NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » PITANJA I ODGOVORI O CRKVENOJ POBOŽNOSTI I BRIZI ZA DUŠU

PITANJA I ODGOVORI O CRKVENOJ POBOŽNOSTI I BRIZI ZA DUŠU

 

PITANJA I ODGOVORI
O CRKVENOJ POBOŽNOSTI
I BRIZI ZA DUŠU

 

 
Da li su u pravoslavnim hramovima dopuštene katoličke ikone i raspeća?
Ako je pravoslavna vera istinita, mogu li drugi da se spasu?
Da li scenski nastup svetovnih lica koja glume duhovna lica predstavlja bogohuljenje?
Da li je dopušteno fotografisati i snimati filmove u hramu?
Da li je dozvoljeno tonsko snimanje bogosluženja i molitava?
Šta da se radi sa „lančanim“ pismima?
Gde treba da stoji sveštenik prilikom pričešćivanja laika Svetim Tajnama?
Gde treba da bude sveštenik za vreme litije, i kako odeven?
Kada bočne dveri oltara treba da budu zatvorene?
Da li sveštenici treba da pominju prema pomjanicima tokom Liturgije?
Zašto za vreme „Vjeruju“ neki sveštenici otvaraju Carske dveri, a drugi samo zavesu?
Mogu li se skraćivati crkvena bogosluženja?
Zašto se druga pesma kanona upotrebljava samo na velikoposnoj službi?
Kada treba preklanjati kolena za vreme Božanstvene liturgije?
Može li se unajmiti hor sačinjen od onih koji nisu u Crkvi?
Zašto se dečaci prilikom ucrkvljenja unose u oltar, a devojčice ne?
Kada ženi nije dozvoljeno da posećuje hram?
Šta da se čini u slučaju smrti, ako nema sveštenika?
Mogu li darodavci da određuju šta da se čini sa njihovim darovima?
Mogu li se darovi vratiti darodavcima na njihov zahtev
ili po odluci hramovne administracije?

 


 
41. Pitanje (Da li su u pravoslavnim hramovima dopuštene katoličke ikone i raspeća?): Da li je dopušteno da se u pravoslavnim hramovima nalaze katoličke ikone i raspeća?
 
Odgovor: Samo po sebi ovo pitanje pokazuje da oči crkvenog čoveka primećuju razliku između pravoslavne i nepravoslavne ikone (pored toga što i kod pravoslavnih ikonopisaca postoje različite škole). Naravno, u pravoslavnim hramovima treba da budu ikone pravoslavnog stila.
Neophodno je da se staramo o očuvanju pravoslavnog predanja u predstavljanju raspeća i u ikonopisu, zato što vizuelni utisci utiču na našu misao i na to kako doživljavamo i čuvamo duh naše vere.
 
* * *
 
42. Pitanje (Ako je pravoslavna vera istinita, mogu li drugi da se spasu?): Ako pravoslavna vera predstavlja istinsku veru, mogu li hrišćani drugih veroispovedanja da se spasu? Može li da se spase čovek koji usled svog porekla nije kršten kao hrišćanin, ali je na zemlji vodio potpuno pravedan život?
 
Odgovor: Pomilovanje, veli apostol, nije ni do onoga koji hoće, ni do onoga koji trči, nego do Boga Koji miluje (Rim. 9,16). U Crkvi nam je pokazan put spasenja, u njoj su nam data sredstva pomoću kojih se čovek duhovno očišćuje i ima direktna obećanja spasenja. U tom smislu sveti Kiprijan Kartaginski kaže da izvan Crkve „nema spasenja“. Crkva nam daje ono o čemu hrišćanima – i samo hrišćanima – piše apostol Petar: Pošto nam je od Njegove Božanske sile darovano sve što je potrebno za život i pobožnost, poznanjem Onoga Koji nas pozva slavom i vrlinom, kroz koju su nama darovana dragocena i prevelika obećanja da kroz njih postanete pričasnici Božanske prirode, izbegnuvši pohotnu trulež u svetu. I upravo na ovo uložite svu revnost pa projavite u veri vašoj vrlinu, au vrlini znanje, a u znanju uzdržanje, a u uzdržanju trpljenje, a u trpljenju pobožnost, a u pobožnosti bratoljublje, a u bratoljublju ljubav, jer kad ovo sve imate i umnožava se u vama, to vas neće učiniti neradnim i neplodnim za poznanje Gospoda našega Isusa 2.Pet. 1,3-8). Šta međutim da se kaže o onima koji su napolju, o onima koji ne pripadaju Crkvi? Drugi apostol nam daje do znanja: Jer što da sudim i onima koji su napolju?.. Onima koji su napolju sudiće Bog (1.Kor. 5,12-13). To znači da mi nismo pozvani da rešavamo njihovu sudbinu. Bog koga hoće pomiluje (Rim. 9,18).[1] Samo jedno treba primetiti – da „voditi potpuno pravedan život“, kako kaže čitalac koji postavlja pitanje, znači živeti po zapovestima blaženstava, što čovek koji je „napolju“, bez blagodatne pomoći urizničene u Pravoslavnoj Crkvi Hristovoj, nije u stanju.
 
* * *
 
43. Pitanje (Da li scenski nastup svetovnih lica koja glume duhovna lica predstavlja bogohuljenje?): Da li scenski nastup svetovnih lica koja glume duhovna lica predstavlja bogohuljenje?
 
Odgovor: Scensko predstavljanje biblijskih događaja i sveštenih lica, čak i kada je urađeno sa specijalnim, dobronamernim ciljem, ne odgovara duhu Pravoslavne Crkve, jer takve predstave posvetovnjačuju za nas sveštene uspomene. Pobožno osećanje ne treba da dozvoli čoveku da se prihvati scenskog predstavljanja Spasitelja, Bogomajke i svetih. Ne treba se blagonaklono odnositi čak ni prema tome kada se duhovna lica i slike iz crkvenog života na sceni predstavljaju u pozitivnom svetlu, jer svetska umetnost i tada ostaje površna. A uz to, savremena literatura i scena skloniji su karikaturalnom predstavljanju crkvenog života. Bogohulnim se ipak mogu nazvati samo one predstave koje namerno ponižavaju i vređaju predmete naše vere, mada je ta namera u nekim slučajevima zamagljena i prikrivena.
 
* * *
 
44. Pitanje (Da li je dopušteno fotografisati i snimati filmove u hramu?): Da li je dopušteno fotografisanje pojedinih momenata bogosluženja, filmsko snimanje bogosluženja, Svetih Tajni, na primer krštenja, zatim osvećenja plodova, domova i drugih stvari?
 
Odgovor: Fotografisanje hrama je dozvoljeno kada se u njemu ne obavlja bogosluženje. Dozvoljeno je takođe fotografisanje litija i moljenja na otvorenom. Potpuno je nedopustivo fotografisanje u hramu za vreme Božanstvene liturgije, isto kao i snimanje obavljanja Svetih Tajni. Shodno značenju samog pojma „Svete Tajne“, naročito kada je reč o Liturgiji, njeno savršavanje mogu da prate samo oni koji molitvom učestvuju u datom bogosluženju Prema kanonima Crkve, tvorenje glavnog dela Liturgije ne mogu da prate inoverni i oglašeni, to jest oni koji se pripremaju za krštenje. Ako se ovo pravilo danas i narušava, to narušavanje nam ne daje za pravo da idemo i dalje, pa da Svetu Tajnu činimo predmetom filmske slike.
 
* * *
 
45. Pitanje (Da li je dozvoljeno tonsko snimanje bogosluženja i molitava?): Da li je dozvoljeno snimanje bogosluženja i pojedinih molitava na gramofonsku ploču ili drugi nosač zvuka?
 
Odgovor: Snimanja zvučnog zapisa tokom savršavanja Božanstvene liturgije, kao i drugih crkvenih Svetih Tajni, ne treba da bude, iz istih razloga zbog kojih ne treba da bude ni filmskog snimanja: jer tako dolazi do profanacije „crkvene Tajne“. Pri tome, iskrivljava se smisao Liturgije i Svetih Tajni: za vreme njihovog tvorenja, molitve i reči sveštenodejstva praćene su nevidljivim, tajanstvenim delovanjem blagodati Božije; a prilikom zvučne reprodukcije sa ploče, ove molitve i reči gube svoj pravi smisao, jer se pri tome ne tvori Sveta Tajna radi koje se izgovaraju.
Kada je reč o zvučnom reprodukovanju ostalih bogosluženja – večernja, jutrenja i drugih – ni ono se nikako ne može preporučiti. Zajednička molitva se suštinski razlikuje od domaće, pojedinačne, lične. Ona se obično tvori u hramu. Kada to okolnosti nalažu može da se tvori i izvan hrama, no ona je i tada još uvek „zajednička“, budući da je po određenom činu obavljaju lica koja su na to pozvana. Mehaničko preneti u bilo kojim okolnostima zvučno zabeleženo zajedničko bogosluženje – znači narušiti njegovu prirodu i, uopšte, stvoriti nešto veštačko, što nema nikakve veze sa crkvenim činom. To više nije ni pojedinačna molitva, ni zajednička molitva – to uopšte više nije „molitva“, kao živo obraćanje ljudske duše Bogu, nego njeno bezlično reprodukovanje. Crkveni čin se može obaviti i kod kuće, tamo gde je to dopušteno – i u tome ne samo da nema greha, nego je, zbog odsustva mogućnosti da se pođe u hram Božiji, reč o svetom delu. Ali slušati bogosluženje koje je svojevremeno obavljeno u hramu – to je protivno duhu crkvenosti. A šta tek da se kaže o onim slučajevima kada se crkvena molitva bude reprodukovala u okolnostima koje su daleko od pobožnih – što nikako neće moći da se izbegne ako takav tonski zapis postane predmet široke upotrebe? Eto zbog čega se treba dobro čuvati sablazni tonskog beleženja bilo čega što se odvija pod svodovima hrama. Na umu treba imati još i to, da sam proces snimanja bogosluženja narušava celomudrenost molitve: kako čovek da se moli, ako zna da ga „snimaju“? Ako se ovo radi u potaji, kradom – onda je već i to, samo po sebi, svedočanstvo o nezakonitosti takvog „snimanja“. A kakva je tek sablazan za sveštenoslužitelja, da posle sluša sebe kako se „moli“!
Što se pak tiče pojedinih pesama koje hor peva izvan bogosluženja, tu pomenuti prigovori u principu ne stoje.
 
* * *
 
46. Pitanje (Šta da se radi sa „lančanim“ pismima?): Stižu pisma koja sadrže tekst molitve i zahtev da se proslede dalje u određenom broju primeraka – uz pretnju da će čovek navući na sebe nesreću ako čitav tekst pisma ne bude dalje prosleđen. Šta da se radi sa takvim pismima?
 
Odgovor: Ovakva pitanja postavljaju mnogi – i slično iskušenje postaje veoma raspoostranjeno. Da čovek ne bi podlegao iskušenju i postao karika u bezbožnom lancu, pre svega treba da usvoji ispravan pogled na molitvu. Molitva je – obraćanje Bogu verujuće duše koja se prepušta volji Božanskog Promisla. To nikako nije zaklinjanje, koje se usmeno ponavlja ili pismeno umnožava, i koje je u stanju da donese korist silom samih svojih reči. U narodu je pored istinske, blagodatne molitve uobičajeno i takozvano „bajanje“, u kome je sadržaj molitve nastrano isprepleten sa demonizacijom. Nešto slično predstavljaju i ovakvi molitveni „lanci“, koji imaju u vidu dobijanje nekakve magijske pomoći od njihovog širenja. Svojstvo istinske molitve je – posvećenost Bogu. Tamo pak gde postoji želja da se zadobije vlast, moć, nekakav dar ili sposobnost, koje bi čovek mogao da upotrebi po sopstvenom nahođenju, tamo je već prisutna – koristoljubivost. Ovakvu usmerenost volje koristi zla sila kako bi zarobila čovekovu dušu. U pismima koja molitvi pripisuju takav magijski karakter, posebno je žalosno zastrašivanje nesrećama, usled čega čovek i sam počinje, šireći pismo dalje, da zastrašuje druge, pa tako na sebe uzima težak greh. Sva ovakva pisma treba baciti ili spaliti, ne obraćajući na njih nikakvu pažnju. I tada ovo pismo, kao „nasrtaj“ đavolji koji nije bio svesno prihvaćen, neće svojim, prividno pobožnim, a u suštini grehovnim sadržajem dotaći dušu čoveka koji ga je dobio.
 
* * *
 
47. Pitanje (Gde treba da stoji sveštenik prilikom pričešćivanja laika Svetim Tajnama?): Gde treba da stoji sveštenik za vreme pričešćivanja laika Sv. Tajnama – kod Carskih dveri ili na amvonu?
Odgovor: U Tipiku ne postoji uputstvo u vezi sa tim, niti je reč o pitanju od suštinske važnosti, pa je zato praksa u tom pogledu različita. Osim toga, ne postoje u svim hramovima soleja i amvon, a ako i postoje, nisu svuda iste širine. Sveštenik koji pričešćuje laike treba da stoji na takvom mestu i u takvom položaju, da to bude udobno i njemu samom, i laicima koji pristupaju svetoj Čaši, te da ne narušava poredak i pobožnost. U svakom slučaju, on mora da stane tako, da mirjani koji pristupaju svetoj Čaši ne bi mogli da se spotaknu na stepenicu soleje i gurnu svetu Čašu.
 
* * *
 
48. Pitanje (Gde treba da bude sveštenik za vreme litije, i kako odeven?): U navečerje dvanaest praznika za vreme litije, neki sveštenici stoje u priprati, drugi – na sredini hrama, a treći nisu u odeždi nego u podrasniku. Šta je pravilno?
 
Odgovor: Prema crkvenom Tipiku, litija treba da se obavlja u priprati, o čemu se govori sasvim jasno: „Izlazimo u pripratu pevajući stihiru hrama ili praznika, i tako obavljamo litiju“ (Tipik, gl. 2 i Služebnik, poredak večernja). Ovaj izlazak u pripratu ima duboko simvoličko značenje. U starini priprata je bila namenjena pokajnicima i oglašenima, koji nisu imali prava da stoje u hramu zajedno sa vernima. Izlazak u pripratu na litiju tokom svenoćnog bdenija simvolizuje to da je Gospod Isus Hristos sišao kod grešnika koji se kaju, da i oni koji stoje u priprati mogu da očekuju milost od Gospoda i ostavljanje svojih grehova. S druge strane, izlazak vernih u pripratu, zajedno sa sveštenoslužiteljima, označava duboko smirenje vernih, koji su spremni da stanu zajedno sa grešnicima koji se kaju i oglašenima, i da se mole zajedno sa njima. Zato je obavljanje litije na sredini hrama nepravilno. Ako pak nema priprate, kako je to sada na žalost često slučaj u novosagrađenim zagraničnim hramovima, uz izgovor da se time štedi prostor (pri čemu se zaboravlja da je priprata – neophodni sastavni deo pravoslavnog hrama), onda se litija mora obaviti kod samih ulaznih vrata u hram, a ne na sredini hrama.
Budući da litija nije svečana služba, po Tipiku sveštenoslužitelji na nju treba da izlaze ne u odeždama, nego samo sa epitrahiljem. Monasi su pri tome obučeni u mantije, a obični parohijski sveštenici epitrahilj stavljaju preko rase, i svakako ne treba da budu samo u podrasnicima, jer oni, uopšte uzev, predstavljaju donju svešteničku odeću, u kojoj se, bez rase, bogosluženje ne obavlja.
 
* * *
 
49. Pitanje (Kada bočne dveri oltara treba da budu zatvorene?): Da li bočne dveri oltara uvek treba da budu zatvorene, osim tokom Pashalne sedmice?
 
Odgovor: Naravno. Ovo se jasno vidi upravo iz propisa Tipika, da tokom čitave Svetle sedmice „velike Carske dveri oltara i bočne male po svim crkvama ne zatvaramo“. Dakle, sve ostalo vreme u godini ova vrata treba da budu zatvorena.
 
* * *
 
50. Pitanje (Da li sveštenici treba da pominju prema pomjanicima tokom Liturgije?): Da li sveštenici treba da pominju prema pomjanicima za vreme Liturgije, jer jedni pominju, a drugi ne?
 
Odgovor: Pomjanici za zdravlje i upokojenje treba da se čitaju na proskomidiji, jer to pominjanje najvažniji i od suštinskog značaja za one koji se pominju, budući da se častice koje se vade za zdravlje i upokojenje na kraju Božanstvene liturgije pogružavaju u Krv Hristovu sa rečima: „Omij, Gospode, Svetom Krvlju Tvojom, grehe ovde pomenutih slugu Tvojih: molitvama Bogorodice i svih Svetih Tvojih“. Na samoj Liturgiji tokom jektenije ne treba pominjati sva ova imena, ako to nisu posebno tražili oni koji su dali imena za pominjanje, jer se time pažnja onih koji se mole opterećuje i odvlači od usredsrećenog molitvenog učešća u glavnom, evharistijskom delu Božanstvene liturgije.
Potpuno je neosnovano i protivno samom duhu našeg crkvenog Tipika da se u nedeljnu i prazničnu Liturgiju ubacuje zaupokojena jektenija i pevanje bilo kakvih zaupokojenih pesama, kao što su „So svjatimi upokoj“ ili „Vječnaja pamjat“. Za to postoje specijalne zaupokojene Liturgije u dane takozvanih „zadušnica“. „Zaupokojena“ može biti i Liturgija u bilo koji običan dan, kada nema nikakvog praznika, pretprazništva ili poprazništva, i kada se po Tipiku na kraju svih propisanih tropara i kondaka, posle Malog vhoda na „Slavu“ peva „So svjatimi upokoj“.
Istaknuti i visoko uvaženi kanoničar Matija Vlastar, autor poznate „Sintagme“, odlično objašnjava zbog čega je u praznične dane neumesno glasno pominjanje upokojenih na bogosluženju: „Na Gospodnje praznike nije blagočestivo pominjati umrle, niti je lepo činiti spomen mučenika. Jer kada se proslavlja carska pobeda, nije uobičajeno da se oplakuju pali u borbi“.
Zato 169. pravilo Nomokanona uz Veliki Trebnik glasi: „u dvanaestodnevnom periodu (tj. od Božića do Bogojavljenja), u prvu sedmicu Četrdesetnice, u Veliku (Strasnu) sedmicu, u Svetlu sedmicu, kao ni nedeljom i o velikim praznicima pomeni se ne vrše: a osim toga pravoslavni hrišćani se pominju tokom čitave godine“.
Ovim se sila i značaj moljenja za upokojene nikako ne umanjuju, jer se oni svakodnevno, tokom čitave godine, pominju na proskomidiji; a pominjanje na proskomidiji je, kao što smo već rekli, najvažnije, i od suštinskog značaja. Sjediniti pak svečano, radosno vaskrsno i praznično pojanje sa zaupokojenim pojanjem u istom bogosluženju – to već i samo po sebi zvuči nekako disonantno, čak i da ne postoji direktna zabrane Crkve. Karakteristično je u tom pogledu, i za nas poučno, kako je u sličnoj situaciji postupio prisnopamjatni Moskovski svetitelj Mitropolit Filaret. Dobivši u subotu uveče izveštaj o smrti svoje voljene sestre, on u nedelju piše pismo porodici, u kome kaže: „danas (tj. u nedelju) smo pokojnicu pomenuli tajno, a sutra će da bude javno pominjanje“ (Pisma srodnicima, br. 247).
Primer našeg velikog svetitelja je lekcija za sve sveštenoslužitelje koji narušavaju crkveni Tipik, ubacujući u nedeljnu Liturgiju zaupokojenu jekteniju, pa još i sa pominjanjem ogromnog broja imena, čime se rasejava molitvena pažnja verujućih.
 
* * *
 
51. Pitanje (Zašto za vreme „Vjeruju“ neki sveštenici otvaraju Carske dveri, a drugi samo zavesu?): Zašto za vreme „Vjeruju“ neki sveštenici otvaraju Carske dveri, a drugi samo zavesu?
 
Odgovor: Crkveni Tipik propisuje da se za vreme čitanja Simvola vere samo otkriva zavesa, dok Carske dveri treba da ostanu zatvorene.
 
* * *
 
52. Pitanje (Mogu li se skraćivati crkvena bogosluženja?): Savremena epoha pokazuje primere samovoljnog skraćivanja crkvenih bogosluženja kakvih u Rusiji nije bilo nikada ranije. Postalo je već sasvim uobičajeno, na primer:
1) da se ne čitaju svi tropari između pesama kanona na jutrenju;
2) da Prvi čas počinje 100. psalmom („Milost i sud pevaću Ti, Gospode“), dok se potpuno izostavljaju prva dva psalma: 5. („Reči moje čuj, Gospode“) i 89. („Gospode, utočište si nam bio iz naraštaja u naraštaj“);
3) na Božanstvenoj liturgiji svetog Jovana Zlatoustog običnim nedeljnim danima uopšte se ne peva 2. antifon – psalam 145: „Hvali dušo moja Gospoda“ nego samo antifonu pridodata pesma „Jedinorodni Sine i Reči Božija“;
4) ne pridaje se potreban značaj smenjivanju glasova…Nabrojano je samo ono što ponajviše pada u oči svakom pravoslavnom hrišćaninu tokom bogosluženja. Da i ne govorimo o tome kako ova skraćenja smanjuju i sužavaju krug molitvenih doživljaja svojstvenih crkvenoj službi, kako joj oduzimaju deo njene lepote i svečanog tona, i kako uglavnom predstavljaju posledicu nedolične želje da se što pre napusti hram. I, ako bismo sa velikom tugom mogli da govorimo o skraćivanju večernjih službi, izostavljanje drugog antifona na Božanstvenoj liturgiji običnim nedeljnim danima mora kod nas da izazove opravdano negodovanje.
Pomislite samo: kada su posle nekoliko vekova postojanja Crkve Hristove životne okolnosti zahtevale da se reši pitanje dužine bogosluženja, bio je potreban vaseljenski autoritet tako velikog Oca i Učitelja Crkve kakav je Zlatoust, koji je, radi slabosti ljudi, donekle skratio Božanstvenu liturgiju; a u naše haotično vreme svaki crkveni čtec ili dirigent crkvenog hora samovoljno sprovodi svakojaka skraćivanja, i to „bez ikakve dileme“.
Imajući u vidu gore izloženo, molim da mi odgovorite na pitanja koja prirodno iskrsavaju:
1) Da li su dopustiva bilo kakva skraćenja i izmene Božanskih službi Pravoslavne Crkve nekanonskim putem, a posebno – da li je dopustivo takvo narušavanje čina Božanstvene liturgije svetog Jovana Zlatousta, kakvo predstavlja izostavljanje drugog antifona, psalma 145: „Hvali dušo moja Gospoda“?
2) Je li nastojatelj hrama obavezan da u borbi protiv negativnih tendencija koje se pojavljuju u životu njegove parohije sam bez odlaganja preseca najopasnije od njih?
 
Odgovor: Samovoljna skraćivanja našeg bogosluženja zaista predstavljaju ranu nezdravog vremena u kome živimo. Protiv ovog zla – koje preti potkopavanjem duhovnog života parohije i unosi anarhiju u samu „svetinju nad svetinjama“ koju za nas predstavlja bogosluženje, kao „dah duše čitavog crkvenog organizma“ – treba zajedno da se bore otac nastojatelj i njegovi parohijani.
Pre svega, naravno, nedopustiva su bilo kakva skraćenja Božanstvene liturgije, a posebno – nedopustivo je izostavljanje 2. antifona: „Hvali, dušo moja, Gospoda“ (145. psalam).
 
* * *
 
53. Pitanje (Zašto se druga pesma kanona upotrebljava samo na velikoposnoj službi?): Kada je izostavljena druga pesma kanona i zašto se ona sada upotrebljava samo na velikoposnoj službi?
 
Odgovor: Svaka od devet pesama kanona posvećena je ovoj ili onoj sveštenoj uspomeni uzetoj iz knjiga Svetog Pisma: prva je – pesma Mojsija i njegove sestre Marije, otpevana u znak blagodarnosti Bogu zbog čudesnog prelaska Jevreja preko Crvenog mora: „Pojim Gospodevi, slavno bo proslavisja“ (Gospodu pevajmo, jer se slavno proslavi); druga je – pesma Mojsijeva u kojoj on razobličava Jevreje zbog njihovog nerazumnog roptanja protiv Boga za vreme lutanja po pustinji: „Vonmi nebo i vozglagolju“ (Pazi nebo, i Govoriću); treća – blagodarna pesma proročice Ane, zbog rođenja njenog sina, proroka Samuila: „Utverdisja serdce moje v Gospodje“ (Utvrdi se srce moje u Gospodu); četvrta – pesma proroka Avakuma koji je video Boga kako ide iz Gore gusto osenjene: „Gospodi, uslišah sluh Tvoj i ubojahsja“ (Gospode, uslišah Glas o Tebi, i uplaših se); peta – pesma proroka Isaije, koji je objavio rođenje Emanuila od Djeve: „Ot nošči utrenjujet duh moj k Tebje, Bože“ (Od noći jutrenjuje duh moj k Tebi, Bože); šesta – pesma proroka Jone, koji je tri dana bio u utrobi kita i potom izbačen na suvo: „Vozopih v skorbi mojej ko Gospodu Bogu“ (Povikahu nevolji mojoj ka Gospodu Bogu); sedma – pesma trojice mladića bačenih po zapovesti cara Navuhodonosora u peć ognjenu i silom Božijom čudesno sačuvanih od plamena: „Blagosloven jesi Gospodi, Bože Otec naših“ (Blagosloven si Gospode, Bože Otaca naših); osma – nastavak pesme istih ovih mladića: „Blagoslovite vsja djela Gospodnja Gospoda, pojte i prevoznosite Jego vo vjeki“ (Blagoslovite sva dela Gospodnja Gospoda; pevajte i preuznosite Ga u vekove); deveta pesma posvećena je proslavljanju Majke Božije.
Svi kanoni, sastavljeni za proslavljanje ovih ili onih praznika, ili svetih ugodnika Božijih, obično se sastoje samo od osam pesama: prve, treće, četvrte, pete, šeste, sedme, osme i devete – druga pesma nedostaje. Ovo stoga što ona nosi strogo razobličujući karakter, usled čega se i upotrebljava samo tokom pokajnog perioda godine.[2]
 
* * *
 
54. Pitanje (Kada treba preklanjati kolena za vreme Božanstvene liturgije?): Usled nesuglasica koje postoje, najlepše Vas molim da kažete kada tačno treba preklanjati kolena za vreme Božanstvene liturgije?
 
Odgovor: Tipik i iskonski običaji naše Istočne Pravoslavne Crkve uopšte ne znaju za takvo „preklanjanja kolena“ kakvo se danas u većini slučajeva praktikuje (tj. za klečanje na kolenima u crkvi), nego samo za – poklone, velike i male, ili drugačije: zemne i pojasne. Zemni poklon, to nije klečanje na kolenima sa podignutom glavom, nego „padanje ničice“, pri čemu glava dotiče zemlju. Takve zemne poklone kanonska pravila naše svete Pravoslavne Crkve u potpunosti ukidaju nedeljom, na Gospodnje praznike, u periodu između Božića i Bogojavljenja, i od Vaskrsa do Pedesetnice; prilikom ulaska u hram i klanjanja svetinjama ovi pokloni se ukidaju takođe i u sve ostale praznične dane kada se služi svenoćno bdenije, polijelej, ili makar samo veliko slavoslovlje na jutrenju, kao i u dane pretprazništva – u ovim slučajevima zamenjuju ih pojasni pokloni.
Zemni pokloni na Božanstvenoj liturgiji, kada su Tipikom dopušteni, određeni su: za kraj „Tebe pojem“ (trenutak pretvaranja Svetih Darova), za kraj „Dostojno jest“, za početak pevanja „Oče naš“, za trenutak pokazivanja Svetih Darova, pri vozglasu: „Sa strahom Božijim i verom pristupite“, i za trenutak ponovnog pokazivanja Svetih Darova pre njihovog odnošenja na Žrtvenik, pri vozglasu „Svagda, sada i uvek, i u vekove vekova“.
Postoji još i običaj (koji nije opšte prihvaćen) da se zemni pokloni čine na početku evharistijskog kanona – odmah po vozglasu: „Zablagodarimo Gospodu“ i pri vozglasu: „Svetinje svetima“.
Svi drugi pokloni – a tim pre klečanje na kolenima za vreme Božanstvene liturgije, koje je potpuno nesvojstveno duhu svetog Pravoslavlja – predstavljaju samovolju koja nema nikakvo uporište u predanju, ili u sveštenim odredbama naše svete Crkve u kojoj, po zapovesti svetih apostola, sve treba da se obavlja blagoobrazno i uredno (1.Kor. 14,40).
Ove postoji prirodna ograda: onaj ko se moli po knjizi, naravno, ne može da leži ničice na zemlji, nego mora da podigne glavu, kako bi mogao da pročita ono što u knjizi piše. Ali ovo je izuzetak, izazvan prirodnom neophodnošću, koji ne ukida opšte i za sve pravoslavne hrišćane obavezno pravilo o poklonima.
 
* * *
 
55. Pitanje (Može li se unajmiti hor sačinjen od onih koji nisu u Crkvi?): U nekim evropskim parohijama utvrdila se sledeća praksa: crkveni hor se pojačava pevačima unajmljenim sa strane, među lokalnim inovernim stanovništvom koje ne pripada Crkvi, na primer, među pevačima gradskog operskog hora. Liturgija se obavlja uz učešće takvih pevača. Kako gledati na ovu pojavu?
 
Odgovor: Ova pojava predstavlja danak duhu vremena, ali nikako ne odgovara duhu naše svete pravoslavne vere. U hramu mogu i treba da pevaju samo verni, a tim pre na Božanstvenoj liturgiji, kojoj u njenom glavnom delu, prilikom savršavanja Svete Tajne Evharistije, jedino verni i mogu da prisustvuju.
Crkva nije koncertna dvorana, niti pozorište, nego molitveno sabranje u kome verujući prinose molitvu Bogu „jednim ustima i jednim srcem“, uzimajući samim tim delatno učešće u obavljanju bogosluženja zajedno sa sveštenoslužiteljem. Kako takvo učešće u bogosluženju mogu da imaju lica koja čak i ne pripadaju Crkvi?
 
* * *
 
56. Pitanje (Zašto se dečaci prilikom ucrkvljenja unose u oltar, a devojčice ne?): Zašto se dečaci na krštenju unose u oltar, a devojčice ne?
 
Odgovor: Vi verovatno hoćete da kažete – prilikom ucrkvljenja, a ne na krštenju, kada takvog obreda nema?
Dečaci se prilikom ucrkvljenja unose u oltar u znak toga da njima ulazak u oltar nije apsolutno zabranjen, a posebno u znak toga da oni mogu da postanu služitelji oltara. Devojčice se u oltar ne unose u znak toga da je ženskom polu po pravilu ulazak u oltar zabranjen i služenje u oltaru nedostupno (izuzetak postoji samo u pogledu monahinja koje prislužuju u oltaru u ženskim manastirima).
 
* * *
 
57. Pitanje (Kada ženi nije dozvoljeno da posećuje hram?): Kada ženi nije dopušteno da posećuje hram? Na primer, posle porođaja, za vreme mesečnog tečenja krvi itd, i postoje li kakva ograničenja za muškarce?
 
Odgovor: Prema crkvenim pravilima žena koja je rodila dete ne može da ulazi u hram tokom 40 dana, dok nad njom ne budu pročitane naročite molitve koje se nalaze u Trebniku pod naslovom: „Molitva porodilji, posle četrdeset dana“. Ona u tom periodu ne može da dotiče svetinje, niti da se pričešćuje Svetim Hristovim Tajnama, izuzev u slučaju smrtne opasnosti.
Žena koja se nalazi u stanju mesečnog očišćenja, ne može u to vreme da se pričešćuje Svetim Hristovim Tajnama, niti da se dotiče svetinja.
Za muškarce nema sličnih ograničenja, ukoliko im nije naložena kakva epitimija.
 
* * *
 
58. Pitanje (Šta da se čini u slučaju smrti, ako nema sveštenika?): Mene veoma uznemirava pitanje: šta da se radi ako neko od nas umre, a ovde nema ni sveštenika ni crkve? Pretpostavljam da je moguće opelo u odsustvu, ali šta je sa molitvom koja se daje pokojniku i venčićem? I sa zemljom koja se baca u grob? Eto, to pitanje me muči. I još: može li se na pokojniku ostaviti zlatan krst?
 
Odgovor: U slučaju da neko umre, a ne postoji mogućnost da se pozove sveštenik koji bi obavio opelo, dopušteno je da se nad pokojnikom odsluži opelo u odsustvu. Nema potrebe da se preterano uznemiravate zbog molitve koja se daje pokojniku u ruku, niti zbog venčića. Stavljanje pokojniku u ruku papira sa razrešnom molitvom i polaganje venčića na njegovog čelo – to su čisto lokalni običaji, koji su nastali samo u našoj Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi, i nema ih u crkvenom Tipiku. U Trebniku je samo rečeno da se nad pokojnikom čita razrešna molitva, pri čemu se ona po svome tekstu donekle razlikuje i nešto je kraća od one molitve koja se kod nas stavlja u ruke pokojniku. Ni u Trebniku se ne spominje stavljanje molitve u ruku pokojniku, niti venčića na glavu.
Zašto se na pokojniku ne bi mogao ostaviti zlatni krst? Ovo u potpunosti zavisi od volje srodnika ili prijatelja, i uopšte onih koji sahranjuju pokojnika. O tome ne postoje nikakva crkvena pravila.
Treba imati na umu da je za pokojnika najvažnije – prinošenje Beskrvne Žrtve za njega, to jest savršavanje zaupokojene Božanstvene liturgije, i uopšte – što je moguće češće pominjanje pokojnika na proskomidiji. O tome treba voditi računa, a svako drugo molitveno pominjanje, u poređenju sa ovim najvažnijim, ima tek drugostepeni značaj.
 
* * *
 
59. Pitanje (Mogu li darodavci da određuju šta da se čini sa njihovim darovima?): Da li se darovi doneti u hram primaju bez ikakvih uslova, ili ih prati lična odluka darodavca o načinu njihove upotrebe, koja može da bude protivna planu hramovne administracije?
 
Odgovor: Svako ko donosi u hram bilo kakav svoj dar, treba da zna da taj dar prinosi Bogu, te se stoga on sam odriče svakog prava da tim darom dalje raspolaže i odlučuje o njemu. Odluku može da donese samo pred Bogom odgovorno lice u hramu – „nadzornik Božiji“, to jest nastojatelj hrama zakonito postavljen od strane više crkvene vlasti.
 
* * *
 
60. Pitanje (Mogu li se darovi vratiti darodavcima na njihov zahtev ili po odluci hramovne administracije?): Mogu li se darovi vratiti darodavcima na njihov zahtev ili po odluci hramovne administracije?
 
Odgovor: Ono što je priloženo hramu, priloženo je na dar Bogu, pa stoga na bilo kakav zahtev da bude vraćeno natrag, ne može da se gleda drugačije, nego kao na nešto što zaslužuje svaku osudu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Smatramo umesnim da ovde navedemo neprolaznu istinu koju je izrekao Sveti Zlatoust, a koja se danas često dovodi pod znak pitanja: „Spasenje je u Hristu. No to spasenje pripada jedino Crkvi, i niko ne može van Crkve i vere biti zajedničar Hristu, niti se spasti. Svesni toga, mi znamo da bezbožne jeresi nemaju nikakve nade na spasenje, jer nemaju ni najmanjeg opštenja sa Hristom.“ Reč na Pashu, ?; ?. gr. t. 59, col. 725. – Dogmatika Pravoslavne Crkve, Arhimandrit Justin Popović. Tu istinu neustrašivo je i do kraja ispovedao blaženopočivši vladika Averkije. – prim. priređivača
  2. Druga pesma se ne peva nikad, osim tokom svete Četrdesetnice, u utorak: posle prve pesme stihoslovimo je do kraja, a na troparima govorimo na svakom: Slava Tebi, Bože naš, slava Tebi!

Jedan komentar

  1. Pitanje hitno:
    Da li devojka sme da se pricesti ako je dobila menstruaciju?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *