NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » PITANJA I ODGOVORI O CRKVENOJ POBOŽNOSTI I BRIZI ZA DUŠU

PITANJA I ODGOVORI O CRKVENOJ POBOŽNOSTI I BRIZI ZA DUŠU

 

PITANJA I ODGOVORI
O CRKVENOJ POBOŽNOSTI
I BRIZI ZA DUŠU

 

 
Kada se pali i gasi svetlo na Svenoćnom bdeniju i Božanstvenoj liturgiji?
Zašto prilikom pevanja „Čestnjejšuju Heruvim“ na jutrenju pre devete pesme kanona neki čine poklone,
a drugi, pa čak i sveštenoslužitelji, stoje kao ukopani? Šta o tome kaže Tipik?

Može li parohijanin oženjen inoslavnom ženom da bude u crkvenom savetu?
Da li se Šestopsalmije može skraćivati na polovinu?
Može li duhovno lice da obavlja bogosluženja ako se nalazi u masonskoj loži?
Može li sveštenik felon koji je skinuo sa sebe da položi na sveti Presto?
Kada se otvaraju Carske dveri, a kada svlači zavesa?
Gde treba da budu smeštene ikone u porodičnim domovima?
Kako onaj ko se moli u hramu treba da odgovara na kađenje?
Može li se činiti samo poklon, bez osenjivanja krsnim znamenjem?
Da li je potrebno osenjivati se krsnim znamenjem sa poklonom
posle svake prozbe na jekteniji?

Može li niži klir da odlazi iz hrama pre kraja bogosluženja?
Može li se koristiti električna struja za paljenje kandila?
Kakvo je istorijsko poreklo barjaka u pravoslavnim hramovima?
Može li sveštenik da zameni ispovest određenim brojem zemnih poklona?
Šta da se radi ako nema nikoga ko bi držao ubrus za otiranje usta tokom pričešća?
Može li sveštenik da propusti večernje i jutrenje,
i da umesto toga jednostavno obavlja molitvu Isusovu?

Može li se pričešćivati u Grčkoj Crkvi, ako kod njih nema ispovesti?
Da li je smrtni greh za jereja kada puši posle 12 sati noću,
ili odmah nakon upotrebe Svetih Darova? O pušenju uopšte

Može li se posle sugube jektenije na Liturgiji čitati molitva
Majci Božijoj ili svetome koji se naročito poštuje?

 


 
61. Pitanje (Kada se pali i gasi svetlo na Svenoćnom bdeniju i Božanstvenoj liturgiji?): Kakav je poredak paljenja svetla (polijeleja[1]) za vreme bogosluženja na Svenoćnom bdeniju i Božanstvenoj liturgiji? U kojim trenucima bogosluženja se polijeleji pale, a u kojima gase?
 
Odgovor: O paljenju svetla govore čitave dve glave u Tipiku (Ustavu Crkvenom) – 24. i 25. Tipik naravno ne predviđa električno osvetljenje, nego govori samo o „paljenju sveća“ (i kandila). Postoje jasna uputstva o tome u kojim trenucima bogosluženja treba da bude manje svetla, a u kojima hram treba da bude jarko osvetljen. Jarko osvetljenje umesno je samo na početku Svenoćnog bdenija, prilikom pevanja Početnog psalma 103, kada se sećamo tvoračkih reči Božijih: Neka bude svetlost, zatim za vreme večernjeg vhoda, koji predstavlja sliku dolaska u svet Hrista-Spasitelja, Koji je bio Svetlost svetu, kao i prilikom pevanja tropara praznika – jednom rečju, u onim trenucima kada se otvaraju Carske dveri, ili u najsvečanijim momentima bogosluženja, za koje je prirodno da budu obeleženi i jarkom svetlošću. Na jutrenju, jarko osvetljenje određeno je za pevanje polijeleja, kada po Tipiku sveće gore „do kraja treće pesme kanona“; zatim se opet pale na osmoj pesmi, kada se pevaju pesme u čast Majke Božije, ili kada se posebnim pripevima uz devetu pesmu proslavlja neki od dvanaest velikih praznika. Ovo jarko osvetljenje ostaje, prema Tipiku, „do svršetka Velikog slavoslovlja“.
Na Liturgiji potpuno osvetljenje Tipikom je određeno od početka čitanja Jevanđelja do zaamvone molitve.
Važno je znati da za vreme čitanja Šestopsalamija osvetljenje treba da bude najminimalnije (hram treba da bude pogružen u mrak), pa je sasvim neumesno bilo kakvo jarko osvetljenje, tim pre električno.
 
* * *
 
62. Pitanje: Zašto prilikom pevanja „Čestnjejšuju Heruvim“ na jutrenju pre devete pesme kanona neki čine poklone, a drugi, pa čak i sveštenoslužitelji, stoje kao ukopani? Šta o tome kaže Tipik?
 
Odgovor: U drutoj glavi Tipika (,Nin velikog večernja, to jest bdenija svenoćnog i jutrenja vaskrsnog“) jasno je rečeno: „Okadivši svetu Trpezu, đakon vozglašava: Bogorodicu i mater sveta u pesmama veličajmo, a mi stihoslovimo devetu pesmu, pojući glasno: Veliča duša moja Gospoda, i: Časniju od Heruvima. Činimo i poklone male“. Ovde je istaknuto „male“, jer je to nedeljno jutrenje, na kome se, kao i uopšte u nedeljne dane, prema crkvenim pravilima, zemni pokloni ukidaju.
A u 9. glavi, gde se izlaže poredak svakodnevnog (običnog) jutrenja, rečeno je: „i mi stihoslovimo devetu pesmu, pojući glasno: Veliča duša moja Gospoda, i obradova se duh moj Bogu, Spasitelju mome. Uz ovo pripevamo: Časniju od Heruvima, sa poklonima“.
Odatle se jasno vidi, da se prilikom svakog pevanja .Nestnjejšuju“ čini poklon, a ko ovaj poklon ne čini, taj ne pokazuje dužno poštovanje Prečistoj Majci Božijoj, u čiju se čast peva ova pesma.
 
* * *
 
63. Pitanje (Može li parohijanin oženjen inoslavnom ženom da bude u crkvenom savetu?): Može li parohijan da bude član crkvenog saveta, ako se nalazi u braku sa inoslavnom ženom koja nikako ne želi da pređe u Pravoslavlje?
 
Odgovor: Prema suštini stvari, naravno, ne može. Pravoslavna Crkva, kao što se to jasno vidi iz crkvenih kanona (72. pravilo Šestog Vaseljenskog sabora, 10. i 31. pravilo Laodikijskog sabora) zabranjuje brakove sa onima koji ne pripadaju pravoslavnoj veroispovesti. U crkveni savet, po odluci Sveruskog Crkvenog sabora iz 1917-1918. godine, treba da budu birani najbolji ljudi u parohiji „najpobožniji i najusrdniji među parohijanima“ (vidi Uvod za Parohijski ustav), a za takve se ne mogu smatrati oni koji strogo ne čuvaju crkvene kanone. Članovi parohijskog saveta predstavljaju „najbliže pomoćnike svog pastira, i sprovode njegove poduhvate u parohiji“ (vidi isti Ustav).
Na njima leži obaveza da pomažu svome pastiru i u njegovom misionarskom radu. Misionarski rad treba da počinje od sopstvene porodice: a kakav je to „misionar“, koji nije u stanju da opravoslavi čak ni sve članove svoje porodice. Ono što sveti Apostol Pavle govori o pastiru: A ako neko ne ume svojim domom upravljati, kako će se moći starati za Crkvu Božiju (1.Tim. 3,5) u značajnoj meri odnosi se i na svakog drugog trudbenika na crkvenoj njivi, na svakoga ko pretenduje da bude pomoćnik svome pastiru.
 
* * *
 
64. Pitanje (Da li se Šestopsalmije može skraćivati na polovinu?): Da li se Šestopsalmije može skraćivati na polovinu?
 
Odgovor: To naravno ni u kom slučaju nije dopustivo, jer bi tada Šestopsalmije već prestalo da bude ono što jeste i postalo bi „tropsalmije“.
 
* * *
 
65. Pitanje (Može li duhovno lice da obavlja bogosluženja ako se nalazi u masonskoj loži?): Može li duhovno lice da obavlja bogosluženja ako se nalazi u masonskoj loži?
 
Odgovor: Ne može ni u kom slučaju. Sveštenoslužitelj po kanonima uopšte ne može da bude član bilo kakvih svetovnih organizacija, a tim pre inoslavnih i naročito tajnih, kakvu predstavlja masonstvo, i koju niz pomesnih pravoslavnih Crkava, uključujući i našu Rusku Zagraničnu Crkvu, zvanično smatra za organizaciju neprijateljski orijentisanu prema hrišćanstvu.
 
