NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » PITANJA I ODGOVORI O CRKVENOJ POBOŽNOSTI I BRIZI ZA DUŠU

PITANJA I ODGOVORI O CRKVENOJ POBOŽNOSTI I BRIZI ZA DUŠU

 

PITANJA I ODGOVORI
O CRKVENOJ POBOŽNOSTI
I BRIZI ZA DUŠU

 

 
Koliko kumova treba da bude na krštenju?
Kada se u crkvi preklanjaju kolena?
Kada davati prosfore?
Kada se u Velikom postu dopušta upotreba ribe, ulja i vina?
Litija za osvećenje pashi i kuliča
Sveštenik Anglikanske crkve u oltaru
Pravila za nošenje ikona i drugih svetinja na litiji
Odbijanje epitimije
Da li pričešćivati parohijane koji su došli na pola Liturgije,
a da prethodno nisu bili ni na svenoćnom bdeniju?

Da li je dozvoljeno pričešćivati one koji ne žive u crkvenom braku?
Mogu li se kod nas pričešćivati oni koji na službe odlaze u drugu crkvu?
Šta se može kropiti bogojavljenskom vodom?
Kakva se hrana može jesti za vreme postova i u posne dane?
Ko je ustanovio pravila o postovima?
Šta je to „trapava sedmica“?
Zašto kod pravoslavnih Veliki post traje sedam sedmica, a kod katolika 40 dana?
Kada su prisutna dva protojereja, ko treba da služi prvi, a ko drugi?
Kakav značaj prilikom sklapanja braka imaju „stari svat“i „starosvatica“?
Šta je označavalo krštenje Jovanovo u Jordanu?
Kakva je razlika između krštenja Jovanovog i Hristovog?
 


 
1. Pitanje (Koliko kumova treba da bude na krštenju?): Moj sin je rođen u Sloveniji (Jugoslavija), zemlji koja je isključivo katolička. Slučajno sam saznao da se u okolini Maribora nalazi srpska vojna jedinica i da pri njoj postoji pravoslavni sveštenik. Potražio sam ga i zamolio da krsti mog sina, na šta je on rado pristao. Pre no što će mi izdati svedočanstvo o krštenju pitao me je za ime i prezime kuma. Ja sam napisao imena oba kuma i od njega dobio pouku koja me je zbunila: na krštenju treba da bude jedan kum, a mi Rusi smo prihvatili katolički običaj i imamo dva kuma. Pre mnogo godina (1926. ili 1927, ne sećam se tačno) pričao sam o tom slučaju pokojnom Arhiepiskopu Apolinariju, koji je, na moje iznenađenje, potvrdio da je srpski sveštenik bio u pravu. Nažalost, naš razgovor je bio prekinut, i ja do danas nisam uspeo da dobijem razjašnjenje ovog pitanja. Mislim da bi ono bilo korisno ne samo meni, nego i mnogim drugima.
Kakvi su običaji u Grčkoj, Rumunskoj, Bugarskoj i drugim pravoslavnim Crkvama?
 
Odgovor: Ustanova kumova, ili svedoka vere onoga ko se krštava, obaveznih da ga poučavaju pravilima hrišćanskog života, postoji od prvog veka hrišćanske ere. Kako svedoče prva pismena spominjanja kumova, koja potiču iz drugog veka, kumovi su u ranim vekovima hrišćanstva najčešće bili đakoni, đakonise, otšelnici, devstvenici, i uopšte lica koja su se posvetila služenju Crkvi, jer su takvi bili sposobni da poučavaju krštene istinama hrišćanske vere i morala. Prema svedočanstvu „Apostolskihustanova“ (3,16), u prvim vekovima hrišćanstva muškarcu je obično kumovao jedan đakon, a ženi jedna đakonisa. Od tog doba se u hrišćanskoj Crkvi i ustanovio običaj po kome je na krštenju tražen samo jedan kum istog pola kao i kršteni: muškarcu je kum bio muškarac, a ženi – žena. Prema zahtevu Kormilarije (50,2) krštenoga „prilikom izlaska iz spasonosne banje, treba da prihvati[1] jedan verujući čovek“.
U drevnoj Ruskoj Crkvi do XIV veka na krštenju je bio samo jedan kum, a tek od XIV veka nastaje običaj da se pozivaju dva kuma – muškarac i žena. Ovaj običaj Ruske Crkve vremenom je dobio pravo građanstva ne samo silom čvrsto ustaljene prakse, nego i na osnovu kasnijih ukaza Svetog Sinoda, mada u principu i do danas kao neophodan ostaje samo jedan kum, za koga se dva puta obavlja moljenje na suguboj jekteniji „za milost, život, mir, zdravlje, spasenje i oproštaj njegovih grehova“, i to nakon čitanja Jevanđelja i na kraju „čina omivanja u osmi dan“.
Samo po sebi je jasno da kum na krštenju može da bude samo lice pravoslavnog veroispovedanja, koje pri tome dobro poznaje makar osnovne istine hrišćanske vere i morala, kao i suštinu Svete Tajne Krštenja, a isto tako i suštinu zaveta koje daje za krštenog i koje je kum dužan da prenese i objasni krštenom kada bude dovoljno zreo. Usled toga kumovi ne mogu da budu: a) maloletnici (kum ne može da bude mlađi od 15 godina, a kuma od 13), b) potpune neznalice u pitanjima vere, v) lica koja žive nemoralnim životom, G) raskolnici i d) inoverni.
U krajnjoj liniji, kada je nemoguće da se pronađe pravoslavni kum, krštenje može da se obavi i bez kuma, kao posebnog lica, koga u tom slučaju može da zameni sam sveštenik koji obavlja krštenje, ili pojac, ili njihove supruge, u zavisnosti od pola krštenog. Kumstvo „u odsustvu“ koje se u praksi dopušta, nema kanonskog osnova, jer je po crkvenom činu krštenja kum obavezan da prisustvuje samom savršavanju Svete Tajne, da daje određene odgovore u ime onoga ko se krštava, da za njega čita Simvol vere i da ide sa njim u krug oko krstionice, svečano prihvatajući odgovornost pred Bogom i Crkvom za to da njegovo kumče bude istinski hrišćanin.
Neophodno je samo imati na umu da roditelji ni u kom slučaju ne mogu biti kumovi svojoj deci: u suprotnom bi sam brak roditelja trebalo da bude raskinut, prema 53. pravilu Šestog Vaseljenskog sabora, jer kumstvo stvara duhovno srodstvo, koje Crkva u ovom pravilu smatra za „važnije od sveze po telu“.[2]
 
* * *
 
2. Pitanje (Kada se u crkvi preklanjaju kolena?): Pre dve godine bio sam u Detroitu i primetio sam da za vreme Liturgije niko ne kleči. Objasnili su mi da je nastojatelj parohije rekao kako se nedeljom kolena ne preklanjaju, zato što je to posebno svečani dan – spomen Svetlog Hristovog Vaskrsenja. Da li je to tako? Prvi dan Duhova uvek pada u nedelju i kod nas se svaki put čita molitva za koju sveštenik traži da se sluša klečeći na kolenima.
 
Odgovor: Nažalost, u današnje vreme zaista malo ko zna crkvena pravila koja se tiču preklanjanja kolena[3], i to da se nedeljom, u dane velikih Gospodnjih praznika i tokom čitave Pedesetnice (od Vaskrsa do Duhova), kolena ne preklanjaju. O ovom ukidanju preklanjanja kolena govori čitav niz crkvenokanonskih pravila. Tako 20. pravilo Prvog Vaseljenskog sabora kaže:
„Pošto ima nekih koji preklanjaju kolena u dan Gospodnji i u dane Pedesetnice, to, da bi u svakoj oblasti sve jednako bilo, sveti Sabor ustanovljuje, da se u te dane imaju stojeći prinositi molitve Bogu“.
Šesti Vaseljenski sabor je u svome 90. pravilu našao za potrebno da još jednom odlučno potvrdi ovu zabranu preklanja kolena nedeljom, pri čemu je zabranu zasnovao na „odavanju časti~Vaskrsenju Hristovom“, pokazujući da su pokloni, kao izraz osećanja pokajne tuge, nespojivi sa prazničnim slavljem u čast tako radosnog događaja kao što je Vaskrsenje Gospoda našeg Isusa Hrista iz mrtvih. Evo tog pravila:
„Od Bogonosnih Otaca naših, kanonski nam je predato da ne preklanjamo kolena u nedeljne dane, odajući time čast Vaskrsenju Hristovom. Stoga, da ne ostanemo u neznanju kako se to ima držati, mi vernima jasno pokazujemo da od subotu posle večernjeg ulaska sveštenika u oltar, prema utvrđenom običaju, niko ne preklanja kolena do sledeće večeri, u nedelju, kada se posle večernjeg ulaska opet kolena preklanjaju, i na taj način uznose molitve Gospodu. Jer smatrajući noć posle subote pretečom Vaskrsenja Spasitelja našeg, od tada duhovno započinjemo pesme, i praznovanje iz mraka u svetlost prenosimo, te tako svu ovu noć i dan slavimo Vaskrsenje“.
U ovom pravilu posebno je karakterističan izraz: „da ne ostanemo u neznanju“. Očigledno, sveti Bogonosni Oci naši pitanje preklanjanja ili nepreklanjanja kolena u nedeljni dan nisu smatrali nebitnim ili nevažnim, kako to danas nažalost mnogi misle, kada ignorišu ovo pravilo: Oci su pak držali da je neophodno da posebnim kanonskim propisom sasvim tačno ukažu od kog trenutka bogosluženja je preklanjanje kolena nedopustivo i kada je ponovo dopušteno. Shodno ovom pravilu preklanjanje kolena se ukida od takozvanog „večernjeg vhoda“ na večernju u subotu, do večernjeg vhoda na večernju u nedelju. Eto zbog čega nema ničeg čudnog u tome što se na večernju u prvi dan Duhova, mada on uvek pada u nedelju, čitaju tri molitve svetog Vasilija Velikog uz preklanjanje kolena. Ove molitve se i čitaju upravo posle večernjeg vhoda na večernju, što je potpuno u saglasnosti sa zahtevom gore izloženog 90. pravila Šestog Vaseljenskog sabora.
Sveti Petar, arhiepiskop Aleksandrijski i mučenik, koji je postradao za Hrista 311. godine i čija su pravila uključena među opšteobavezna za sve verujuće, pa se nalaze u „Knjizi Pravila“ zajedno sa drugim kanonima Svetih Otaca, u svome 15. pravilu, objašnjavajući zašto hrišćani poste u sredu i petak, u zaključku kaže:
„Nedelju pak provodimo kao dan radosti, jer je u taj dan vaskrsao, a predano nam je da ne treba toga dana ni kolena preklanjati“.
Veliki vaseljenski učitelj i svetitelj Vasilije, arhiepiskop Kesarije Kapadokijske, koji je živeo u IV veku i čija su 92 kanona, koja su oduvek imala poseban autoritet i uvažavanje u Crkvi, takođe uključena u Knjigu Pravila, u svome 91. pravilu, uzetom iz 27. glave njegove knjige „O Duhu Svetome“ posvećene Amfilohiju, veoma duboko i može se reći iscrpno objašnjava značenje ukidanja preklanjanja kolena u dane kada praznujemo Vaskrsenje Hristovo. Evo u celini njegovog duboko poučnog objašnjenja ovog drevnog crkvenog običaja:
„Mi stojimo kad čitamo molitve u jedini dan subote (to jest u nedelju), ali uzrok tome ne znamo svi; jer ne stojimo za vreme molitve na dan spomena vaskrsenja samo zato što smo vaskrsli sa Hristom, što moramo težiti ka onome što je gore (na nebu), i što se u dan vaskrsenja sećamo darovane nam blagodati, nego i stoga što ovaj dan predstavlja sliku veka koji očekujemo. I radi toga, pošto je to početak dana, nije ga Mojsije nazvao prvim[4], nego jednim[5]. I bi veče, kaže, i bijutro, dan jedan (Post. 1,5), kao da se taj jedini (dan) mnogo puta vrti u krug. Na taj način ovaj jedan, a ujedno i osmi – koji je zaista i jedan i pravi osmi, i koga spominje Psalmopojac u pojedinim natpisima psalama – sobom pokazuje stanje koje će nastupiti posle ovoga veka: dan kome nikada neće biti kraja, nikada večeri, za kojim drugi neće slediti, koji će svagda trajati, vek koji nikada neće ostariti. Crkva dakle osnovano uči svoje učenike da u onaj dan molitve treba da se uznose stojeći, kako bismo se svagda sećali života koji se nikada neće završiti i revnosno nastojali na putu ka onome prelazu [prestavljenju]. Ali i sva Pedesetnica je podsećanje na Vaskrsenje koje se očekuje u budućem veku. Jer onaj jedan i prvi dan, sedam puta usedmostručen, čini sedam sedmica svete Pedesetnice. Počinjući od prvoga (dana sedmice), istim se i završava, prešavši pedeset puta kroz jednake delove. Na ovaj način pokazuje se slika eona, kako započinje svoje kružno kretanje od onih istih znakova na kojima se i završava. Ako nas crkvene ustanove uče da u one dane izaberemo upravo stajanje za vreme molitve, time nas očito podsećaju da svoju misao moramo preneti od sadašnjega na buduće. Prilikom svakog sagibanja kolena i ustajanja mi tim činom pokazujemo da smo, oboreni grehom, pali na zemlju, i da smo samo čovekoljubljem Tvorca ponovo pozvani na nebo. Uostalom, nedostajalo bi mi vremena kada bih razmatrao sve nenapisane tajne Crkvene“.
Treba dobro da razmotrimo ovu crkvenu odredbu kako bismo shvatili koliko najdubljeg smisla i pouke ona sadrži – što danas mnogi neće da iskoriste, jer više vole sopstveno mudrovanje od glasa svete Crkve. Opšte opadanje religiozne i crkvene svesti u naše dane dovelo je do toga da su savremeni hrišćani u većini nekako prestali da nedelju doživljavaju kao dan radosti, kao Pashu, koji praznujemo svake sedmice, pa zato i ne osećaju kakav nesklad, kakvu disharmoniju radosnim pesmama toga dana predstavlja preklanjanje kolena.
 
* * *
 
3. Pitanje (Kada davati prosfore?): Primetio sam da u raznim parohijama postoje različita pravila u vezi sa davanjem prosfora za pominjanje: u nekim parohijama one se mogu dati samo pre Liturgije, to jest pre i za vreme proskomidije; u drugima se mogu dati i za vreme Liturgije, do početka pevanja Heruvimske pesme; u trećima se prosfore daju i posle Heruvimske pesme. Postoje li po tom pitanju nekakva pravila?
Odgovor: Naravno, ispravno je da se prosfore za pominjanje, za zdravlje živih i za upokojene, daju samo za vreme obavljanja proskomidije, kada sveštenik koji služi vadi iz njih častice, čitajući pominjanja. Oni koji daju prosfore tek po okončanju proskomidije, u vreme kada je počela Liturgija oglašenih, stvaraju teškoće svešteniku, posebno ako služi sam, jer da bi izvadio častice on treba da ode od Prestola pred kojim služi do Žrtvenika, usled čega može da dođe do nereda na bogosluženju, posebno ako je takvih prosfora mnogo. A davati prosfore posle Heruvimske pesme – kada je Veliki vhod završen i Sveti Darovi, pripremljeni za pretvaranje, već preneti sa Žrtvenika na Presto – to treba smatrati za sasvim nedopustivo. Pominjanje živih i umrlih sa vađenjem častica posle Velikog vhoda (a isto tako i čuvanje ovih častica do sledeće Liturgije) ni u kom slučaju ne treba da se dopušta jer takav postupak nema opravdanje u drevnohrišćanskoj praksi i protivan je postojećem Tipiku Pravoslavne Crkve.[6]
 
* * *
 
4. Pitanje (Kada se u Velikom postu dopušta upotreba ribe, ulja i vina?):
 
Odgovor: Ulje, koje se u bogoslužbenim knjigama naziva „jelejem“, prema Tipiku Pravoslavne Crkve tokom Velikog posta upotrebljava se samo subotom i nedeljom, kao i u praznične dane 24. februara (Prvo i drugo obretenje glave svetog Jovana Krstitelja) i 9. marta (Četrdeset mučenika Sevastijskih), na dan čitanja Velikog kanona (Četvrtak pete sedmice posta) i na Veliki četvrtak u Strasnoj sedmici. Tih dana se uz jelej razrešava i vino. „Ribu se tokom čitave svete Četrdesetnice – kaže Tipik – nikako ne usuđujemo da jedemo, osim na praznik Blagovesti Presvete Bogorodice (ako ne padne u Strasnu sedmicu) i na Cvetnu nedelju“, to jest praznik Ulaska Gospodnjeg u Jerusalim. Na Lazarevu subotu dozvoljeno je da se jede ikra, ali ne riba. Ako Blagovesti padnu u Strasnu sedmicu, dopušta se upotreba ulja i vina, a ribe ne.
 
* * *
 
5. Pitanje (Litija za osvećenje pashi i kuliča): Odakle je uzet (tj. iz koje bogoslužbene knjige) izlazak iz crkve u litiji posle pashalne službe, na osvećenje pashi i kuliča[7], i da li je to u datom trenutku prihvatljivo?
 
Odgovor: Crkvenim Tipikom nije ustanovljena nikakva „litija“ u pravom smislu te reči radi osvećenja pashi i kuliča. Ali pošto je po kanonskim pravilima strogo zabranjeno da se u hram unose vaskršnja jela, ona treba da se postave „izvan crkve ili u priprati“, pa zato sveštenik nužno mora da izađe iz hrama u pripratu ili napolje kako bi ih osveštao. U Cvetnom Triodu, kao i u Trebniku, nalaze se dve molitve za osvećenje vaskršnjih jela: „Molitva kojom se blagosiljaju jela od mesa u svetu i veliku nedelju Pashe“ i „Molitva kojom se blagosiljaju sir i jaja“. Karakteristično je uputstvo koje se daje u Triodu pre tih molitava: „Neka se zna i to, da pravoslavni hrišćani meso u crkvu ne donose, nego kod jereja kući“. Uopšte, naša Crkva ne pridaje nikakvo svešteno značenje „pashama“ i „kuličima“. Oni se na Vaskrs ne osvećuju zato što im se pripisuje nekakvo svetotajinsko ili simvoličko značenje, nego prosto kao znak blagoslova koji Crkva daje verujućima za uzimanje mrsne hrane posle posta.
O tome jasno govori primedba koja u Triodu prati pomenute molitve: „Neka znano bude da ovo meso i beli mrs koji se donose, nisu ni pasha ni agnec, kako neki govore i prihvataju, i time se, kao svetinjom, sa svakom pobožnošću pričešćuju, već običan prinos, koji se ne žrtvuje Bogu, nego se onima koji posle posta počinju da jedu meso i sir, ta hrana blagosilja molitvama dobijenim od jereja. A Pasha je Sam Hristos: On je Jagnje Koje uzima grehe sveta, na oltaru u Beskrvnoj Žrtvi, u Prečistim Tajnama Časnog Tela i Životvorne Svoje Krvi – (Agnec) koji se od jereja Bogu i Ocu prinosi, i ko se Njime dostojno pričešćuje, taj jede istinsku Pashu“.
Odatle se vidi da se naša Crkva neblagonaklono odnosi prema tome što se pashalna jela nazivaju – „pashama“, kako je to kod nas postalo uobičajeno.
Pasha naša Hristos, žrtvova se za nas – uči sveti apostol Pavle (1.Kor. 5,7). Stoga, kako se dalje govori u pomenutoj primedbi, pashalna jela ne treba da se unose u crkvu, pod pretnjom kazne, u skladu sa 3. pravilom svetih Apostola: „Radi toga drugi prinosi, koji nisu Pasha, nisu dostojni da se u crkvu unose, nego se izvan crkve ili u priprati molitvom blagosiljaju, prema trećem pravilu svetih apostola, koji govore: Ako neki episkop, ili prezviter, protivu ustanove Gospodnje o žrtvi, prinese ka oltaru drugo nešto, kao med ili mleko, ili umesto vina pripravljeni siker, ili ptice, ili kakve životinje, ili voća protivno ustanovi, osim u svoje vreme novog žita ili grožđa, neka se svrgne; nije dozvoljeno donositi k Žrtveniku ništa drugo osim ulja za kandila i tamjana u vreme Božanskog prinosa (Liturgije)'“.
Sa ovim pashalnim jelima – „kuličima“ i „pashama“ – ne treba mešati „artos“, koji ima sasvim posebno značenje. „Artos“, što u prevodu sa grčkog jezika znači „hleb“, osveštava se prema drevnom apostolskom običaju. Pristupajući trpezi sveti apostoli su imali običaj da ostave upražnjeno mesto na kome je sa njima sedeo Gospod Isus Hristos, a na stolu kod tog mesta polagali su, kao za Njega, deo hleba. Svaki put ustajući od trpeze i uznoseći blagodarenje Bogu, oni su podizali taj deo sa rečima: „Hristos Voskrese“. Ovaj običaj se svešteno čuvao u hrišćanskoj Crkvi i posle je našao izraz u naročitom „poretku (uznošenja) panagije“, koji se obavlja u monaškim obiteljima, a svuda u dane praznovanja svete Pashe – u osvećenju, lomljenju i deljenju „artosa“.
Artos treba da podseća verne na nevidljivo prisustvo Vaskrslog Gospoda. Ujedno, on nas podseća da je Gospod Isus Hristos krsnom smrću i vaskrsenjem postao za nas istinski hleb života, kako je On Sam učio o Sebi (Jn. 6,35). U svetlu subotu artos se lomi i daje za jelo verujućima. U molitvi se pri tome traži „da se svi koji jedu od njega udostoje telesnog i duševnog blagoslova i zdravlja“.
Obični „kuliči“ i „pashe“ nemaju takvo značenje. Preterano posvećivanje pažnje njima, posebno kada njihova priprema ide na uštrb posećivanju strasnih bogosluženja Strasne sedmice, ne može da ne bude za osudu. Krajem XVI veka patrijarh Antiohijski Joakim, za vreme svog boravka u Južnoruskoj mitropoliji, smatrao je čak za neophodno da podvrgne osudi preterano uvažavanje koje je prema tim pashalnim jelima gajio narod juga Rusije. Nešto kasnije i Konstantinopoljski patrijarh Jeremija, koji se lično bavio iskorenjivanjem različitih nepravilnosti u Južnoruskoj mitropoliji, okružnom poslanicom je propisao da treba „smatrati za proste, a ne za svete, pashalne hlebove“, to jest „kuliče“, koji se u Južnoj Rusiji obično nazivaju „pashama“. Oni se osveštavaju i krope svetom vodom, kao i sve što je namenjeno za upotrebu, ali bez bilo kakvog naročitog simvoličkog ili tajanstvenog značenja, povezanog sa praznikom Vaskrsa. Nije određeno da se radi njihovog osveštavanja organizuju „litije“.
 
* * *
 
6. Pitanje (Sveštenik Anglikanske crkve u oltaru): Da li je zakonito pustiti sveštenika Anglikanske crkve da u svojoj punoj odeždi u oltaru prisustvuje savršavanju vaskršnje Liturgije, i da li je normalna pojava kada mu naši, pravoslavni, prilaze po blagoslov?
 
Odgovor: Potpuno je nezakonito. Prema kanonima, ulazak u oltar zabranjen je čak i pravoslavnim hrišćanima koji nemaju čin sveštenoslužitelja; tim pre, nedopustiv je ulazak u oltar lica koja ne pripadaju Pravoslavnoj Crkvi.
 
* * *
 
7. Pitanje (Pravila za nošenje ikona i drugih svetinja na litiji): Treba li parohijani da se pridržavaju određenih pravila za vreme litije: na primer, da li je dopustivo da sveto Jevanđelje nosi žena, u nedostatku muškaraca, ili da mlad čovek nosi prestoni krst; između parohijana je nastao spor jer neki tvrde da prestoni krst treba da nosi samo stariji čovek. Postoje li nekakva pravila po tom pitanju?
 
Odgovor: Crkveni Tipik o tome ništa ne govori i strogo određena pravila u vezi sa tim ne postoje. Postoji samo običaj po kome Jevanđelje, svete ikone i druge svetinje, sveštenik radi nošenja za vreme litije daje najpobožnijim i najzaslužnijim parohijanima, besprekornima po životu, onima koji su parohiji najaktivniji, počev od starešine crkvene opštine.
 
* * *
 
8. Pitanje (Odbijanje epitimije): Jedna sestra je zbog neposlušnosti dobila epitimiju: da čita po dva psalma dnevno tokom Velikog posta; posle nedelju dana vratila je Psaltir i odbila da ispunjava ovo poslušanje. Kako postupati dalje? Pri tome, ova sestra je duhovna kći.
 
Odgovor: Treba razjasniti da li je njoj, zbog uslova u kojima živi, zaista bilo nemoguće da ispuni datu epitimiju. Ako je pak sa njene strane u pitanju obična lenjost, onda zbog neispunjavanja date epitimije podleže još strožoj epitimiji, a u slučaju tvrdoglave neposlušnosti čak i crkvenim zabranama, uključujući tu i privremeno odlučenje od pričešća, dok se ne smiri. Uopšte, kakva je to duhovna kći, ako ne priznaje duhovni autoritet svog duhovnika?
 
* * *
 
9. Pitanje (Da li pričešćivati parohijane koji su došli na pola Liturgije, a da prethodno nisu bili ni na svenoćnom bdeniju?): Da li treba pričešćivati parohijane koji su, nakon upozorenja, na dan pričešća došli na pola Liturgije (a na svenoćnom bdeniju nisu ni bili), ili im uopšte ne treba dopuštati da se pričeste?
 
Odgovor: Protiv takve lakomislenosti onih koji pristupaju velikoj Svetoj Tajni Tela i Krvi Gospodnje treba se boriti najodlučnijim merama. Poslednjih godina, naročito posle Drugog svetskog rata, crkvena disciplina je znatno oslabila, pa su mnogi navikli da odveć smelo pristupaju pričešću Svetim Hristovim Tajnama, bez ikakve, ili gotovo bez ikakve pripreme, da dolaze u crkvu kada je Liturgija već počela i da od sveštenika traže da ih ispoveda za vreme Liturgije. To je apsolutno nedopustivo. Prema crkvenim pravilima oni koji žele da se pričeste Svetim Hristovim Tajnama treba tokom čitave sedmice svakodnevno da posećuju jutarnja i večernja bogosluženja, da drže duhovni i telesni post, te da uveče, uoči dana pričešća, ispovede svoje grehe pred duhovnikom i dobiju razrešenje za njih. Naravno, u današnjim uslovima ovo malo ko može da ispuni, ali ipak, duhovnik treba da zahteva redovno posećivanje bogosluženja makar u najkraćem periodu, a u svakom slučaju – prisustvo u hramu na večernjem bogosluženju uoči pričešća i ispovest veče uoči pričešća. Samo u krajnje izuzetnim i opravdanim situacijama mogu se praviti izuzeci. Ispovedati za vreme služenja Božanstvene liturgije sasvim je nedopustivo, jer je Božanstvena liturgija – opšta, zajednička služba, u kojoj svi treba da učestvuju „jednim ustima i jednim srcem“, i ništa ne treba da im odvlači pažnju od tog najvažnijeg sveštenodejstva u našoj Crkvi. Ispovest se na Liturgiji može obaviti samo u zaista izuzetnom slučaju, kada je u pitanju opravdani razlog, i to jedino za vreme pevanja „pričasnog stiha“.
 
* * *
 
10. Pitanje (Da li je dozvoljeno pričešćivati one koji ne žive u crkvenom braku?): Da li se onima koji ne žive u crkvenom braku može dopustiti da pristupe Svetoj Čaši? Ja znam da se takvima obično ne dopušta, ali ovde je slučaj da muž nikako ne želi crkveni brak i protivi mu se, a žena, naprotiv, i sebe i decu želi da vaspitava hrišćanski.
 
Odgovor: Pravoslavne hrišćane, koji su pravoslavni po rođenju, ali uporno ne žele da osveštaju svoju telesnu zajednicu sa licem drugog pola crkvenom Svetom Tajnom braka, ne treba ni u kom slučaju puštati da se pričeste Svetim Hristovim Tajnama, kako se ne bi pričešćivali „sebi na sud ili osudu“.
Za pravoslavne hrišćane zakonit je samo brak koji je zaključen u crkvi i osveštan crkvenim venčanjem. Svaki druti oblik telesne zajednice za pravoslavne hrišćane ne predstavlja ništa drugo do grehovnu, bludnu vezu zbog koje, prema kanonima, podležu odlučenju od pričešća Svetim Hristovim Tajnama, na periode različite dužine, u zavisnosti od karakteristika i stepena greha.
 
* * *
 
11. Pitanje (Mogu li se kod nas pričešćivati oni koji na službe odlazeu drugu crkvu?): Šta da se radi sa ljudima koji se pričešćuju u crkvi naše jurisdikcije, a na ostale službe odlaze u crkvu američke jurisdikcije?
 
Odgovor: Treba ih posavetovati i objasniti im nedoslednost njihovog ponašanja.
 
* * *
 
12. Pitanje (Šta se može kropiti bogojavljenskom vodom?): Šta da se radi kada sa bogojavljenskom vodom dođeš da osveštaš stan pravoslavnoj domaćici, pa, na njenu molbu to učiniš i sa drugim prostorijama, nevoljno dospeš u sobu bezbožnika, koji se ismevaju nad religijom?
 
Odgovor: Bogojavljenskom vodom, kako se o tome govori u primedbi uz čin osvećenja vode na Bogojavljenje (vidi januarski minej), može se kropiti sve, čak i „ono što je pod našim nogama“. Ako domaćica moli da vodom pokropite sve sobe u njenom stanu, onda njenu molbu treba da ispunite nezavisno od toga ko u pomenutim prostorijama živi.
 
* * *
 
13. Pitanje (Kakva se hrana može jesti za vreme postova i u posne dane?): Koja je hrana dozvoljena, a koja je zabranjen u vreme Petrovskog, Uspenskog i Božićnog posta, kao i u druge posne dane?
 
Odgovor: U vreme svih postova i posnih dana zabranjena je upotreba takozvane „mrsne hrane“ to jest mesa u svim oblicima, mleka, sira i svih mlečnih proizvoda, kao i jaja. Dozvoljena je upotreba samo hrane biljnog porekla, kao one koja najmanje raspaljuje krv, a samo u neke, Tipikom određene dane, dopušta se upotreba vina i ulja (tj. masnoće biljnog porekla), kao i ribe. Shvatanje koje je danas rašireno među mirjanima, da se riba u postu tobože uvek može jesti, nije pravilno, jer protivreči našem crkvenom tipiku. Isto tako Sveti Oci su strogo razobličavali one koji su u postovima upotrebljavali posnu hranu, ali biranu i posebno ukusnu, odnosno one koji su se odavali prejedanju. Istinski post, po učenju Crkve, sastoji se u podvigu svestranog uzdržanja, stoga zaista posti samo onaj ko ne samo jede posnu hranu, uzdržavajući se od mrsne, nego i jede malo.
Tipik Petrovskog, ili Apostolskog posta je sledeći: sredom i petkom se treba uzdržavati od ribe, vina i ulja, i „suho jesti“ posle večernja u deveti čas (to jest u tri sata popodne); ponedeljkom, utorkom i četvrtkom dozvoljava se upotreba vina i ulja[8]; subotom i nedeljom, kao i u dane spomena velikih svetih ili hramovnog praznika dopuštena je upotreba ribe.
Slično je i pravilo za Božićni post. U sredu i petak tokom Božićnog posta Tipikom je zabranjena upotreba ribe, vina i ulja, i određeno je „suhojedenje“ posle večernja.[9] Ostalim danima zabranjena je samo riba. Ali upotreba ribe dopušta se subotom i nedeljom, a takođe na praznik Vavedenje Presvete Bogorodice, na hramovne praznike i u dane velikih svetih, kao na primer 16,25. i 30. novembra, 4, 5,6,9, 17. i 20. decembra, ako ovi dani padnu u ponedeljak, utorak ili četvrtak. A ako padnu u sredu i petak, razrešava se samo vino i ulje. Od 18. do 24. decembra „ako je i subota i nedelja, ne razrešavamo ribu“. Poslednjeg dana Božićnog posta, to jest na Badnji dan, ne jede se ništa do kraja večernja ili Božanstvene liturgije, koja se toga dana često spaja sa večernjem i prema Tipiku se završava kasno, tek uveče. Prema blagočestivom običaju toga dana se ne jede ništa „do zvezde“, a uveče jedu „sočivo“, ili drugu skromnu hranu. Bukvalno „sočivo“ označava suva zrna pšenice, graška, sočiva i ječma, što se jede natopljeno vodom, sa medom ili bez njega.[10] Ali toga dana ni u kom slučaju nije dozvoljeno da se jede riba, kako je kod nas ponegde praktikovano, naročito u jugozapadnim krajevima, pod uticajem katolicizma.
Uspenski post je stroži nego Apostolski i Božićni. Sredom i petkom je propisano suhojedenje, ponedeljkom, utorkom i četvrtkom kuvana hrana, ali bez ulja, a samo subotom i nedeljom dozvoljena je upotreba vina i ulja. Riba se jede samo na praznik Preobraženja Gospodnjeg.
Posni dani su i sledeći, kada se posti strogo, bez ulja i vina (osim ako padnu u subotu ili nedelju, kada se razrešava na ulje i vino): Krstovdan (5. januar), Usekovanje glave svetog Jovana Krstitelja (29. avgust) i Vozdviženje Časnog Krsta (14. septembar).[11]
Sreda i petak su posni dani tokom čitave godine, i tim danima upotreba mrsne hrane se ne dopušta, izuzev takozvanih „trapavih sedmica“, kada se post sredom i petkom ukida. To se događa između Božića i Bogojavljenja, iza nedelje o Mitaru i Fariseju, tokom Sirne sedmice, Svetle sedmice (od Vaskrsa do Tomine nedelje) i Duhovske sedmice (od Duhova do nedelje Svih Svetih).
Post sredom ustanovljen je u spomen na Judino predavanje Gospoda Isusa Hrista na smrt, a petkom – u spomen na sama Njegova stradanja i krsnu smrt. Ovaj post je ustanovljen još u prva vremena hrišćanstva, za života svetih Apostola, jer njegovo držanje propisuje 69. Apostolsko pravilo, koje glasi: „Ako neki episkop, ili prezviter, ili đakon, ili ipođakon, ili čtec, ili pojac, ne bude postio u svetu Četrdesetnicu pred Pashom, ili sredu, ili petak, neka bude svrgnut; osim ako nije bio sprečen telesnom nemoći; a ako je laik (svetovnjak), neka bude odlučen“.
Sredom i petkom posti se na vodi preko cele godine, sem izuzetaka kada je u te dane post razrešen.
 
* * *
 
14. Pitanje (Ko je ustanovio pravila o postovima?): Ko je ustanovio pravila o postovima?
 
Odgovor: Ustanovili su ih sveti apostoli i njihovi naslednici – Apostolski muževi i Sveti Oci, na crkvenim Saborima, Vaseljenskim i Pomesnim, čija je pravila prihvatila čitava Crkva.
 
15. Pitanje (Šta je to „trapava sedmica“?): Šta je to „trapava sedmica“?
 
Odgovor: To je sedmica tokom koje se „razrešava“, to jest ukida post sredom i petkom, odnosno može da se jede mrsna hrana (vidi odgovor na 13. pitanje).
 
* * *
 
16. Pitanje (Zašto kod pravoslavnih Veliki post traje sedam sedmica, a kod katolika 40 dana?): Zašto kod pravoslavnih Veliki post traje sedam sedmica, a kod katolika 40 dana?
 
Odgovor: Veliki post u pravom smislu te reči, kao vreme pokajanja, i kod nas traje samo 40 dana, usled čega se u bogoslužbenim knjigama i naziva „svetom Četrdesetnicom“. Ali njemu su pridodata još dva praznika: Lazareva Subota i Ulazak Gospodnji u Jerusalim, kao i Strasna sedmica, pa se zato dobija ukupno sedam nedelja.
 
* * *
 
17. Pitanje (Kada su prisutna dva protojereja, ko treba da služi prvi, a ko drugi?): U parohiju, u kojoj je nastojatelj protojerej, dolazi drugi protojerej, koji želi da uzme učešća u bogosluženju. Ko od njih treba da služi prvi, a ko drugi?
 
Odgovor: Prilikom sabornog služenja obično predstojava onaj ko je stariji po rukopoloženju, ili ko ima više crkveno odličje (nagradu, to jest nabedrenik, kamilavku, naprsni krst itd), ili ko je ranije nagrađen (ukoliko nose iste nagrade).
Ali nastojatelj prilikom sabornog bogosluženja uvek ima prednost u odnosu na one koji su mu ravni po činu ili po nagradi, čak i ako u bogosluženju učestvuju oni koji su stariji od njega po rukopoloženju.
Episkop u svojoj eparhiji, nastojatelj manastira u svome manastiru i nastojatelj parohije u svojoj parohiji uvek služe prvi, ako sa njima žele da služe oni koji su im ravni po činu, čak i ako bi bili stariji po hirotoniji.
 
* * *
 
18. Pitanje (Kakav značaj prilikom sklapanja braka imaju „stari svat“i „starosvatica“?): Kakav značaj prilikom sklapanja braka imaju „stari svat“ i „starosvatica“?
 
Odgovor: Crkvena pravila zahtevaju da se brak sklopi u prisustvu svedoka, koji činjenicu sklapanja braka potvrđuju svojim potpisima u matičnoj knjizi. Ovih svedoka treba da bude najmanje dvoje. O takozvanom „starom svatu“ i „starosvatici“ crkvena pravila ne govore ništa. Toje prosto narodni običaj koji je, kao i mnogi drugi narodni običaji, kod nas povezan sa zaključenjem braka.
 
* * *
 
19. Pitanje (Šta je označavalo krštenje Jovanovo u Jordanu?): Ne jednom u Jevanđelju nailazimo na to da su sveti Jovan Preteča, Gospod Isus Hristos i učenici Njegovi krstili narod. Mnogi pravoslavni hrišćani shvataju da se rečju „Krst“ („krštenje“) označava jedna od Svetih Tajni Crkve, prilikom čijeg se savršavanja čovek (dete ili odrasli) uvodi u krilo Crkve Hristove. Zato mi se odavno nameće pitanje: ako je Krst postao najveća svetinja i simvol tek posle krštenja svetog Jovana Krstitelja, pa čak i posle njegove zemaljske smrti, šta je onda označavalo krštenje Jovanovo u Jordanu i u čemu je bio smisao tog krštenja?
 
Odgovor: Treba znati da su se reči „krstiti“ i „krštenje“ pojavile tek u crkvenoslovenskom jeziku, na koji je Jevanđelje prevedeno sa grčkog u IX veku. U grčkom izvorniku upotrebljena je reč „baptizo“, koja bukvalno znači „pogružavam u vodu“. Da bi preneli ovu grčku reč na crkvenoslovenski, prevodioci Svetog Pisma pronašli su novu slovensku reč „krstiti“. Uz ovakvo objašnjenje i sama Vaša nedoumica otpada.
 
* * *
 
20. Pitanje (Kakva je razlika između krštenja Jovanovog i Hristovog?): Kakva se razlika može uočiti između krštenja Jovanovog i krštenja Hristovog – i suštinski i po formi?
 
Odgovor: Vi očigledno hoćete da pitate u čemu je razlika između krštenja Jovanovog i hrišćanskog krštenja?
Smisao Jovanovog krštenja, kao onoga koje je imalo tek pripremni značaj, dobro je objašnjen u knjizi Dela apostolskih: Jovan je krstio krštenjem pokajanja, govoreći narodu da veruju u Onoga Koji dolazi za njim, to jest u Hrista Isusa (Dap. 19,4). Cilj tog krštenja bio je da pripremi ljude za veru u „Onoga Koji dolazi za njim“, to jest u Hrista. Ovo nije bilo pravo blagodatno krštenje, nego samo pogruženje u vodu, kao izraz toga da onaj ko se pogružava želi očišćenje od grehova, kao što voda očišćuje od telesne nečistote. A hrišćansko krštenje je stvarno, blagodatno očišćenje grešnika od svih njegovih grehova – umiranje za grehovni život i rađanje za novi, blagodatni život u Hristu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Odatle ruski naziv za kuma „vosprijemnik“ „onaj ko prihvata“.
  2. Kumstvo u prvom ili drugom stepenu duhovnog srodstva predstavlja bračnu smetnju. Episkop Nikodim Milaš ovo pravilo tumači na sledeći način: „Kanonski se dakle zabranjuje u duhovnom srodstvu brak između kuma i kumčeta (prvi stepen) i brak između kuma i obudovljene matere kumčeta (drugi stepen). Vremenom su na osnovu ovog pravila, da je duhovno srodstvo važnije od srodstva po krvi, razvijene bile, uz crkveno, i u građanskom grčkom zakonodavstvu bračne smetnje u duhovnom srodstvu do onih granica do kojih je brak bio zabranjen u srodstvu po krvi, naime do sedmog stepena. Ali pošto se ni u ovom trulskom, ni u drugom kom opštecrkvenom pravilu ne spominje osim drugog stepena nikakav dalji stepen duhovnoga srodstva u kome bi brak bio zabranjen, to je i zabrana ili dozvola brakova u daljim stepenima prepuštena odnosnim zakonodavstvima pomesnih crkava i mudrosti nadležnih episkopa“ (Pravila Pravoslavne Crkve sa tumačenjima. 1, 536-537).
  3. Izraz „Preklanjanje kolena“ označava pre svega činjenje velikih, tzv. zemnih poklona (ili „metanija“). Preklanjanjem kolena mi pred Bogom izražavamo naše smirenje, pokornost i predanost Njegovoj volji.
  4. U starom srpskom prevodu Knjige Postanja stoji upravo „dan prvi“ (Đura Daničić, izdanje Svetog Arhijerejskog Sinoda SPC).
  5. Ovako stoji u novom srpskom prevodu (episkop Atanasije Jevtić, izdanje manastira Tvrdoš, Trebinje 2004).
  6. Ruk. d. s. p. 1886, 52; 1887, 51; 1893, 39; C. V. 1887, 5; 1897,1; C. Ved. 1896, 18.
  7. Pripremanje za Vaskrs „pashe“ (vaskršnje poslastice od svežeg sira) i „kuliča“ (vaskršnjeg kolača) predstavlja čisto ruski običaj.
  8. Monasima je pak na ulje i vino razrešeno utorkom i četvrtkom, a na vodi poste ponedeljkom, sredom i petkom.
  9. Prethodna napomena važi i ovde.
  10. U Rusiji se pod „sočivom“ podrazumeva još i varivo od graška, boba i povrća. Kod nas se za Badnje veče obično sprema pasulj na vodi.
  11. Kod Rusa je na ova tri praznika dopuštena upotreba povrća i ulja.

Jedan komentar

  1. Pitanje hitno:
    Da li devojka sme da se pricesti ako je dobila menstruaciju?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *