NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » PITANJA I ODGOVORI O CRKVENOJ POBOŽNOSTI I BRIZI ZA DUŠU

PITANJA I ODGOVORI O CRKVENOJ POBOŽNOSTI I BRIZI ZA DUŠU

 

PITANJA I ODGOVORI
O CRKVENOJ POBOŽNOSTI
I BRIZI ZA DUŠU

 

 
SAVREMENOST I DUHOVNI ŽIVOT[1] – ARHIEPISKOP AVERKIJE (TAUŠEV)
 
Uvod u asketiku – Suština i značaj asketizma
Nevidljiva borba i naše vreme
Jevanđelska ljubav i savremeni moral
 


 
I
Uvod u asketiku
Suština i značaj asketizma
 
Šta je to „asketizam“? Ko je to „asketa“? Mnogi savremeni hrišćani, koji žive u svetu, čuli su za reči „asketa“ i „asketizam“, ali je sasvim malo onih koji imaju ispravnu predstavu o značenju ovih reči i o tome šta one izražavaju. Kod savremenih ljudi, koji sebe smatraju za hrišćane ali ne žive po duhu Crkve, kod ljudi kojima su crkvenost i duhovni život strani i koji su se potpuno predali rasejanom svetskom životu, ove dve reči obično izazivaju nekakvo sujeverno zgražavanje.
Pod „asketizmom“ se u savremenom svetskom društvu obično podrazumeva nešto prilično mračno, gotovo zloslutno, nešto beskrajno daleko od „normalnog“ ljudskog života. Mnogi asketizam doživljavaju kao nekakav fanatizam, mučenje samoga sebe – nešto poput hodanja bosim nogama po užarenom uglju ili vešanja za rebro, čime se, izazivajući sveopšte divljenje, bave, na primer, hinduski jogini i fakiri.
Takvo izopačeno i jednostrano shvatanje asketizma u savremenom svetu samo pokazuje koliko su se savremeni hrišćani udaljili od pravilnog shvatanja jevanđelskog učenja, koliko su „posvetovnjačeni“ i koliko je njihovoj svesti tuđ postao istinski duhovni život, na koji naš Spasitelj, Gospod Isus Hristos, nije prizvao nekakve izabrane, izuzetne ličnosti, nego sve hrišćane uopšte.
U savremenom društvu nailazi se na još jedno shvatanje izraza „asketa“ i „asketizam“ – shvatanje koje je bliže istini, ali je ipak sasvim plitko i površno, i daleko od toga da iscrpljuje svu dubinu ovih pojmova, a osim toga, u osnovi je takođe nepravilno, kao odveć subjektivno i ono koje se dotiče samo jedne, manje bitne strane, dok zanemaruje ono najvažnije – samu suštinu ovih pojmova. Tako, na primer, za suvonjavog čoveka, bledog i ispijenog lica kažu: „on je izgleda pravi asketa“, a da uopšte i ne razmišljaju o tome zašto je on toliko mršav i zašto mu je lice bledo: da li zbog iznuđenog ili dobrovoljnog gladovanja, zbog slabog varenja hrane, ili zbog podviga uzdržanja koga se prihvatio i umerenosti u ishrani. Nije teško videti koliko je takav sud površan, jer on se dotiče samo čovekove spoljašnjosti, njegovog fizičkog izgleda, a prenebregava unutrašnji sadržaj, raspoloženje njegovog duha. Uobičajeno je da se pod „asketizmom“ podrazumeva takvo samoograničavanje i svođenje prirodnih ličnih potreba na minimum, a da se pri tome uopšte ne pomišlja na to radi čega i sa kakvim ciljem se ovo čini, ili se pak pogrešno misli da je takvo samoograničavanje samo po sebi cilj nekakvim čudacima koji se iz nepoznatog razloga dobrovoljno odriču onoga što za čovekovu telesnu prirodu predstavlja prirodno, pa stoga i zakonito zadovoljstvo i nasladu. Kako god bilo – u savremenom društvu nećemo naići na pravilno shvatanje asketizma. Uzrok tome je jedino činjenica da savremeno društvo ne živi duhovnim životom. Onome ko ne živi duhovnim životom, teško je da razume u čemu se sastoji suština i značaj asketizma. Ljudi koji žive po duhu ovoga sveta nikada neće shvatiti značenje asketizma, ma koliko im to tumačili, i o asketizmu će uvek imati iskrivljenu ili nepotpunu predstavu koja pati od jednostranosti.
Šta je to asketizam?
Asketizam je nešto što je toliko povezano sa duhovnim životom, da je duhovni život bez njega prosto nezamisliv. Asketizam je, da tako kažemo – glavno oruđe duhovnog života. On nikako nije cilj za sebe, nego tek sredstvo, ali pri tome ipak apsolutno neophodno sredstvo za napredak u duhovnom životu. U čemu se to sredstvo sastoji?
Duhovni život u čoveku porađa se verom u Boga i Njegovo Otkrivenje. Ali sama vera bez dela mrtva je (Jak. 2,26); jer mi smo, kako o tome svedoči apostol Pavle, sazdani u Hristu Isusu za dela dobra, koja Bog unapred pripremi da u njima hodimo (Ef. 2,10). Za napredovanje u duhovnom životu dobra dela su bezuslovno neophodna, jer ona dokazuju da kod nas postoji dobra volja, bez koje nema kretanja napred, a i sama, sa svoje strane, jačaju, razvijaju i produbljuju tu dobru volju. Dobra volja privlači blagodat Božiju, bez koje je potpun i odlučan uspeh u duhovnom životu nedostižan, usled duboke uprljanosti i povređenosti ljudske prirode grehom. Shodno tome, stremljenje ka činjenju dobrih dela predstavlja najneophodniji zadatak za svakoga ko želi da živi istinskim duhovnim životom. Sam Gospod Isus Hristos je jasno posvedočio: Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo Nebesko, no koji tvori volju Oca Mojega Koji je na nebesima (Mt. 7,21); a u Svojoj oproštajnoj besedi sa učenicima na Tajnoj Večeri odlučno je uslovio: Ako Me ljubite, zapovesti Moje držite (Jn. 14,15).
Dakle, čuvanje jevanđelskih zapovesti, ili činjenje dobrih dela, neophodan je osnov duhovnog života. Ko zanemaruje ispunjavanje zapovesti i ne čini dobra dela, daleko je od istinskog duhovnog života. Ipak, ispunjavanju zapovesti i činjenju dobrih protive se zle navike koje žive u nama i grehovna raspoloženja duše. Svaki put kada hoćemo da učinimo neko dobro delo, mi treba da savladamo i ugušimo u sebi ovu ili onu zlu naviku protivnu dobrom delu koje nameravamo da učinimo. Na taj način u duši se pojavljuje borba između dobrih stremljenja i zlih navika.
No, evo šta je opit još davno pokazao: što više i češće činimo dobra dela, to nam je lakše da savladamo grehovne navike. Usled češćeg činjenja dobrih dela zle navike slabe i više se ne suprotstavljaju tako jako našoj dobroj volji koja od dobrih dela, naprotiv, sve više jača. Odatle proizilazi jasan zaključak: ko želi uspeh u duhovnom životu, taj treba svojski da se primora da što češće i više čini dobra dela – da se stalno vežba u činjenju dobrih dela, to jest dela ljubavi prema Bogu i dela ljubavi prema bližnjima, odnosno takvih dela koja bi pokazivala da mi zaista stremimo ka tome da ljubimo Boga i bližnje istinskom jevanđelskom ljubavlju.
Upravo ovo stalno vežbanje u činjenju dobrih dela i nosi naziv „asketizam“, a onaj ko se vežba u činjenju dobrih dela i primorava sebe na njih naziva se „asketom“. Pošto je asketizam osnov duhovnog života i njegovo glavno oruđe, onda se i sama nauka o duhovnom životu obično naziva „asketikom“.
Sada je jasno koliko se istinska predstava o asketizmu razlikuje od lažne predstave koju o tom predmetu ima savremeni svet. U produžetku ćemo videti kakvo je poreklo te lažne i iskrivljene svetske predstave o asketizmu. Mi smo već rekli da se činjenju dobrih dela protive zle navike koje se korene u našoj duši i našem telu. Te zle navike treba gušiti u sebi i iskorenjivati ih, što ponekad biva veoma mučno i praćeno stradanjem; ova borba može da bude vrlo naporna i kada se, na ovaj ili onaj način, projavi spolja, čovek koji je ne shvata i ne razume duhovni život zaista ostaje u nedoumici čemu to, zašto „asketa“ muči sam sebe i namerno sam sebi pričinjava stradanja. Otuda lažna, iskrivljena predstava o asketizmu kao nekakvom fanatičnom varvarstvu ili samomučenju.
Međutim, „asketizmom“ se, kao što smo videli, naziva pre svega vežbanje u dobrim delima, povezano sa gušenjem zlih navika. Da je to tako, pokazuje već i samo filološko objašnjenje reči „asketizam“. Ova reč potiče od grčke reči „askisis“, kojoj je osnovno značenje „vežbanje“, zatim „određeni način života“, „zvanje“, „zanat“, „zanimanje“ i, na kraju, već kao sasvim udaljeno značenje – „podvižništvo“, „duhovni život“, „monaštvo“. Zato i reč „asketa“, koja potiče od grčke reči „askitis“, nikako ne označava nekakvog fanatika-mračnjaka koji, neznano zašto, muči sam sebe, kako misle mnogi svetski ljudi, nego joj je osnovno značenje – „borac“, što upravo ukazuje na tako karakterističnu analogiju, koju apostol Pavle navodi u svojoj prvoj poslanici Korinćanima (gl. 9, st. 24-27) – na sličnost između fizičkog i duhovnog vežbanja, radi postizanja željenog cilja: raspadljivog venca za fizičke borce, a neraspadljivog za duhovne. Dalje značenje reči „askitis“ je – „podvižnik“, „onaj ko se bavi bogomislijem“, „zatvornik“, „monah“.
Shodno tome, „asketizam“ nije ništa drugo do „duhovno vežbanje“, ili „duhovni trening“ – ako možemo da se tako izrazimo po analogiji sa fizičkim, telesnim treningom – koji je podvižnicima na duhovnom poprištu jednako neophodan kao telesni trening onima što se podvizavaju na poprištu fizičkih takmičenja.
U čemu se zapravo sastoji taj duhovni trening?
U tome da sebe stalno primoravamo na činjenje dobrih dela i na gušenje zlih navika i zlih težnji duše, koje se činjenju dobra protive. To nije lako – praćeno je teškim naporima, često i mučnom borbom, koju sveti Oci-podvižnici ne nazivaju uzalud samoraspinjanjem, prema rečima svetog apostola Pavla iz poslanice Galatima (5,24): A koji su Hristovi, raspeše telo sa strastima i željama. O teškoćama koje sa sobom nosi ta borba, jasno i upečatljivo govori sam veliki Apostol neznabožaca, pozivajući se na lični duhovni opit: Jer znam da dobro ne živi u meni, to jest, u telu mome; jer hteti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim. Jer dobro, što hoću, ne činim, nego zlo, što neću, ono činim. A kad činim ono što neću, već ne činim to ja, nego greh koji živi u meni. Nalazim, dakle, zakon: kada hoću dobro da činim, zlo mi je prisutno. Jer se radujem zakonu Božijemu po unutarnjem čoveku; ali vidim drugi zakon u udima svojim, koji se bori protiv zakona uma mojega, i porobljava me zakonom greha koji je u udima mojim. Ja jadni čovek! Ko će me izbaviti od tela smrti ove? Blagodarim Bogu kroz Isusa Hrista Gospoda našega. Tako, dakle, ja umom služim zakonu Božijem, a telom zakonu greha (Rim. 7,18-25). Ova večna podeljenost u čoveku potiče odatle, što je nekad zdrava ljudska priroda povređena grehom, koji je u nju uneo rastrojstvo i nesklad – to postojano protivljenje zakona greha koji se gnezdi u telu i izaziva neophodnu potrebu za asketizmom. Suština asketizma se i sastoji u tome da čovek postojano primorava sebe i da se tera da ne čini ono što bi hteo greh koji u nama živi, nego ono što zahteva zakon Božiji, zakon dobra. Bez toga, samo po sebi je jasno, ne može biti nikakvog uspeha u duhovnom životu. Asketa, to i jeste čovek koji sebe primorava da čini ono što pogoduje razvitku duhovnog života i da ne čini ništa što je tome protivno. Mi smo već videli da rastu i razvitku duhovnog života pogoduje činjenje dela ljubavi u odnosu na Boga i bližnje. Očigledno, smetnja duhovnom životu je sve ono što je protivno ljubavi prema Bogu i bližnjima, to jest činjenje dela suprotnih dobrima – zlih dela. Shodno tome, asketa će biti čovek koji sebe postojano primorava na činjenje dobrih dela i uzdržava se od zlih.
No, to još nije sve. Zadatak asketizma se time još nikako ne iscrpljuje. Onaj ko čini dobra dela i uzdržava se od zlih, još uvek nije potpuni asketa. Malo je ograničiti se samo na dela kao takva. Dobra dela nemaju silu i značaj sama po sebi, nego jedino kao dokaz i spoljašnji izraz dobrog raspoloženja i dobrih stremljenja duše – kao očigledna potvrda prisustva dobre volje u nama. Jer i farisej čini dobra dela, ali ona kod njega ne proističu iz dobrog raspoloženja duše, nego iz licemerja, to jest iz zlog raspoloženja, te prema tome ne svedoče o prisustvu dobre volje kod njega. Baš kao što su i zla dela zapravo zla, štetna i pogubna u onoj meri, u kojoj služe kao izraz i spoljašnja projava zlih stremljenja, zlih navika i zle volje duše. Ako nema zle volje – neće biti ni zlih dela. Dakle, nisu glavna dela, nego čovekovo unutrašnje raspoloženje, dobra ili zla volja njegove duše, dobro ili poročno stanje njegovog srca, od koga se prirodno rađaju i dobra ili zla dela. O tome jasno govori Sam Hristos Spasitelj: Jer iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud, krađe, lažna svedočenja, hule: i ovo je što pogani čoveka (Mt. 15,19-20).
Odatle je jasno da težište duhovnog života nije u delima kao takvim, nego u onim duševnim sklonostima, u onom unutrašnjem raspoloženju čovekovom, iz koga ta dela proističu. Stoga za istinskog asketu ni izbliza nije dovoljno samo da se uzdržava od zlih dela i da čini dobra: istinski asketa teži ka tome da iz svoje duše iskoreni i sama zla raspoloženja, zle navike, zlu volju, te da umesto njih u sebi zasadi i čvrsto ukoreni dobra raspoloženja, dobre navike i dobru volju. U tome se zapravo i sastoji glavni napor, to jest podvig istinskog askete, težak do krvavog znoja. Zle navike duše ne ustupaju lako svoje mesto dobrima: one se žestoko bore za svoju prevlast, za svoj dominantni položaj u čovekovoj duši. Navike, koje su se ukorenile kroz često zadovoljavanje, zadobijaju snagu sličnu prirodnim osobinama, svojstvima duše: one kao da su urođene. Ne kaže se uzalud da je „navika – druga priroda“. Poročne navike su za čoveka poput okova: one ga lišavaju prirodne slobode i kao da ga drže u ropstvu. A kada neko svoje poročne navike često zadovoljava, one sve više jačaju u njemu, pretvarajući takvoga čoveka u svog jadnog i bezvoljnog slugu. „Boj se zlih navika – kaže jedan od najvećih nastavnika asketizma, prepodobni Isak Sirijac – više nego demona“. I obratno, kada se neko bori protiv takvih navika, one u njemu sve više slabe, dok konačno sasvim ne utihnu. „Odlučna volja – veli episkop Ignjatije (Brjančaninov), naš domaći učitelj asketskog života – osenjena i ojačana blagodaću Hristovom, može da pobedi i najukorenjenije navike“ (t. 1, str. 381). „Navika se najpre žestoko suprotstavlja onome ko poželi da zbaci njen jaram i u početku izgleda nesavladiva, ali uz stalnu borbu protiv nje, vremenom postaje sve slabija, sa svakim odbijanjem čovekovim da joj se pokori“ (isto). „Ako ti se tokom borbe dogodi da, iz bilo kog neočekivanog razloga, budeš pobeđen, nemoj se uznemiravati i ne padaj u beznađe, nego iznova započinji borbu“ (isto kod episkopa Ignjatija).
Na taj način vidimo da se u duši askete odvija neprestana borba dobra i zla. Ova neprestana sa zlom u duhovnoj ili asketskoj literaturi nosi naziv „duhovna“ ili „nevidljiva borba“. Upravo u toj duhovnoj, ili nevidljivoj borbi sastoji se sama suština asketizma, ili duhovnog života.
Dakle, šta je konačni cilj asketizma i kakav je njegov značaj za napredovanje u duhovnom životu?
Napravićemo rezime svega onoga što je prethodno rečeno: čovekov duh, budući božanskog porekla, uvek stremi ka Bogu. Ništa zemaljsko njega ne može u potpunosti da zadovolji. Teško stradajući kada je udaljen od Boga, on samo u Bogu može da pronađe spokojstvo. Ovu spasonosnu zajednicu sa Bogom ljudski duh može da postigne jedino kroz ispunjavanje zapovesti o ljubavi prema Bogu i bližnjima. Zapovesti o ljubavi prema Bogu i bližnjima mogu se ispunjavati samo kroz iskorenjivanje „zakona greha“ koji živi u nama – zlih navika, zlih raspoloženja duše, i zasađivanja, umesto njih, dobrih navika, dobrih raspoloženja duše. Ovo se ne daje bez teške borbe, ili podviga. Upravo u toj borbi ili podvigu je suština asketizma, koji na taj način obezbeđuje čoveku napredak u duhovnom životu, to jest približavanje Bogu i stupanje u opštenje sa Bogom koje ljudski duh želi. Prema toj borbi, ili podvigu, asketizam nosi još i naziv „podvižništvo“, a duhovni život se naziva „podvižničkim životom“, zbog čega se i asketa, koji takvim životom živi, naziva „podvižnikom“. „Podvižništvo“ – to je već čisto ruska reč, koja po duhu potpuno tačno prenosi značenje grčke reči „asketizam“.
Da li su svi ljudi, svi hrišćani, dužni da budu askete-podvižnici?
Ovo pitanje istovetno je sledećem pitanju: da li je sve ljude stvorio Bog, je li svima namenio duhovni život, jesu li svi prizvani na duhovno opštenje sa svojim Tvorcem?
Savremeno ljudsko društvo, koje u većini ne živi duhovnim životom, i ne zna, pa čak i ne želi da zna, za duhovni život, nego živi samo duševno-telesnim životom, kloni se duhovnog podviga i ne shvata ga, te se stoga boji čak i same reči „asketizam“, izvrćući njen smisao, kako smo govorili u početku. Savremeni ljudi, čak i među onima koji sebe smatraju za hrišćane, obično smatraju da je duhovni podvig, asketizam, stvar nekih posebnih, izuzetnih ličnosti i da je obavezan samo za monahe, koji su se posvetili upravo podvižničkom, asketskom životu. „Mi nismo monasi, za nas to nije obavezno“ – tako svetski ljudi obično odgovaraju na poziv koji im je upućen da žive duhovnim životom i počnu borbu sa svojim grehovnim, zlim navikama.
Naravno, niko neće poricati kako monasi pre svih drugih preuzimaju na sebe obavezu da vode duhovni život, da budu askete, podvižnici. No, mogu li ljudi koji žive u svetu, koji nisu dali monaške zavete, da sebe smatraju potpuno slobodnim od takve obaveze? Mogu samo iz neznanja, iz nepromišljenosti, iz neshvatanja toga na šta su Bogom prizvani svi hrišćani, bili oni monasi ili svetovnjaci.
Jer, po čemu se u suštini razlikuju monasi od svetovnjaka?
Samo po tome što su, kako kaže veliki nastavnik monaštva, prepodobni ava Dorotej, „oni shvatili da u svetu ne mogu tako lako činiti dobra dela, pa su za sebe izmislili naročiti način života, drugačiji poredak provođenja vremena, poseban način delovanja“ (Pouka prva, strana 28).
Razlika se, dakle, sastoji samo u spoljašnjim oblicima života: monasi su za sebe sačinili pogodnije spoljašnje forme, kako bi lakše i bez prepreka mogli da postignu cilj ljudskoga života, koji je svim ljudima zajednički – Bogoopštenje. Upravo na taj način, monasi su se oslobodili svakojakih svetskih veza, briga i obaveza – kao na primer porodičnog života, ili posedovanja imovine – samo zato da bi bili slobodniji za duhovnu borbu i da bi lakše u sebi pobedili i iskorenili zle navike koje im smetaju u zadobijanju jevanđelske ljubavi prema Bogu i bližnjima; ali, sam duh života kod monaha i kod svetovnjaka, kako to potpuno jasno proističe iz svega što smo gore rekli, svako treba da bude jedan i isti.
Zar je Bog odvojeno stvorio monahe, a odvojeno svetovnjake? Zar je Bog samo monasima udahnuo u lice dah života, dok je svetovnjake ostavio kao beslovesne životinje? Zar samo kod monaha duh stremi ka Bogu, tražeći opštenje sa Njim, dok svetovnjaci nisu prizvani na život u Bogu? Zar su samo monasi nasledili od praroditelja grehom povređenu prirodu, te stoga treba da se bore protiv grehovnih navika? Zar je samo radi monaha, a ne radi svih ljudi, dolazio na zemlju Spasitelj naš, Gospod Isus Hristos? Zar je On samo za monahe ustanovio Svoju Crkvu, u kojoj se daju blagodatne sile za savladavanje zakona greha i zlih navika? Zar je samo za monahe napisano Jevanđelje i zar samo njih, a ne sve ljude, Gospod poziva u Svoje večno blaženo Carstvo koje dolazi?
Ko bi se usudio da tvrdi tako nešto? Jer govoriti to, značilo bi pokazivati potpunu okamenjenost duše, potpuno i najdublje neznanje, beznadežno neshvatanje smisla ljudskog života! Zar će neko stati da tvrdi kako od vlasti grehovnih strasti, koje porađaju zle navike, stradaju samo monasi, a ne svi ljudi bez izuzetka? Dakle: svi ljudi, bez ikakvog izuzetka, jednako su prizvani na borbu protiv grehovnih strasti i zlih navika, kako bi se oslobodili od sile zla koja ih ugnjetava i koja vlada u svetu, tako žestoko tiranišući sve ljude, što naročito jasno vidimo u današnje vreme. Naravno, svi ljudi treba da stanu na put duhovnog života, ako žele da se izbave od sile zla koja ih pritiska, to jest svi treba da u izvesnoj meri postanu podvižnici-askete. Ko se toga kloni, osuđen je na propast.
Asketizam je potreban svakom čoveku, a ne samo monasima, jer on nikako ne predstavlja nešto protivno prirodi, kako se obično misli, i nikako nije nešto što je čoveku spolja silom nametnuto, nego naprotiv: to je prirodni zahtev ljudskog duha koji teži ka tome da se oslobodi od ugnjetavanja sile zla i da se vine ka svome Početku – Bogu, kako bi u Njemu pronašao najpotpunije zadovoljenje svih svojih unutrašnjih traganja i potreba, kako bi pronašao ono što svi ljudi silno priželjkuju – sreću, mir, radost i večno spokojstvo. Asketizam, koji čoveka sjedinjuje sa Istočnikom i Davaocem svakog dobra – Bogom, predstavlja jedini pouzdan put ka tom primamljivom svetioniku sreće ka kome svi ljudi na zemlji tako nezadrživo streme, i u jurnjavi za kojim tako često ginu – kako za ovaj zemaljski život, tako, što je naročito strašno, i za onaj budući, večni. Jer sreća, kako pokazuje opit života, nije izvan čoveka, gde je on pogrešno traži, nego unutar njega: sreća je u mirnom ustrojstvu duše, u tom nepomućenom unutrašnjem miru koji predstavlja rezultat dubokog unutrašnjeg zadovoljstva, kao rezultata pobede nad zlom, nakon iskorenjivanja zlih navika koje svirepo vladaju dušom. Čovek u čijoj duši gospodare grehovne strasti i zle, poročne navike, koje uvek proizvode pometnju i haos, nikada se ne može osećati srećnim. Jedini način za umirenje duše je – gušenje i iskorenjivanje zlih navika, to jest asketizam, asketski način života.
Eto zbog čega je asketizam, u ovoj ili onoj meri, bezuslovno neophodan svakom čoveku, bez ikakvog izuzetka: on predstavlja opšte dobro, opšte nasleđe. Ko se kloni asketizma, taj je neprijatelj sam sebi: taj se sam odriče najvišeg dobra – spokojne savesti i blaženog opštenja sa Bogom.
Asketizam nije čisto ljudski izum, koji nije ugodan Bogu – kako pokušavaju da tvrde neki neprijatelji asketskog života. Naprotiv, to je jedino pravo i pouzdano sredstvo za ostvarenje izričite volje Božije o čoveku. A kakva je ta volja Božija o čoveku, to je jasno iskazano ubedljivim rečima Samog ovaploćenog Sina Božijeg, Gospoda našeg Isusa Hrista – rečima iz takozvane besede na gori, koje ne ostavljaju prostora ni za kakvo izvrtanje smisla: Budite vi, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski (Mt. 5,48). Eto kako je – prema zamisli Samog Boga, Tvorca čovekovog – uzvišen konačni cilj svih stremljenja hrišćanina, koji se bori protiv svojih grehovnih strasti i zlih navika. Cilj je – upodobljenje Bogu. Ipak, u čemu se sastoji to savršenstvo na koje nas priziva Gospod, i u čemu treba treba da se trudimo, da bismo se upodobili Bogu? I na ovo je direktno i jasno ukazano u Reči Božijoj: Budite sveti, jer Sam Ja svet (1. Pet. 1,16) – veli Gospod, dok apostol Pavle u svojoj poslanici Solunjanima isto tako kategorički tvrdi: Jer je ovo volja Božija: svetost vaša (1. Sol. 4,3).
Dakle, ne može biti nikakve sumnje, sve je jasno. Od svih ljudi koje je stvorio (a ne samo od monaha) Gospod očekuje savršenstvo, koje se sastoji u svetosti, sličnoj (podobnoj) svetosti Božijoj. Takva je, jasna i određena, volja Božija, i sada već samo od nas zavisi – hoćemo li tu volju ispunjavati ili ćemo joj se protiviti. Svetosti se suprotstavlja greh, koji se savladava jedino asketskim životom. Shodno tome, asketizam, koji iskorenjuje greh i na taj način vodi čoveka ka svetosti, ne predstavlja beskorisnu ljudsku izmišljotinu, nego moćno sredstvo na koje je ukazao Sam Bog, pomoću koga čovek ostvaruje volju Božiju o sebi. Ko za sebe ističe da je protivnik asketskog života, taj je, samo po sebi je jasno, protivnik volje Božije i neprijatelj Božiji.
Bog nas je stvorio zato da bismo bili sveti kao i On, da bismo živeli u blaženstvu i naslađivali se opštenjem u ljubavi sa Njim. Do odstupanja od tog naznačenja Božijeg došlo je kroz pad naših praroditelja u greh. Greh nas je udaljio od Boga i učinio duboko nesrećnima. Podvižnički, asketski život ispravlja zlo koje je naneo greh: on nas vraća u blaženo opštenje sa Bogom. Božanska ljubav, koja želi naše spasenje, očekuje da svi stanemo na taj jedini spasonosni put asketskog života i da kroz to zadobijemo večno blaženo opštenje sa Bogom, budući da je samo u Njemu celovito i najsavršenije zadovoljenje svih najuzvišenijih zahteva i potreba ljudskog duha.
 
II
Nevidljiva borba i naše vreme
 
Mi smo već govorili o tome da glavni zadatak za svakog istinskog hrišćanina predstavlja borba protiv zla i da se zato svaki hrišćanin naziva „vojnikom Hristovim“. Odnos svakog istinskog hrišćanina prema bilo kojoj vrsti zla, gde god i ma kako da se ono projavljivalo, jeste odnos potpune i bezuslovne nepomirljivosti. Sa zlom kao takvim, to jest sa stihijom zla, hrišćanin ne može da ima nikakvih kompromisa, jer zlo, stihija zla – to je oblast satane, neprijatelja Božijeg, a hrišćanin je sluga Božiji, čedo Božije po blagodati kroz Isusa Hrista. Hrišćanin je služitelj svetlosti, a zlo je oblast tame. Jer kakvu zajednicu ima svetlost sa tamom – pita Apostol – i kakvu saglasnost Hristos sa Velijarom? Stoga je sasvim jasno i prirodno da glavni životni zadatak hrišćanina, ili suštinu duhovnog života – predstavlja neprekidna i beskrajna borba protiv zla, koja ni za trenutak ne gubi na intenzitetu. Ali, sa kakvim to zlom hrišćanin treba neprekidno da se bori? Da li se njegov priziv sastoji u tome da stalno prati i pazi na projave zla kod ljudi koji ga okružuju, da ih osuđuje zbog toga zla, razobličava i kažnjava? Većina ljudi postupa upravo tako, usled čega se beskrajno umnožava osuđivanje drugih i međusobno optuživanje, zbog stvarnih ili samo umišljenih projava zla. I baš to čini savremeni život najmračnijim adom. Svak traži zlo u drugim ljudima, ne videći i ne primećujući zlo u sopstvenoj duši. Zbog tog zla on ih prekoreva, napada i kinji, te se tako na nama očigledno ispunjava strašno Apostolovo upozorenje: Ako jedan drugoga ujedate i proždirete, gledajte da se međusobno ne istrebite (Gal. 5,15).
Šta da se čini? I protiv kakvog to zla hrišćanin treba da se bori?
Hrišćanin treba da se bori protiv svake vrste zla, bilo gde i bilo kako da se ono projavljuje, ali pre svega, treba da se bori protiv zla u sopstvenoj duši. Borba protiv zla treba da krene od samoga sebe: tek tada će ona biti ispravna, razumna i celishodna. Ko je počeo da se bori i ko je iskorenio zlo u sopstvenoj duši, njemu će biti mnogo lakše da povede borbu sa zlom u dušama drugih; ova će borba imati više izgleda za uspeh, što manje zla ostane u duši borca protiv zla, vojnika Hristovog. Tu veliku istinu sasvim zaboravljaju savremeni ljudi koji su se odrekli hrišćanstva, a misle da mogu biti dobrotvori čovečanstva: dok sami ostaju zli u duši, oni progone i ugnjetavaju druge zbog zla koje je često samo prividno, umišljeno.
Borba protiv zla u sopstvenoj duši – to je osnovna lozinka istinskog hrišćanina, to je jedino ispravno načelo i jedini pouzdani temelj na kome se može graditi blagostanje čitavog čovečanstva. Ne međusobni progoni i ugnjetavanje zbog ovih ili onih političkih ubeđenja, ne zversko istrebljivanje svih koji misle drugačije, čime se bave savremeni predvodnici čovečanstva, nego istrebljivanje zla u sopstvenoj duši – eto šta nam je danas neophodno, eto jedinog načina da se izbegne taj strašni pogibeljni ponor u koji je čitavo čovečanstvo spremno da se baci.
Ovom neprekidnom, neprestanom, neumornom „borbom“ protiv zla u sopstvenoj duši bavili su se svi drevni podvižnici. Oni su tu borbu nazivali „nevidljivom borbom“ i ostavili su nam neprocenjivo vredne knjige, svoja dela, u kojima je detaljno izložen celokupan njihov bogati opit borbe protiv zla. Takva su asketska dela prepodobnog avve Doroteja, prepodobnih Jovana Lestvičnika, Isaka Sirijca, Jefrema Sirijca, Makarija Egipatskog, Varsanufija Velikog i Jovana Proroka, Teodora Studita, Simeona Novog Bogoslova i mnoga druga.
Borba na koju hrišćane pozivaju svi ovi sveti Oci-podvižnici naziva se „nevidljivom borbom“, to jest „nevidljivim ratom“; jer ona je „nevidljiva“ za spoljašnje ljudske oči, budući da je „unutrašnja“, da se odvija „unutra“, u duši čovekovoj. U starini, osnove te borbe bile su dobro poznate i svetovnjacima, ljudima koji su živeli svetskim životom, što je i prirodno, jer ta borba je – obavezna za sve ljude koji se nazivaju „hrišćanima“, bez izuzetka, budući da su njena rukovodeća načela izložena u Jevanđelju, knjizi koja je namenjena svim hrišćanima. Od vremena kada je kod nas počelo javno bogoodstupništvo, sa takozvanom „epohom humanizma“, dolazi do oštre podele između duhovništva i običnih svetovnjaka. Svetovnjaci počinju da sebe smatraju slobodnim od raznovrsnih zahteva koje im je nametalo zvanje hrišćana i članova Crkve. Oni za sebe počinju da ističu da su „svetski ljudi“ i da stoga za njih nije obavezno ispunjavanje svih crkvenih odredaba, zahteva i predanja, onako kako je to obavezno za duhovništvo i naročito za monaštvo. „Mi nismo monasi niti sveštenici – počeli su da govore ljudi koji su sebe nazivali hrišćanima – od nas se to ne može zahtevati. To je stvar monaha i sveštenika, i za nas nije obavezno“. Tako se pojavio nemaran odnos prema posećivanju crkvenih bogosluženja, prema domaćoj molitvi, držanju postova, poštovanju prazničnih dana, svetinje braka, moralnog života u stanju bezbračnosti itd. itd. Religiozno-moralna raspuštenost se sve više i više širila, dok stvar konačno nije narasla do otvorene bezbožnosti i čak otvorene borbe protiv Boga i religije, kao nečega što strašno pritiska čoveka i ometa njegovu slobodu u projavljivanju svih njegovih poročnih strasti i sklonosti. Umesto „nevidljive borbe“ vodi se neprestana međusobna borba prikrivena izgovorom „borbe za opstanak“, koja u naše vreme tobože predstavlja osnov ljudskog postojanja. Borba protiv zla koju vode savremeni ljudi uglavnom je bezuspešna, zato što se oni ne bore toliko protiv zla, koliko protiv drugih ljudi, gajeći jednako takvo zlo u sopstvenim dušama. Kod savremenog čoveka, koji je odstupio od Boga, zamagljena je i sama razlika između dobra i zla: zlo se često smatra za dobro, i obrnuto. A uz takvo mešanje pojmova dobra i zla, istinska i celishodna borba protiv pravog zla još je više otežana.
Glavno je, ponavljam, to, što se zaboravlja osnovna istina: uopšte uzev, borbu protiv zla uspešno može da vodi samo onaj ko je savladao zlo u sopstvenoj duši, stoga rat sa zlom i treba započinjati od sopstvene duše, od „nevidljive borbe“.
Šta je to „nevidljiva borba?“ To je ona neprekidna unutrašnja borba koju hrišćanin vodi da bi dostigao hrišćansko savršenstvo. U Jevanđelju je pred nama, hrišćanima, opisan neobično uzvišen ideal, ka kome stalno možemo samo da stremimo, bez mogućnosti da ga ovde, na zemlji, ikada u potpunosti dostignemo. Zato se pred nama otkriva najšire, može se reći bezgranično polje za stalno kretanje napred, za neprestani rad na sebi, za iskorenjivanje zla u svojoj duši i zasađivanje vrlina. Ovaj neobično uzvišeni ideal izražen je rečima Samog Gospoda. Učeći o tome da je za hrišćanina neophodno da ljubi ne samo svoje bližnje i prijatelje, nego čak i neprijatelje, On Svoju pouku zaključuje rečima: Budite vi, dakle, savršeni, kao što je savršen Otac vaš nebeski (Mt. 5,48). Reč Božija ne jednom govori o ovom savršenstvu, na mnogim mestima i kroz razne izraze. Kakva je suština tog hrišćanskog savršenstva, u čemu se ono sastoji? Ovo objašnjava Apostol Petar u svojoj sabornoj poslanici, navodeći reči Samoga Gospoda iz knjige Levitske: Budite sveti, jer Sam Ja svet (3. Moj. 19,2). Shodno tome, hrišćansko savršenstvo sastoji se u svetosti, to jest u slobodi duše od robovanja grehu. Na ovo savršenstvo, ili na svetost, koja se sastoji u slobodi od greha, prizvani su, samo po sebi se razume, svi ljudi bez izuzetka, a ne samo sveštenici ili monasi, jer je i Hristos Spasitelj – Koji poziva na svetost – došao na zemlju, umro, vaskrsao, uzneo se na nebesa i nisposlao Duha Svetoga za sve ljude, a ne samo za sveštenike i monahe, kako lažno i bezobrazno tvrdi savremena svetska mudrost. Svi ljudi su prizvani na svetost, svi ljudi su prizvani na neprestanu borbu protiv greha – na „nevidljivu borbu“.
Ova nevidljiva borba nije laka! Mnogo je teža od bilo koje obične zemaljske borbe, jer je neuporedivo lakše boriti se protiv drugih ljudi, nego protiv samoga sebe. Onaj ko vodi ovu nevidljivu borbu, po rečima otaca, za protivnika ima samoga sebe, ili tačnije svoje samoljublje, svoj, svetski rečeno, „egoizam“, koji počiva na ljudskoj gordosti. Drugim rečima: suština nevidljive borbe sastoji se u neprekidnoj upornoj borbi sa duhom samoutvrđujuće ljudske gordosti i sa celokupnim njenim porodom – različitim strastima i porocima. Pošto je ta borba neobično teška, apsolutno je nemoguće oslanjati se u njoj samo na svoje, ljudske snage: tu je potrebna natprirodna Božanska pomoć, sila blagodati Božije, koja se, kao što znamo, „u nemoći pokazuje“. Zato sveti Oci i govore da je za onoga ko želi pobedu u nevidljivoj borbi, neophodno da usadi u svoje srce sledeća četiri raspoloženja ili delanja: 1. da se nikada ni u čemu ne u uzda u sebe; 2. da u srcu uvek nosi potpunu i smelu nadu na Jedinog Boga; 3. da se neprestano podvizava i 4. da svagda prebiva u molitvi.
Iz ovoga je jasno zašto ne može biti ni govora o „nevidljivoj borbi“ među savremenim ljudima, koji su prožeti duhom gordosti. Jer njima je njihova gordost dragocenija od svega drugog: to je njihov idol, kome služe i klanjaju se umesto istinskom Bogu. Kako bi se oni borili protiv nje? Samopouzdanje, sigurnost u sopstvene snage – to je njihova glavna osobina. Oni ne mogu da se uzdaju u Boga zato što Ga gordo odbacuju i ne žele da znaju za Njega. Kako onda da se podvizavaju i da se mole Bogu?
Međutim, glavni i osnovni uslov uspeha u nevidljivoj borbi, prema učenju svetih Otaca-podvižnika, jeste „nikada se ni u čemu ne uzdati u sebe“. Zbog čega je to tako neophodno? Razmotrimo ovo detaljnije. Od vremena pada u greh naših praroditelja, mi – bez obzira na očiglednu raslabljenost svojih duhovno-moralnih snaga – o sebi mislimo veoma visoko. Iako nas svakodnevni opit stalno ubeđuje u lažnost takvog mišljenja o sebi, mi u neshvatljivoj samoobmani ne prestajemo da verujemo da smo „nešto“, i to „nešto važno“. Ova naša duhovna slabost, koju veoma često ne primećujemo i nismo je svesni, više od bilo čega drugog protivna je Bogu, kao prvi porod ljudske gordosti, ili, kako se precizno izražavaju sveti Oci – „isticanja svoga ja“. Ona je koren, praizvor i prauzrok svih naših strasti i poroka. Ona zatvara u nama ona vrata, kroz koja blagodat Božija jedino i ulazi u nas. To visoko mišljenje o sebi ne daje blagodati Božijoj da uđe u nas i da obitava u nama. Zato blagodat odstupa od takvog čoveka. Jer kako može blagodat, koja se daje radi prosvećenja i pomoći, ući u takvoga čoveka, koji za sebe misli da je nešto veliko, da sve zna i sam, i da mu nije potrebna nikakva pomoć sa strane? Za takve ljude, prožete duhom umišljenosti i samoisticanja, Gospod preko proroka govori: Teško onima koji misle da su mudri, i sami su sebi razumni (Is. 5,21). Zato i Apostol savetuje: Ne smatrajte sami sebe mudrima (Rim. 12,16).
Mrzeći tu zlu umišljenost u nama, Bog želi da vidi našu iskrenu svest o sopstvenoj ništavnosti i potpunu ubeđenost da svako dobro u nama potiče upravo od Njega, kao od izvora svakog dobra. Želeći da posadi u nama to spasonosno duhovno raspoloženje, Bog ga podstiče ili kroz blagodatni uticaj, ili kroz unutrašnje ozarenje, a ponekad nas i putem spoljašnjih udaraca i nevolja dovodi do svesti o sopstvenoj ništavnosti. No i mi sami, sopstvenim silama, treba da se trudimo oko zadobijanja svesti o svojoj ništavnosti. Sveti Oci ukazuju na četiri delanja koja tome pogoduju:
1. Dobro poznavati svoju slabost, na osnovu svih slučajeva iz života, i stalno imati na umu da sam, bez pomoći Božije, nisi u stanju da učiniš nikakvo dobro. Evo kako o tome govori sveti Petar Damaskin: „Nema ničeg boljeg nego spoznati svoju nemoć i neznanje, i nema ničeg goreg nego ne biti toga svestan“. Prepodobni Maksim Ispovednik uči da je „osnov svake vrline – spoznaja ljudske slabosti“. Sveti Zlatoust potvrđuje: „Na najbolji način sebe poznaje samo onaj, ko za sebe smatra da je ništa“.
2. Molitveno tražiti od Boga da nam On daruje svest o našoj nemoći i ništavnosti, i pri tome se držati ubeđenja da u nama takve svesti nema i da je možmo zadobiti jedino kao dar Božiji.
3. Stalno se čuvati i paziti zamki lukavoga, protiv kojih se ne može boriti bez pomoći Božije.
4. Ako se dogodi pad u bilo kakvo pregrešenje, odmah se treba potruditi oko zadobijanja svesti o svojoj nemoći i potpunoj bespomoćnosti. Sebi treba sugerisati da je Bog zato i dopustio pad, da bi ti bolje spoznao svoju slabost i ništavnost bez Boga, i da bi se naučio da prezireš sebe.
Dakle, za uspeh u „nevidljivoj borbi“ najneophodnije je zadobiti svest o svojoj nemoći i potpunoj ništavnosti bez pomoći Božije. Ova svest je toliko neophodna, da Bog gorde i samouverene ljude Svojim promislom dovodi do nje putem padova, dopuštajući im da padnu u ovakvo ili onakvo pregrešenje, a naročito u ono za koje su smatrali da su sami dovoljno jaki da ga izbegnu. „Znaj – veli prepodobni Isak Sirijac – da je tamo gde je došlo do pada, najpre zavladala gordost“. Stoga, kada se nekome dogodi da padne u bilo koji greh, on treba da se, što je moguće pre, u mislima i osećanjima, okrene svesti o svojoj ništavnosti, da svojski prekoreva sebe, da se smirava u mislima, i da moli Boga da zauvek u njemu ukoreni spoznaju sopstvene ništavnosti.
 
III
Jevanđelska ljubav i savremeni moral
 
Bog je ljubav, i koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bog u njemu (1. Jn. 4,16).
 
Duh samoutvrđujuće ljudske gordosti doneo je sa sobom u ljudski svet podelu, zlobu i mržnju. Ova zloba i mržnja među ljudima porodila je još u doba drevnog Rima karakterističnu izreku: „homo homini lupus est“ – „čovek je čoveku vuk“. Život se ne može zasnivati na zlobi i mržnji, jer to je – razorno načelo. Zato je ovaploćeni Jedinorodni Sin Božiji, Gospod naš Isus Hristos, doneo na zemlju novu zapovest, novi zakon – zakon ljubavi. Zapovest novu dajem vam – govorio je On Svojim svetim Apostolima na Tajnoj Večeri – da ljubite jedni druge, kao što Ja vas ljubih, da i vi ljubite jedni druge. Po tome će svi poznati da ste Moji učenici ako budete imali ljubav među sobom (Jn. 13,34-35). Ova međusobna ljubav predstavlja karakteristično obeležje hrišćanstva, stoga tamo gde nema ljubavi, nema ni hrišćanstva. Zašto to? Zato što je ljubav jedino stvaralačko načelo života, budući da je ona istočnik, koren i prvi uzrok postanka sveta i čoveka. Jedini podsticaj Bogu Tvorcu za stvaranje sveta i čoveka bila je Njegova ljubav, koja nikada ne trpi da ostane sama, nego stalno traži predmet, objekat na koji bi mogla da se izlije, koji bi mogla da usreći i da mu učini dobro. Ljubavlju Božijom sazdan je svet, Božija ljubav je produžila da se neumorno stara i da promišlja o čoveku, koji je nakon svoga pada u greh nepostojan u vernosti Bogu, ljubav Božija uzvela je na krst Jedinorodnog Sina Božijeg kako bi čoveka izbavila od zasluženih adskih muka. Ista ta ljubav, izazvavši odgovarajući oganj u dušama prvih hrišćana, pomagala im je da pretrpe strašne muke u ime Hristovo; rasplamsavši se u srcima podvižnika, ona ih je nadahnjivala na odricanje od grehovnog sveta i podsticala da umrtvljuju i pokoravaju svoje telo, kako bi se lakše i sa manje prepreka sjedinili sa Hristom. Ljubav oblagorođuje čitav ljudski život; ona čini i nadahnjuje sve što je istinski veliko, istinski lepo u svetu: na ljubavi počiva porodični život, život društva i države. Jednom rečju, ljubav je stvaralačko načelo, načelo koje podiže i oduhotvoruje svet. I to je potpuno jasno, jer ljubav je od Boga i Sam Bog je ljubav.
Stoga se u učenju o ljubavi sastoji sva suština jevanđelskog zakona, koji je na zemlju doneo ovaploćeni Sin Božiji. Kada je jednom neki zakonik pristupio Hristu iskušavajući ga i govoreći: Učitelju, koja je zapovest najveća u Zakonu? Isus mu je, kaže Jevanđelje, odgovorio: Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim. Ovo je prva i najveća zapovest. A druga je kao i ova: Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe. O ovim dvema zapovestima visi sav Zakon i Proroci (Mt. 22,37-40).
Ljubav je dakle osnov celokupnog jevanđelskog zakona. Na prvom mestu – ljubav prema Bogu, a potom – ljubav prema bližnjem. U ovim dvema zapovestima sadržano je čitavo Jevanđelje, te ih ne nazivaju uzalud „skraćenim Jevanđeljem“.
Ali evo šta je interesantno. Kada je dao zapovest o ljubavi prema Bogu i bližnjima, Gospod Isus Hristos ju je odmah dopunio učenjem o Sebi kao Sinu Boga Oca i o Svojoj Božanskoj prirodi. Kada se sabraše fariseji – govori dalje ista jevanđelska povest – upita ih Isus: Šta mislite za Hrista? Čiji je Sin? Rekoše mu: Davidov. Reče im: Kako, dakle, David Njega u Duhu naziva Gospodom govoreći: Reče Gospod Gospodu mome: Sedi Meni s desne strane, dok položim neprijatelje Tvoje za podnožje nogama Tvojim (Ps. 109,1). Kada, dakle, David naziva Njega Gospodom, kako mu je sin? I niko Mu ne mogaše odgovoriti ni reč; niti smede ko od toga dana da Ga zapita više (Mt. 22,41-46).
Šta ovo znači? I kakva je veza između učenja o ljubavi i učenja o Božanstvu Gospoda Isusa Hrista? Nema ničeg slučajnog, pa tim pre ne može biti slučajnog, niti, kako mi kažemo, običnih fraza, u ličnim rečima Gospoda Isusa Hrista, koje svagda odišu nezemaljskom premudrošću i najdubljim logičkim smislom i značenjem. Svoju zapovest o ljubavi kao temelju jevanđelskog zakona Gospod je povezao sa učenjem o Sebi kao Sinu Božijem, zato što bez vere u Njega kao Sina Božijeg nije moguća ni istinska ljubav prema Bogu, ni istinska ljubav prema bližnjem. Istinska, nekoristoljubiva i čista ljubav prema Bogu i ljudima nije moguća drugačije nego samo pod dejstvom vere u Božanstvo Hrista Spasitelja, vere u to da je On ovaploćeni Sin Božiji, Koji je došao na zemlju da spase čoveka.
Zašto? Zato što samo takva vera – živa i plamena vera u Sina Božijeg, Koji je radi nas unizio Sebe i pošao na sramnu i mukotrpnu smrt – u stanju da zapali u nama odgovarajuću blagodarnu ljubav prema Bogu i vatrenu želju da se u svemu živi po Njegovoj svetoj volji, kako Ga ničim ne bismo uvredili, te da shodno tome ljubimo i naše bližnje, kao istu takvu decu Božiju kakva smo i mi, kao našu braću u Hristu, za koju je naš Spasitelj na krstu takođe prolio Svoju prečistu Krv.
Osim toga, naša priroda je toliko povređena grehom, da bez ove vere, bez vere u spasonosnu blagodat Božiju koja nam je darovana krsnim stradanjima Sina Božijeg, bez osvećenja i prosvećenja tom blagodaću, mi nismo sposobni ni za šta istinski dobro – nismo sposobni za čistu i nekoristoljubivu ljubav, kako prema Bogu, tako i prema bližnjima. Bez osvećenja i prosvećenja sviše, naša ljubav, ako je uopšte imamo, lišena je jevanđelske čistote i svetosti: ona je u nama zatrovana samoljubljem i egoizmom, ponekad tako finim i teško uhvatljivim, da ga čovek sam i ne primećuje. On misli da istinski ljubi Boga i bližnje, dok zapravo ljubi jedino sebe i samome sebi služi i ugađa, a ne Bogu i bližnjima, obmanjujući na taj način i sebe i druge. Samo svesilna blagodat Božija, koja leči grehovnu bolest, preporađa čoveka i umrtvljuje egoističko načelo samoljublja u njemu, u stanju je da zapali iskru prave, čiste i nekoristoljubive ljubavi.
Duh savremenosti, ili, što je isto, duh samoutvrđujuće ljudske gordosti, pošto nije u stanju da sasvim porekne ljubav kao stvaralačko i temeljno načelo ljudskog života, ipak se postarao da izokrene zdravo jevanđelsko učenje o ljubavi, zamenjujući ga sopstvenim učenjem, koje ne samo da ne ugrožava ljudsko samoljublje, nego ga još više pothranjuje i utvrđuje. Od epohe Renesanse, ili humanizma, umesto jevanđelske ljubavi prema Bogu i bližnjima, istaknuti su pojmovi „altruizma“, „filantropije“ i takozvanog „autonomnog morala“, to jest morala koji ne zavisi od religije, od vere u Boga, od zakona Božijeg. Propovednici ove bezreligiozne etike trude se da ubede sve i svakoga u to, da se „i bez vere u Hrista može biti istinski hrišćanin po životu“, to jest da neko može da bude neverujući, nereligiozan čovek i da ujedno čini dobro bližnjima, da živi moralno besprekornim i hvale vrednim životom. Takve ljude oni nazivaju „altruistima“ i „filantropima“, i govore kako je vera suvišna, kako je potrebna samo ljudima na nižem stepenu kulturnog razvitka, da bi se obuzdali njihovi niski, egoistički instinkti. Postoje čak i takvi propovednici „altruizma“ koji se trude da dokažu da je religiozni, pa čak i hrišćanski moral, po svojim motivima niži od autonomne etike, zato što religiozni čovek, pa i hrišćanin, čini dobro iz koristoljubivih i egoističkih pobuda, ne bi li dobio nagradu u budućem životu i izbegao adske muke, dok nereligiozni filantrop-altruista čini dobro tobože u ime samog dobra, te je shodno tome nereligiozna etika po svojim pobudama uzvišenija. Kažu, na kraju, da postoje i veoma religiozni ljudi, koji se često i dugo mole Bogu, a ipak su veliki egoisti, grubi i nemilosrdni, i ne samo da ne čine dobra drugima, nego naprotiv, pokušavaju da ih iskoriste za postizanje svojih ličnih ciljeva, te da religioznost nikako ne izbavlja od egoizma, usled čega je pogrešno tražiti tako tesnu vezu između religije i morala, kako to čine propovednici jevanđelskog morala.
Da li je sve ovo zaista tako? Da bismo shvatili neistinitost svih nabrojanih tvrdnji, neophodno je da ih pažljivo razmotrimo.
Kao prvo, ne možemo da nazovemo „hrišćaninom„, pa još i „istinskim“, onog čoveka koji čini dobro drugim ljudima, ali ne veruje u Hrista. Hrišćanstvo se ne sastoji samo iz dobrih dela, ono se ne svodi samo na moral. Hrišćanin, to je čovek koji u celini prihvata učenje Gospoda Isusa Hrista i usvaja ga kao svoj celoviti i suštinski pogled na svet. A Isus Hristos nije učio samo o činjenju dobra bližnjima, nego i veri u Boga i u Sebe kao ovaploćenog Sina Božijeg, pri čemu je tu veru isticao kao neizmenjivi uslov spasenja. Bez vere u Isusa Hrista kao Sina Božijeg, nema ni hrišćanstva. Dobra dela hrišćanina prirodno proističu iz te vere. Činiti samo vidljivo, spoljašnje dobro ljudima, iz nepoznatih pobuda, to još nije hrišćanstvo. Kakvo je to hrišćanstvo, kada Sam Hristos uči da je prva i najveća zapovest ljubav prema Bogu, pa shodno tome, pre svega, i vera u Njega, jer kako ljubiti Onoga čije postojanje ne priznaješ? Bez ljubavi prema Bogu i shodno tome veri u Njega nisu moguća nikakva dobra dela, niti je moguć istinski moral. Od vremena pada u greh prvih ljudi, koji su uobrazili da će postati bogovi, egoizam se tako čvrsto ukorenio u ljudskoj prirodi, da čovek uopšte nije u stanju da čini dobro radi samog dobra. On to činjenje dobra mora da osmisli, da mu prida uzvišeniji smisao, da postavi viši cilj za činjenje dobra, koji će ga nadahnjivati na dobro i davati mu snage za činjenje dobra. Hrišćanstvo sve to i pruža. Viši smisao za činjenje dobra ono pokazuje u sinovskoj ljubavi prema Bogu, kao našem zajedničkom Ocu Koji nas ljubi i dobrotvoru, i prema ljudima kao našoj braći u Hristu, na ljubav prema kojima nas podstiče i očinska zapovest Boga Oca Koji nas sve ljubi, i osećaj prirodnog srodstva sa njima. Ko može da kaže kako to nije najuzvišenija pobuda za činjenje dobra koja se može zamisliti?! U poređenju sa tim, šta je nesrećno naklapanje humanista o nekakvom apstraktnom činjenju dobra radi samog dobra, koje ni umu ni srcu ništa ne govori!
Po tome smo poznali ljubav, veli sveti Apostol i Jevanđelist Jovan Bogoslov, što On za nas život Svoj položi: i mi treba da život svoj polažemo za braću, jer Sam Hristos uči da od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje (1. Jn. 3,16; Jn. 15,15). Ako Me ljubite, zapovesti moje držite (Jn. 14,15) – eto kako uzvišen podsticaj za hrišćanski moralni život pruža Sam Hristos. A ovo je zapovest Njegova – objašnjava Apostol: da verujemo u Njega i da ljubimo jedni druge kao što nam je dao zapovest (1. Jn. 3,23).
Pristalice autonomnog morala govore da postoje religiozni ljudi, koji veruju u Boga, a koji ipak ne žive u skladu sa moralnim normama, niti čine dobra ljudima. Ovo je očigledno istina, ali tu krivica nije na religiji, nego na pomenutim ljudima. Ovi ljudi su religiozno učenje usvojili na odveć površan, čisto spoljašnji i formalni način. To nije prava, istinska religioznost, nego farisejstvo, koje je u Svojim rečima tako odlučno i strogo osuđivao Sam Hristos Spasitelj, upozoravajući svoje sledbenike da se čuvaju kvasca farisejskog (Mt. 16,6). Apostol Jakov veru koju ne prate odgovarajuća dobra dela naziva mrtvom verom (Jak. 2,17), dok za ljude koji ne žive prema moralnim zahtevima vere kaže da je njihova pobožnost uzalud (Jak. 1,26). Pobožnost čista i neporočna pred Bogom i Ocem – kaže on – jeste ova: posećivati sirote i udovice u nevolji njihovoj, i čuvati sebe neopoganjena od sveta (Jak. 1,27). Tako dakle istinska pobožnost – a ne lažna, spoljašnja religioznost – isključuje svako farisejstvo i projavljuje se kroz odgovarajuća dela ljubavi i milosrđa prema bližnjima.
Konačno, autonomisti napadaju hrišćanski moral i zbog toga što je tobože inspirisan motivima veoma niske moralne vrednosti: strahom od budućih adskih muka i željom da se kao nagrada dobije večni život. U Jevanđelju se zaista govori i o nagradama koje očekuju pravednike, i o kaznama kojima će biti podvrgnuti nepokajani grešnici, ali te nagrade i kazne nigde nisu kategorično istaknute kao glavni i isključivi motivi hrišćanskog morala. To zapravo čak i nisu motivi, nego samo nužna objašnjenja – kuda čoveka vodi ovaj ili onaj put života. Hristos objašnjava da put koji On propoveda, uzak i težak ovde, kao rezultat daje večnu radost i večno blaženstvo tamo, dok široki i prostran ovde, protivan jevanđelskom učenju, povlači za sobom večnu patnju i večno mučenje tamo. Ovo nisu motivi, ovo nije spoljašnji pedagoški motiv da se čovek natera da postupi ovako ili onako, nego je reč o prirodnoj posledici izbora ovog ili onog životnog puta, o čemu Jevanđelje unapred upozorava sve ljude, pružajući im te posledice na uvid. Odavno je vreme da se odreknemo tog ružnog, besmislenog i čak bogohulnog načina razmišljanja, koji nam je nametnuo katolicizam, da nas Bog tobože za dobra dela nagrađuje, a za rđava kažnjava. Bog nikome ne želi pogibelj, nego hoće da se svi ljudi spasu i da dođu do poznanja istine, a čovek sebe pogubljuje sam, jer zla dela koja se često ponavljaju, čine i njega samoga zlim po prirodi i nesposobnim za svetlost i radost, što predstavlja prirodni udeo dobrih ljudi.
Jedini motiv hrišćanskog morala jeste ljubav – ljubav prema Bogu, kao prema našem Ocu i dobročinitelju. U tome je ljubav, govori sveti Apostol i Jevanđelist Jovan Bogoslov, ne što mi zavolesmo Boga, nego što On zavole nas, i posla Sina Svojega, kao žrtvu pomirenja za grehe naše. Ljubljeni! Kad ovako Bog zavoli nas, i mi smo dužni ljubiti jedni druge (1. Jn. 4,10-11). Ako ko reče: Ljubim Boga, a mrzi brata svojega, laža je; jer koji ne ljubi brata svojega kojega vidi, kako može ljubiti Boga Kojega nije video (1. Jn. 4,20). I ovu zapovest imamo od Njega: Koji ljubi Boga, da ljubi i brata svoga (4,21). U čemu se izražava naša ljubav prema Bogu i čime se dokazuje njena iskrenost? Jer ovo je ljubav Božija – objašnjava Apostol – da zapovesti Njegove držimo (5,3).
Šta može biti uzvišenije od takvog motiva? Sa druge strane, kakav delatni motiv može da nam pruži autonomni moral? „Dobro radi dobra„? Ali to je nešto vrlo maglovito – nejasno je kako takav neodređeni motiv može da nam pruži snagu za savladavanje egoizma koji nam je urođen i da nas primora da činimo ono što nam nije interesantno ili ugodno. Druga stvar je – ljubav. Ljubav – to je velika sila koja pobeđuje sve instinkte i dominira nad njima, čak i nad najjačim instinktom samoodržanja. Uzmimo na primer ljubav majke koja se žrtvuje radi svoje dece – to je pojava koja je sasvim uobičajena i svima shvatljiva.
Ako Boga nema i ako svi mi nismo braća među sobom, čemu onda moral, čemu činjenje dobra drugome? Nije li onda bolje da svako od nas živi samo da zadovolji sebe, jureći samo za ličnim ciljevima i interesima? Pristalice autonomnog morala će reći, i zaista govore, da su moral i činjenje dobra neophodni za mir, blagoustrojstvo i blagostanje čitavog ljudskog društva, da bez morala i uzajamnog pomaganja i podrške ljudi, društvo ne može da opstane, niti može biti zagarantovana dobrobit svakog pojedinog člana toga društva. Tačno! Ali, onda ispada da upravo autonomni moral predstavlja, da tako kažemo, moral veoma niske vrste, samo relativni moral. Ja činim dobro jedino stoga i toliko, koliko je to neophodno za moje lično blagostanje i korist: na primer, pomažem bližnjem, zato što će i on meni pomoći kada se pojavi potreba, ne činimo zla drugome samo zato što se bojim da i meni ne učine zlo u odmazdu. Opit pokazuje da se moral većine ljudi svodi upravo na to. Da li je vrednost takve etike visoka? – to nije teško prosuditi. A koliko je ona čvrsta, vidi se po kako se lako ruše sve moralne brane savremenog društva i kako na scenu opet stupa isti onaj drevni, egoistički princip borbe za opstanak: „homo homini lupus est„. Drugi motiv bezreligioznog morala, motiv koji sam čovek nikada ne primećuje, to je više ili manje gruba ili fina sujeta. Dobra dela se čine radi toga da bi se stekla slava i uvažavanje od strane drugih ljudi, da bi se steklo „dobro ime“ i reputacija dobrotvora siromašnih. Ovo sujetno osećanje veoma često rukovodi osnivače i utemeljitelje dobrotvornih društava, bogataše koji beznačajni delić svoga bogatstva udeljuju za dobra dela, kako bi se proslavili kao dobrotvori, ali veoma često sujeta predstavlja glavnu pokretačku snagu i kod onih sentimentalnih ljudi koji sebe iskreno smatraju za dobre i čine dobra diveći se dobroti sopstvenog srca. Čovek neki put ozbiljno misli da „čini dobro radi dobra“, hraneći time u stvari samo sopstvenu sujetu, a da toga nije ni svestan. Usled odobravanja savesti on oseća sujetno samozadovoljstvo, zadovoljstvo samim sobom.
Motiv činjenja dobra „radi dobra“ odveć je maglovit i apstraktan da bi bilo koga mogao da pokrene na samopožrtvovano služenje bližnjima. Tim motivom zapravo se samo prikrivaju ili svoja sujeta, ili nekakav koristoljubivi račun, ili dobitak od činjenja dobra.
Konačno, treba reći da ako se čovek koji čini dobro deklariše kao neverujući, to još ne znači da je on i na delu potpuno neverujući i nereligiozan čovek, i da je njegov moral autonoman, da ne zavisi ni od kakvih religioznih osećanja. Potpuno neverujući ljudi, kojima je tuđa svaka religioznost i religiozni doživljaj, ili uopšte ne postoje, ili se sreću, kao izuzeci, sasvim, sasvim retko. Kod većine ljudi, religiozni osećaj, makar i prigušen, ipak živi, ili makar tinja kao sićušna iskra negde u dubini njihovog bića, no čak i u tom obliku služi kao podsticaj za moralno delovanje, te čovek ponekad i nesvesno, da i ne pomišlja na to, čini dobro pokrenut upravo tim religioznim osećajem koji živi u njemu.
Uopšteno govoreći, čista je besmislica tvrditi da čovek tobože može da bude zaista ispunjen vrlinama u hrišćanskom smislu te reči, bez vere u Boga i ljubavi prema Njemu! Radi čega, u ime čega će on ograničavati svoje egoističke težnje? Nije li onda bolje da živi prosto radi svoga zadovoljstva, ne obraćajući pažnju na potrebe i interese drugih ljudi, ne vodeći računa o njima?
Događaji u našoj nesrećnoj otadžbini pokazali su koliko su čvrsti principi „autonomne“ etike. Srušila su se vekovna religiozna načela na kojima je prethodno počivala naša matuška Sveta Rusija, sa njima se srušio i moral, a čovek se pretvorio u zver, za koju ne postoji ništa sveto. Zaista, to je očigledan i živ primer da „ako nema Boga, sve je dozvoljeno„. Ne samo zato što u tom slučaju ne preti kazna za grehe, nego pre svega zato što nema moćnog podsticaja za moralni život – ljubavi prema Bogu. Ljubav prema Bogu iščezava, iščezava i ljubav prema bližnjima, koja je sa njom tesno povezana i proističe iz nje, a čovek postaje zveropodobno biće bez stida i savesti. O kakvom tu onda moralu može biti reči, o kakvom altruizmu, o kakvoj filantropiji?! Sve su to samo prazne reči kojima se prikriva isti okoreli egoizam, koji se samo radi sujete oblači u raskošnu odeždu dobročinstva. Javno dobročinstvo, to je pojava koja je danas veoma moderna. Treba li posebno da se ističe, da srce tu ne učestvuje, iako se ponekad, doduše sasvim retko, spominje čak i ime Hristovo. Čitav ponor leži između naše stare ruske milostinje „Hrista radi“ i te savremene, hladne društvene dobrotvorne delatnosti. Mi nećemo posebno da govorimo o tome da od ove dobrotvorne delatnosti neko stalno izvlači korist, kako to pokazuje svakodnevno iskustvo, tako da ona ni izbliza nije uvek nekoristoljubiva, čak ni u najelementarnijem smislu te reči. Ljudi koji koriste plodove te društvene dobrotvorne delatnosti ne samo da ne osećaju ničije toplo saučešće, nego je dobijanje pomoći za njih često povezano sa izlaganjem svakojakim poniženjima. Kako je sve to beskonačno daleko od jevanđelske ljubavi! Dovoljno je da se čovek nad tim malo dublje zamisli, pa da sebi u potpunosti razjasni kakav bezdan leži između tog činjenja dobra „u ime dobra“ i istinske jevanđelske ljubavi prema bližnjem.
Šta da se kaže o savremenoj etici svake posebne individue, koja zanemaruje jevanđelski zakon? Mi to jasno vidimo u savremenom svakodnevnom životu svuda oko nas. Ima li danas mnogo besprekorno časnih ljudi, poštenih, blagorodnih, na koje u potpunosti možemo da se oslonimo, kojima možemo da verujemo kao samome sebi? A bestidni razvrat, sa kojim se naša nesrećna omladina upoznaje već u najranijoj mladosti, kroz razne zabavne skupove, posećivanje sablažnjivih predstava, ili nedoličnih mesta, gde mlade često vode odrasli, pa čak i njihovi roditelji! Sve je to užasni bič našeg vremena. Ali uzrok tog moralnog rasula i propadanja leži samo u tome, što je odbačeno Jevanđelje i što je gordo proglašena „autonomna“ etika, kojoj tobože nisu potrebni nikakvi religiozni osnovi. Plodove na sunce! Čije je to delo? Ko gura čoveka u tu moralnu propast? Ista ta samoutvrđujuća ljudska gordost, koja ne želi da se smiri pred jevanđelskim zakonom, niti da sagne svoj gvozdeni vrat i bakreno čelo pred autoritetom Hristovog učenja i da prizna da je jedini ispravni i spasonosni put za čoveka – put jevanđelske ljubavi: ljubavi najpre prema Bogu, a zatim i prema bližnjem.
Ljubav prema Bogu, po rečima Samog Hrista Spasitelja, prva je i glavna zapovest Jevanđelja. Ovo je jasno, jer samo ona predstavlja moćan i snažan podsticaj za istinski moralan život.
Kad neko nekog voli, iskreno se i od srca trudi da mu na svaki način ugodi, i da ne čini ono što mu ne prija, što mu smeta, a tim ono što ga vređa. Shodno tome, ako ljubimo Boga, mi ćemo se na svaki način truditi da ispunimo Njegovu svetu volju, da svoju volju potčinimo zahtevima Božanskog zakona, i to ne kao robovi, nevoljno, nerado, gunđajući, nego sa radošću, kao sinovi koji Ga ljube. Kao što znamo, Bogu je prija pre svega da nas vidi kao pravedne, a ponajviše Ga ljute naši gresi. Dakle, ako zaista ljubimo Boga, težićemo ka tome da vodimo pravedan život, trudićemo se da ne grešimo.
Kad nekoga silno volimo, onda sve što činimo, činimo tako, kao da se stalno nalazimo pred očima voljenog, u njegovom prisustvu. Ako zaista ljubimo Boga, onda nikada, ni za tren ne zaboravljamo na Njega, nego gde god da pođemo i šta god da činimo, sve činimo kao pred očima Njegovim. Tada prirodno težimo ka tome da izbegnemo sve ono čime bismo mogli da se iskompromitujemo u Njegovim očima, i plašimo se da nekakvim nečasnim, neblagorodnim ili sramnim postupkom ne ugrozimo Njegovo mišljenje o nama.
Na kraju, ako nekoga volimo, mi se trudimo da unapred prepoznamo i najmanju njegovu želju, a sve što od njega dolazi primamo sa potpunom pokornošću i spokojstvom, makar na to i ne bilo sasvim ugodno: u ime ljubavi i poverenja spremni smo da pretrpimo čak i neprijatnosti. Tako i kada ljubimo Boga, mi u svemu pokazujemo potpunu poslušnost Njemu, i sa krotošću i smirenjem primamo i bez roptanja podnosimo svaku nevolju i iskušenje koje nam On pošalje; ne proklinjemo sudbinu, ne ljutimo se, ne bivamo tvrda srca, nego se trudimo da spokojno pojasnimo smisao nevolja koje nam se šalju i da ispravimo svoje moralne pogreške i nedostatke.
Tako se pod blagotvornim uticajem ljubavi prema Bogu formira naš moralni karakter, koji nas čini pogodnim za društvo ljudi i ispunjavanje druge zapovesti – ljubavi prema bližnjima. Ljubav prema bližnjima i predstavlja probni kamen istinske vere i ljubavi prema Bogu. Sveti Apostol i Jevanđelist Jovan Bogoslov tako i kaže: Ako ko reče: Ljubim Boga, a mrzi brata svojega, laža je (1. Jn. 4,20). To je i razumljivo. Ako istinski, a ne licemerno, ljubimo Boga, kao našeg Oca, onda i bližnje treba da ljubimo kao našu braću. Mi smo dužni da ih ljubimo i zato što nam On zapoveda da ih ljubimo, i mnogo puta nas kroz čitavo Jevanđelje podstiče na tu ljubav, postavljajući je kao uslov za pravo da se nazivamo Njegovim sledbenicima i sinovima: Po tome će svi poznati da ste Moji učenici ako budete imali ljubav među sobom (Jn. 13,35). Ljubljeni! Kad ovako Bog zavoli nas, i mi smo dužni ljubiti jedni druge (1. Jn. 4,11).
Evo jedinog pouzdanog osnova istinske moralnosti! Naravno, takva ljubav, ako je istinska, ne projavljuje se samo na rečima, nego pre svega na delima. Dečice moja – poučava apostol – ne ljubimo rečju ni jezikom, nego delom i istinom (1. Jn. 3,18), jer ako neko ima bogatstva ovoga sveta, i vidi brata svoga u nevolji, i zatvori srce svoje od njega, kako onda ljubav Božija boravi u njemu? (3,17).
Upravo takve ljubavi nema u savremenom svetu. Svet umire zbog oskudice ljubavi. Umesto ljubavi, njime su zavladale zloba i mržnja, a u boljem slučaju – ledena hladnoća i nemilosrdna ravnodušnost prema patnji i potrebama bližnjeg. Svet koji propada u zlobi i nemilosrdnosti, mogla bi da vaskrsne jedino ljubav. Ali odakle je uzeti, ako u prirodnom srcu čovekovom, pomračenom strastima, živi samo bezdušni egoizam. Onu ljubav, koja bi bila u stanju da vaskrsne umirući svet, može da pruži samo Hristovo Jevanđelje. Stoga se smiri, gordosti ljudska, koja u zlobi pogibaš, i sagni svoj gvozdeni vrat pod blagi jaram Hristov, jer ti drugačije nema spasenja! Priđite, zaplačimo pred Bogom, Koji nas je stvorio, isplačimo se pred Njim za sve grehe bezumne gordosti naše. „Priđite poklonimo se i ničice padnimo pred Hrista: spasi nas Sine Božiji, Koji si vaskrsao iz mrtvih, (spasi nas) koji ti pevamo: Aliluja“.
 


 
NAPOMENE:

  1. „Savremenost i duhovni život“ naslov je predavanja iz moralnog bogoslovlja i asketike koja je arhiepiskop Averkije držao u drugoj polovini četrdesetih godina prošlog veka, u vreme dok je kao arhimandrit služio u Evropi. Tekstovi ovih predavanja pronađeni su 2004. godine u njegovoj rukopisnoj zaostavštini u Svetotrojickom manastiru u Džordanvilu (Njujork, SAD), a štampani su u nastavcima u časopisu „Pravoslavnaja Rus“ za 2004. i 2005. godinu. Na srpskom jeziku objavljen je samo jedan njihov deo koji smo preveli i priredili za zbornik „Bog i duša u XXI veku“ (Beograd 2006. Izdanje Pravoslavne Misionarske škole pri hramu Sv. Aleksandra Nevskog u Beogradu, Biblioteka „Obraz svetački“, str. 334-357, prevod: Mladen Stanković).

 

<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>

Jedan komentar

  1. Pitanje hitno:
    Da li devojka sme da se pricesti ako je dobila menstruaciju?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *