ПИТАЊА И ОДГОВОРИ О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ И БРИЗИ ЗА ДУШУ

 

ПИТАЊА И ОДГОВОРИ
О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ
И БРИЗИ ЗА ДУШУ

 

 
Колико кумова треба да буде на крштењу?
Када се у цркви преклањају колена?
Када давати просфоре?
Када се у Великом посту допушта употреба рибе, уља и вина?
Литија за освећење пасхи и кулича
Свештеник Англиканске цркве у олтару
Правила за ношење икона и других светиња на литији
Одбијање епитимије
Да ли причешћивати парохијане који су дошли на пола Литургије,
а да претходно нису били ни на свеноћном бденију?

Да ли је дозвољено причешћивати оне који не живе у црквеном браку?
Могу ли се код нас причешћивати они који на службе одлазе у другу цркву?
Шта се може кропити богојављенском водом?
Каква се храна може јести за време постова и у посне дане?
Ко је установио правила о постовима?
Шта је то “трапава седмица”?
Зашто код православних Велики пост траје седам седмица, а код католика 40 дана?
Када су присутна два протојереја, ко треба да служи први, а ко други?
Какав значај приликом склапања брака имају “стари сват”и “старосватица”?
Шта је означавало крштење Јованово у Јордану?
Каква је разлика између крштења Јовановог и Христовог?
 


 
1. Питање (Колико кумова треба да буде на крштењу?): Мој син је рођен у Словенији (Југославија), земљи која је искључиво католичка. Случајно сам сазнао да се у околини Марибора налази српска војна јединица и да при њој постоји православни свештеник. Потражио сам га и замолио да крсти мог сина, на шта је он радо пристао. Пре но што ће ми издати сведочанство о крштењу питао ме је за име и презиме кума. Ја сам написао имена оба кума и од њега добио поуку која ме је збунила: на крштењу треба да буде један кум, а ми Руси смо прихватили католички обичај и имамо два кума. Пре много година (1926. или 1927, не сећам се тачно) причао сам о том случају покојном Архиепископу Аполинарију, који је, на моје изненађење, потврдио да је српски свештеник био у праву. Нажалост, наш разговор је био прекинут, и ја до данас нисам успео да добијем разјашњење овог питања. Мислим да би оно било корисно не само мени, него и многим другима.
Какви су обичаји у Грчкој, Румунској, Бугарској и другим православним Црквама?
 
Одговор: Установа кумова, или сведока вере онога ко се крштава, обавезних да га поучавају правилима хришћанског живота, постоји од првог века хришћанске ере. Како сведоче прва писмена спомињања кумова, која потичу из другог века, кумови су у раним вековима хришћанства најчешће били ђакони, ђаконисе, отшелници, девственици, и уопште лица која су се посветила служењу Цркви, јер су такви били способни да поучавају крштене истинама хришћанске вере и морала. Према сведочанству “Апостолскихустанова” (3,16), у првим вековима хришћанства мушкарцу је обично кумовао један ђакон, а жени једна ђакониса. Од тог доба се у хришћанској Цркви и установио обичај по коме је на крштењу тражен само један кум истог пола као и крштени: мушкарцу је кум био мушкарац, а жени – жена. Према захтеву Кормиларије (50,2) крштенога “приликом изласка из спасоносне бање, треба да прихвати[1] један верујући човек”.
У древној Руској Цркви до XIV века на крштењу је био само један кум, а тек од XIV века настаје обичај да се позивају два кума – мушкарац и жена. Овај обичај Руске Цркве временом је добио право грађанства не само силом чврсто устаљене праксе, него и на основу каснијих указа Светог Синода, мада у принципу и до данас као неопходан остаје само један кум, за кога се два пута обавља мољење на сугубој јектенији “за милост, живот, мир, здравље, спасење и опроштај његових грехова”, и то након читања Јеванђеља и на крају “чина омивања у осми дан”.
Само по себи је јасно да кум на крштењу може да буде само лице православног вероисповедања, које при томе добро познаје макар основне истине хришћанске вере и морала, као и суштину Свете Тајне Крштења, а исто тако и суштину завета које даје за крштеног и које је кум дужан да пренесе и објасни крштеном када буде довољно зрео. Услед тога кумови не могу да буду: а) малолетници (кум не може да буде млађи од 15 година, а кума од 13), б) потпуне незналице у питањима вере, в) лица која живе неморалним животом, Г) расколници и д) иноверни.
У крајњој линији, када је немогуће да се пронађе православни кум, крштење може да се обави и без кума, као посебног лица, кога у том случају може да замени сам свештеник који обавља крштење, или појац, или њихове супруге, у зависности од пола крштеног. Кумство “у одсуству” које се у пракси допушта, нема канонског основа, јер је по црквеном чину крштења кум обавезан да присуствује самом савршавању Свете Тајне, да даје одређене одговоре у име онога ко се крштава, да за њега чита Символ вере и да иде са њим у круг око крстионице, свечано прихватајући одговорност пред Богом и Црквом за то да његово кумче буде истински хришћанин.
Неопходно је само имати на уму да родитељи ни у ком случају не могу бити кумови својој деци: у супротном би сам брак родитеља требало да буде раскинут, према 53. правилу Шестог Васељенског сабора, јер кумство ствара духовно сродство, које Црква у овом правилу сматра за “важније од свезе по телу”.[2]
 
* * *
 
2. Питање (Када се у цркви преклањају колена?): Пре две године био сам у Детроиту и приметио сам да за време Литургије нико не клечи. Објаснили су ми да је настојатељ парохије рекао како се недељом колена не преклањају, зато што је то посебно свечани дан – спомен Светлог Христовог Васкрсења. Да ли је то тако? Први дан Духова увек пада у недељу и код нас се сваки пут чита молитва за коју свештеник тражи да се слуша клечећи на коленима.
 
Одговор: Нажалост, у данашње време заиста мало ко зна црквена правила која се тичу преклањања колена[3], и то да се недељом, у дане великих Господњих празника и током читаве Педесетнице (од Васкрса до Духова), колена не преклањају. О овом укидању преклањања колена говори читав низ црквеноканонских правила. Тако 20. правило Првог Васељенског сабора каже:
“Пошто има неких који преклањају колена у дан Господњи и у дане Педесетнице, то, да би у свакој области све једнако било, свети Сабор установљује, да се у те дане имају стојећи приносити молитве Богу”.
Шести Васељенски сабор је у своме 90. правилу нашао за потребно да још једном одлучно потврди ову забрану преклања колена недељом, при чему је забрану засновао на “одавању части~Васкрсењу Христовом”, показујући да су поклони, као израз осећања покајне туге, неспојиви са празничним слављем у част тако радосног догађаја као што је Васкрсење Господа нашег Исуса Христа из мртвих. Ево тог правила:
“Од Богоносних Отаца наших, канонски нам је предато да не преклањамо колена у недељне дане, одајући тиме част Васкрсењу Христовом. Стога, да не останемо у незнању како се то има држати, ми вернима јасно показујемо да од суботу после вечерњег уласка свештеника у олтар, према утврђеном обичају, нико не преклања колена до следеће вечери, у недељу, када се после вечерњег уласка опет колена преклањају, и на тај начин узносе молитве Господу. Јер сматрајући ноћ после суботе претечом Васкрсења Спаситеља нашег, од тада духовно започињемо песме, и празновање из мрака у светлост преносимо, те тако сву ову ноћ и дан славимо Васкрсење”.
У овом правилу посебно је карактеристичан израз: “да не останемо у незнању”. Очигледно, свети Богоносни Оци наши питање преклањања или непреклањања колена у недељни дан нису сматрали небитним или неважним, како то данас нажалост многи мисле, када игноришу ово правило: Оци су пак држали да је неопходно да посебним канонским прописом сасвим тачно укажу од ког тренутка богослужења је преклањање колена недопустиво и када је поново допуштено. Сходно овом правилу преклањање колена се укида од такозваног “вечерњег входа” на вечерњу у суботу, до вечерњег входа на вечерњу у недељу. Ето због чега нема ничег чудног у томе што се на вечерњу у први дан Духова, мада он увек пада у недељу, читају три молитве светог Василија Великог уз преклањање колена. Ове молитве се и читају управо после вечерњег входа на вечерњу, што је потпуно у сагласности са захтевом горе изложеног 90. правила Шестог Васељенског сабора.
Свети Петар, архиепископ Александријски и мученик, који је пострадао за Христа 311. године и чија су правила укључена међу општеобавезна за све верујуће, па се налазе у “Књизи Правила” заједно са другим канонима Светих Отаца, у своме 15. правилу, објашњавајући зашто хришћани посте у среду и петак, у закључку каже:
“Недељу пак проводимо као дан радости, јер је у тај дан васкрсао, а предано нам је да не треба тога дана ни колена преклањати”.
Велики васељенски учитељ и светитељ Василије, архиепископ Кесарије Кападокијске, који је живео у IV веку и чија су 92 канона, која су одувек имала посебан ауторитет и уважавање у Цркви, такође укључена у Књигу Правила, у своме 91. правилу, узетом из 27. главе његове књиге “О Духу Светоме” посвећене Амфилохију, веома дубоко и може се рећи исцрпно објашњава значење укидања преклањања колена у дане када празнујемо Васкрсење Христово. Ево у целини његовог дубоко поучног објашњења овог древног црквеног обичаја:
“Ми стојимо кад читамо молитве у једини дан суботе (то јест у недељу), али узрок томе не знамо сви; јер не стојимо за време молитве на дан спомена васкрсења само зато што смо васкрсли са Христом, што морамо тежити ка ономе што је горе (на небу), и што се у дан васкрсења сећамо дароване нам благодати, него и стога што овај дан представља слику века који очекујемо. И ради тога, пошто је то почетак дана, није га Мојсије назвао првим[4], него једним[5]. И би вече, каже, и бијутро, дан један (Пост. 1,5), као да се тај једини (дан) много пута врти у круг. На тај начин овај један, а уједно и осми – који је заиста и један и прави осми, и кога спомиње Псалмопојац у појединим натписима псалама – собом показује стање које ће наступити после овога века: дан коме никада неће бити краја, никада вечери, за којим други неће следити, који ће свагда трајати, век који никада неће остарити. Црква дакле основано учи своје ученике да у онај дан молитве треба да се узносе стојећи, како бисмо се свагда сећали живота који се никада неће завршити и ревносно настојали на путу ка ономе прелазу [престављењу]. Али и сва Педесетница је подсећање на Васкрсење које се очекује у будућем веку. Јер онај један и први дан, седам пута уседмостручен, чини седам седмица свете Педесетнице. Почињући од првога (дана седмице), истим се и завршава, прешавши педесет пута кроз једнаке делове. На овај начин показује се слика еона, како започиње своје кружно кретање од оних истих знакова на којима се и завршава. Ако нас црквене установе уче да у оне дане изаберемо управо стајање за време молитве, тиме нас очито подсећају да своју мисао морамо пренети од садашњега на будуће. Приликом сваког сагибања колена и устајања ми тим чином показујемо да смо, оборени грехом, пали на земљу, и да смо само човекољубљем Творца поново позвани на небо. Уосталом, недостајало би ми времена када бих разматрао све ненаписане тајне Црквене”.
Треба добро да размотримо ову црквену одредбу како бисмо схватили колико најдубљег смисла и поуке она садржи – што данас многи неће да искористе, јер више воле сопствено мудровање од гласа свете Цркве. Опште опадање религиозне и црквене свести у наше дане довело је до тога да су савремени хришћани у већини некако престали да недељу доживљавају као дан радости, као Пасху, који празнујемо сваке седмице, па зато и не осећају какав несклад, какву дисхармонију радосним песмама тога дана представља преклањање колена.
 
* * *
 
3. Питање (Када давати просфоре?): Приметио сам да у разним парохијама постоје различита правила у вези са давањем просфора за помињање: у неким парохијама оне се могу дати само пре Литургије, то јест пре и за време проскомидије; у другима се могу дати и за време Литургије, до почетка певања Херувимске песме; у трећима се просфоре дају и после Херувимске песме. Постоје ли по том питању некаква правила?
Одговор: Наравно, исправно је да се просфоре за помињање, за здравље живих и за упокојене, дају само за време обављања проскомидије, када свештеник који служи вади из њих частице, читајући помињања. Они који дају просфоре тек по окончању проскомидије, у време када је почела Литургија оглашених, стварају тешкоће свештенику, посебно ако служи сам, јер да би извадио частице он треба да оде од Престола пред којим служи до Жртвеника, услед чега може да дође до нереда на богослужењу, посебно ако је таквих просфора много. А давати просфоре после Херувимске песме – када је Велики вход завршен и Свети Дарови, припремљени за претварање, већ пренети са Жртвеника на Престо – то треба сматрати за сасвим недопустиво. Помињање живих и умрлих са вађењем частица после Великог входа (а исто тако и чување ових частица до следеће Литургије) ни у ком случају не треба да се допушта јер такав поступак нема оправдање у древнохришћанској пракси и противан је постојећем Типику Православне Цркве.[6]
 
* * *
 
4. Питање (Када се у Великом посту допушта употреба рибе, уља и вина?):
 
Одговор: Уље, које се у богослужбеним књигама назива “јелејем”, према Типику Православне Цркве током Великог поста употребљава се само суботом и недељом, као и у празничне дане 24. фебруара (Прво и друго обретење главе светог Јована Крститеља) и 9. марта (Четрдесет мученика Севастијских), на дан читања Великог канона (Четвртак пете седмице поста) и на Велики четвртак у Страсној седмици. Тих дана се уз јелеј разрешава и вино. “Рибу се током читаве свете Четрдесетнице – каже Типик – никако не усуђујемо да једемо, осим на празник Благовести Пресвете Богородице (ако не падне у Страсну седмицу) и на Цветну недељу”, то јест празник Уласка Господњег у Јерусалим. На Лазареву суботу дозвољено је да се једе икра, али не риба. Ако Благовести падну у Страсну седмицу, допушта се употреба уља и вина, а рибе не.
 
* * *
 
5. Питање (Литија за освећење пасхи и кулича): Одакле је узет (тј. из које богослужбене књиге) излазак из цркве у литији после пасхалне службе, на освећење пасхи и кулича[7], и да ли је то у датом тренутку прихватљиво?
 
Одговор: Црквеним Типиком није установљена никаква “литија” у правом смислу те речи ради освећења пасхи и кулича. Али пошто је по канонским правилима строго забрањено да се у храм уносе васкршња јела, она треба да се поставе “изван цркве или у припрати”, па зато свештеник нужно мора да изађе из храма у припрату или напоље како би их освештао. У Цветном Триоду, као и у Требнику, налазе се две молитве за освећење васкршњих јела: “Молитва којом се благосиљају јела од меса у свету и велику недељу Пасхе” и “Молитва којом се благосиљају сир и јаја”. Карактеристично је упутство које се даје у Триоду пре тих молитава: “Нека се зна и то, да православни хришћани месо у цркву не доносе, него код јереја кући”. Уопште, наша Црква не придаје никакво свештено значење “пасхама” и “куличима”. Они се на Васкрс не освећују зато што им се приписује некакво светотајинско или символичко значење, него просто као знак благослова који Црква даје верујућима за узимање мрсне хране после поста.
О томе јасно говори примедба која у Триоду прати поменуте молитве: “Нека знано буде да ово месо и бели мрс који се доносе, нису ни пасха ни агнец, како неки говоре и прихватају, и тиме се, као светињом, са сваком побожношћу причешћују, већ обичан принос, који се не жртвује Богу, него се онима који после поста почињу да једу месо и сир, та храна благосиља молитвама добијеним од јереја. А Пасха је Сам Христос: Он је Јагње Које узима грехе света, на олтару у Бескрвној Жртви, у Пречистим Тајнама Часног Тела и Животворне Своје Крви – (Агнец) који се од јереја Богу и Оцу приноси, и ко се Њиме достојно причешћује, тај једе истинску Пасху”.
Одатле се види да се наша Црква неблагонаклоно односи према томе што се пасхална јела називају – “пасхама”, како је то код нас постало уобичајено.
Пасха наша Христос, жртвова се за нас – учи свети апостол Павле (1.Кор. 5,7). Стога, како се даље говори у поменутој примедби, пасхална јела не треба да се уносе у цркву, под претњом казне, у складу са 3. правилом светих Апостола: “Ради тога други приноси, који нису Пасха, нису достојни да се у цркву уносе, него се изван цркве или у припрати молитвом благосиљају, према трећем правилу светих апостола, који говоре: Ако неки епископ, или презвитер, противу установе Господње о жртви, принесе ка олтару друго нешто, као мед или млеко, или уместо вина приправљени сикер, или птице, или какве животиње, или воћа противно установи, осим у своје време новог жита или грожђа, нека се свргне; није дозвољено доносити к Жртвенику ништа друго осим уља за кандила и тамјана у време Божанског приноса (Литургије)'”.
Са овим пасхалним јелима – “куличима” и “пасхама” – не треба мешати “артос”, који има сасвим посебно значење. “Артос”, што у преводу са грчког језика значи “хлеб”, освештава се према древном апостолском обичају. Приступајући трпези свети апостоли су имали обичај да оставе упражњено место на коме је са њима седео Господ Исус Христос, а на столу код тог места полагали су, као за Њега, део хлеба. Сваки пут устајући од трпезе и узносећи благодарење Богу, они су подизали тај део са речима: “Христос Воскресе”. Овај обичај се свештено чувао у хришћанској Цркви и после је нашао израз у нарочитом “поретку (узношења) панагије”, који се обавља у монашким обитељима, а свуда у дане празновања свете Пасхе – у освећењу, ломљењу и дељењу “артоса”.
Артос треба да подсећа верне на невидљиво присуство Васкрслог Господа. Уједно, он нас подсећа да је Господ Исус Христос крсном смрћу и васкрсењем постао за нас истински хлеб живота, како је Он Сам учио о Себи (Јн. 6,35). У светлу суботу артос се ломи и даје за јело верујућима. У молитви се при томе тражи “да се сви који једу од њега удостоје телесног и душевног благослова и здравља”.
Обични “куличи” и “пасхе” немају такво значење. Претерано посвећивање пажње њима, посебно када њихова припрема иде на уштрб посећивању страсних богослужења Страсне седмице, не може да не буде за осуду. Крајем XVI века патријарх Антиохијски Јоаким, за време свог боравка у Јужноруској митрополији, сматрао је чак за неопходно да подвргне осуди претерано уважавање које је према тим пасхалним јелима гајио народ југа Русије. Нешто касније и Константинопољски патријарх Јеремија, који се лично бавио искорењивањем различитих неправилности у Јужноруској митрополији, окружном посланицом је прописао да треба “сматрати за просте, а не за свете, пасхалне хлебове”, то јест “куличе”, који се у Јужној Русији обично називају “пасхама”. Они се освештавају и кропе светом водом, као и све што је намењено за употребу, али без било каквог нарочитог символичког или тајанственог значења, повезаног са празником Васкрса. Није одређено да се ради њиховог освештавања организују “литије”.
 
* * *
 
6. Питање (Свештеник Англиканске цркве у олтару): Да ли је законито пустити свештеника Англиканске цркве да у својој пуној одежди у олтару присуствује савршавању васкршње Литургије, и да ли је нормална појава када му наши, православни, прилазе по благослов?
 
Одговор: Потпуно је незаконито. Према канонима, улазак у олтар забрањен је чак и православним хришћанима који немају чин свештенослужитеља; тим пре, недопустив је улазак у олтар лица која не припадају Православној Цркви.
 
* * *
 
7. Питање (Правила за ношење икона и других светиња на литији): Треба ли парохијани да се придржавају одређених правила за време литије: на пример, да ли је допустиво да свето Јеванђеље носи жена, у недостатку мушкараца, или да млад човек носи престони крст; између парохијана је настао спор јер неки тврде да престони крст треба да носи само старији човек. Постоје ли некаква правила по том питању?
 
Одговор: Црквени Типик о томе ништа не говори и строго одређена правила у вези са тим не постоје. Постоји само обичај по коме Јеванђеље, свете иконе и друге светиње, свештеник ради ношења за време литије даје најпобожнијим и најзаслужнијим парохијанима, беспрекорнима по животу, онима који су парохији најактивнији, почев од старешине црквене општине.
 
* * *
 
8. Питање (Одбијање епитимије): Једна сестра је због непослушности добила епитимију: да чита по два псалма дневно током Великог поста; после недељу дана вратила је Псалтир и одбила да испуњава ово послушање. Како поступати даље? При томе, ова сестра је духовна кћи.
 
Одговор: Треба разјаснити да ли је њој, због услова у којима живи, заиста било немогуће да испуни дату епитимију. Ако је пак са њене стране у питању обична лењост, онда због неиспуњавања дате епитимије подлеже још строжој епитимији, а у случају тврдоглаве непослушности чак и црквеним забранама, укључујући ту и привремено одлучење од причешћа, док се не смири. Уопште, каква је то духовна кћи, ако не признаје духовни ауторитет свог духовника?
 
* * *
 
9. Питање (Да ли причешћивати парохијане који су дошли на пола Литургије, а да претходно нису били ни на свеноћном бденију?): Да ли треба причешћивати парохијане који су, након упозорења, на дан причешћа дошли на пола Литургије (а на свеноћном бденију нису ни били), или им уопште не треба допуштати да се причесте?
 
Одговор: Против такве лакомислености оних који приступају великој Светој Тајни Тела и Крви Господње треба се борити најодлучнијим мерама. Последњих година, нарочито после Другог светског рата, црквена дисциплина је знатно ослабила, па су многи навикли да одвећ смело приступају причешћу Светим Христовим Тајнама, без икакве, или готово без икакве припреме, да долазе у цркву када је Литургија већ почела и да од свештеника траже да их исповеда за време Литургије. То је апсолутно недопустиво. Према црквеним правилима они који желе да се причесте Светим Христовим Тајнама треба током читаве седмице свакодневно да посећују јутарња и вечерња богослужења, да држе духовни и телесни пост, те да увече, уочи дана причешћа, исповеде своје грехе пред духовником и добију разрешење за њих. Наравно, у данашњим условима ово мало ко може да испуни, али ипак, духовник треба да захтева редовно посећивање богослужења макар у најкраћем периоду, а у сваком случају – присуство у храму на вечерњем богослужењу уочи причешћа и исповест вече уочи причешћа. Само у крајње изузетним и оправданим ситуацијама могу се правити изузеци. Исповедати за време служења Божанствене литургије сасвим је недопустиво, јер је Божанствена литургија – општа, заједничка служба, у којој сви треба да учествују “једним устима и једним срцем”, и ништа не треба да им одвлачи пажњу од тог најважнијег свештенодејства у нашој Цркви. Исповест се на Литургији може обавити само у заиста изузетном случају, када је у питању оправдани разлог, и то једино за време певања “причасног стиха”.
 
* * *
 
10. Питање (Да ли је дозвољено причешћивати оне који не живе у црквеном браку?): Да ли се онима који не живе у црквеном браку може допустити да приступе Светој Чаши? Ја знам да се таквима обично не допушта, али овде је случај да муж никако не жели црквени брак и противи му се, а жена, напротив, и себе и децу жели да васпитава хришћански.
 
Одговор: Православне хришћане, који су православни по рођењу, али упорно не желе да освештају своју телесну заједницу са лицем другог пола црквеном Светом Тајном брака, не треба ни у ком случају пуштати да се причесте Светим Христовим Тајнама, како се не би причешћивали “себи на суд или осуду”.
За православне хришћане законит је само брак који је закључен у цркви и освештан црквеним венчањем. Сваки друти облик телесне заједнице за православне хришћане не представља ништа друго до греховну, блудну везу због које, према канонима, подлежу одлучењу од причешћа Светим Христовим Тајнама, на периоде различите дужине, у зависности од карактеристика и степена греха.
 
* * *
 
11. Питање (Могу ли се код нас причешћивати они који на службе одлазеу другу цркву?): Шта да се ради са људима који се причешћују у цркви наше јурисдикције, а на остале службе одлазе у цркву америчке јурисдикције?
 
Одговор: Треба их посаветовати и објаснити им недоследност њиховог понашања.
 
* * *
 
12. Питање (Шта се може кропити богојављенском водом?): Шта да се ради када са богојављенском водом дођеш да освешташ стан православној домаћици, па, на њену молбу то учиниш и са другим просторијама, невољно доспеш у собу безбожника, који се исмевају над религијом?
 
Одговор: Богојављенском водом, како се о томе говори у примедби уз чин освећења воде на Богојављење (види јануарски минеј), може се кропити све, чак и “оно што је под нашим ногама”. Ако домаћица моли да водом покропите све собе у њеном стану, онда њену молбу треба да испуните независно од тога ко у поменутим просторијама живи.
 
* * *
 
13. Питање (Каква се храна може јести за време постова и у посне дане?): Која је храна дозвољена, а која је забрањен у време Петровског, Успенског и Божићног поста, као и у друге посне дане?
 
Одговор: У време свих постова и посних дана забрањена је употреба такозване “мрсне хране” то јест меса у свим облицима, млека, сира и свих млечних производа, као и јаја. Дозвољена је употреба само хране биљног порекла, као оне која најмање распаљује крв, а само у неке, Типиком одређене дане, допушта се употреба вина и уља (тј. масноће биљног порекла), као и рибе. Схватање које је данас раширено међу мирјанима, да се риба у посту тобоже увек може јести, није правилно, јер противречи нашем црквеном типику. Исто тако Свети Оци су строго разобличавали оне који су у постовима употребљавали посну храну, али бирану и посебно укусну, односно оне који су се одавали преједању. Истински пост, по учењу Цркве, састоји се у подвигу свестраног уздржања, стога заиста пости само онај ко не само једе посну храну, уздржавајући се од мрсне, него и једе мало.
Типик Петровског, или Апостолског поста је следећи: средом и петком се треба уздржавати од рибе, вина и уља, и “сухо јести” после вечерња у девети час (то јест у три сата поподне); понедељком, уторком и четвртком дозвољава се употреба вина и уља[8]; суботом и недељом, као и у дане спомена великих светих или храмовног празника допуштена је употреба рибе.
Слично је и правило за Божићни пост. У среду и петак током Божићног поста Типиком је забрањена употреба рибе, вина и уља, и одређено је “сухоједење” после вечерња.[9] Осталим данима забрањена је само риба. Али употреба рибе допушта се суботом и недељом, а такође на празник Ваведење Пресвете Богородице, на храмовне празнике и у дане великих светих, као на пример 16,25. и 30. новембра, 4, 5,6,9, 17. и 20. децембра, ако ови дани падну у понедељак, уторак или четвртак. А ако падну у среду и петак, разрешава се само вино и уље. Од 18. до 24. децембра “ако је и субота и недеља, не разрешавамо рибу”. Последњег дана Божићног поста, то јест на Бадњи дан, не једе се ништа до краја вечерња или Божанствене литургије, која се тога дана често спаја са вечерњем и према Типику се завршава касно, тек увече. Према благочестивом обичају тога дана се не једе ништа “до звезде”, а увече једу “сочиво”, или другу скромну храну. Буквално “сочиво” означава сува зрна пшенице, грашка, сочива и јечма, што се једе натопљено водом, са медом или без њега.[10] Али тога дана ни у ком случају није дозвољено да се једе риба, како је код нас понегде практиковано, нарочито у југозападним крајевима, под утицајем католицизма.
Успенски пост је строжи него Апостолски и Божићни. Средом и петком је прописано сухоједење, понедељком, уторком и четвртком кувана храна, али без уља, а само суботом и недељом дозвољена је употреба вина и уља. Риба се једе само на празник Преображења Господњег.
Посни дани су и следећи, када се пости строго, без уља и вина (осим ако падну у суботу или недељу, када се разрешава на уље и вино): Крстовдан (5. јануар), Усековање главе светог Јована Крститеља (29. август) и Воздвижење Часног Крста (14. септембар).[11]
Среда и петак су посни дани током читаве године, и тим данима употреба мрсне хране се не допушта, изузев такозваних “трапавих седмица”, када се пост средом и петком укида. То се догађа између Божића и Богојављења, иза недеље о Митару и Фарисеју, током Сирне седмице, Светле седмице (од Васкрса до Томине недеље) и Духовске седмице (од Духова до недеље Свих Светих).
Пост средом установљен је у спомен на Јудино предавање Господа Исуса Христа на смрт, а петком – у спомен на сама Његова страдања и крсну смрт. Овај пост је установљен још у прва времена хришћанства, за живота светих Апостола, јер његово држање прописује 69. Апостолско правило, које гласи: “Ако неки епископ, или презвитер, или ђакон, или ипођакон, или чтец, или појац, не буде постио у свету Четрдесетницу пред Пасхом, или среду, или петак, нека буде свргнут; осим ако није био спречен телесном немоћи; а ако је лаик (световњак), нека буде одлучен”.
Средом и петком пости се на води преко целе године, сем изузетака када је у те дане пост разрешен.
 
* * *
 
14. Питање (Ко је установио правила о постовима?): Ко је установио правила о постовима?
 
Одговор: Установили су их свети апостоли и њихови наследници – Апостолски мужеви и Свети Оци, на црквеним Саборима, Васељенским и Помесним, чија је правила прихватила читава Црква.
 
15. Питање (Шта је то “трапава седмица”?): Шта је то “трапава седмица”?
 
Одговор: То је седмица током које се “разрешава”, то јест укида пост средом и петком, односно може да се једе мрсна храна (види одговор на 13. питање).
 
* * *
 
16. Питање (Зашто код православних Велики пост траје седам седмица, а код католика 40 дана?): Зашто код православних Велики пост траје седам седмица, а код католика 40 дана?
 
Одговор: Велики пост у правом смислу те речи, као време покајања, и код нас траје само 40 дана, услед чега се у богослужбеним књигама и назива “светом Четрдесетницом”. Али њему су придодата још два празника: Лазарева Субота и Улазак Господњи у Јерусалим, као и Страсна седмица, па се зато добија укупно седам недеља.
 
* * *
 
17. Питање (Када су присутна два протојереја, ко треба да служи први, а ко други?): У парохију, у којој је настојатељ протојереј, долази други протојереј, који жели да узме учешћа у богослужењу. Ко од њих треба да служи први, а ко други?
 
Одговор: Приликом саборног служења обично предстојава онај ко је старији по рукоположењу, или ко има више црквено одличје (награду, то јест набедреник, камилавку, напрсни крст итд), или ко је раније награђен (уколико носе исте награде).
Али настојатељ приликом саборног богослужења увек има предност у односу на оне који су му равни по чину или по награди, чак и ако у богослужењу учествују они који су старији од њега по рукоположењу.
Епископ у својој епархији, настојатељ манастира у своме манастиру и настојатељ парохије у својој парохији увек служе први, ако са њима желе да служе они који су им равни по чину, чак и ако би били старији по хиротонији.
 
* * *
 
18. Питање (Какав значај приликом склапања брака имају “стари сват”и “старосватица”?): Какав значај приликом склапања брака имају “стари сват” и “старосватица”?
 
Одговор: Црквена правила захтевају да се брак склопи у присуству сведока, који чињеницу склапања брака потврђују својим потписима у матичној књизи. Ових сведока треба да буде најмање двоје. О такозваном “старом свату” и “старосватици” црквена правила не говоре ништа. Тоје просто народни обичај који је, као и многи други народни обичаји, код нас повезан са закључењем брака.
 
* * *
 
19. Питање (Шта је означавало крштење Јованово у Јордану?): Не једном у Јеванђељу наилазимо на то да су свети Јован Претеча, Господ Исус Христос и ученици Његови крстили народ. Многи православни хришћани схватају да се речју “Крст” (“крштење”) означава једна од Светих Тајни Цркве, приликом чијег се савршавања човек (дете или одрасли) уводи у крило Цркве Христове. Зато ми се одавно намеће питање: ако је Крст постао највећа светиња и символ тек после крштења светог Јована Крститеља, па чак и после његове земаљске смрти, шта је онда означавало крштење Јованово у Јордану и у чему је био смисао тог крштења?
 
Одговор: Треба знати да су се речи “крстити” и “крштење” појавиле тек у црквенословенском језику, на који је Јеванђеље преведено са грчког у IX веку. У грчком изворнику употребљена је реч “баптизо”, која буквално значи “погружавам у воду”. Да би пренели ову грчку реч на црквенословенски, преводиоци Светог Писма пронашли су нову словенску реч “крстити”. Уз овакво објашњење и сама Ваша недоумица отпада.
 
* * *
 
20. Питање (Каква је разлика између крштења Јовановог и Христовог?): Каква се разлика може уочити између крштења Јовановог и крштења Христовог – и суштински и по форми?
 
Одговор: Ви очигледно хоћете да питате у чему је разлика између крштења Јовановог и хришћанског крштења?
Смисао Јовановог крштења, као онога које је имало тек припремни значај, добро је објашњен у књизи Дела апостолских: Јован је крстио крштењем покајања, говорећи народу да верују у Онога Који долази за њим, то јест у Христа Исуса (Дап. 19,4). Циљ тог крштења био је да припреми људе за веру у “Онога Који долази за њим”, то јест у Христа. Ово није било право благодатно крштење, него само погружење у воду, као израз тога да онај ко се погружава жели очишћење од грехова, као што вода очишћује од телесне нечистоте. А хришћанско крштење је стварно, благодатно очишћење грешника од свих његових грехова – умирање за греховни живот и рађање за нови, благодатни живот у Христу.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Одатле руски назив за кума “воспријемник” “онај ко прихвата”.
  2. Кумство у првом или другом степену духовног сродства представља брачну сметњу. Епископ Никодим Милаш ово правило тумачи на следећи начин: “Канонски се дакле забрањује у духовном сродству брак између кума и кумчета (први степен) и брак између кума и обудовљене матере кумчета (други степен). Временом су на основу овог правила, да је духовно сродство важније од сродства по крви, развијене биле, уз црквено, и у грађанском грчком законодавству брачне сметње у духовном сродству до оних граница до којих је брак био забрањен у сродству по крви, наиме до седмог степена. Али пошто се ни у овом трулском, ни у другом ком општецрквеном правилу не спомиње осим другог степена никакав даљи степен духовнога сродства у коме би брак био забрањен, то је и забрана или дозвола бракова у даљим степенима препуштена односним законодавствима помесних цркава и мудрости надлежних епископа” (Правила Православне Цркве са тумачењима. 1, 536-537).
  3. Израз “Преклањање колена” означава пре свега чињење великих, тзв. земних поклона (или “метанија”). Преклањањем колена ми пред Богом изражавамо наше смирење, покорност и преданост Његовој вољи.
  4. У старом српском преводу Књиге Постања стоји управо “дан први” (Ђура Даничић, издање Светог Архијерејског Синода СПЦ).
  5. Овако стоји у новом српском преводу (епископ Атанасије Јевтић, издање манастира Тврдош, Требиње 2004).
  6. Рук. д. с. п. 1886, 52; 1887, 51; 1893, 39; Ц. В. 1887, 5; 1897,1; Ц. Вед. 1896, 18.
  7. Припремање за Васкрс “пасхе” (васкршње посластице од свежег сира) и “кулича” (васкршњег колача) представља чисто руски обичај.
  8. Монасима је пак на уље и вино разрешено уторком и четвртком, а на води посте понедељком, средом и петком.
  9. Претходна напомена важи и овде.
  10. У Русији се под “сочивом” подразумева још и вариво од грашка, боба и поврћа. Код нас се за Бадње вече обично спрема пасуљ на води.
  11. Код Руса је на ова три празника допуштена употреба поврћа и уља.

One Comment

  1. Pitanje hitno:
    Da li devojka sme da se pricesti ako je dobila menstruaciju?