* * *
 
66. Pitanje (Može li sveštenik felon koji je skinuo sa sebe da položi na sveti Presto?): Da li je svešteniku dopušteno da felon, koji je skinuo sa sebe, položi na sveti Presto?
 
Odgovor: Na kraju Lina blagosiljanja ili osvećenja novih svešteničkih odeždi“ stoji da ih jerej, posle njihovog osvećenja, „ako ima da liturgiše, ne čineći otpust, sam unosi u sveti oltar, oblači i služi; a ako ne treba da služi, čini obični dnevni otpust, unosi ih u oltar i na svetu Trpezu (tj. na Presto) polaže“. Odatle se vidi da nema greha u polaganju osveštanih svešteničkih odeždi na Presto; ali pošto crkvena pravila propisuju da se na Presto uopšte ništa ne polaže osim onoga što na njemu uvek treba da se nalazi (Antimins, Jevanđelje, Krst i drugo), svakako je nedopustivo da se od Prestola pravi mesto za odlaganje svešteničke odežde i da se on koristi kao običan sto.
 
* * *
 
67. Pitanje (Kada se otvaraju Carske dveri, a kada svlači zavesa?): Bio sam na zaupokojenoj Liturgiji u Pokrovskoj crkvi i primetio sledeću stvar, koja po mome mišljenju predstavlja odstupanje od crkvenih pravila. Posle reči protojereja koji je služio: „Dveri, dveri, sa premudrošću pazimo“, pomenuti sveštenoslužitelj ne samo da je svukao zavesu sa Carskih dveri, nego je i otvorio Carske dveri, pa je bogosluženje sve do kraja proveo uz otvorene Carske dveri.
Predstavlja li ovo narušavanje pravila? Meni se čini da carske dveri u to vreme treba da budu otvorene samo na arhijerejskoj službi. Ili je to možda prepušteno nahođenju sveštenoslužitelja?
 
Odgovor: Vi sasvim tačno smatrate da carske dveri u to vreme, to jest dok traje takozvani „evharistijski kanon“, ostaju otvorene jedino na arhijerejskoj službi. Carske dveri su posle vozglasa „Dveri, dveri, s premudrošću pazimo“ počeli da otvaraju tek relativno nedavno sveštenici-modernisti, koji su sebi postavili zadatak da „obnove Crkvu“, i koji su u Rusiji utemeljili takozvanu „Živu“, a zatim i „obnovljensku“ „crkvu“. Nažalost, ovaj duh modernističkog obnovljenstva, ne samo u ovom pogledu, nego i u mnogim drugim, odavno je već počeo da se širi po pravoslavnim hramovima Severne Amerike.
 
* * *
 
68. Pitanje (Gde treba da budu smeštene ikone u porodičnim domovima?): Gde treba da budu smeštene ikone u porodičnim domovima? Kod nas u Rusiji ikone su stavljali u sve sobe, i to obično u najlepši ugao, uglavnom desno od ulaza. Tako su bile raspoređene ikone u seoskim izbama – u „počasnom uglu“ u sobi, gde se nalazio sto za obed. U Americi sam bio u prilici da boravim u stanu jednog sveštenika. Bio sam iznenađen kada sam video da kod njega ikone vise na zidovima (po katoličkom, a ne pravoslavnom običaju). Na moje pitanje zašto je ikone postavio na zidove, on je odgovorio da je kuća podignuta tako, da ni jedan ugao njegove sobe nije okrenut ka istoku, a ikone treba da vise na istočnoj strani.
 
Odgovor: Iz 91. kanonskog pravila svetog Vasilija Velikog (uzetog iz 27. glave Knjige o Duhu Svetome blaženom Amfilohiju), koje ulazi u sastav Knjige Pravila, to jest crkvenih kanona opšteobaveznih za sve pravoslavne hrišćane, mi saznajemo da su se hrišćani prilikom savršavanja molitava odvajkada okretali istoku: „Koje nas je Pismo naučilo da se u molitvi okrećemo ka istoku?“ – pita sveti Vasilije i dalje pojašnjava: „Jer svi gledamo ka istoku za vreme molitve, ali malo nas je koji znamo, da kroz to tražimo drevni raj, koji je Bog zasadio u Edemu na istoku (Post. 2,8)“
Odatle je jasno da se, prema pravilima svete Pravoslavne Crkve, prilikom molitve treba okretati ka istoku, usled čega su i oltari hramova okrenuti ka istoku. Ujedno, opravdano je i to što se, prema veoma starom blagočestivom ruskom običaju, ikone u domovima stavljaju u „počasni ugao“, to jest u najlepši i najistaknutiji, koji je najpogodniji za smeštanje ikona. Ikone se postavljaju u ugao zato što je Gospod Isus Hristos Sebe nazvao „Krajeugaonim Kamenom“ Crkve koju je osnovao, pa prirodno treba da bude i „Krajeugaoni kamen“ svakog hrišćanskog doma – „male crkve“, što se simvolički i predstavlja smeštanjem svetih ikona u najlepšem uglu kuće. Samo po sebi se razume da od svih uglova treba odabrati onaj koji je najprikladniji i najdoličniji da bi tu bile postavljene ikone. Osim toga, kao drevni običaj kod nas je bilo prihvaćeno da se pri ulasku u kuću pre svega okrene licem prema svetim ikonama i da se pred njima načine tri poklona, uz osenjivanje sebe krsnim znamenjem, pa da se tek potom pozdravljaju domaćini. Zato je prirodno da ikone budu smeštene u onom uglu koji prvi, da tako kažemo, „pada u oči“ onome ko ulazi u sobu. Takav najistaknutiji i najprikladniji ugao sobe obično se i bira za smeštanje ikona i naziva se „počasni ugao“ (rus. „krasnij ugol“), ponekad čak i nezavisno od toga da li je okrenut istoku ili nije. Naravno, treba se truditi da se izabere onaj ugao koji je okrenut ka istoku, ali ujedno i imati na umu kako u istinskom hrišćanstvu ne bi smelo da bude takve preterane i slepe privezanosti za „slovo zakona“, u krajnjoj liniji – onda kada je reč o čisto obrednom aspektu: Bogu se možemo moliti i klanjati svuda, u svim pravcima, na svakom mestu vladavine Njegove (Ps. 102,22), a ne samo kada smo okrenuti ka istoku.
 
* * *
 
69. Pitanje (Kako onaj ko se moli u hramu treba da odgovara na kađenje?): Kako treba onaj ko se moli u hramu da odgovara na kađenje arhijereja, jereja i đakona: da li samo poklonom, ili osenjivanjem krsnim znamenjem, ili pak poklonom uz osenjivanje krsnim znamenjem?
 
Odgovor: Kađenjem se ukazuje poštovanje svetim ikonama i uopšte svim svetinjama koje se nalaze u hramu, a kade se i verni koji prisustvuju bogosluženju. Po rečima svetog Germana, „kađenje predstavlja ono miro koje je bilo doneto na pogreb Gospoda, kao i smirnu i tamjan koje su doneli mudraci“. Pored toga kađenje označava i čisti zavet dobrih dela, iz kojih ističe miomiris, kako veli apostol, jer smo mi Hristov miomir Bogu (2. Kor. 2,15).
Kađenje pred ikonama i drugim svetinjama na taj način služi kao izraz poštovanja prema njima, dok kađenje verujućih predstavlja izraz želje da se oni ispune Duhom Svetim i da svojim dobrim delima ugodno mirišu pred Gospodom, poput tamjana kojim se kadi.
Onaj ko obavlja kađenje, istovremeno se klanja onima koje kadi; a verujući mu odgovaraju istim takvim poklonom, ne osenjujući se pri tome krsnim znamenjem.
 
* * *
 
70. Pitanje (Može li se činiti samo poklon, bez osenjivanja krsnim znamenjem?): Može li se za vreme bogosluženja činiti samo poklon prema oltaru, bez osenjivanja krsnim znamenjem?
 
Odgovor: Za vreme molitve poklon se uvek sjedinjuje sa osenjivanjem krsnim znamenjem. Poklon bez osenjivanja krsnim znamenjem čini se samo kao odgovor na blagoslov rukom (ali ne i krstom) koji daje sveštenoslužitelj, i kao odgovor na kađenje.
 
* * *
71. Pitanje: Da li je potrebno osenjivati se krsnim znamenjem sa poklonom posle svake prozbe na jekteniji?
 
Odgovor: Mada u Tipiku nema određenog uputstva o tome, a neki smatraju da je dovoljno oseniti se krsnim znamenjem i učiniti poklon samo na prvoj prozbi jektenije i prilikom njenog zaključnog vozglasa, ipak, pravilnije je da se svaka prozba jektenije završi krsnim znamenjem i poklonom, što prirodno traži molitvena usrdnost verujućeg koji želi da revnosno i od sveg srca uzme učešća u zajedničkoj crkvenoj molitvi koju izražavaju prozbe jektenije.
 
* * *
 
72. Pitanje (Može li niži klir da odlazi iz hrama pre kraja bogosluženja?): Može li crkveno lice, počev od ipođakona na niže, kada obuče stihar, da odlazi iz hrama pre kraja bogosluženja, i može li takav zbog ličnih stvari da izlazi za vreme bogosluženja – u stiharu, ili bez njega?
 
Odgovor: Član nižeg klira učestvuje u bogosluženju zajedno sa sveštenoslužiteljima, i zato ne može da skine stihar i izađe iz hrama drugačije, nego po blagoslovu oca nastojatelja. Ako otac nastojatelj blagoslovi on može da skine stihar i izađe iz hrama i pre kraja bogosluženja, ali za to treba da postoji nekakav veoma opravdan razlog, jer ako obični laici ne treba da odlaze iz hrama pre kraja bogosluženja, onda je tim više za osudu kada ovo čine oni koji su udostojeni crkvenog služenja u oltaru.
 
* * *
 
73. Pitanje (Može li se koristiti električna struja za paljenje kandila?): Postoje li bilo kakva pravila protiv primene električnog svetla za kandila?
 
Odgovor: U našem Tipiku o tome nema i ne može biti nikakvih uputstava, jer je Tipik sastavljen dugo pre pronalaska električnog osvetljenja. Ali po opštem uverenju većine naših visokih crkvenih autoriteta i verujućih laika, ako se u hramovima i može dopustiti električno osvetljenje, ono ipak ni u kom slučaju ne može i ne treba da služi kao zamena za uobičajene svetiljke kao što su voštane sveće i kandila napunjena uljem. Nikada i ni u kakvim uslovima električno osvetljenje kod nas ne može da istisne iz upotrebe voštane sveće i kandila napunjena uljem, jer i naša kanonska pravila i celokupno naše mnogovekovno crkveno predanje govore samo o voštanim svećama i ulju za kandila.
Električno svetlo u hramovima proizvodi mučan utisak na dušu. Ono se intuitivno doživljava kao nešto tuđe našoj svetoj veri, kao nešto što ne samo da nije u stanju da nas podstakne na molitvu, nego pre može da nas učini ravnodušnim prema njoj. Električno svetlo je, prema opštem utisku mnogih, nekako mrtvo, neživo, i u hramovima odveć podseća na tu čisto zemaljsku kulturu i tehniku koje su danas toliko udaljene od hrišćanstva, koje odvodeći ljude od Hrista i Njegovog Božanskog učenja, i sugerišu kako sav smisao i sav cilj života treba videti samo u zemaljskom – u zemaljskim dostignućima i zemaljskom usavršavanju.
Svetlost voštane sveće i kandila napunjenog uljem je – živa: ona duši donosi nekakvo naročito spokojstvo, nekakvu naročitu toplotu i raspoloženje koje podstiče na molitvu. Ovome pogoduje nesumnjivo i to što su vosak, koji miriše na med, i ulje – plodovi zemlje, koje čovek prinosi na dar Bogu, što se ne može reći za mehaničko paljenje električne sijalice prekidačem.
Sveća i ulje nas sjedinjuju sa dve hiljade godina dugom prošlošću naše svete Crkve, koja je uvek široko upotrebljavala upravo takve svetiljke, osveštane molitvom i naročitim simvoličkim tumačenjem njihovog značenja. Dovoljno je samo pročitati izvanredno tumačenje velikog ugodnika Božijeg prepodobnog Serafima Sarovskog: ,Čovek je po telu sličan upaljenoj sveći. Sveća treba da izgori, a čovek da umre“.[2] Radi sprečavanja rasejanosti na molitvi prepodobni Serafim je savetovao, između ostalog, da se gleda u upaljenu sveću, pri čemu je nudio divno poređenje ljudskog života sa voštanom svećom: „Na naš život treba gledati kao na sveću koja se obično pravi od voska i fitilja, i gori plamenom. Vosak – to je naša vera, fitilj je – nada, a plamen – ljubav, koja sjedinjuje veru i nadu, kao što vosak i fitilj gore zajedno pod dejstvom plamena. Sveća lošeg kvaliteta smrdi dok gori i gasi se. Isto tako je, u duhovnom smislu, i život grešnika smrdljiv pred Bogom. Stoga, kada gledamo sveću koja gori, naročito kada stojimo u hramu Božijem, sećajmo se našeg života, jer kao što se topi sveća upaljena pred ikonom Božijom, tako se svakoga trena skraćuje i naš život, približavajući nas kraju. Ova misao pomoći će nam da budemo manje rasejani u hramu, da se usrdnije molimo i da se trudimo da naš život pred Bogom bude nalik na sveću od čistog voska koja ne ispušta smrad“.1
Može li se sve ovo reći za električnu sijalicu, koja u hramu gori umesto sveće?
Ulje u kandilima podseća nas takođe na poznatu priču Gospoda o deset devojaka, i podstiče nas da se trudimo kako bismo se pripremili za doček Božanstvenog Ženika (Mt. 25,1-13), što predstavlja konačni cilj našeg života.
 
* * *
 
74. Pitanje (Kakvo je istorijsko poreklo barjaka u pravoslavnim hramovima?): Kakvo je istorijsko poreklo barjaka u pravoslavnim hramovima?
 
Odgovor: Crkveni barjak nije ništa drugo do sveta ikona koja visi na držaču u vidu znamenja. On predstavlja simvol pobede Crkve Hristove, podsećajući nas da smo svi mi hrišćani – vojnici Hristovi, koji neprestano vode borbu protiv neprijatelja našeg spasenja. Zato klirici i nose barjake ispred litija, koje predstavljaju pobedonosni hod Crkve.
 
* * *
 
75. Pitanje (Može li sveštenik da zameni ispovest određenim brojem zemnih poklona?): Šta da se radi ako smrtni greh muči savest, a čovek ne može da se ispovedi jer nema duhovnog oca? Kako tada liturgisati? Možda se ispovest može zameniti određenim brojem zemnih poklona?
 
Odgovor: Ako je smrtni greh takav da prema crkvenim kanonima povlači za sobom svrgavanje iz čina, sveštenoslužitelj uopšte ne treba da liturgiše, kako na sebe ne bi navukao još veću osudu Božiju. Po mišljenju tako velikog autoriteta kao što je sveti Jovan Zlatoust, sveštenoslužitelj koji je počinio smrtni greh za koji je određeno svrgavanje iz čina, dužan je „da ne čeka sud drugih, nego da se pre toga sam odrekne ove vlasti“, to jest vlasti sveštenosluženja[3], jer „nedolično se zadržavati u tom dostojanstvu, znači lišiti se bilo kakvog oproštaja i još više raspaliti gnev Božiji, dodajući jednome i drugi najteži prestup“.[4]
U drugim pak slučajevima uopšte, kada savest govori da je neophodno ispovediti se pre služenja Liturgije, a duhovnog oca nema u blizini, prema autoritativnom mišljenju visokopreosvećenog mitropolita Moskovskog Filareta, sveštenoslužitelj može sam nad sobom da proiznese razrešnu molitvu, nakon što je prethodno sa suzama oplakao svoj greh, moleći od Boga oproštaj za njega, i to prema sledećoj formuli, parafrazirajući običnu razrešnu molitvu iz Trebnika:
„Gospode Bože naš, Isuse Hriste, blagodaću i milosrđem Tvoga čovekoljublja oprosti mi sva moja sagrešenja, i pošto nemam služitelja Tvoga koji bi primio moje pokajanje, neka me Tvoja nevidljiva blagodat razreši od svih mojih grehova, u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha, amin“.
Ovo je samo po nuždi, dodaje mitropolit Filaret. Čim duhovnik bude u blizini, to treba iskoristiti i ispovediti se kod njega.
Samo po sebi se razume da ovakvu razrešnu molitvu ne treba zloupotrebljavati, i da se ona zaista može koristiti samo u izuzetnim slučajevima.
 
* * *
 
76. Pitanje (Šta da se radi ako nema nikoga ko bi držao ubrus za otiranje usta tokom pričešća?): Šta da se radi prilikom pričešćivanja dece, ako nema nikoga kome bi se mogao poveriti ubrus za otiranje usta, a u hramu su prisutne samo žene?
Odgovor: Ubrus može da drži i sam sveštenoslužitelj levom rukom, zahtevajući da dete prinesu što bliže Čaši i ubrusu koji drži, kako bi se njime obrisala usta deteta posle pričešća, koliko je to moguće.
 
* * *
 
77. Pitanje (Može li sveštenik da propusti večernje i jutrenje, i da umesto toga jednostavno obavlja molitvu Isusovu?): Jedan ukrajinski sveštenik istočnog obreda dokazivao je kako sveštenik koji služi može da propusti večernje i jutrenje kada nema pojca, i da prosto govori molitvu Isusovu: 600 molitava umesto večernja, 1.500 umesto jutrenja, 100 umesto kanona Spasitelju, 100 umesto kanona Majci Božijoj i 50 umesto kanona Anđelu Čuvaru. Da li je on u pravu kada tako rasuđuje i koliko je ovo prihvatljivo u praksi normalnog života? Da li je to prihvatljivo makar u krajnjem slučaju, za vreme putovanja, kada sveštenik odlazi u provinciju u kojoj nema stalnog sveštenoslužitelja?
 
Odgovor: Po pravilu, sveštenik koji namerava da služi Božanstvenu liturgiju treba prethodno da odsluži pun dnevni krug bogosluženja, ili, u krajnjoj liniji, večernje i jutrenje, odnosno svenoćno bdenije. U slučaju nemogućnosti da sve to odsluži u crkvi, obavezan je da pročita kod kuće, kao i kanone Najslađem Isusu, Majci Božijoj i Anđelu Čuvaru sa akatistom, i Pravilo pred sveto Pričešće.
Jedino u slučaju kada sveštenik nema uz sebe knjige koje su mu za to neophodne, on sve ove bogoslužbene činove može da zameni molitvom Isusovom, kao što je ukazano u Poretku Psaltira. Tamo se zaista kaže da večernje može biti zamenjeno sa 600 molitava Isusovih, a jutrenje – sa 1.500. Pre toga, u odeljku pod naslovom „Ako neki ljudi ne umeju da čitaju“, ukazano je na nešto manji broj molitava Isusovih, ali ujedno i na poklone koje treba pri tome činiti. Tako, na primer, umesto večernjeg govori se 100 molitava Isusovih i 25 poklona, a umesto jutrenja – 300 molitava Isusovih i 50 poklona, itd.
 
* * *
 
78. Pitanje (Može li se pričešćivati u Grčkoj Crkvi, ako kod njih nema ispovesti?): Ako verujući živi u gradu u kome nema pravoslavne ruske crkve, niti je ima u blizini, pa stoga posećuje bogosluženja u Grčkoj crkvi – može li se pričešćivati u Grčkoj crkvi, iako kod njih nema ispovesti?
 
Odgovor: U Grčkoj crkvi ispovest postoji, samo što u današnje vreme nema običaja, kao kod nas u Rusiji, da se ispoveda svaki put pre pričešćivanja Svetim Hristovim Tajnama. Vi uvek možete da zamolite grčkog sveštenika da Vas ispovedi, i da mu kažete kako se, prema ruskom običaju, ne usuđujete da pristupite pričešću Svetim Hristovim Tajnama bez prethodne ispovesti i razrešenja Vaših grehova.
 
* * *
 
79. Pitanje (Da li je smrtni greh za jereja kada puši posle 12 sati noću, ili odmah nakon upotrebe Svetih Darova? O pušenju uopšte): Greši li smrtno jerej koji sebi dozvoljava da posle ponoći puši, ili pak puši odmah nakon upotrebe Svetih Darova, kako to praktikuju vojni sveštenici?
 
Odgovor: Mi ne dopuštamo mogućnost da je kod svih vojnih sveštenika postojala takva nedolična „praksa“. Uostalom, nisu svi vojni sveštenici obavezno pušači.
Jerej koji sebi dozvoljava da puši pre služenja Božanstvene liturgije (posle ponoći), ili da puši odmah nakon upotrebe Svetih Darova, svakako smrtno greši. Ovo tim pre što pušenje nikako ne predstavlja prirodnu potrebu organizma, nego veštački usvojenu grehovnu strast, za koju kod sveštenoslužitelja uopšte ne bi trebalo da bude mesta. U izvesnom smislu pušenje je gore od pijanstva i bluda, jer ove dve stvari proističu iz zloupotrebe prirode, dok je pušenje protivprirodna strast, koja nema nikakav osnov u ljudskom organizmu. I ako je pre služenja Liturgije i pričešća Svetim Tajnama (odnosno posle ponoći), propisano naročito uzdržanje koje ide dotle da je zabranjeno i uzimanje hrane, onda je tim pre nedopustivo naslađivanje grehovnom strašću pušenja.
Pastir je dužan da svojoj pastvi pokazuje primer borbe protiv grehovnih strasti, zato je za njega pušenje uopšte – nedopustivo i neoprostivo. Nikotin koji se nalazi u duvanu, ima otupljujuće dejstvo na pušača i razara njegovo zdravlje, a strast prema tom nesumnjivom otrovu čini čoveka svojim zatočenikom, jadnim robom duvana, bez koga on ne može čak ni da živi, bez koga gubi spokojstvo i duševnu ravnotežu, što samo po sebi već predstavlja težak greh, jer hrišćanin, budući oslobođen od ropstva grehu iskupljujućom Žrtvom Hristovom, ne sme ponovo da se vezuje grehovnim strastima i tako gubi veliki dar slobode koji je stekao dragocenom Krvlju Hrista Spasitelja, prolivenom za nas na krstu.
Svaka grehovna navika ili strast kod hrišćanina predstavlja duhovno idolopoklonstvo – idolopoklonstvo srca. Jer ko robuje nekoj grehovnoj navici ili strasti, on stalno misli samo na nju, na njeno zadovoljenje, samo njome se naslađuje, zaboravljajući na Boga, pa tako ova grehovna navika ili strast postaje njegov idol, njegov lažni bog, kome se klanja umesto da ugađa istinskom Bogu.
Naročito je takva sklonost ka duvanu: ta glupa navika, koja je štetna za samog pušača i nepodnošljiva za one koji ga okružuju, ne daje ni trenutka mira onome ko je stekne – on više misli na duvan, nego na Boga, i duvanu prinosi žrtvu kao idolu svoga srca, jer je spreman na svako lišavanje, pa čak i na prestup, samo da bi udovoljio svojoj strasti.
Da li je takvo pogubno duhovno stanje dopustivo za jednog sveštenoslužitelja?
 
* * *
 
80. Pitanje (Može li se posle sugube jektenije na Liturgiji čitati molitva Majci Božijoj ili svetome koji se naročito poštuje?): Može li se posle sugube jektenije na Liturgiji čitati molitva Majci Božijoj, ili svetome koji se naročito poštuje?
 
Odgovor: Posle sugube jektenije određeno je da se čita odgovarajuća molitva, dok se na samoj suguboj jekteniji proiznose naročite prozbe za razne slučajeve, kao na primer: „za bolesne“, „za putnike“ u slučaju suše za darivanje kiše, za izbavljenje od pomora i sl. Osim toga, još je carski Sinod Ruske Pravoslavne Crkve ustanovio da se na tom mestu čita naročita molitva za Gospodara Imperatora, a posle revolucije – za spasenje Rusije. Ali za čitanje molitve Majci Božijoj ili svetome koji se naročito poštuje nema osnova i to bi predstavljalo izraz samovolje. Takve molitve čitaju se obično samo na kraju molebnog pjenija Majci Božijoj ili svetome, no na Liturgiji ne. Naši visoki duhovni autoriteti, kakav je na primer najblaženiji mitropolit Antonije, smatraju čak da je neumesno u dane praznika, kada je služena Božanstvena liturgija, a veče uoči nje Svenoćno bdenije, da se posle Liturgije služe takvi molebani, koji u suštini predstavljaju samo ponavljanje tog Svenoćnog bdenija u krajnje skraćenom obliku. I šta još može da se doda Velikoj Beskrvnoj Žrtvi, koja se savršava „za sve i sva“, i u odnosu na koju svaki drugi crkveni čin služi samo kao priprema? Božanstvena liturgija je završetak i kruna svih službi.
 


 
NAPOMENE:

  1. Polijelej – veliki hramovni luster sa svećama, a danas, uz retke izuzetke, sa elek-tričnim sijalicama.
  2. Njegovo žitije, N. Levicki, str. 167.
  3. Vidi: Dela, t. 1, str. 423.
  4. Isto.

Jedan komentar

  1. Pitanje hitno:
    Da li devojka sme da se pricesti ako je dobila menstruaciju?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *