NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » PITANJA I ODGOVORI O CRKVENOJ POBOŽNOSTI I BRIZI ZA DUŠU

PITANJA I ODGOVORI O CRKVENOJ POBOŽNOSTI I BRIZI ZA DUŠU

 

PITANJA I ODGOVORI
O CRKVENOJ POBOŽNOSTI
I BRIZI ZA DUŠU

 

 
Da li treba saginjati glavu na vozglas
„Oglašeni, glave svoje priklonite Gospodu“?

Zašto Božić ne može da se slavi po novom kalendaru?
Zašto je greh priređivati zabave u navečerje nedelje i prazničnih dana?
Kako se peva „Preblagoslovena jesi, Bogorodice Djevo“?
Kakva je razlika između pravoslavnog bogosluženja i bogosluženja „jedinoveraca“?
Gde u hramu treba da se nalazi sveta Plaštanica kada se ne upotrebljava?
Da li mirjani mogu da prolaze preko soleje za vreme bogosluženja?
Da li je pravilno ceniti kod pastira pre svega njegove organizatorske sposobnosti?
Da li je dopušteno da dužnosti u hramu obavlja lice koje živi u drugom braku?
Kada su i koja zvona određena za različite službe?
Zašto se Crkva ne protivi dočeku nove godine po novom kalendaru?
Mogu li se u hramu sa jednim Prestolom služiti dve Liturgije?
Koji dan se naziva „hramovnim praznikom“?
Koliko častica treba izvaditi na proskomidiji
u slučaju da više ljudi traži pominjanje istog lica?

Kako sveštenik koji služi Liturgiju svaki dan
treba da se priprema za primanje Svetih Hristovih Tajni?
A kako se priprema mirjanin, koji zbog toga posti svake subote?

Može li se davati spisak za pominjanje, bez prosfore za pominjanje?
Da li naša iskrena težnja za mirom ponekad treba da ima granice?
Da li se mogu dočekivati dve nove godine?
Da li služenje Liturgije u pozne večernje sate predstavlja narušavanje tradicije?
Može li ipođakon da odlazi na „večernji ples“ ili „igranke“ i pleše na njima?
Mogu li se u crkvi čitati sopstvene molitve?
 


 
201. Pitanje (Da li treba saginjati glavu na vozglas „Oglašeni, glave svoje priklonite Gospodu“?): Da li treba da sagnemo glavu na vozglas „Oglašeni, glave svoje priklonite Gospodu“?
 
Odgovor: Formalno, naravno, ne treba, jer mi više nismo oglašeni, nego „verni“, to jest primili smo Svetu Tajnu Krštenja. No, budući svesni koliko smo nedostojni da ponesemo ovo uzvišeno zvanje „vernih“ – jer često i teško narušavamo zavete svetog Krštenja, izdajući Hrista Spasitelja i ugađajući đavolu, mada smo svečano obećali da ćemo ga se odreći, sa svim delima njegovim – mi iz osećanja dubokog smirenja možemo naravno da preklonimo glavu i pri tom vozglasu, kao da sebe u mislima svrstavamo među oglašene.
 
* * *
 
202. Pitanje (Zašto Božić ne može da se slavi po novom kalendaru?): Tačan dan Rođenja Hristovog ne može se utvrditi usled nedostatka činjenica. Zato smatram da praznik Rođenja Hristovog može i treba da se prenese na novi kalendar. Ovo stoga što svi Amerikanci za Božić idu u svoje hramove, a naša omladina, koja je stupila u mešovite brakove (većina je takvih), takođe odlazi tamo. Kada bi u našim hramovima tog dana bilo božićnog bogosluženja, oni bi pošli u naš hram. Pristalice starog kalendara kažu da bi se tako „narušila dužina Božićnog posta“, međutim većina njih dočekuje Novu godinu po novom kalendaru, uz mrsnu trpezu. Iz ličnog iskustva znam da ako Božić padne u toku radne sedmice, na poslu se ne može uvek dobiti slobodan dan. Osim toga, ako lica koja primaju američko državljanstvo ne prihvataju američke tradicije, ona izazivaju podozrenje Amerikanaca i opravdano pitanje: „Zašto su onda primili državljanstvo?“ Kod nas se i tako dvanaest praznika, kao i hramovne slave, po nahođenju nastojatelja, prenose na druge dane, pa i na Božić po novom kalendaru, što nije predviđeno Tipikom, ali je izazvano praktičnim potrebama, kako bi verujući mogli da se pomole u čast svojih praznika.
 
Odgovor: Zaista, usled nedostatka činjenica, tačan dan Roždestva Hristovog ne može se ustanoviti. Ali to ne znači da Roždestvo Hristovo možemo da praznujemo kad nam se prohte: Božić treba da praznujemo onda, kada je to odredila naša sveta Pravoslavna Crkva – 25. decembra po našem, pravoslavnom kalendaru. Čitav bogoslužbeni poredak naše svete Pravoslavne Crkve predstavlja strogu, skladnu celinu, u kojoj sve ima svoje određeno mesto, i ne može biti samovolje, jer bi ona unela pometnju i nered, i narušila tu strogu usklađenost. Božić je naročito tesno povezan sa četrdesetodnevnim postom koji mu prethodi, sa posebnim praznicima i uspomenama u čitavom nizu dana koji mu prethode, sa danima takozvanog „pretprazništva“ Božića i tome slično. Sve ovo bi se narušilo kada bi bilo uvedeno praznovanje Božića po novom kalendaru: umesto skladnog poretka nastao bi nedopustivi haos.
Pravi pravoslavni hrišćani neće dočekivati Novu godinu po novom kalendaru, pa još i „uz mrsnu trpezu“, ali to se ne može zabraniti onima koji su po duhu otuđeni od svoje svete pravoslavne vere i ne poštuju njene tradicije i ustanove.
Primanje američkog državljanstva nas ne obavezuje da se odreknemo svoje svete pravoslavne vere, njenih običaja i tradicija. I muslimani, pagani, a posebno Jevreji ovde uživaju potpunu slobodu i pravo da ispovedaju svoju veru i slave njene praznike u skladu sa svojim običajima i tradicijama, pa ih niko ne prekoreva zbog nekakve „nelojalnosti“ prema Americi. Stoga je više nego čudno primoravati pravoslavne hrišćane da prihvate običaje i tradicije inovernih Amerikanaca. Nama je poznato da razboriti američki poslodavci čak vrlo rado puštaju svoje zaposlene u crkvu povodom većih praznika, u skladu sa verom koju ispovedaju. Naravno, izuzeci su uvek mogući.
To da se kod nas veliki praznici i hramovne slave tobože „prenose na druge dane po nahođenju nastojatelja“ – apsolutno ne odgovara stvarnosti: i dvanaest praznika i hramovne slave praznuju se u svoje vreme, kada je to crkvenim Tipikom određeno. A pored toga neki oci nastojatelji u najbliži nedeljni dan priređuju još i naročito svenarodno praznovanje hramovne slave, kako bi većem broju vernih pružili mogućnost da u tome učestvuju, budući da nisu mogli da dođu u hram na sam dan praznika. Ovo se nepravilno naziva prenošenjem praznika, jer se on ne može preneti, niti se prenosi.
U tuđini i u nepovoljnim uslovima mi treba da budemo ispovednici svoje vere i više nego što je to bio slučaj u Rusiji, umesto da se prilagođavamo sredini koja nas okružuje, što je sasvim nedostojno zvanja istinskoghrišćanina. Inače, štaće biti sa nama, ako nam svima nametnu novu, zajedničku veru za sve, koju sada tako intenzivno propagiraju? Prihvatanje jedne novotarije, neizbežno za sobom povlači prihvatanje i drugih novotarija, pa tako postepeno svi oslonci vere slabe. To i jeste put odstupništva, koji uvek počinje tobože od „malog“ i naizgled beznačajnog, a zatim postepeno napreduje, prelazi u sve veće i veće, da bi se na kraju izgubila i sama suština vere: njen duh se razvejava i „so – po rečima Spasiteljevim – obljutavi“.
Naše spasenje je u tome da se čvrsto držimo svoga. I to neće izazvati podozrenje kod stranaca. Naprotiv, oni će nas upravo zbog toga uvažavati.
 
* * *
 
203. Pitanje (Zašto je greh priređivati zabave u navečerje nedelje i prazničnih dana?): Zašto je greh priređivati zabave u navečerje nedelje i prazničnih dana?
 
Odgovor: Zato što, prema crkvenim shvatanjima, dan počinje od večeri uoči praznika, a čitava noć pred nastupanje praznika za hrišćane predstavlja svetu noć. Tokom te noći umesno je baviti se samo molitvenom pripremom za praznovanje događaja koji proslavljamo. Takođe, oni koji će se na Božanstvenoj liturgiji pričestiti Svetim Hristovim Tajnama, vreme posvećuju čitanju molitvenog pravila pre Svetog Pričešća i usredsređenoj pripremi za primanje ove najveće hrišćanske Svete Tajne.
Greh je priređivati veselja u navečerje nedelje i prazničnih dana, već i stoga što se hrišćani na taj način odvlače od posećivanja bogosluženja – svenoćnog bdenija uoči praznika i Božanstvene liturgije ujutro na sam dan praznika. Onome ko se sprema da u subotu uveče ili uoči praznika ide na neku zabavu, misli su obuzete tom zabavom i pripremom za nju – kako da se što lepše obuče i dotera. Takav teško da će poći u crkvu na večernje bogosluženje. Onaj pak ko je na takvoj zabavi proveo veći deo noći, kako to danas obično biva, ujutro neće biti u stanju da se dovoljno rano probudi kako bi pošao u crkvu na Božanstvenu liturgiju.
Da li bi neko od savremenih hrišćana, ko još nije sasvim izgubio veru i savest, priredio zabavu noć uoči Vaskrsa? Naravno da ne.
Međutim, svaki nedeljni dan po svome značenju nije ništa drugo do ta Pasha Hristova, koja se praznuje svake nedelje, dok je noć uoči nje ista ta vaskršnja noć. Ko za takvu, pretprazničnu noć priprema zabave i dozvoljava sebi da uzima učešće u njima, taj teško greši jer skrnavi svetinju prazničnog dana. Kako svedoče Reč Božija, istorija hrišćanske Crkve i pisani spomenici iz najranijeg perioda hrišćanstva, prvi hrišćani su čitavu noć pred nastupanje nedelje ili prazničnog dana provodili u zajedničkoj molitvi, odakle i vode poreklo naša takozvana „svenoćna bdenija“, koja su sada, zbog ljudske nemoći i slabosti, veoma skraćena i redukovana. O tome jasno govori tako važan pisani spomenik kakav predstavljaju „Apostolske ustanove“: „Od večeri pa dok ne zapevaju petlovi prebivajte u bdeniju, molitvama i prozbama Bogu, čitajući do prvih petlova zakon, proroke i psalme, a kada pročitate Jevanđelje, obratite se narodu besedom“.
Je li onda umesno da savremeni hrišćani, koji se sada više ne izlažu naporu takve zaista „svenoćne“ molitve u hramu, svetu noć uoči nastupanja praznika provode na potpuno drugačiji način?
Samo su bogoborni boljševici, kao javni neprijatelji naše svete vere i Crkve, namerno priređivali razne zabave i veselja za vaskršnju noć, i uopšte u vreme prazničnih crkvenih bogosluženja, kako bi odvukli narod od posećivanja hrama Božijeg.
Uzalud se neki pozivaju na to, da su ovakve zabave ranije bile dopuštene i u carskoj Rusiji. Jer njih su odlučno zabranjivali čak i naši građanski zakoni. Još je car Aleksije Mihajlovič 1648. godine izdao ukaz kojim je naređeno da se nedeljom u crkvu dolazi na večernje, jutrenje i Liturgiju, pri čemu je bilo zabranjeno „svako pijanstvo, i svaka gluma, i lakrdijaštvo, i sve demonske igre“. A za onoga ko bi se oglušio o ovu naredbu bilo je propisano da se „izudara palicom bespoštedno“, pa čak i da se pošalje u progonstvo. Značajan je i 26. član čuvenog Zakonika iz 1648. godine: propisi koji čuvaju svetost nedelje odnose se na vreme počev od subote, tri sata pre no što nastupi veče. Čak je i Imperator Petar Prvi, koji je kod nas, po uzoru na Zapad, uveo takozvane „asambleje“, ukazom ipak propisao da se one ne mogu organizovati pre no što se završi nedeljna Liturgija. A 17. februara 1718. godine on je izdao ukaz kojim se svi obavezuju da nedeljom odlaze na večernje, jutrenje i Liturgiju. Carica Jelisaveta Petrovna je ukazom iz 1743. godine zabranila da se krčme nedeljom otvaraju pre kraja Liturgije. Car Pavle Prvi je ukazom od 22. oktobra 1796. zabranio pozorišne predstave „u sve subote“. Konačno, 1833. godine, u vreme cara Nikolaja Prvog, trudom znamenitog Speranskog, sastavljen je „Kodeks (‘Svod’) zakona Ruske imperije“, u čijem se XIV tomu nalazilo poseban član „O čuvanju svetosti nedeljnog dana“. Ovaj član odlučno zabranjuje sve balove, koncerte, pozorišne predstave i uopšte javne zabave i veselja pre okončanja nedeljne Liturgije.
Početkom XX veka kod nas u Rusiji sve je bilo uzdrmano, pa su ovi zakoni, kao i mnogi drugi, prestali da se primenjuju. I upravo to je dovelo carsku Rusiju do strašne katastrofe – krvavog boljševizma.
Zato je krajnje čudno, nelogično i nerazumno pomišljati na spasenje Rusije, a da se prethodno ne isprave greške iz prošlosti – koje se uporno ponavljaju, kao što čine nerazumna i kapriciozna deca, samo zato što im se „tako hoće“ – i da se u svemu slede pouke naše Majke Crkve.
Bog se ne može ružiti i prestupnici Zakona Božijeg neće proći nekažnjeno zbog takve profanacije prazničnih dana.
 
* * *
 
204. Pitanje (Kako se peva „Preblagoslovena jesi, Bogorodice Djevo“?): Da li pesmu „Preblagoslovena jesi, Bogorodice Djevo“ treba pevati na drugi glas, ili po glasu jevanđelske stihire?
 
Odgovor: Iako je „Preblagoslovena jesi, Bogorodice Djevo“ pesma drugog glasa, kao što se vidi iz nekih mesta u bogoslužbenim knjigama, ipak, u praksi je postojao i do danas postoji običaj da se ova pesma na vaskrsnom svenoćnom bdeniju peva na glas jevanđelske stihire.
 
* * *
 
205. Pitanje (Kakva je razlika između pravoslavnog bogosluženja i bogosluženja „jedinoveraca“): Koja je osnovna razlika između pravoslavnog bogosluženja i bogosluženja „jedinoveraca“?
 
Odgovor: Ova razlika se sastoji u tome, što je jedinovercima, to jest bivšim raskolnicima-staroobredcima koji su se ponovo prisajedinili Pravoslavnoj Crkvi, dopušteno da bogosluženje obavljaju po svojim starim štampanim knjigama i da drže sve svoje crkvene obrede i starinske običaje i tradicije.
 
* * *
 
206. Pitanje (Gde u hramu treba da se nalazi sveta Plaštanica kada se ne upotrebljava?): Gde u hramu treba da se nalazi sveta Plaštanica kada se ne upotrebljava?
 
Odgovor: Nigde u Tipiku nije ukazano na posebno mesto za čuvanje svete Plaštanice, kao što se uopšte o njoj malo govori, jer ona u crkvenu upotrebu nije ušla tako davno. Sveta Plaštanica se obično čuva u naročitoj staklenoj vitrini na zidu unutar oltara, ili na Hristovom grobu, ali pokrivena platnom odozgo.
 
* * *
 
207. Pitanje (Da li mirjani mogu da prolaze preko soleje za vreme bogosluženja): Mogu li mirjani da prolaze preko soleje za vreme bogosluženja, ispred zatvorenih Carskih dveri?
 
Odgovor: Za mirjane je sasvim neumesno da hodaju po soleji, baš kao što je neumesno i da ulaze u oltar, pošto soleja predstavlja spoljašnji deo oltara i namenjena je da po njoj hodaju isključivo sveštenoslužitelji i crkvenoslužitelji, a mirjani ne.
 
* * *
 
208. Pitanje (Da li je pravilno ceniti kod pastira pre svega njegove organizatorske sposobnosti?): Da li je ispravno kod pastira ceniti pre svega njegove organizatorske sposobnosti, i za idealnog smatrati samo onog pastira, koji se pokaže kao dobar organizator?
 
Odgovor: Potpuno je nepravilno. Ono najvažnije u Crkvi nije njena spoljašnja organizacija, nego unutrašnji, duhovni napredak njenih članova. Zadatak Crkve je da duhovno vaspitava svoje članove. Putem takvog duhovnog vaspitavanja ona ih vodi ka spasenju, pripremajući ih za naslednike budućeg večnog Nebeskog Carstva – Carstva slave, koje će se otkriti na kraju vekova.
Iz ovoga treba da bude jasno da se od pastira zahteva pre svega odgovarajuće duhovno raspoloženje – unutrašnji duhovni plam kojim bi on mogao da zapali i duše svoje pastve, rukovodeći ih ka spasenju.
Idealan pastir, prema učenju reči Božije, jeste onaj ko ima veru i dobru savest (1.Tim. 1,19), ko služi kao obrazac vernima u reči, u življenju, u ljubavi, u duhu, u veri, u čistoti (1.Tim. 4,12) i ne zanemaruje blagodatni dar u sebi, dobijen kroz svešteno rukopoloženje (1.Tim. 4,14), nego stalno pazi na sebe i na nauku, jer će, čineći tako, spasiti i sebe i one koji ga slušaju (1.Tim. 4,16).
Idealni pastir je, prema jasnom učenju svetog Apostola Pavla, onaj koje bez mane, jedne žene muž, trezven, mudar, pošten, gostoljubiv, kadar da poučava; ne pijanica, ne ubojica, ne lihvar, nego krotak, miroljubiv, ne srebroljubiv (1.Tim. 3,23). Tek na kraju, posle svega toga, rečeno je da on treba svojim domom dobro da upravlja, i da ima poslušnu decu sa svakom skromnošću (1.Tim. 3,4-5), na šta bi moglo da se gleda kao na zahtev da pastir poseduje administratorske sposobnosti. Ali same po sebi ove sposobnosti, ma koliko bile sjajne, baš ništa neće doneti pastiru i njegovoj pastvi, ukoliko pastir nema ono najvažnije – gore nabrojana duhovna svojstva i osobine – ako u njemu nema prave duhovnosti, molitvenog raspoloženja i istinske, iskrene pobožnosti, sa kojima bi mogao da predstavlja nadahnjujući primer za svoju astvu.
Osim toga, preterana zaokupiranost spoljašnjim delanjem može da bude čak i štetna i pogubna, ako je praćena sujetom i mnogim brigama, ako odvlači od glavnog – od molitve i brige o duhovnom napretku.
Dakle, na prvom mestu ne treba da stoje administratorske sposobnosti pastira, nego njegovo uzvišeno duhovno raspoloženje. Administratorske sposobnosti vredne su samo ukoliko predstavljaju dopunu njegovom dobrom duhovnom raspoloženju, a nikako same po sebi. Jer ne vodi ljude ka spasenju spoljašnja organizacija, nego unutrašnji duh istinski hrišćanskog življenja, a cilj crkvenog života je – spasenje duša za večni život.
 
* * *
 
209. Pitanje (Da li je dopušteno da dužnosti u hramu obavlja lice koje živi u drugom braku?): Da li je dopušteno da lice koje živi u drugom braku obavlja dužnosti u hramu, i može li takvo lice da bude crkveni starosta?
 
Odgovor: Poštujući čistotu devstvenosti i čestitost udovstva više no brak, naša sveta Crkva se prema drugom braku uvek odnosila neblagonaklono, mada je dopuštala stupanje u drugi brak, nalažući na one koji u njega stupaju crkvenu epitimiju – odlučenje od svetog Pričešća na period od godinu dana, ili čak na dve godine (vidi 4. pravilo svetog Vasilija Velikog). Oni koji su stupili u drugi brak ne mogu da budu rukopoloženi ni u čin episkopa, ni prezvitera, ni đakona, niti uopšte mogu biti „u svešteničkom imeniku“ (vidi 17. pravilo svetih Apostola), to jest ne mogu biti posvećeni ni u ipođakone, ili čtečeve, ili pojce i, shodno tome, nemaju prava da nose sveštene odežde ili stihar.
Što se tiče drugobračnosti mirjana koji obavljaju različite dužnosti u crkvi, pa među njima i dužnost crkvenog staroste, crkvena pravila o tome ništa ne govore, no u svakom slučaju, pre no što preuzmu svoje obaveze, trebalo bi da izdrže epitimiju određenu za one koji stupaju u drugi brak, ako je prethodno nisu izdržali, i da se bezuslovno uzdržavaju od ulaska u sveti oltar, jer je to mesto namenjeno samo za lica u sveštenom činu, a oni koji su u drugom braku ne mogu biti u sveštenom činu.
 
* * *
 
210. Pitanje (Kada su i koja zvona određena za različite službe?): Nemojte mi uskratiti odgovor na pitanje, kada je i koje zvono određeno za službe koje se obično obavljaju u parohijskoj crkvi, kao što su večernje, jutrenje, časovi, Liturgija, vodoosvećenje, pogreb, venčanje, parastos i moleban?
 
Odgovor: Zvona u crkvi imaju trojako značenje. Zvoni se zato:
1) da bi verni bili pozvani na bogosluženje, to jest da bi bili obavešteni o početku crkvene službe;
2) da bi se izrazilo slavlje, radost i likovanje Crkve na njenom bogosluženju i
3) da bi oni koji ne mogu da dođu u hram bili obavešteni o posebno važnim trenucima bogosluženja i da 6i bili podstaknuti da se svojim molitvama pridruže onima u hramu.
Crkve obično imaju nekoliko zvona, pri čemu ona treba da se međusobno razlikuju veličinom i snagom zvuka. Najčešće se mogu razlikovati sledeća zvona: a) praznično, b) nedeljno, v) polijelejno, G) svakodnevno i d) malo zvono. Osim toga mogu postojati još i sasvim mala zvona različite veličine.
Razlikuju se dve vrste zvonjave: 1) blagovest i 2) zvonjava u užem smislu reči. Blagovest je kada se udara samo u jedno zvono, ili u nekoliko zvona, ali ne zajedno, nego po redu. U ovom poslednjem slučaju blagovest se naziva „prezvonom“ ili „prebiranjem“. Pod zvonjavom u užem smislu podrazumeva se udaranje u dva ili više zvona odjednom. Kada se tako zvoni u tri maha (sa prekidima), to se zove „trezvon“.
Blagovest se zvoni na početku svakoga od tri glavna zajednička bogosluženja: 1) pre početka devetog časa i večernja, 2) pre polunoćnice i jutrenja, i 3) pre trećeg i šestog časa koji se služe pre Liturgije.
Pre svečanijih službi, nakon blagovesti sledi trezvon u nekoliko zvona. Tako se zvoni na početku prazničnog večernja ili svenoćnog bdenija, na početku prazničnog jutrenja (obično pre početka pevanja polijeleja) i pred sam početak Božanstvene liturgije, nakon što se pročitaju treći i šesti čas.
Blagovest na jedno zvono zvoni se na svakom jutrenju prilikom pevanja „Čestnjejšuju Heruvim“ i na svakoj Božanstvenoj liturgiji na početku „Kanona Evharistije“ – takozvano „zvono za Dostojno“.
Trezvon se zvoni i na kraju svakog prazničnog bogosluženja – svenoćnog bdenija ili Božanstvene liturgije, u znak pobede Crkve.
Tokom čitave Svetle Sedmice na početku i na kraju svakog bogosluženja zvoni se trezvon na sva zvona.
Prilikom molebana, u dane hramovnih praznika i u drugim svečanim prilikama, obično se pre molebana zvoni blagovest, a posle – trezvon. Na litijama se zvoni blagovest sa prebiranjem, koje potom prelazi u trezvon i traje tokom same litije.
Za vreme Liturgije na prvi dan Vaskrsa prilikom čitanja Jevanđelja zvoni se prezvon (tj. prebiranje), koji se na kraju čitanja završava trezvonom.
Na jutrenju na Krstovdan (14. septembra), u treću nedelju Velikog posta (Krstopoklonu) i 1. avgusta, posle otpevanog Velikog slavoslovlja, kada se iznosi Časni Krst iz oltara (uz pojanje „Svjatij Bože“) biva prezvon, pri čemu se udara u svako zvono po jednom, a kada se na taj način preberu sva zvona, udara se u sva odjednom, da bi se, kada Krst bude iznesen na sredinu hrama, zvonio trezvon. Sličan takav prezvon određen je i za Veliki Petak pre iznošenja Plaštanice i za jutrenje Velike Subote pre iznošenja Plaštanice radi obilaženja sa njom u krut oko hrama. U oba slučaja prezvon se takođe završava trezvonom.
Prezvon biva i prilikom iznošenja tela pokojnika iz kuće, i prilikom odlaska sa njim na grob radi pogreba.
Nešto drugačiji prezvon (udaraju najpre u najveće zvono, a potom u sva manja redom) biva uoči malog osvećenja vode i u dane hramovnih praznika, a prilikom pogružavanja krsta u vodu zvoni se trezvon.
Isti takav prezvon kao pred vodoosvećenjem, zvoni se i pre posvećenja u čin episkopa.
O tome koliko se dugo zvoni blagovest, Tipik kaže: „udara (za svenoćno bdenije) u veliki kampan (vrsta zvona) polako dvanaest puta, pojući Neporočne, ili govoreći tiho 50. psalam“ (Tipik, gl. 1). Za trezvon je određeno vreme koje je potrebno da se jednom pročita 50. psalam. Na velike praznike blagovest treba da traje duže, kako stoji u Tipiku: „udara dosta“. Za manje značajne svakodnevne službe kao što su polunoćnica, povečerje i malo večernje uobičajeno je da se udara 12 puta.
Na poseban način zvoni se u dane Velikog posta: otegnuto, ne često, uglavnom u jedno zvono. Pre trećeg časa udaraju u zvono tri puta, pre šestog časa – šest puta, pre devetog – devet puta, pre izobraziteljnih i povečerja – 12 puta. Pre početka svih časova uvek se zvoni blagovest. Ali ako je praznik, onda za časove ne udaraju u zvono odvojeno za svaki čas.
 
* * *
 
211. Pitanje (Zašto se Crkva ne protivi dočeku nove godine po novom kalendaru?): Čim nastupi decembar mesec po novom kalendaru, naše ruske novine odmah počnu da najavljuju predstojeće „dočeke Nove godine“, koje organizuju različite ruske organizacije. Najave tih dočeka zvuče vrlo primamljivo: detaljno se nabraja šta će sve tamo biti, obećava se prijatna i vesela atmosfera, a onda se svima upućuje poziv da dođu. Pri tome se obično zaboravlja da ovi „dočeci“ padaju upravo u vreme Božićnog posta, kada je, po pravilima Crkve, sasvim nedopustivo bilo kakvo veselje, plesovi, muzika, kao i upotreba mesne i uopšte mrsne hrane. Zašto naši pravoslavni pastiri ne podignu svoj glas protiv tih „dočeka“, zašto naša Crkva ne protestuje protiv njihovog organizovanja?
 
Odgovor: Vaša razmišljanja o neumesnosti i nedopustivosti organizovanja takvih veselja za vreme Božićnog posta potpuno su ispravna. Drago nam je što to čujemo od Vas, i što možemo da se uverimo kako još ima vernih hrišćana koji razmišljaju zdravo, koji sve razumeju pravilno i neće da učestvuju u tom strašnom bezumlju savremenog čovečanstva, koje je u većini slučajeva željno samo „hleba i igara“, i u životu zainteresovano jedino za to da dobije što više zadovoljstava za svoje grešno telo, i da se na što raznovrsnije načine zabavi i razonodi. Ipak, niste sasvim u pravu kada našu Rusku Crkvu i njene pastire optužujete za ravnodušnost: čestiti pastiri, koji savesno vrše svoju dužnost, počev od velikog pastira našeg vremena prisnopamjatnog oca Jovana Kronštatskog, uvek su podizali i nastavljaju da podižu svoj glas protiv ovih nedoličnih „dočeka“ Nove godine, kao i uopšte protiv prekomernog predavanja svakojakim veseljima; naš Arhijerejski Sinod i naša lokalna Eparhijska vlast ovde u Istočnoj Americi takođe su ne jednom u svojim poslanicama isticali neumesnost i nedopustivost organizovanja veselja u dane posta i u navečerja nedeljnih i prazničnih dana.
Ali šta da se radi ako savremeno čovečanstvo, po rečima oca Jovana Kronštatskog, „snom grehovnim spava“, pa stoga ostaje bezosećajno i gluvo za sve te pozive Crkve?
Jer upravo zbog toga je našu Otadžbinu i zadesila tako strašna nesreća, a mi smo se obreli u rasejanju. No, i sada, u inostranstvu, nastavlja se sa istim takvim načinom života, sa preterivanjem u traganju za zadovoljstvima, zabavama i veseljima, pa još i uz razna lukava samoopravdanja, kao što je: „u dobrotvorne svrhe“ i „radi širenja ruske kulture“. Time na sebe navlačimo samo još veći i strašniji gnev Božiji, koji će se svakako izliti na naše glave, ako se na vreme ne urazumimo i ne pokajemo, i ako ne počnemo da živimo onako kako pravoslavnim hrišćanima dolikuje. Evo kako snažno o tome govori i upozorava nas naš veliki pastir otac Jovan Kronštatski:
„Svet se nalazi u stanju dremeža, grehovnog sna, spava. A Bog ga budi ratovima, pomorima, požarima, razornim burama, zemljotresima, poplavama, nerodnim godinama“ („Mol Žiznb vo Hriste“ t. I, str. 227).
Sada je valjda već svakome jasno – u vezi sa komunističkom agresijom koja preti celom svetu i sa strašnim pronalascima izuzetne razorne moći – da se čitav svet nalazi bukvalno na ivici propasti i da samo Gospod Jedini i naša predanost svetoj veri i Crkvi mogu da nas spasu. A naši Rusi, čak i oni koji sebe još smatraju za pravoslavne, na sve to zaboravljaju i stalno se predaju neobuzdanim i neumerenim veseljima, čak i u one dane i sate kada je to pravilima naše svete Crkve apsolutno zabranjeno.
Zar to nije, u pravom smislu te reči – „Pir u vreme kuge“?
Pogotovo je za nas, Ruse – zavijene u crno zbog naše nesrećne Otadžbine koja je oblivena suzama i krvlju, i raspeta na krst od strane ljutih bezbožnika – svako takvo preterano predavanje burnim i neskromnim veseljima i zabavama sasvim neumesno i jednostavno nam ne priliči. Danas može mirne duše da se veseli samo onaj kome naša Otadžbina Rusija ništa ne znači – onaj ko je tvrda srca i bezosećajan za njena teška četrdesetogodišnja stradanja.
 
* * *
 
212. Pitanje (Mogu li se u hramu sa jednim Prestolom služiti dve Liturgije?): Mogu li se u hramu sa jednim Prestolom služiti dve Liturgije – jedna na Prestolu, a druga na stolu postavljenom pred Carskim dverima, ali naravno sa drugim antiminsom?
 
Odgovor: Prema crkvenim pravilima, Božanstvena liturgija uopšte ne treba da se služi nigde osim u hramu koji je na propisan način osvećen. Pri tome, može da se služi samo jednom dnevno, kako stoji u pouci na kraju Služebnika: „Sveta Tajna Sveštenstva i Evharistija, to jest prinošenje Beskrvne Žrtve Tela i Krvi Gospoda našeg Isusa Hrista, osim u osvećenom hramu nigde se ne obavljaju, i to ne treba činiti jer je velik greh“; „Osim toga, neka zna (jerej) još i ovo, da treba da odsluži samo jednu Liturgiju na dan, na jednom Prestolu: ova jedna sveta Žrtva označava jednu smrt Hristovu, koju je radi nas podneo, i jedno stradanje Njegovo, koje je radi nas pretrpeo“. Pedeset osmo pravilo pomesnog Laodikijskog sabora glasi: „Ni episkopi ni prezviteri ne mogu Žrtvu prinositi u kućama“.
Ali u slučajevima krajnje nužde, kao, na primer, u našim izbegličkim uslovima, u odsustvu osvećenog hrama, dozvoljava se služenje Božanstvene liturgije na svakom naravno pristojnom mestu, ali uz uslov da se služi na antiminsu koji je pravilno osveštao kanonski arhijerej. U takvom slučaju antimins zamenjuje osveštani Presto (sama reč „antimins“, prevedena sa grčkog, znači „umestoprestolje“).
Ali služenje druge Liturgije u jednom istom danu, i u jednom istom hramu, uz jedan Presto, čak i uz upotrebu drugog antiminsa i stavljanje stola pred Carske dveri ili pored Prestola, kako neki čine, iako sa čisto formalne tačke gledišta ne izgleda kao kršenje crkvenih pravila – ne treba da se dopušta bez zaista krajnje nužde, jer to je ipak nedolično i u izvesnoj meri ponižava uzvišenost i dostojanstvo Najsvetije Beskrvne Žrtve koja se na Liturgiji prinosi.
 
* * *
 
213. Pitanje (Koji dan se naziva „hramovnim praznikom“?): Koji dan se naziva „hramovnim praznikom“? Dan polaganja kamena temeljca, ili dan osvećenja podignutog hrama, ili dan ikone svetoga čije ime hram nosi?
 
Odgovor: „Hramovnim praznikom“ se naziva praznik u čast Gospoda Isusa Hrista, ili u čast Presvete Bogorodice, ili u čast bilo kog Svetog, ili u čast bilo kog sveštenog događaja kome je posvećen dati hram. Ni dan polaganja kamena temeljca, ni dan osvećenja tu nemaju nikakvog značaja, jer i jedno i drugo može da se obavi u bilo koji prikladan dan, kada to dozvoljava crkveni Tipik i lokalni uslovi života.
 
* * *
 
214. Pitanje (Koliko častica treba izvaditi na proskomidiji u slučaju da više qudi traži pominjanje istog lica?): Prema učenju Crkve najuzvišenije moljenje za žive i umrle je – njihovo pominjanje na proskomidiji. Šta da se radi u slučaju kada na imendan cara, ili episkopa, ili bilo kog visokog dužnosnika na proskomidiji bude dato mnoštvo papira sa imenima jednog te istog lica? Da li se na proskomidiji vadi samo jedna častica, ili onoliko častica koliko je zabeleženih imena predato? Samo po sebi se podrazumeva, da na molebanu povodom imendana cara ili episkopa, ili na parastosu za njih, i pored mnoštva predatih papirića u kojima se navodi ime jednog te istog lica, to ime se, u ime svih koji se mole, na molitvi spominje samo jednom?!
 
Odgovor: Vi ste i sami dali odgovor na postavljeno pitanje, u njegovoj drugoj polovini. Dovoljno je izvaditi samo jednu časticu za jedno isto lice. Delotvornost pominjanja na proskomidiji ne povećava se time što ćemo za jedno isto lice izvaditi mnogo častica, prema broju predatih hartijica sa imenima.
 
* * *
 
215. Pitanje (Kako sveštenik koji služi Liturgiju svaki dan treba da se priprema za primanje Svetih Hristovih Tajni? A kako se priprema mirjanin, koji zbog toga posti svake subote?): Hrišćanin koji se priprema za primanje Svetih Hristovih Tajni treba, prema odredbama Crkve, da drži strog post bez ulja tokom 3 do 5 dana. Ali ako se u manastirima, po odobrenju duhovnog oca, priprema za pričešće odvija subotom i prazničnim ili polijelejnim danima, da li treba da se posti tako strogo, bez ulja? Da li radi pripreme za primanje Božanskih Tajni treba narušavati pravila Crkve o tome šta se jede u ove dane, ili bez ustezanja treba jesti hranu pripremljenu na ulju? Jasno, ne radi se tu o ulju, nego o odgovarajućoj duhovnoj pripremi za primanje Božanskih Hristovih Tajni. Šta činiti? Kako treba da postupa sveštenoslužitelj koji svaki dan služi Liturgiju? A kako mirjanin koji se priprema za pričešće posteći u subotu ili nedelju?
 
Odgovor: I na ovo pitanje Vi ste takođe već odgovorili sami. Naravno, nije stvar u ulju, nego upravo u usredsređenoj duhovnoj pripremi, u molitveno pokajnom raspoloženju, a post, u smislu telesnog uzdržanja, služi samo kao pomoćno sredstvo za ovo. Od sveštenika koji svakodnevno služe Liturgiju, prema pravilima Crkve, uopšte se ne traži tako strog post, baš kao ni od mirjanina, u onim periodima godine kada posta nema, nego je, naprotiv, dozvoljeno uzimanje mrsne hrane. Uopšte, svrha posta pre pričešća Svetim Hristovim Tajnama i stepen njegove strogosti u potpunosti zavise od duhovnika datog lica, koga i treba pitati za savet i blagoslov u vezi sa tim.
 
* * *
 
216. Pitanje (Može li se davati spisak za pominjanje, bez prosfore za pominjanje?): Neki parohijani našeg hrama za vreme obavljanja proskomidije daju svoje spiskove za pominjanje, „za zdravlje“ ili „za upokojenje“, ali bez prosfore. Da li je takvo „prinošenje“ u skladu sa liturgijskom praksom naše Pravoslavne Crkve? I još nešto: u Molitvi predloženja sveštenik se moli za „one koji prinesoše, i one za koje prinesoše“. Da li će se, u našem primeru, među „one koji prinesoše“ ubrojati i oni koji su dali svoje spiskove za pominjanje na proskomidiji, ali bez prosfore?
 
Odgovor: U vezi sa postavljenim pitanjem danas u različitim pomesnim Crkvama ne izbliza ne postoji jednaka praksa. Običaj da svako daje svoju prosforu za pominjanje srodnika i bližnjih, prema spiskovima za pominjanje, „za zdravlje“ i „za upokojenje“, koji se uz prosforu prilažu – to je običaj koji je nastao u našoj Ruskoj Crkvi. Na Pravoslavnom Istoku sve do danas se donekle sačuvao nešto drugačiji običaj drevne Crkve: verni su donosili hlebove pripremljene za savršavanje Evharistije i vino, pri čemu je nastojatelj, od svega donetog, birao najbolje za potrebe Evharistije, dok je ostalo bilo namenjeno za izdržavanje klira i organizovanje zajedničkih bratskih trpeza, takozvanih „večera ljubavi“ (agape). U Grčkoj i Bugarskoj se, na primer, i danas donose naročite velike prosfore, ne samo za lično pominjanje srodnika i bližnjih, nego za služenje Božanstvene liturgije, a takođe i vino. Pri tome je samo po sebi jasno, da su i u starini, a i danas na Pravoslavnom Istoku, na Liturgiji pominjana ne samo ona lica čiji je prinos iskorišćen za služenje Liturgije, nego i svi ostali, i uopšte svi koji su tražili da budu molitveno spomenuti na toj Liturgiji. Običaj koji je nastao u našoj Ruskoj Crkvi, da se zajedno sa prosforom daju spiskovi za lično pominjanje, treba naravno svojski podržavati kao veoma dobar, ali ne treba odbijati ni pominjanje onih koji iz bilo kog razloga daju samo spisak, bez prosfore. Ovo tim pre što u crkvi ponekad može biti više prosfora nego što je potrebno. I ne treba zbog toga uskratiti pominjanje koje se traži.
 
* * *
 
217. Pitanje (Da li naša iskrena težnja za mirom ponekad treba da ima granice?): Plod pravde u miru seje se… Starajte seda imate mir sa svima… Ipak, da li naša iskrena težnja za mirom ponekad treba da ima granice?
Uzmimo kao primer parohiju N. u kojoj se pojavila potreba da se zaštiti parohijski ustav, tojest čvrst i strogo kanonski poredak koji je normirao unutrašnji život parohije i međusobne odnose njenih članova. U vezi sa tim među članovima Parohijskog saveta ili parohijanima pojavljuju se „sukobi“ i „sporovi“, koji u nekim momentima prerastaju u težnju da se stvori „opozicija“ Ustavu, da se postigne „kompromisni mir“ i slično. Tako sada predstoji izbor između crkveno-kanonske pravde i mira. Da li u tom slučaju prednost bez ikakvog kolebanja treba dati crkveno-kanonskoj pravdi? Zar nas na to ne obavezuje naša vernost Pravoslavnoj Hristovoj Crkvi? I da li bi bilo pravedno da se crkvenoj kazni podvrgne klirik ili mirjanin ako bi njegov način razmišljanja i delovanja bio upravo takav?
 
Odgovor: Vi ste potpuno u pravu, ali samo u slučaju da taj klirik ili laik zaista štiti čistu crkveno-kanonsku pravdu, a ne da se samo vešto krije iza nje, kako bi izveo lični obračun ili postigao neke svoje uskoegoističke ili koristoljubive ciljeve, što se – avaj! – ponekad događa, a ne biva svima odmah jasno i očigledno.
Crkveno-kanonska pravda je iznad svega, naročito u naše, tako strašno i lukavo vreme.
Evo kako o tome govori veliki Otac Crkve, sveti Grigorije Bogoslov: „Ipak, nemojte da neko pomisli kako ja tobože tvrdim da treba ceniti svaki mir. Jer znam da postoji i divno neslaganje i najpogubnije istomišljeništvo; nego treba ljubiti dobar mir, imajući cilj koji je dobar i sjedinjuje sa Bogom. No, kada je reč o očiglednoj bezbožnosti, onda pre treba pristati na oganj i mač, bez obzira na zahteve vremena i vlastodržaca, i uopšte na sve, nego se pomešati sa lukavim kvascem i biti u dodiru sa zaraženim. Najstrašnije je – bojati se bilo čega više nego Boga, i zbog tog straha postati izdajnik učenja vere i istine“ (Dela, t. 1, str. 192).
Ove dragocene reči velikog svetitelja posebno treba da imamo na umu danas, kada, čak i u crkvenom životu, često u pravi plan, umesto revnosti za istinu, izbijaju samo koristoljublje i traženje svojih sopstvenih, čisto ličnih interesa, egoistička shvatanja i potpuna besprincipijelnost, koja je, uopšte uzev, toliko karakteristična za naše vreme. A najgore od svega je kada se pod izmišljenim izgovorom „hrišćanske ljubavi“ i „mira“ grubo gazi sveta istina, i crkveno-kanonska pravda prinosi na žrtvu lukavom čovekougodništvu, sjedinjenom sa koristoljubivošću.
 
* * *
 
218. Pitanje (Da li se mogu dočekivati dve nove godine?): Kako saopštava naša ruska zagranična štampa, ruska društva i organizacije koje su već „dočekale“ Novu godinu po novom kalendaru, sada se spremaju da je po drugi put „dočekaju“ po starom kalendaru. Kakav stav treba zauzeti o tome sa tačke gledišta tipika i pravila naše Crkve?
 
Odgovor: Ova lica i organizacije koje dva puta prave „doček“ Nove godine, samim tim razobličavaju sebe, sramote se i izlažu podsmesima kao potpuno neozbiljni ljudi, jer u svemu traže samo izgovor za organizovanje nedoličnih veselja i zabava, koje predstavljaju pravi bič i zloćudnu ranu našeg bolnog vremena. „Doček Nove godine“ uz veselje, naslađivanje hranom i pićem, muzikom i plesovima – običaj je čisto neznabožačkog porekla, i nikako ne dolikuje istinskim hrišćanima, koje nastupanje nove godine ne treba da podstiče na takvo lakomisleno veselje, nego naprotiv, na usredsređeno molitveno raspoloženje, usled svesti o tome da je još jedna godina našeg života otišla u večnost, i da smo još jednu godinu bliže kraju koji je neizbežan za svakoga od nas – smrti. Osim toga, prejedanje i opijanje, koji obično uvek prate ove „dočeke“ za istinske hrišćane su u datom slučaju potpuno neumesni još i zbog toga što je taj dan, 1. januar po starom kalendaru, veliki praznik Obrezanja Gospodnjeg i Spomen svetog Vasilija Velikog, kada svi treba da budu u hramu na Božanstvenoj liturgiji, a istinski pravoslavni hrišćani u crkvu uvek idu praznog stomaka, tako da od ponoći ništa ne jedu i ne piju.
 
* * *
 
219. Pitanje (Da li služenje Liturgije u pozne večernje sate predstavlja narušavanje tradicije?): U našoj Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi u dane Velikog posta – u sredu i petak – večernje sa Liturgijom Pređeosvećenih Darova služi se ujutru. Zar služenje pomenute Liturgije u pozne večernje sate ne predstavlja narušavanje tradicija Pravoslavne Crkve? Ako večernje sa Liturgijom Pređeosvećenih Darova može ili treba da se služi kasno uveče – otkud onda kod nas tako rasprostranjeni običaj da se ova divna velikoposna služba Božija „premešta“ od večeri na jutro? Šta je u skladu sa crkveno-bogoslužbenim predanjem Vaseljenske Pravoslavne Crkve koje je za nas obavezujuće: služenje večernja sa Liturgijom Pređeosvećenih Darova ujutro, ili u pozne večernje sate?
 
Odgovor: Naš savremeni crkveni život, a zajedno sa njim i savremena crkveno-bogoslužbena praksa, usled opadanja religioznog duha, ponestajanja duhovne revnosti, opšte duhovne raslabljenosti i nezainteresovanosti, toliko su se udaljili od života prvih hrišćana i našeg crkvenog Tipika, koji su izradili Sveti Oci i veliki podvižnici prvih vekova hrišćanstva, da odgovor na pitanje koje ste postavili nije tako jednostavan i zahteva izvesno prethodno objašnjenje.
Prema našem Tipiku, u dane posta (osim subotom i nedeljom) hrišćani mogu da uzimaju hranu samo jedanput dnevno i to tek posle večernja. A večernje prema Tipiku treba da se služi po svršetku devetog časa, što je po našem računanju u tri sata popodne. Odatle je prirodno da u obične dane Velikog Posta i vršenja Božanstvene liturgije na kojoj se obavlja pričešćivanje Svetim Hristovim Tajnama, takođe treba da se obavlja posle večernja. Eto zbog čega se Liturgija Pređeosvećenih Darova služi zajedno sa večernjem i to upravo posle njega. Naravno, samo po sebi se razume da ova Liturgija, po Tipiku, treba da se služi u večernjim satima, nikako ujutro, ali ni kasno uveče, nego odmah posle trećeg sata dana. Jasno je da svi verujući do tog vremena treba potpuno da se uzdržavaju od svakog uzimanja hrane i pića, što zahteva kako sam post, tako i pričešće Svetim Hristovim Tajnama koje na toj Liturgiji predstoji.
Po svemu sudeći, upravo je ovo veoma dugo i za mnoge preteško uzdržavanje od hrane i pića tokom celog dana, do večeri, i dovelo do toga da su Liturgiju pređeosvećenih Darova vremenom počeli da služe sve ranije (drugi razlog se ne može pronaći), kako bi na kraju počeli da je služe ujutro, kao i svaku običnu Liturgiju, što po Tipiku nikako ne bi smelo da se radi.
No, isto tako, nepravilno je služiti Liturgiju Pređeosvećenih Darova i u kasne večernje sate, jer je u Tipiku za svaku crkvenu službu određeno njeno vreme, i svaka promena u tom pogledu predstavljaće narušavanje Tipika, u jednom ili drugom pravcu, više ili manje dopustivo ako se čini u cilju takozvane „ikonomije“, to jest „koristi crkvene“, radi spasenja duša, a sasvim neopravdano ako se čini samo u cilju povlađivanja lenjosti i nemaru.
* * *
 
220. Pitanje (Može li ipođakon da odlazi na „večernji ples“ ili „igranke“ i pleše na njima?): Da li lica koja je arhijerej posvetio u čin ipođakona mogu uzimati učešća u organizovanju svetovnih zabava, takozvanih „večernji ples“ ili „igranki“, i plesati na njima?
 
Odgovor: Ovo pitanje je gotovo istovetno pitanju: da li mogu sveštenici i đakoni da odlaze na takve zabave? Jer čin ipođakona je već svešteni čin, koji predstavlja prelazni stepen od crkvenoslužitelja ka sveštenoslužiteljima. Onaj ko je posvećen u čin ipođakona posle svog posvećenja više ne može da stupa u brak (ako nije u braku); onaj ko je posvećen u čin ipođakona može da dotiče osvećene predmete koje ruka neposvećenog laika ne sme da dotakne, on sa Prestola uzima dikiriju i trikiriju i tome slično. Očigledno, to je i bio razlog što su u Rusiji, u ogromnoj većini slučajeva, u čin ipođakona posvećivali samo ona lica koja su posle na istoj Liturgiji posvećivana u čin đakona, dok su na arhijerejskim službama dužnosti ipođakona često ispunjavali mlađi đakoni.
 
* * *
 
221. Pitanje (Mogu li se u crkvi čitati sopstvene molitve?): U jednom duhovnom časopisu pročitala sam kako u crkvi nije dopušteno da se u sebi čitaju sopstvene molitve, kao ni pravoslavne molitve po knjižicama, odvojeno od crkvenog pojanja. Kada se molim na Liturgiji, koju dobro poznajem, onda mi druge molitve nisu potrebne, ali sa svenoćnim bdenijem je druga stvar: na svenoćnom bdeniju se sve čita tako brzo i nerazgovetno, da se ne može uhvatiti smisao molitava. Potrebno mi je da čitam u sebi makar Isusovu molitvu, što mi je duhovnik ranije i dopuštao. On mi je rekao kako je jedan svetitelj (zaboravila sam ime) govorio da „ako u crkvi ne razumete ono što se čita, treba da čitate molitvu Isusovu“. I šta sad? Znači, ne mogu da idem na svenoćno bdenije ako ne razumem šta se čita? Ranije sam čitala druge molitve i moja pažnja se nije rasejavala.
Negde sam pročitala da je otac Jovan Kronštatski čak i za vreme Liturgije dodavao i čitao sopstvene molitve. Da li to znači da se on odvajao od crkvene zajednice? Objasnite mi, molim Vas, šta da radim? Ako je grešno čitati po knjižici ono što ne čujem i ne razumem u čitanju, ako je grešno čitati u sebi molitvu Isusovu kada ne razumem i ne shvatam ono što se čita u pevnici, šta da radim? Zar da zbog tog greha uopšte ne idem u hram Božiji? Molim Vas da mi odgovorite u vašem časopisu.
 
Odgovor: U hramu se obavlja zajedničko bogosluženje. To je – zajednička molitva svih verujućih, koji se u toj zajedničkoj molitvi duhovno sjedinjuju radi jednog istog – svojih zajedničkih duhovnih i telesnih potreba. Zato nepravilno postupa onaj ko, dolazeći u hram na bogosluženje, ne želi da učestvuje u toj zajedničkoj molitvi, koja treba da se obavlja „jednim ustima i jednim srcem“, nego se moli sam za sebe, odvojeno od opštecrkvene molitve. Samo u tom smislu je u pravoslavnom hramu zabranjeno zasebno moljenje, svojim „sopstvenim molitvama“ po molitvenim knjižicama, kako je to, na primer, prihvaćeno kod rimokatolika, koji ne učestvuju u zajedničkoj crkvenoj molitvi, kao mi, pravoslavni. Ali pratiti bogosluženje po takozvanom „Velikom Zborniku“ ili po drugim bogoslužbenim ili molitvenim knjigama, koje u sebi sadrže bogosluženje, to naravno nipošto nije za osudu, nego je, naprotiv, pohvalno, jer mi za vreme bogosluženja i treba pažljivo da pratimo ono što se čita i peva, i da se molimo istim onim rečima kojima se moli čitava crkva. Tim pre ovo je prirodno onda kada je čitanje ili pojanje nerazgovetno. Jer svi mi, pravoslavni verni, treba svesno da učestvujemo u bogosluženju, na šta jasno ukazuje i naš Tipik kada kaže da u odgovoru na vozglas sveštenika „mi“, ili „narod“, odgovaramo: „Amin“, ili „Gospodi, pomiluj“ i drugo. Takođe, prema jasnom smislu uputstava Tipika, kao i prema samoj ideji našeg bogosluženja, koje predstavlja „zajedničko delo“, u crkvi zapravo ne treba da peva hor, kao nešto što je potpuno odvojeno od onih koji se mole, nego svi koji se mole.[1] To je sve do skora praktikovano u Karpatskoj Rusiji, kao nasleđe Tipika koje se sačuvalo od starine, i to uz neizbežno korišćenje odgovarajućih molitvenih knjiga kao što je „Veliki Zbornik“, jer je nemoguće očekivati i zahtevati da svi koji se mole znaju crkvene pesme napamet.
Dakle, treba da bude jasno da je čitanje sopstvenih molitava po molitvenicima za vreme bogosluženja – jedno, a praćenje toka bogosluženja prema bogoslužbenom tekstu – nešto sasvim drugo. I koliko je prvo za osudu, toliko drugo zaslužuje samo pohvale i ohrabrenja.
Sasvim je dopustivo da se prilikom nerazgovetnog čitanja i pevanja u sebi govori Isusova molitva, tim pre što po Tipiku ovom molitvom čak mogu da budu zamenjeni svi oblici dnevnog bogosluženja, kako je objašnjeno u Poretku čitanja Psaltira. Samo po sebi bi trebalo da bude jasno, da je bolje govoriti u sebi Isusovu molitvu, nego, ne razumejući ono što se čita i peva u pevnici, dozvoliti svome umu da bludi ko zna gde. Um koji ničim nije zauzet, prirodno se predaje rasejanosti, a to je već nesumnjivo težak greh.
 
 


 
 
NAPOMENE:

  1. Hor u stvari treba da predvodi verni narod u pevanju i da omogući svima koji se mole da u pevanju učestvuju, što je ostvarljivo samo kada su u pitanju jednostavni tradicionalni napevi. Zbog toga su novije višeglasne kompozicije, za čije su izvođenje potrebni uvežbani pevači, jednostavno nepodesne za upotrebu u crkvi.

 
 

 
 

Jedan komentar

  1. Pitanje hitno:
    Da li devojka sme da se pricesti ako je dobila menstruaciju?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *