se ne jede ništa, da li narušava post onaj ko jede prosforu za pominjanje, ako se toga dana služi Liturgija?
 
Odgovor: U dane kada se služi Liturgija, svima verujućima deli se „antidor“ (ili „nafora“), kao nekakva zamena za pričešće onima koji se nisu pričestili Svetim Hristovim Tajnama. Antidor je deo prosfore iz koje je izvađen sveti Agnec, pretvoren na Liturgiji u istinsko Telo Hristovo. Ali u praksi zajedno sa tom prosforom lome se i dele i ostale sa kojima je savršavana Liturgija, kako bi bilo dovoljno za sve. Sam naziv „antidor“ znači „umesto dara“, to jest zamena za Svete Darove, namenjena onima koji na toj Liturgiji nisu pristupali pričešću Svetim Tajnama. Deli se „prisutnom narodu, na blagoslov i očišćenje duše, jer je osveštan, i mogu ga uzeti oni koji nisu jeli. Ako je neko i malo jeo, ili pio, neka ne uzima antidor“.
Iz gore rečenog je jasno da se jedenje prosfore za pominjanje ne može smatrati za narušavanje posta, ako je pre toga odslužena Liturgija.
 
* * *
 
99. Pitanje (Kako se posti na Badnji dan?): Kako pravilno postupiti na Badnji dan: da li ne jesti do svenoćnog bdenija, a posle uzimati žito i drugu posnu hranu, ili jesti žito sa pojavom prve zvezde, pa nakon toga ići na svenoćno bdenije, i tek posle jesti posnu hranu? A kako postiti u navečerje Bogojavljenja?
 
Odgovor: U datom pitanju moraju se razlikovati uputstva crkvenog Tipika od narodnih običaja, koji se sa Tipikom ne podudaraju bukvalno, uvek i u svemu. Prema Tipiku, „postom“ se naziva samo to kada se hrana jede jednom dnevno, posle večernja. Tako je određeno i za Badnji dan i Krstovdan (navečerje Bogojavljenja). Prema narodnom običaju koji je prihvaćen kod nas u Rusiji, na Badnji dan ne jede se do pojave prve zvezde na nebu, a na Krstovdan do osvećenja vode. Ali ako se služba obavlja u celini, bez ikakvog skraćivanja, i u Tipikom određeno vreme, onda se ona na Badnje veče i završava nekako u vreme pojavljivanja prve zvezde, a isto tako i osvećenje vode na Krstovdan završava se u sumrak, kada se hrana i uzima. Jer prema Tipiku, Božanstvena liturgija – koja je spojena sa večernjem i posle koje sledi „slavljenje praznika“ (pevanje tropara i kondaka praznika) – na Badnji dan treba da počne „o sedmom času dana“, to jest po našem računanju oko 1 popodne, a na Krstovdan „o petom času dana“, to jest oko 11 sati pre podne. U parohijskoj praksi ovo se ne ostvaruje uvek lako, pa se i bogosluženje ne obavlja uvek u celini, kako je određeno, usled čega se i završava znatno pre nastupanja večeri.
U svakom slučaju nema nikakvog osnova da se u ove dane uzimanje hrane odlaže do kraja Svenoćnog bdenija, jer po Tipiku Svenoćno bdenije treba da se završi tek ujutru, a posle njega do kraja Božanstvene liturgije ne treba ništa jesti, pa bi tako ispalo da na Badnji dan i Krstovdan verni treba da ostanu bez ikakve hrane sve do prvog dana praznika, što nije propisano Tipikom. I pšenica i svaka druga posna hrana sa uljem (ali bez ribe)[1] u te dane može se jesti po okončanju večernja, kad padne veče, i pre svenoćnog bdenija.
Naročit ustav bogosluženja za ova dva navečerja biva onda kada padaju u subotu i nedelju. Tada se večernje ne spaja sa Božanstvenom liturgijom svetog Vasilija Velikog, kao obično, nego se služi odvojeno i kasnije (u tom slučaju Liturgija svetog Jovana Zlatoustog služi se u svoje uobičajeno vreme, tj. oko 9 sati ujutro). Tipik razrešava da se posle Liturgije, do večernja, uzme po parče hleba, po čaša vina i malo urmi i smokava, „da se ne zove postom“ (jer subotom i nedeljom se ne posti u smislu potpunog uzdržavanja od hrane do kraja večernja), a posle večernja „jedemo u potpunosti“, to jest kuvanu posnu hranu sa uljem.
 
* * *
 
100. Pitanje (Može li se parastos skratiti?): Naši parohijski dirigenti, pa i neki sveštenici, skraćuju parastos na osnovu toga što zvanična izdanja Dvorske pevačke kapele tobože donose notni parastos u skraćenom obliku. Da li je to zakonita pojava? (Glavna skraćenja: umesto „Glubinoju mudrosti“, pevaju: „Tvorca i Zižditelja i Boga našego“, „Bogorodice beznevjestnaja, vernih spasenije“; umesto „Pokoj, Spase naš“, pevaju: „I vsja jaže v vedeniji i nevedeniji, Čelovjekoljubče“, „sini svjeta Toju pokazavij, pomiluj nas“; umesto „Sam Jedin jesi Besmertnij“, pevaju: „Nadgrobnoje ridanije tvorjašče pjesnj: aliluja“; skraćuju kanon i tropare na „Blagosloven jesi, Gospodi“ i slično).
 
Odgovor: Svako skraćenje u bogosluženju, ako se dopušta usled kakve nužde, treba da bude pre svega razumno i da ne narušava smisao bogosluženja. Skraćenja na koja ste Vi ukazali sreću se nažalost u praksi, ali su apsolutno nedopustiva, jer umilne i dubokim smislom ispunjene pesme na parastosu čine besmislenim, budući da predstavljaju samo krajeve tih pesama. Izdanja takozvane Dvorske pevačke kapele nemaju za nas crkveni autoritet, u njima se često nailazi na različite pogreške i protiv crkvenog Tipika i protiv logičkog smisla. Gore pomenuta skraćenja savesni sveštenoslužitelji i crkveni dirigenti nadoknađuju tako što, ako već ne pevaju, onda makar naglas čitaju reči propuštene u notama. Tako se, na primer, posle kondaka „So svjatimi upokoj“ početne reči ikosa „Sam Jedin jesi Besmertnij“ najpre čitaju, a potom se poslednje reči: „nadgrobnoje ridanije“ opet pevaju, onako kako je ukazano u notama. No, naravno, bolje je da se peva sve u celini, što revnosni sveštenici i dirigenti ponekad i čine.
 


 
NAPOMENE:

  1. Srbi na Badnji dan i na Krstovdan poste na vodi.

Jedan komentar

  1. Pitanje hitno:
    Da li devojka sme da se pricesti ako je dobila menstruaciju?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *