NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » PITANJA I ODGOVORI O CRKVENOJ POBOŽNOSTI I BRIZI ZA DUŠU

PITANJA I ODGOVORI O CRKVENOJ POBOŽNOSTI I BRIZI ZA DUŠU

 

PITANJA I ODGOVORI
O CRKVENOJ POBOŽNOSTI
I BRIZI ZA DUŠU

 

 
Kako shvatiti nazivanje Isusa Hrista „Sinom Čovečijim“?
Kako sveta Crkva shvata reči Sina Božijeg izgovorene pred smrt:
Bože moj, Bože moj! Zašto si me ostavio?

Može li se sedeti u hramu na Svenoćnom bdeniju za vreme čitanja Šestopsalmija?
Zašto za vreme čitanja Apostola sveštenoslužitelji sede, i da li za to vreme mogu da sede i mirjani?
Da li je u Pravoslavnoj Crkvi bilo zajedničkog Jeleosvećenja, tj. za više ljudi odjednom?
Postoji li pravilo po kome muškarci u crkvi treba da stoje sa desne strane, a žene sa leve?
Da li žene u crkvi treba da imaju maramu na glavi?
Kada se tokom godine ne vrše venčanja?
Koja ikona treba da se nalazi iza Prestola na gornjem mestu?
Zašto u pravoslavnim hramovima ne treba da bude sedišta?
Ko može da uđe u oltar za vreme bogosluženja?
Kada se na večernju peva, a kada se čita molitva “Ninje otpuščaješi”?
Da li se kondak posle šeste pesme kanona čita ili peva?
Kakvo značenje imaju svešteničke odežde različitih boja?
Kako se pravilno proiznosi “otpust” na kraju bogosluženja?
Mogu li mirjani da stoje sa upaljenim svećama za vreme čitanja Jevanđelja?
Može li se bogosluženje pratiti po sopstvenom molitveniku?
Može li se molitvi „Mnogaja ljeta“ dodavati „Spasi, Hriste Bože“?
Zašto se u nekim hramovima prave pevnice, a u drugim visoki horski balkoni?
Tekst mnogoljetstvija na otpustu „Svjatjejšije Patrijarhi…“
 


 
21. Pitanje (Kako shvatiti nazivanje Isusa Hrista „Sinom Čovečijim“?) Kako treba pravilno shvatiti nazivanje Gospoda našeg Isusa Hrista „Sinom Čovečijim“?
 
Odgovor: Nazivajući Sebe tako, Hristos Spasitelj sasvim određeno i neoborivo utvrđuje Svoju ljudsku prirodu, koja je u Njemu sjedinjena sa Božanskom, i ujedno ističe da je On čovek u najuzvišenijem smislu te reči – idealni, univerzalni, apsolutni čovek, drugi Adam, rodonačelnik novog ljudskog roda, kojeg je obnovio kroz Svoja krsna stradanja. Na taj način ovaj naziv nikako ne izražava puko samoumanjenje Hrista Spasitelja, nego, skupa s tim, izražava i Njegovo uzdizanje iznad običnog ogrehovljenog čoveka, pokazujući u Njemu ostvarenje ideala ljudske prirode – onakvog Čoveka kakav po zamisli Tvorca i Sazdatelja njegovog Boga i treba da bude.
Istovremeno, ovaj naziv trebalo je da podseća Jevreje na njima dobro poznato proroštvo o Mesiji, sadržano u knjizi proroka Danila: Videh u utvarama noćnim, i gle, kao Sin Čovečiji iđaše s oblacima nebeskim, i dođe do Starca i stade pred Njim. I dade mu se vlast i slava i carstvo, da mu služe svi narodi i plemena i jezici; vlast je Njegova vlast večna, koja neće proći, i carstvo se Njegovo neće rasuti(Dan.7,13-14).
Nazivajući Sebe Sinom Čovečijim, Gospod Isus Hristos samim tim vezuje ovo čuveno proroštvo Danilovo za Sebe.
 
* * *
 
22. Pitanje: Kako sveta Crkva shvata reči Sina Božijeg izgovorene pred smrt: Bože moj, Bože moj! Zašto si me ostavio?
 
Odgovor: Ove reči svakako nisu predstavljale vapaj očajanja, kako to pokušavaju da predstave neverujući, nego izraz najdublje tuge Bogočovekove duše. Za izvršene iskupne Žrtve bilo je neophodno da Bogočovek ispije do dna čašu ljudskih stradanja. Zato je bilo potrebno čak i to da raspeti Isus ne oseća radost Svog jedinstva sa Bogom Ocem. Sav gnev Božiji, koji je po sili Božanske pravde trebalo da se izlije na grešni ljudski rod, sada kao da se usredsredio na Samog Hrista, i Bog Otac kao da Ga je ostavio. Usred najtežih telesnih i duševnih muka koje je moguće zamisliti, ovo ostavljanje bilo je najmučnije, pa se zato iz Isusovih usta i oteo taj bolni vapaj.
 
* * *
 
23. Pitanje (Može li se sedeti u hramu na Svenoćnom bdeniju za vreme čitanja Šestopsalmija?): Može li se sedeti u hramu na Svenoćnom bdeniju za vreme čitanja Šestopsalmija? Za vreme čitanja katizmi, koje se sastoje od psalama, sedenje je dozvoljeno, što je poznato iz crkvenog Tipika. Da li se ova dozvola prostire i na Šestopsalmije, koje se takođe sastoji od psalama?
 
Odgovor: Sedenje za vreme čitanja Šestopsalmija nikako nije dozvoljeno (izuzev, naravno, za bolesne i za nemoćne starce). Crkveni Tipik pridaje čitanju Šestopsalmija naročito važan molitveni značaj. Tako, u devetoj glavi Tipika o čitanju Šestopsalmija se kaže: „Kada se govori Šestopsalmije, sa pažnjom se treba posvetiti slušanju: jer su psalmi ispunjeni pokajanjem i umilenjem. Ove psalme govorimo sa pobožnošću i strahom Božijim, kao da sa Samim Bogom nevidljivo razgovaramo i molimo se za oproštaj naših greha“.
Da li je onda sedenje spojivo sa takvim značenjem Šestopsalmija, kao intenzivne umilnopokajne molitve? Još je gore kada za vreme čitanja Šestopsalmija, kako se to sada neretko može videti, razgovaraju među sobom ili čak sasvim izlaze iz crkve. Za nedopustivo treba smatrati i skraćivanje šestopsalmija, kada se umesto propisanih šest čitaju tri ili četiri, pa se tako dobija „tropsalmije“ ili „četvoropsalmije“, a ne „šestopsalmije“.
O neophodnosti naročito pobožnog odnosa prema slušanju Šestopsalmija naš Tipik još ubedljivije govori u 49. glavi („O Četrdesetnici“): „I govori (čtec) Šestopsalmije sa svakom pažnjom, ne brzajući, nego sa strahom Božijim, kao da sa Samim Bogom nevidljivo razgovara. Tu niko nema vlasti da šapuće, ili da se nakašlje: nego sa najvećom pažnjom da sluša ono što čtec govori, držeći ruke prekrštene na prsima, glavu sagnutu i oči usmerene ka dole, a očima srca gledajući ka Istoku, moleći se za grehe svoje (da budu oprošteni), sećajući se smrti, budućih muka, i večnog života“.
Usled tako izuzetne važnosti Šestopsalmija ono se obavezno čita na sredini crkve. Tipik čak kaže da Šestopsalmije čita „predstojatelj“ to jest najstariji sveštenoslužitelj (ako je u crkvi nekoliko sveštenika), što se i do danas čuva u mnogim mestima na pravoslavnom Istoku, gde Šestopsalmije neretko čita sam Arhijerej, čime se upravo ističe njegov naročiti značaj.
Prilikom čitanja Šestopsalmija, prema Tipiku, veći deo svetiljki treba da se pogasi, pa je sasvim nedopustivo da se ostavi jako električno svetlo, koje je danas uvedeno u gotovo sve hramove. Ovo se čini zato da naše oči ne bi bile rasejavane ničim spoljašnjim i da bismo sa pažnjom mogli da slušamo ono što se čita, usmeravajući svoje misaone poglede u unutrašnjost duše. Po svome simvoličkom značenju čitanje Šestopsalmija treba da nas podseća na Vitlejemsku noć, kada je sve bilo pogruženo u mrkli mrak, kada je i sam ljudski rod bio pogružen u duhovnu tamu, i preko svojih najboljih sinova obraćao se Bogu za pomoć i spasenje.
 
* * *
 
24. Pitanje (Zašto za vreme čitanja Apostola sveštenoslužitelji sede, i da li za to vreme mogu da sede i mirjani?): Zašto za vreme čitanja Apostola sveštenoslužitelji sedaju, i da li za to vreme mogu da sede i mirjani?
 
Odgovor: Za vreme čitanja Apostola Arhijerej i svi sveštenici (ali ne i đakoni) imaju pravo da sede „kao ravni Apostolima po blagodati učiteljstva i vlasti Svesvetog Duha“ (Simeon Solunski, Tumačenje Liturgije, 38). Pri tome Arhijerej odlazi na gornje mesto i predsedava na njemu kao Čelnik i Upravitelj Crkve; njemu sa obe strane sede arhimandriti, igumani, protojereji i jereji, kao „saslužitelji Svetih Tajni i savetnici u upravljanju poverenom mu pastvom“; njihova sedišta sveti Grigorije Bogoslov naziva „drugim prestolima prezvitera, kao predsedatelja naroda i uvaženog starešinstva Crkve“; i svi drugi crkveni pisci ova mesta nazivaju „sveštenim saprestoljem“.[1]
Mirjanima nikako nije dozvoljeno sedenje za vreme čitanja Apostola: oni, naprotiv, treba da stoje sa velikom pobožnošću, da slušaju Reč Božiju koja im se čita i da paze na nju, kao da izlazi iz usta samih apostola.
 
* * *
 
25. Pitanje (Da li je u Pravoslavnoj Crkvi bilo zajedničkog Jeleosvećenja, tj. za više ljudi odjednom?): U utorak 26. marta/8. aprila, tokom Strasne sedmice, kod nas je obavljeno zajedničko jeleosvećenje. Takvo jeleosvećenje autor ovih redova još nije imao prilike da vidi. Na sredini crkve obrazovan je krug od tridesetčetrdeset ljudi koji su želeli da učestvuju u jeleosvećenju, a u centru se nalazio sveštenik koji je savršavao Svetu Tajnu. Nekako čudno izgledaju ti zdravi ljudi, koji stoje sa upaljenim svećama u rukama i primaju Poslednje pomazanje (Extrema Unctio) sa molitvom: „…i izbavi nas od seni smrtne“.
Sve to izgleda vrlo neobično. U vezi sa tim mene interesuju odgovori na sledeća pitanja, koji, čini mi se, mogu da budu interesantni i drugim čitaocima vašeg uvaženog časopisa:
1. Da li je primera takvog zajedničkog jeleosvećenja bilo u istoriji Ruske ili Vaseljenske Pravoslavne Crkve?
2. Šta o tom pitanju kaže Crkveni Tipik?
 
Odgovor: Prema učenju naše Pravoslavne Crkve, „jeleosvećenje“, ili Sveta Tajna Jeleosvećenja, je takva Sveta Tajna u kojoj se prilikom pomazivanja tela jelejem na bolesnika priziva blagodat Božija, koja isceljuje duševne i telesne nemoći (Katihizis). Određeno je da Svetu Tajnu Jeleosvećenja savršavaju saborno sedmorica sveštenika, zbog čega se ona naziva još i „saborovanjem“, ali u krajnjoj nuždi nju može da obavi i samo jedan sveštenik. Kao što se vidi iz same definicije Sveta Tajna Jeleosvećenja se savršava nad bolesnima. Nepravilno je nazivati ovu Svetu Tajnu „poslednjim pomazanjem“ i posmatrati je samo kao pripremu samrtnika za upokojenje, jer molitve koje se čitaju prilikom njenog savršavanja sadrže prozbe upućene Bogu za isceljenje bolesnika „od telesne i duševne nemoći koja ga je obuzela“ i za „oživljenje njegovo blagodaću Hristovom“. „Poslednjim pomazanjem“ (Extrema Unctio) ovu Tajnu nazivaju rimokatolici, ali Pravoslavna Crkva nikada nije delila takav pogled, jer je to u neskladu sa celokupnim sadržajem molitava, te shodno tome pomenuti pogled na ovu Svetu Tajnu, ukoliko postoji u određenim krugovima našeg društva, nije ništa drugo do rezultat rimokatoličkog uticaja.
Nad zdravima je savršavanje Svete Tajne Jeleosvećenja po pravilu zabranjeno, jer je ona ustanovljena za bolesne. Ali u XVI veku, kako se osnovano pretpostavlja, kod nas se pojavio običaj da se tokom Strasne sedmice, na Veliki Četvrtak, obavlja zajedničko Jeleosvećenje nad svima koji to žele, ukoliko osećaju potrebu za tom Svetom Tajnom jer su pritisnuti ovom ili onom duševnom i telesnom slabošću. Takvo zajedničko Jeleosvećenje obavljano je između jutrenja i Liturgije u moskovskoj Uspenskoj crkvi, u Sveto-Trojickoj Sergijevoj lavri i u nekim drugim sabornim crkvama i manastirima, pri čemu ga je savršavao sam Arhijerej, koji je jedini svojom arhijerejskom vlašću i mogao da dopusti da se ova Sveta Tajna obavi nad licima koja su, spolja posmatrano, zdrava. Pri tome je i tekst molitava bivao donekle izmenjen i prilagođen situaciji. Umesto osnovne molitve Svete Tajne: „Oče Sveti“, proiznošene su reči: „Blagoslov Gospoda Boga i Spasa našeg Isusa Hrista na isceljenje duše i tela slugi Božijem (ime), svagda, sada i uvek, i u vekove vekova, amin“. U sabornoj crkvi u Odesi takvo Jeleosvećenje obavljano je na Veliki Petak.
Ovaj običaj je od starine postojao kod Grka na Pravoslavnom Istoku, pri čemu je tamo ovo zajedničko Jeleosvećenje savršavano obično na Veliki Četvrtak, o čemu svedoči, na primer, sveti Dimitrije Rostovski.
Postoji sasvim opravdano mišljenje da ovo zajedničko Jeleosvećenje nije sasvim istovetno sa uobičajenom Svetom Tajnom Jeleosvećenja, koja se savršava samo nad onima koji su očigledno bolesni. Tako Simeon Solunski svedoči da su pokajnici, kada bi ispunili podvig pokajanja koji im je bio određen i pripremili se za ponovno sjedinjenje sa Crkvom, prinosili Bogu jelej kao simvol milosrđa Božijeg, sećajući se primera bludnice koja je pomazala Isusove noge i dobila oproštaj grehova. Ovaj jelej, nakon osvećenja molitvom, upotrebljava se za pomazivanje onih koji su ga doneli, u znak praštanja njihovih grehova i ponovnog primanja u Crkvu. Odatle je jasno zašto se ovaj običaj vezuje za Veliki Četvrtak ili Veliku Subotu, pošto je na Istoku dan svečanog ponovnog prisajedinjenja Crkvi, kao i dan krštenja oglašenih, po pravilu bila Velika Subota – navečerje najvećeg i najradosnijeg hrišćanskog praznika Vaskrsa. Na Zapadu je pak više u upotrebi bio običaj da se ponovno prisajedinjenje pokajnika obavlja na Veliki Četvrtak, što je, verovatno, praktikovano i u nekim istočnim Crkvama, odakle je prešlo i kod nas u Rusiju.
Dakle, treba pretpostaviti da je zajedničko Jeleosvećenje u početku bilo samo simvolički obred primanja pokajnika u Crkvu uoči velikog praznika Pashe, i da je tek kasnije, kada se prvobitni smisao tog obreda zamaglio, ono dobilo oblik svojstven Svetoj Tajni Jeleosvećenja, iako, kako smo gore pokazali, uz izvesne osobenosti.
 
* * *
 
26. Pitanje (Postoji li pravilo po kome muškarci u crkvi treba da stoje sa desne strane, a žene sa leve?): Postoji li crkveno pravilo koje obavezuje muškarce da u hramu stoje sa desne strane, a žene sa leve?
 
Odgovor: Prema drevnom crkvenom običaju žene su u hramu uvek stajale odvojeno od muškaraca. U drevnim hrišćanskim hramovima pravljena su čak i posebna odeljenja za žene, takozvani „ginekeji“ koji su bili ograćeni; žene su stajale i gore, na takozvanim „horovima“ koji su u starini bili namenjeni upravo ženama, a ne pojcima, kako se to danas često čini. Kada su prestali da prave posebne prostorije za žene, pojavio se običaj po kome muškarci u hramu stoje sa desne strane, naspram hramovne ikone Hrista Spasitelja, a žene sa leve strane, naspram ikone Majke Božije, pri čemu po sredini hrama ostaje slobodan prolaz ka Carskim dverima. Ovaj običaj se do danas sačuvao na mnogim mestima, posebno u seoskim hramovima, te tako drevno pravilo po kome žene u hramovima stoje i mole se odvojeno od muškaraca nije narušavano. Neophodno je svojski se potruditi oko obnavljanja tog vrlo razumnog običaja tamo gde se narušava.
 
* * *
 
27. Pitanje (Da li žene u crkvi treba da imaju maramu na glavi?): Postoji li crkveno pravilo koje obavezuje žene da nose maramu na glavi kada se nalaze u hramu?
 
Odgovor: Za ovo postoji direktna i nedvosmislena zapovest svetog apostola Pavla u njegovoj Prvoj poslanici Korinćanima (gl. 11,st. 2-16). Apostol Pavle tu jasno govori da svaka žena koja se gologlava moli Bogu sramoti glavu svoju i objašnjava zbog čega. Sveti Zlatoust tome dodaje da je pokrivanje glave znak pokornosti i potčinjavanja: ono podstiče na gledanje dole, na smiravanje i čuvanje vrline. To je znak skromnosti i celomudrenosti, koje naročito dolikuju ženamahrišćankama.
Veoma je tužno to što se danas ne poštuje ovaj običaj drevne Crkve, propisan od strane svetog Apostola, i što žene sada ne samo idu nepokrivene glave, nego se i šišaju kao muškarci, protiv čega Apostol Pavle takođe govori na istom mestu svoje Prve poslanice Korinćanima (11,56,15), gde tvrdi da je za ženu stidno šišati se.
 
* * *
 
28. Pitanje (Kada se tokom godine ne vrše venčanja?): Koji su to dani u godini, kada se ne mogu obavljati venčanja?
 
Odgovor: Venčanja se ne mogu obavljati tokom svih postova – Velikog, Petrovskog, Uspenskog i Božićnog, zatim uoči svih nedeljnih dana i velikih praznika, uoči srede i petka, u dane Božićnih praznika od 25. decembra do 6. januara, tokom Sirne sedmice i tokom Svetle (pashalne) sedmice.
 
* * *
 
29. Pitanje (Koja ikona treba da se nalazi iza Prestola na gornjem mestu?): Koja ikona po pravilu treba da se nalazi iza Prestola, na gornjem mestu?
 
Odgovor: Najprikladnije je da tamo stoji ikona koja se obično naziva „Hristos – Car slave“, to jest predstava Gospoda Isusa Hrista Koji sedi na tronu, jer gornje mesto i predstavlja upravo carski tron Gospoda, pa se naziva još i „gornjim Prestolom“. U služebniku čitamo: „…i odlaze (sveštenik i đakon) na gornje mesto; a sveštenik odlazeći govori: ‘Blagosloven koji dolazi u Ime Gospodnje’. T)akon veli: ‘Blagoslovi, vladiko, gornji Presto’. A jerej: ‘Blagosloven si na prestolu slave Carstva Tvoga, Ti Koji sediš na heruvimima, svagda, sada i uvek i u vekove vekova'“. U knjizi „Istorijsko, dogmatsko i svetotajinsko objašnjenje Božanstvene liturgije“ Ivana Dmitrevskog, stoji sledeća pojašnjavajuća primedba: „Shodno takvom tajanstvenom označavanju gornjeg mesta, iznad njega se na zidu predstavlja lik Isusa Hrista u punom arhijerejskom odjejaniju sa regalijama (simvolima carske vlasti) u rukama i na glavi, to jest skiptrom, deržavom i krunom, kao znak toga da u licu arhijereja ovde nevidljivo sedi Sam Veliki Prvosveštenik Koji je prošao nebesa (Jev. 4,14), Gospodar nad Gospodarima i Car nad carevima (Otk. 17,14)“.
Nepravilno je da se iznad gornjeg mesta postavljaju bilo kakve druge sveštene slike, budući da to ne odgovara njegovoj ideji.
 
* * *
 
30. Pitanje (Zašto u pravoslavnim hramovima ne treba da bude sedišta?): Zašto u pravoslavnim hramovima ne treba da bude sedišta?
 
Odgovor: Pitanje nije ispravno postavljeno. Očigledno, reč je o običaju da se u hramu tokom bogosluženja sedi, što je široko rasprostranjeno u pravoslavnim hramovima Severne Amerike, pod nesumnjivim uticajem inoslavnih. U pravoslavnim hramovima u starini su postavljali sedišta, što se do danas može videti na Pravoslavnom Istoku. To su takozvane „stasidije“, koje se nalaze prvenstveno duž zidova hrama. No, ta sedišta se po izgledu bitno razlikuju od onih klupa kojima je ovde u Americi zauzet gotovo čitav slobodni prostor u hramu I namena „stasidija“ nije da se na njima sedi tokom celog bogosluženja. Svenoćna bdenija po Tipiku treba da traju čitavu noć, ili, u svakom slučaju, veći deo noći, pa je sasvim jasno da je onima koji u takvim bdenijima učestvuju potreban određeni predah. Stasidije su i namenjene tome da bi se na njima moglo sedeti, ali samo u određenim momentima bogosluženja, kao na primer za vreme čitanja katizmi (sama reč „katizma“ i znači upravo „sedenje“), za vreme takozvanih „sjedalnih“, kao i za vreme čitanja pouka iz svetootačkih knjiga, na šta se ukazuje Tipikom (iako se to danas, osim u manastirima, gotovo nigde ne praktikuje).
Ali sedenje tokom čitavog bogosluženja, ili makar tokom većeg dela bogosluženja, kako je to, pod uticajem inoslavnih, postalo uobičajeno ovde u Americi, pa čak i za vreme bogosluženja koje traje sat ili dva, a tim pre dok se služi Božanstvena liturgija, tokom koje sa strahom i trepetom stoje i sami anđeli, saslužujući savršitelju ove veličanstvene Svete Tajne (vidi molitve na Božanstvenoj liturgiji), apsolutno je nedopustivo, da ne kažemo – bogohulno. Naravno, mi ovde ne govorimo o starim i bolesnim ljudima, koji uopšte nisu u stanju da stoje, već imamo u vidu normalne i fizički zdrave ljude.
Sveštenik se u hramu moli „o predstojaščih ljudej“ (a ne za one koji sede), i svi koji dolaze u hram na molitvu treba upravo da stoje pred Bogom, kao vojnici pred svojim Carem, sa velikom pobožnošću, strahom i trepetom, čemu nikako ne odgovara sedeći položaj tela, koji sam po sebi izaziva opštu duhovnu i telesnu raslabljenost. Od onoga ko se moli zahteva se, naprotiv, posebna unutrašnja napregnutost svih sila – bodrost, pažnja, usredsređenost i trezvenost, a ne otupljivanje pažnje i pospanost, čime obično lako bivaju savladani oni koji sede.
Ni sa koje tačke gledišta ne može se opravdati taj krajnje nepobožni običaj da se sedi u hramu tokom tako kratkotrajnih bogosluženja kakva se u današnje vreme uglavnom obavljaju. I zato je sasvim jasno zbog čega su u našim, ruskim hramovima – gde više nije bilo onako dugotrajnih svenoćnih bdenija kakva su tvorena u starini (a danas se tvore samo ponegde u drevnim monaškim obiteljima, prvenstveno na Svetoj Gori) – stasidije iščezle, pa je dopuštano postavljanje samo malog broja stolica ili klupa za prestarele i bolesne.
 
* * *
 
31. Pitanje (Ko može da uđe u oltar za vreme bogosluženja?): Da li je dopušteno svetovnim licima (i bez stihara) da pomažu predstojatelju u oltaru, uz čitanje i pevanje na bogosluženju? Uopšte, ko sme da uđe u oltar za vreme bogosluženja?
 
Odgovor: Prema crkvenim pravilima, ne samo ženama, nego uopšte mirjanima, ulazak u oltar je zabranjen – tim pre za vreme bogosluženja, a naročito Božanstvene liturgije.
„Neka je zabranjeno svakome, koji je iz reda mirjana da ulazi preko ograde svetog oltara“ – glasi 69. pravilo Šestog Vaseljenskog sabora.
„Samo je osveštanima dozvoljeno da ulaze u oltar“ – kaže 19. pravilo Laodikijskog sabora.
Oltar, kao Svetinja nad svetinjama našeg hrišćanskog hrama, namenjen je samo sveštenoslužiteljima i crkvenoslužiteljima koji im prislužuju, a koji treba da budu obučeni u sveštenu odeću – stihar. Shodno pouci iz Uputstva sa kraja Služebnika „sveštenik, ako sam sebi u oltaru, pogotovo na Božanstvenoj liturgiji, bude pomagao, uniziće Božanstvene Svete Tajne i Samoga Hrista Koji je u njima, a nevesti Njegovoj Crkvi, koju u tom času predstavlja, uskratiće poštovanje, i tako će smrtno sagrešiti“, te stoga u oltaru uvek treba da bude prislužnik muškog pola – čovek pobožnog i moralnog života, koji se često ispoveda i pričešćuje Svetim Hristovim Tajnama, i po mogućstvu je posvećen u stepen čteca. Ostalim mirjanima, pa makar to bili starešina crkvene opštine ili članovi parohijskog saveta, ulaz u oltar treba da bude zabranjen, kako to kategorički zahtevaju crkvena pravila, izuzev, naravno, u nekim posebnim slučajevima, kada je to bezuslovno neophodno.
 
* * *
 
32. Pitanje (Kada se na večernju peva, a kada se čita molitva „Ninje otpuščaješi“?): Kada se na večernju peva, a kada se čita molitva „Ninje otpuščaješi“?
 
Odgovor: „Ninje otpuščaješi“, kao što se to jasno vidi iz crkvenog Tipika, uvek se čita i uopšte se ne peva, pri čemu, shodno uputstvima Tipika, „Ninje otpuščaješi“ govori sam nastojatelj, ili, prema drugim uputstvima, „predstojatelj“. Zato je na Pravoslavnom Istoku do danas sačuvan običaj po kome „Ninje otpuščaješi“ na večernju čita najstariji sveštenoslužitelj, sam nastojatelj ili čak Arhijerej, kada je prisutan dok se služi večernje.
Naročito je nedopustivo i duboko protivno našem bogoslužbenom tipiku, da se sasvim izbacuju stihire na stihovnje za koje je u stvari određeno da se pevaju pre „Ninje otpuščaješi“ kako bi sva pažnja onih koji se mole bila usredsređena na koncertno izvođenje „Ninje otpuščaješi“.
 
* * *
 
33. Pitanje (Da li se kondak posle šeste pesme kanona čita ili peva?): Da li se kondak posle šeste pesme kanona čita ili peva?
 
Odgovor: Sve pesme kod kojih je ukazano na „glas“, uz određene izuzetke, uvek treba da se pevaju, a ne da se čitaju, kako se to kod nas u parohijama danas obično praktikuje, na primer, sa stihirama. Kondak posle šeste pesme kanona, budući da ima posebno važno značenje, u svakom slučaju treba da se peva.
 
* * *
 
34. Pitanje (Kakvo značenje imaju svešteničke odežde različitih boja?): Kakvo značenje imaju svešteničke odežde različitih boja? Koje su boje određene za razne dane i praznike u godini?
 
Odgovor: Različite boje svešteničkih odeždi (a istovremeno i pokrivača za Presto, Žrtvenik i nalonje, koji treba da budu iste boje kao i svešteničke odežde) imaju svoje simvoličko značenje, pa su za različite dane i praznike u bogoslužbenoj godini običajem prihvaćene odežde odgovarajućih boja. Tako velikoposne odežde treba da budu crne boje (u starini bile su i ljubičaste), a u nedeljne dane Velikog posta tamnocrvene boje (ili takođe ljubičaste); u Lazarevu subotu – zlatne ili bele boje; na Veliki Četvrtak – crvene boje; na Veliku Subotu – bele boje, počev od čitanja Jevanđelja (posle pevanja „Voskresni Bože“ kada u čitavom hramu bela boja zamenjuje crnu); od prvog dana Vaskrsa do odanija Vaznesenja Gospodnjeg odežde su bele boje; u nedelju Pedesetnice (Duhovi, Trojice) odežde su zelene boje, ili takođe bele; tokom čitavog Petrovskog posta – crvene boje; za sve praznike svetih Apostola i svetih Mučenika – crvene boje; za praznike svetih Proroka – zelene boje; za sve Bogorodičine praznike – plave boje, kao i tokom Uspenskog posta, izuzev za praznik Preobraženja, do njegovog odanija, kada su odežde bele boje; na praznike svetog Jovana Preteče – crvene boje; na praznik Vozdviženja Krsta Gospodnjeg – crvene ili ljubičaste boje; u dane Božićnog posta – crvene boje; u periodu od Božića do odanija Bogojavljenja – bele boje. U sve nedeljne dane, osim perioda postova, upotrebljavaju se odežde zlatne ili zlataste boje.[2] Oblačenje crnih odeždi prilikom služenja opela i parastosa, treba smatrati za nepravoslavan običaj, uvezen sa Zapada. Pravoslavna Crkva smrt ne doživljava kao nešto mračno, nego naprotiv, na nju gleda kao na radostan prelazak u bolji život i sjedinjenje sa Hristom, pa je zato prikladnije da se u takvim prilikama oblače svetlije odežde, a nikako mračne, crne, koje označavaju žaljenje, svojstveno samo „onima bez nade“.
 
* * *
 
35. Pitanje (Kako se pravilno proiznosi „otpust“ na kraju bogosluženja?): Zašto mnogi sveštenici proiznose otpuste različito, pominjući razne svete, prema sopstvenom nahođenju. Postoje li neka određena pravila za proiznošenje otpusta?
 
Odgovor: Postoje. Sveštenoslužitelj koji savršava bogosluženje, pre svega treba da zna da postoje dve vrste otpusta: veliki i mapi. Veliki otpusti se proiznose posle večernja, jutrenja i Liturgije. Mali otpusti se proiznose posle malog večernja, povečerja, polunoćnice i časova. Kakva je razlika između njih?
Na velikom otpustu pominju se sveti koji imaju veze sa spomenom određenog dana u sedmici (u ponedeljak je spomen besplotnih sila, u utorak – svetog Jovana Preteče, u sredu i petak – časnog i životvornog Krsta Gospodnjeg, u četvrtak – svetog Nikolaja Mirlikijskog, u subotu – svetih mučenika i prepodobnih), i uvek se pominju sveti apostoli; zatim se pominje hramovni sveti, to jest onaj kome je hram posvećen; nakon toga se pominje sveti čiji se spomen praznuje toga dana; u gradovima u kojima počivaju mošti svetog ugodnika Božijeg koji se poštuje kao pokrovitelj grada, obično se pominje i njegovo ime; i na kraju otpusta pominju se sveti Joakim i Ana. Na Liturgiji se, osim toga, posle svetih apostola, pominje i sveti čija se Liturgija služi, to jest sveti Jovan Zlatoust, sveti Vasilije Veliki ili sveti Grigorije Dvojeslov.
Na malom otpustu nema pominjanja koje se odnosi na sedmični dan, niti se pominje hramovni i dnevni sveti. On se proiznosi uvek jednako: „Hristos Istiniti Bog naš, molitvama Prečiste Svoje Matere, prepodobnih i Bogonosnih otaca naših i svih svetih da nas pomiluje i spase, kao blag i čovekoljubiv“. Samo nedeljom na polunoćnici i časovima, na početku se dodaju reči: „Vaskrsli iz mrtvih“.
Za dane Gospodnjih praznika određeni su naročiti otpusti, koji se štampaju u služebniku. Takvi su otpusti na Rođenje Hristovo, Obrezanje, Bogojavljenje, Sretenje, Preobraženje, Cveti, poseban na Cveti uveče, na Veliki Četvrtak, na Veliki Petak za jutrenje, i poseban na ostalim službama toga dana i na Veliku Subotu, na Vaskrs i u toku cele Svetle sedmice, na Vaznesenje Gospodnje, na Pedesetnicu, i poseban u nedelju Pedesetnice na večernju. Među tim otpustima nije ukazano na otpust za praznik Vozdviženja. Toga dana proiznosi se onaj otpust koji se obično govori sredom i petkom („silom Časnog i Životvornog Krsta…“), pri čemu se na početku obično dodaje „vaskrsli iz mrtvih“, jer se na dan Vozdviženja sa spomenom Krsta sjedinjuje i spomen vaskrsenja Hristovog („Krstu se Tvome klanjamo, Vladiko, i sveto vaskrsenje Tvoje slavimo“, a na jutrenju se peva: „Vaskrsenje Hristovo videvši…“).
Kada takvi praznici kao što su Obrezanje Gospodnje i Sretenje padnu u nedelju, vaskršnja služba se ne ukida, pa se stoga proiznosi i vaskršnji tropar, a ne praznični.
Otpusti Gospodnjih praznika mogu da budu kratki i potpuni. Kratki se proiznose na same praznike i ne sadrže spomen sedmičnih dana, niti pominjanje hramovnih svetih, pokrovitelja grada, svetih Joakima i Ane, a uglavnom ni svetih čiji spomen pada u dan praznika. Potpuni otpusti se proiznose u dane poprazništva, do odanija praznika, i sadrže pominjanje hramovnih svetih, svetih čiji se spomen slavi tih dana, svetih pokrovitelja grada i svetih pravednih Joakima i Ane.
U dane poprazništva i odanija praznika, ako padnu u nedeljni dan, proiznosi se vaskršnji, a ne praznični otpust.
Kada se jutrenje spaja sa prvim časom u jednu službu, onda se veliki otpust proiznosi posle prvog časa (jer jutrenje uopšte nema otpust na kraju).
Tokom čitave Svetle sedmice pashalni otpust „Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt uništi, i svima u grobovima život darova…“ sa krstom u rukama i osenjivanjem vernih tri puta uz pozdrav „Hristos voskrese“, proiznosi se samo na večernju, jutrenju i Liturgiji. A na časovima, povečerju i polunoćnici govori se samo običan mali vaskrsni otpust, koji počinje rečima „Vaskrsli iz mrtvih…“ bez krsta i bez pozdrava. Na dan odanija Vaskrsa pashalni otpust sa krstom proiznosi se samo na kraju Liturgije pri čemu sveštenik poslednji put trikratno pozdravlja verne rečima „Hristos voskrese“.
Potpuno je nedopustivo po sopstvenom nahođenju pominjati na otpustima imena svetih koji nemaju veze sa datim danom, hramom i praznikom, čak i ako sveštenik koji služi ima osnova da ih lično posebno poštuje.
Na otpustu ne treba imenu svetoga dodavati reči: „čiji spomen savršavamo“. Ove reči se proiznose samo na litijnoj jekteniji „Spasi, Bože, narod Tvoj…“ i na molitvi „Vladiko Mnogomilostivi…“
 
* * *
 
36. Pitanje (Mogu li mirjani da stoje sa upaljenim svećama za vreme čitanja Jevanđelja?): Postoji li crkveno pravilo koje kaže da mirjani mogu da stoje sa upaljenim svećama za vreme čitanja Jevanđelja na Liturgiji?
 
Odgovor: Za vreme čitanja Jevanđelja svi koji se mole stoje sa upaljenim svećama na Veliki Četvrtak, tokom tzv. „Poretka stradanja Hristovih“ (12 Jevanđelja), tokom Carskih časova na Veliki Petak, i na večernju istoga dana, kada se iznosi sveta Plaštanica. Čitanje Jevanđelja uopšte praćeno je paljenjem sveća koje obično u rukama drže prislužnici. Ove sveće označavaju onu svetlost koju je u svet donelo učenje Hristovo, izloženo u Jevanđelju.
 
* * *
 
37. Pitanje (Može li se bogosluženje pratiti po sopstvenom molitveniku?): Da li je dopušteno pratiti bogosluženje po sopstvenom molitveniku?
Odgovor: Ovo pitanje često izaziva nedoumicu. Šta može biti loše u tome da neko prati bogosluženje po sopstvenom molitveniku? Glavni zadatak verujućih kada dođu u hram, jeste da svesno učestvuju svojom molitvom u bogosluženju koje se obavlja, ne samo „jednim srcem“, nego i „jednim ustima“, što se postiže tamo gde peva sav prisutni narod. Na svaki način se treba potruditi da ovo svenarodno pevanje bude obnovljeno u našim pravoslavnim hramovima, a ne mogu svi da pevaju bez molitvenika, ako molitvene reči ne znaju napamet.
Bolje je pratiti bogosluženje po molitveniku, nego dolaziti u hram i ravnodušno stajati, ne shvatajući šta se događa i sa nestrpljenjem očekujući kraj bogosluženja, kako to čine – avaj! – mnogi savremeni pravoslavni hrišćani, koji od svog sveštenika zahtevaju da sve više i više skraćuje bogosluženje, čiji sadržaj ne znaju i ne shvataju, pa stoga i ne cene.
 
* * *
 
38. Pitanje (Može li se molitvi „Mnogaja ljeta“ dodavati „Spasi, Hriste Bože“?): Da li je pravilno molitvi „Mnogaja ljeta“ dodavati reči: „Spasi Hriste Bože“ (tri puta)? Odakle taj običaj?
 
Odgovor: Ovaj običaj pozajmljen je iz manastira. U manastirima se Arhimandritu ili Igumanu, „sa njegovim u Hristu bratstvom“, prema Tipiku vozglašava i peva ne „Mnogaja ljeta“, nego „Spasi, Hriste Bože“ (vidi poredak časova u navečerje Božića i Bogojavljenja).
 
* * *
 
39. Pitanje (Zašto se u nekim hramovima prave pevnice, a u drugim visoki horski balkoni?): Zašto u se u nekim pravoslavnim hramovima prave pevnice, a u drugim visoki horski balkoni? Postoje li crkvena uputstva po tom pitanju?
 
Odgovor: U svim pravoslavnim hramovima obavezno treba da postoje ograđene pevnice, koje predstavljaju proširenje soleje, kao mesta za čtečeve i pojce. To je „spoljašnji oltar za niže klirike“. U starini su takozvani „horovi“ podizani da bi tamo stajale žene, a nikako pojci. Drevna pravoslavna tradicija – koja vodi poreklo iz vremena sveštenomučenika Ignjatija Bogonosca, kome su u viđenju pokazana dva zbora svetih Anđela kako naizmenično pevaju hvalu Bogu – zahteva pevanje dva zbora, odnosno dva hora (takozvano „antifono pevanje“), što se i postiže uređenjem dve pevnice, kao mesta za crkvene pojce. Ova drevna tradicija antifonog pojanja do danas se čuva na čitavom pravoslavnom Istoku. I mi moramo da se potrudimo kako bismo je obnovili, jer ona je nebeskog porekla i, kako opit pokazuje, neobično oživljava bogosluženje, nadahnjujući one koji se mole.
 
* * *
 
40. Pitanje (Tekst mnogoljetstvija na otpustu „Svjatjejšije Patrijarhi…“): Postoji li određeni tekst mnogoljetstvija na otpustu „Svjatjejšije Patrijarhi…“ koji je utvrdio Sinod Zagranične Crkve?
 
Odgovor: Teško da se naš Sinod ikada bavio pitanjem utvrđivanja takvog teksta, jer je on sam po sebi jasan iz naših bogoslužbenih knjiga i treba da prati onaj poredak pominjanja crkvenih i građanskih vlasti koji je ustanovljen za jektenije, bez bilo kakvih suvišnih dodataka, završavajući se prirodno rečima: „Bratiju ovog svetoghrama i sve pravoslavne hrišćane…“.
 


 
NAPOMENE:

  1. I. Dmitrievskiй, Izьяsnenie Bož. liturgii.
  2. Pomenuti običaji vezani za boje bogoslužbenih odeždi, svojstveni su prevashodno Ruskoj Crkvi. Kod Srba nema opšteprihvaćenog pravila, izuzev da se „pri bogosluženju oblače svetle odežde“, a u sedmične dane Velikog posta (osim subote i nedelje, kao i liturgije za Veliki Četvrtak) odežde crne boje.

Jedan komentar

  1. Pitanje hitno:
    Da li devojka sme da se pricesti ako je dobila menstruaciju?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *