NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » PITANJA I ODGOVORI O CRKVENOJ POBOŽNOSTI I BRIZI ZA DUŠU

PITANJA I ODGOVORI O CRKVENOJ POBOŽNOSTI I BRIZI ZA DUŠU

 

PITANJA I ODGOVORI
O CRKVENOJ POBOŽNOSTI
I BRIZI ZA DUŠU

 

 
Može li laik da prati bogosluženje u crkvi prema svom služebniku ili molitveniku?
Nakon pretvaranja Svetih Darova na nedeljnoj Liturgiji,
kakav poklon treba da čine oni koji služe u oltaru i oni koji se mole u hramu – zemni ili pojasni?

Može li se datum postavljanja na dužnost pojca smatrati za početak sveštenosluženja?
Mogu li se pričešćivati mala deca ako su jela pre pričešća?
Može li sveštenik da služi Liturgiju ako na nju niko ne dođe?
Može li se za ukrašavanje hrama upotrebljavati veštačko cveće?
Može li se u crkvi postaviti jelka i u kakvom je ona odnosu sa praznikom Rođenja Hristovog?
Mogu li naši sveštenici da saslužuju sa Grcima na njihov Božić?
Da li mirjanin može da prati bogosluženje u crkvi prema sopstvenom molitveniku?
Mogu li se parastosi, akatisti i molebani služiti pre otpusta na Liturgiji?
Može li se katolik pričešćivati, prema sopstvenom nahođenju,
i kod nas i u katoličkoj Crkvi?

Da li sveštenik može da skrati bogosluženje po svome nahođenju?
Zašto se kod nas spomen svete Velikomučenice Ekaterine
praznuje 24. novembra, a kod Grka – 25. novembra?

Kako Pravoslavna Crkva gleda na obred obrezanja kod Jevreja?
Mogu li se svetinje ukrašavati veštačkim cvećem?
Kako se običnim danima peva „Dostojno jest“ posle devete pesme kanona?
Da li je pravilno da se najutrenju velikog Petka Slavoslovlje čita?
Da li se na ispovest može dolaziti sa listom papira na kome su zapisani svoji osnovni gresi?
Kako postupiti ako greh koji je prethodno otpušten, nastavi da uznemiruje savest?
Može li se ponovo pričestiti na Vaskršnjoj Liturgiji onaj ko se pričestio na Veliku Subotu?
 


 
181. Pitanje (Može li laik da prati bogosluženje u crkvi prema svom služebniku ili molitveniku?): Može li laik da prati bogosluženje u crkvi prema svom služebniku ili molitveniku?
 
Odgovor: Ne samo da može, nego je to i pohvalno, ako pogoduje boljem usredsređivanju na molitvu. Laiku samo ne priliči da u tom cilju upotrebljava „Služebnik“, koji je namenjen isključivo sveštenoslužiteljima. U „Služebniku“ se nalaze tajne molitve koje čita sveštenik kada tvori Svetu Tajnu, a mirjanin ne treba da ih čita, jer on nema pravo da se moli rečima tih molitava. [No, u svakom slučaju, najbolje je upoznati se sa Liturgijom pre Liturgije, tako da nikakva „pomoćna sredstva“ nisu neophodna; nap. srb. prir.]
 
* * *
 
182. Pitanje (Nakon pretvaranja Svetih Darova na nedeljnoj Liturgiji, kakav poklon treba da čine oni koji služe u oltaru i oni koji se mole u hramu – zemni ili pojasni?): Nakon pretvaranja Svetih Darova na nedeljnoj Liturgiji i posle pevanja „Dostojno jest“ ili „O Tebje radujetsja“, kakav poklon treba da čine oni koji služe u oltaru i oni koji se mole u hramu – zemni ili pojasni?
 
Odgovor: Nakon pretvaranja Svetih Darova na nedeljnoj Liturgiji, kao i posle pevanja „Dostojno jest“ ili „O Tebje radujetsja“ služitelji u oltaru, prema sabornim i svetootačkim odlukama naše svete Pravoslavne Crkve (kao što su 20. pravilo Prvog Vaseljenskog sabora, 15. pravilo svetog Petra Aleksandrijskog i 91. pravilo svetog Vasilija Velikog) „radi časti nedeljnog dana“ kao „dana radosti“ čine samo pojasni, a ne zemni poklon. Isto čine i svi koji se mole u hramu.
 
* * *
 
183. Pitanje (Može li se datum postavljanja na dužnost pojca smatrati za početak sveštenosluženja?): Može li se datum postavljanja na dužnost pojca smatrati za početak sveštenosluženja?
 
Odgovor: Nipošto. Pojac, čak i kada je posvećen za čteca, spada u crkvenoslužitelje, a ne sveštenoslužitelje. U sveštenoslužitelje se ubrajaju samo tri stepena, čije se rukopoloženje obavlja u svetom oltaru – đakon, prezviter i episkop. Stoga se smatra da je sveštenosluženje počelo danom posvećenja za đakona, a nikako ne ranije.
 
* * *
 
184. Pitanje (Mogu li se pričešćivati mala deca ako su jela pre pričešća?): Neki parohijani su nezadovoljni kada ih prilikom pričešća sveštenik pita da li je dete prethodno jelo. Dete, kažu, ne može da izdrži da ne jede do 11 ili 12 sati. Da li se mogu pričešćivati takvi koji su već jeli, i do kog uzrasta?
 
Odgovor: Preterana briga roditelja za zdravlje njihove dece u datom slučaju potpuno je neosnovana i ukazuje samo na njihovo neverovanje ili maloverje. Detetu se ništa loše neće dogoditi ako ne bude jelo pre pričešća. U prošlosti su kod nas u Rusiji, u prostom narodu od najranijeg detinjstva navikavali decu da svetom Pričešću pristupaju praznog stomaka, i tu se ne može tačno ustanoviti nikakav određen uzrast. U svakom slučaju decu koja su već sposobna da upotrebljavaju tvrdu hranu treba navikavati da se pričešćuju natašte. I nikako ne treba dopuštati pričešće dece starije od 7 godina, koja su već bila na ispovesti, ako se nisu uzdržavala od uzimanja hrane.
 
* * *
 
185. Pitanje (Može li sveštenik da služi Liturgiju ako na nju niko ne dođe?): U današnjoj situaciji u Americi često se događa da kada veliki praznik padne u sred nedelje, ljudi idu samo na svenoćno bdenije, dok na Liturgiji nema nikoga. Može li sveštenik, koji je već savršio proskomidiju, služiti dalje i Liturgiju, ako na nju niko ne dođe, čak ni pojac i crkvenjak? Jer Liturgija predstavlja zajedničko bogosluženje.
 
Odgovor: Liturgija je zaista zajedničko bogosluženje i treba da se obavlja uz učešće pojca i prislužiteljacrkvenjaka, kao što zahteva i Uputstvo na kraju Služebnika. Ali ako sveštenik ni na koji način nije kriv što na Liturgiju niko ne dolazi, onda to naravno nije uzrok zbog koga bi trebalo da odustane od služenja: Liturgija treba da se odsluži. Loše je samo ako se sveštenik sam ne trudi oko toga da ima pojce i prislužitelje prilikom služenja Božanstvene liturgije, pokazujući tim svoju nebrigu. Onda će se na njega odnositi strašne reči proročke pretnje: Proklet bio ko nemarno radi delo Gospodnje (Jer. 48,10).
 
* * *
 
186. Pitanje (Može li se za ukrašavanje hrama upotrebljavati veštačko cveće?): Da li u Tipiku postoji uputstvo u vezi sa upotrebom veštačkog cveća prilikom ukrašavanja hrama, svetih ikona i drugih sveštenih predmeta?
 
Odgovor: O ovome u Tipiku nema ni reči, ali prirodnom zdravom religioznom osećanju treba da bude strano ukrašavanje svetinja veštačkim cvećem, i to kod nas u Pravoslavnoj Crkvi nikada nije bilo prihvaćeno. Da li bi nekome palo na pamet da u grob svoga oca ili majke položi „buket“ veštačkog cveća? Tim pre je čudno i neumesno da se veštačko cveće stavlja na svetinju pred kojom treba da se molimo. Veštačko cveće – nije istinito, a u našem poštovanju svetinje sve treba da bude istinito.
 
* * *
 
187. Pitanje (Može li se u crkvi postaviti jelka i u kakvom je ona odnosu sa praznikom Rođenja Hristovog?): Može li se u crkvi postaviti jelka i u kakvom je ona odnosu sa praznikom Rođenja Hristovog?
 
Odgovor: Ni u kakvom, i potpuno je neumesno postaviti jelku u crkvi. To je običaj koji možda nije loš niti štetan, kao i svaka dečija zabava ili razonoda, ali uopšte nije crkven.
 
* * *
 
188. Pitanje (Mogu li naši sveštenici da saslužuju sa Grcima na njihov Božić?): 12. decembra po starom kalendaru, na dan Svetog Spiridona, a 25. decembra po novom – Grci praznuju Božić i pozivaju naše sveštenike da služe sa njima. Mogu li naši sveštenici da prihvate takav poziv.
 
Odgovor: Ne mogu nikako. Naša Crkva nije prihvatila novi kalendar, pa je takvo služenje za naše sveštenike potpuno neumesno. Novi kalendar su kod Grka uveli neprijatelji svetog Pravoslavlja sa nesumnjivim ciljem da unesu nered i podelu među verujuće, što su i postigli. Sve do danas oko jedne trećine stanovništva Grčke ne prihvata novi kalendar i tamo se zbog ovoga već više od 39 godina vodi žestoka borba.
Prihvatanje novog kalendara u celini, sa praznovanjem i Vaskrsa po novom kalendaru, predstavljalo bi grubo narušavanje 7. pravila Svetih Apostola, i grčka crkvena jerarhija na to ne bi pristala. Stoga je i smišljena „kompromisna“ reforma – praznovanje svih praznika po novom kalendaru, osim Vaskrsa, koji Grci i dalje praznuju po starom kalendaru. Ovo je naravno samo lukavi „trik“ neprijatelja svetog Pravoslavlja, čiji je cilj da naruše mir i jedinstvo u Pravoslavnoj Crkvi putem uvođenja svakojakih modernističkih reformi u „duhu vremena“, i da tako potkopaju autoritet i životvornu silu svetog Pravoslavlja.
 
* * *
 
189. Pitanje (Da li mirjanin može da prati bogosluženje u crkvi prema sopstvenom molitveniku?): Na kraju molitvoslova izdatog od strane Sveto-Trojickog manastira 1959. godine, u odeljku pod naslovom „Kako se treba moliti u crkvi“ u 2. paragrafu piše: „Pravoslavni hrišćani pri ulasku u sveti hram osenjuje sebe krsnim znamenjem, celiva ikone i poklonivši se desno i levo staje na mesto, gde sluša psalme i molitve koje se čitaju u crkvi, ali ne govori u sebi sopstvene molitve, niti čita po knjizi odvojeno od crkvenog pojanja, jer takve osuđuje sveti Apostol Pavle kao one koji se uklanjaju od crkvenog sabranja (Jev. 10,25)“
Međutim, u vašem odgovoru na pitanje br. 181.: „Može li laik da prati bogosluženje u crkvi prema svom molitveniku?“ dat je odgovor: „Ne samo da može, nego je to i pohvalno, ako pogoduje boljem usredsređivanju na molitvu“. Zar to nije protivrečnost? I zar nije ispravnije uputstvo Molitvoslova?
 
Odgovor: Tu nema nikakve protivrečnosti. Uputstvo Molitvoslova ima u vidu, kako je tamo jasno rečeno, čitanje „sopstvenih“ molitava, „odvojeno od crkvenog pojanja“.
U Crkvi se savršava zajedničko bogosluženje – tu se svi verujući mole istovremeno za jedno isto, a ne svako odvojeno, svojom sopstvenom molitvom. Ova misao jasno je izražena u svešteničkom vozglasu na Božanstvenoj liturgiji: „I daj nam da jednim ustima i jednim srcem slavimo i pevamo prečasno i veličanstveno Ime Tvoje…“ Ko se moli svojom odvojenom molitvom, bilo u umu ili po knjizi, svejedno, taj narušava ovo opšte molitveno jedinstvo i samim tim potpada pod osudu svetog Apostola Pavla. Ali onaj ko ne želi da bilo šta propusti i teži ka tome da dobije što veću duhovnu korist, pa samim tim i molitveno raspoloženje – taj svakako ne samo da ne greši, nego naprotiv zaslužuje pohvale za svoju usrdnost, tim pre što je kod nas, na žalost, i čitanje i pevanje često nerazgovetno.
Ideal pravoslavnog hrišćanskog bogosluženja se sastoji u tome, kako smo ne jednom isticali, da svi koji se mole učestvuju u njemu, jer se iz samog teksta našeg bogosluženja vidi da na vozglase sveštenoslužitelja treba da odgovaraju svi prisutni („mi“ ili „narod“, kako stoji u našim bogoslužbenim knjigama). No, pošto je teško pa čak i nemoguće zahtevati od svih da napamet znaju sve naše crkvene pesme, onda je korišćenje knjiga neizbežno, pa smo upravo zato i izdali naš takozvani Veliki Zbornik, koji je prvi put objavljen još u Karpatskoj Rusiji, gde je sačuvan pomenuti običaj iz starine – da na bogosluženju pevaju svi.
 
* * *
 
190. Pitanje (Mogu li se parastosi, akatisti i molebani služiti pre otpusta na Liturgiji?): Mogu li se parastosi, akatisti i molebani služiti pre otpusta na Liturgiji, odmah posle zaamvone molitve?
 
Odgovor: To je potpuno nedopustivo. Određeno je da se posle zaamvone molitve tvori samo zaupokojena litija (a nikako ne čitav parastos) i još neki činovi na koje ukazuje Tipik, kao na primer Veliko osvećenje vode na Bogojavljenje. Molebane, akatiste i parastose treba obavljati tek nakon otpusta Božanstvene liturgije.
 
* * *
 
191. Pitanje (Može li se katolik pričešćivati, prema sopstvenom nahođenju, i kod nas i u katoličkoj Crkvi?): Može li se katolik pričešćivati, prema sopstvenom nahođenju, i kod nas i u katoličkoj Crkvi?
 
Odgovor: Ne može nikako. Svetim Hristovim Tajnama se može pričešćivati samo onaj ko se svesno prisajedinio svetoj Pravoslavnoj Crkvi. Odrasle rimokatolike mi prisajedinjujemo po trećem činu[1], to jest kroz ispovest, odricanje od zabluda rimokatoličkog ispovedanja i pričešće Svetim Hristovim Tajnama, nakon čega lice koje je tako prisajedinjeno Svetom Pravoslavlju naravno više nigde ne može i ne sme da se pričešćuje, osim u svetoj Pravoslavnoj Crkvi. Nad decom koja su krštena u rimokatolicizmu (mlađa od 12 godina) prethodno treba savršiti još i miropomazanje.
 
* * *
 
192. Pitanje (Da li sveštenik može da skrati bogosluženje po svome nahođenju?): Može li sveštenik, po svome nahođenju, da skrati bogosluženje – na primer, da izostavi litijnu molitvu onda kada je ona Tipikom propisana, i da li se ovo smatra za velik propust?
 
Odgovor: Skraćivanje bogosluženja danas predstavlja veoma bolno pitanje. Istina, u Tipiku postoji primedba na koju mnogi vole da se pozivaju: „Ašče nastojatelj izvolit“ – no, ako pogledamo u kojim se slučajevima ova primedba upotrebljava, onda ćemo videti da se ona ne odnosi na pravo da se bogosluženje skrati, nego naprotiv – da se proširi i učini svečanijim, pa samim tim i da traje duže. Na primer: u nizu slučajeva na odgovarajućem mestu na početku bogosluženja u dane za koje je određena svakidašnja služba, ukazano je: „Ašče nastojatelj izvolit, tvorim bdenije“, to jest: za taj dan je određena obična, svakodnevna služba, ali ako nastojatelj izvoli, može da se služi svečano, praznično Svenoćno bdenije. Ali nigde nećemo naći da se po nahođenju nastojatelja, a tim pre se po nahođenju pojca, dirigenta crkvenog hora ili crkvenjaka (kako sada neretko biva!), bogosluženje ne može skratiti i učiniti manje svečanim nego što je Tipikom određeno, kao na primer izbaciti litiju iz bdenija, čiji je ona nerazdvojni sastavni deo.
Svako skraćivanje bogosluženja, ako se sada nezvanično i dopušta, po ljudskoj slabosti i lenjosti, kao i usled odsustva revnosti za molitvu i potrebnog duhovnog raspoloženja, treba da bude razumno – takvo da pri tome ne strada celovitost i punota one pouke koju nam sveta Crkva, kao naša brižna Majka, konkretnim bogoslužbenim činom pruža.
 
* * *
 
193. Pitanje (Zašto se kod nas spomen svete Velikomučenice Ekaterine praznuje 24. novembra, a kod Grka – 25. novembra?): Zašto se kod nas spomen svete Velikomučenice Ekaterine praznuje 24. novembra, a kod Grka – 25. novembra?
 
Odgovor: Poznata su tri žitija svete velikomučenice Ekaterine. Jedno od njih, koje pripada Metafrastu, ukazuje na 25. novembar kao na dan njene mučeničke končine, što je i prihvaćeno kod Grka.
 
* * *
 
194. Pitanje (Kako Pravoslavna Crkva gleda na obred obrezanja kod Jevreja?): Kako Pravoslavna Crkva gleda na obred obrezanja kod Jevreja? Ovo pitanje danas postaje veoma aktuelno u vezi sa tendencijom koja je primetna u američkim bolnicama, da se novorođenčad obrezuju, tobože iz higijenskih razloga.
 
1. Da li je obrezanje dopustivo sa religiozne tačke gledišta?
2. Kakve mogu biti posledice sa fiziološke tačke gledišta?
3. Može li se ta operacija odraziti na psihu deteta?
 
Odgovor: Čin obrezanja je kod Jevreja u svoje vreme, u epohi Starog
Zaveta, imao velik značaj, a obavljan je nad svom decom muškog pola osmoga dana po rođenju, u znak zaveta Boga sa Avraamom, kao rodonačelnikom izabranog naroda Božijeg, što su Jevreji i bili u Starom Zavetu. A kad Avramu bi devedeset i devet godina, javi mu se Gospod i reče mu: Ja Sam Bog svemogući, po Mojoj volji živi i budi pošten. I učiniću zavet između Sebe i tebe… Zavet večan, da sam Bog tebi i semenu tvome nakon tebe… ti pak drži zavet Moj, ti i seme tvoje nakon tebe, od kolena do kolena. A ovo je zavet Moj… da se obrezuje između vas sve muško… da bude znak zaveta između Mene i vas (Post. 17,1-14).
Ova zapovest o obrezanju bila je potom ponovljena Mojsiju, kao vođi izabranog naroda Božijeg, što se vidi iz knjige Izlaska (12,44) i knjige Levitske (12,3). Jevreji su od tada ovaj obred čuvali posebno tačno i brižljivo. Obrezanje je postalo glavni čin posvećenja Bogu, obavezan za svakog muškog Izrailjca, koji želi da bude punopravni član izabranog naroda Božijeg.
U Starom Zavetu Jevreji su bili izabrani narod Božiji, zato što je Gospod Bog među njima pripremao spasenje čitavom ljudskom rodu, u licu Vaploćenog Jedinorodnog Sina Božijeg – Gospoda Isusa Hrista, Koji je po telu bio od Izrailja, i kao svi Jevreji, ispunjavajući zakon, osmoga dana po rođenju primio je obrezanje, obavezno za sve Jevreje (Praznik obrezanja Gospodnjeg naša hrišćanska Crkva slavi svake godine 1. januara).
Ali kada je Spasitelj došao u svet i kada je savršio veliko delo iskupljenja ljudskog roda, Stari Zavet je prestao da postoji i morao je da ustupi svoje mesto Novom Zavetu. O tome su mnogo vremena unapred predskazivali starozavetni proroci, kao na primer sveti prorok Jeremija: Evo idu dani, Govori Gospod, kad ću učiniti s domom Izrailjevim i s domom Judinim Novi Zavet, ne kao onaj Zavet koji učinih s ocima njihovim… jer onaj Zavet Moj oni pokvariše… Nego ovo je Zavet što ću učiniti s domom Izrailjevim pospe ovih dana, Govori Gospod: metnuću Zavet Svoj u njih, i na srcu njihovom napisaću Ga, i biću im Bog i oni će mi biti narod(Jer. 31,31-34).
Uzvišeni jevanđelski zakon Božiji koji je Vaploćeni Jedinorodni Sin Božiji napisao na ljudskim srcima i zapečatio ga Svojom Prečistom Krvlju, predstavljao je taj Novi Zavet kojim je zamenjen Stari, kako to posebno ubedljivo objašnjava sveti Apostol Pavle u svojim poslanicama.
Zajedno sa Starim Zavetom svoj prvobitni značaj izgubile su i sve starozavetne obredne ustanove, među kojima i obrezanje. Obred obrezanja bio je čak i formalno i zvanično ukinut na Apostolskom saboru u Jerusalimu, 51. godine po Rođenju Hristovom, o čemu govori 15. glava knjige Dela apostolskih. Eto zbog čega sveti Apostol Pavle u svojoj poslanici Galatima, među kojima su se pojavile silne nesuglasice po pitanju važnosti obrezanja, jasno i odlučno piše: Ako se obrezujete, Hristos vam ništa neće koristiti (Gal. 5,23), jer u Hristu Isusu niti obrezanje što pomaže niti neobrezanje, nego nova tvar (Gal. 6,15).
Odatle treba da bude jasno kako onaj ko se još uvek uporno drži obrezanja, samim tim odbacuje Novi Zavet, koji je na zemlju doneo Sam Vaploćeni Sin Božiji, i gazi Prečistu Krv Njegovu, prolivenu za spasenje sveta – on nije hrišćanin i neprijatelj je Hristov, tim pre što je, po rečima Apostola Pavla, u Novom Zavetu obrezanje zamenjeno Svetom Tajnom Krštenja, koja je dobila svu silu i značaj prvog (Kol. 2, 11-12), a ima i veću silu i veći značaj, kao „odbacivanje tela grehovnog“ i „savaskrsavanje u Hristu“, uz „praštanje svih grehova“.
Eto zbog čega sveti Apostol Pavle upozorava: „Čuvajte se obrezanja (tj. ‘podrezanih’)!“ (Fil. 3,2).
Iz svega ovoga je jasno da je obrezanje sa naše hrišćanske, religiozne tačke gledišta nedopustivo.
Što se pak tiče fiziološke strane, to je izvan naših kompetencija. No, ipak, smatram za potrebno da kažem da je sve što je Bog stvorio – dobro veoma, kako je rečeno u knjizi Postanja (1,31), i da stoga svako unošenje sopstvenih ispravki u ono što je Bog tako premudro i celishodno sazdao predstavlja samouverenu drskost, a zbog takvih „ispravki“ čoveka je ne jednom kažnjavala i sama priroda.
Nesumnjivo je, takođe, kako uporna težnja da se sada, u epohi Novog Zaveta, deca podvrgnu činu obrezanja, ima, usled gore navedenih razloga, i svoje mističko značenje, koje za hrišćane povlači veoma kobne posledice. Te posledice se održavaju ne samo na psihu, nego i na celokupni dalji razvoj religiozno-moralnog života deteta. Na osnovu svetootačkih predskazanja, objavljenih u prvim vekovima hrišćanstva, poznato je da će antihrist nasilno uvoditi obrezanje (Sveti Ipolit Rimski).
 
* * *
 
195. Pitanje (Mogu li se svetinje ukrašavati veštačkim cvećem?): U „Pravoslavnoj Rusiji“ je rečeno kako kod nas u Pravoslavnoj Crkvi nikada nije bilo prihvaćeno da se svetinje ukrašavaju veštačkim cvećem. To nije tačno: oduvek su u Rusiji, a posebno u Malorusiji[2], ikone ukrašavane veštačkim cvećem, vezenim ubrusima i sl.
 
Odgovor: Vezeni ubrusi nemaju ničeg zajedničkog sa veštačkim cvećem. Što se pak tiče veštačkog cveća, taj običaj nam je stigao sa latinskog Zapada preko Malorusije (kao i mnogo šta drugo, strano duhu istinskog Pravoslavlja), koja se nalazila pod poljskom vlašću. U crkvu verujući treba da donose sve pravo, a ne umetno, neprirodno i lažno, kakvo je veštačko cveće. Mnogo toga je kod nas postalo uobičajeno u poslednje vreme, pod uticajem Pravoslavlju tuđeg Zapada, što ne znači da se sve to može opravdati sa tačke gledišta istinskog Pravoslavlja.
 
* * *
 
196. Pitanje (Kako se običnim danima peva „Dostojno jest“ posle devete pesme kanona?): Kako običnim danima, posle devete pesme kanona, treba pevati „Dostojno jest“ – na glas irmosa, ili posebnim napevom, kao „Veličit duša moja Gospoda“?
 
Odgovor: Na svakidašnjem jutrenju posle devete pesme kanona „Dostojno jest“ treba pevati istim onim napevom, kojim su pevani irmosi kanona.
 
* * *
 
197. Pitanje (Da li je pravilno da se najutrenju velikog Petka Slavoslovlje čita?): Na jutrenju Velikog Petka (Čin Stradanja Gospodnjih) Slavoslovlje se čita, iako se „Vsjakoje dihanije“ peva. Da li je to pravilno?
 
Odgovor: Ovo jutrenje je po svojoj strukturi svakidašnje, pa se zato Veliko Slavoslovlje na njemu čita, a ne peva, iako je ukazano da se „Vsjakoje dihanije“ peva.
 
* * *
 
198. Pitanje (Da li se na ispovest može dolaziti sa listom papira na kome su zapisani svoji osnovni gresi?): Da li se na ispovest može dolaziti sa listom papira na kome su zapisani svoji osnovni gresi?
 
Odgovor: Ako se to čini isključivo sa ciljem da se prilikom ispovesti neki svoj greh ne zaboravi, onda, naravno, može. Ovo i praktikuju mnogi koji žele da savesno i u potpunosti nabroje sve svoje grehe, i da ni jedan ne zaborave.
 
* * *
 
199. Pitanje (Kako postupiti ako greh koji je prethodno otpušten, nastavi da uznemiruje savest?): Kako postupiti ako greh koji je prethodno na ispovesti otpušten, produži da uznemiruje savest?
Može li se taj greh ponovo ispovediti? Da li je ispravno ponovo ispovedati svoje osnovne grehe na svakoj ispovesti?
 
Odgovor: Treba tvrdo verovati da je Bog oprostio greh koji je iskreno ispoveđen i opran suzama pokajanja. Stoga nema potrebe da se on ponovo ispoveda, osim u slučaju ispovesti za čitav život, kao, na primer, uoči postriženja u monaštvo ili primanja Svete Tajne sveštenstva, kada je potrebno ponovo ispovediti duhovniku sve svoje grehe, učinjene od najranije mladosti.
Ako savest nije spokojna, to pokazuje da ispovest nije bila potpuna i dovoljno iskrena. No, treba takođe imati na umu, da svaki grešnik, čak i kada je dobio razrešenje svojih grehova na ispovesti koja je obavljena na odgovarajući način, ipak, tokom čitavog svog života, svagda treba da prekoreva sebe zbog učinjenih grehova. Postojano samoukorevanje je najpouzdaniji put ka spasenju. Nije ispravno mišljenje po kome razrešenje od grehova na ispovesti tobože oslobađa obaveze postojanog samoukorevanja. Iz žitija svetih mi znamo da su i najveći ugodnici Božiji, koje su svi doživljavali kao svete, stalno prekorevali sami sebe zbog svih svojih čak i najmanjih i najništavnijih grehova, od kojih ni jedan čovek ne može da se smatra potpuno slobodnim.
Uostalom, nema nikakvog greha u tome da se svom duhovniku, posebno novom (ako je iz nekog razloga došlo do promene duhovnika), još jednom ispovedi ranije ispoveđeni greh, ukoliko taj greh naročito silno smućuje i uznemirava savest.
 
* * *
 
200. Pitanje: (Može li se ponovo pričestiti na Vaskršnjoj Liturgiji onaj ko se pričestio na Veliku Subotu?) Može li sv na Vaskršnjoj Liturgiji ponovo pričestiti Svetim Hristovim Tajnama onaj ko se već pričestio na Veliku Subotu?
 
Odgovor: Može, ukoliko je za to dobio blagoslov svog stalnog duhovnika, i uz odgovarajuću pripremu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Postoje tri čina primanja nepravoslavnih u Crkvu. Prvi čin, koji zahteva ponovno krštenje, primenjivan je za one jeretike koji ne veruju u Svetu Trojicu i ne pri-znaju krštenje kao Svetu Tajnu, ili ga ne vrše po Gospodnjoj zapovesti, odnosnu za one koji su toliko iskrivili pravoslavno krštenje, da je, po rečima ep. Nikodima Milaša, „poslednji trag pravilnosti u njemu nestao“.
    Drugi čin je miropomazanje nakon svečanog odricanja od jeresi. Primenjivan je za one jeretike koji su povredili temeljne dogmate vere, a koji barem po formi, „po izvanjskom obliku“, kako veli ep. Nikodim, imaju pravilno krštenje, no nemaju zakonito sveštenstvo i ne priznaju Svetu Tajnu miropomazanja.
    Rimokatolici se, shodno ruskoj praksi, primaju po trećem činu, bez krštenja i miropomazanja, kroz odricanje od pređašnjih zabluda i ispovedanje pravoslavne vere. Za razliku od Ruske Crkve, Grčka Crkva se međutim držala prakse da rimokatolike treba ponovo krstiti. U Zakonopravilu stoji: „Krštenje Latina samo se lažno tim imenom zove; ono nije nikakvo krštenje, nego samo prosto umivanje. Prema tome mi ne kažemo da Latine prekrštavamo, nego ih krstimo. Latini su nekršteni, jer ne obavljaju tri pogruženja pri krštenju, kao što je to od samog početka predano Pravoslavnoj Crkvi od svetih apostola“ (vidi 7. pravilo Drugog Vaseljenskog sabora i 95. pravilo Šestog Vaseljenskog sabora, sa tumačenjima episkopa Dalmatinskog Nikodima).
  2. Malorusija – starinski naziv za Rusiju.

Jedan komentar

  1. Pitanje hitno:
    Da li devojka sme da se pricesti ako je dobila menstruaciju?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *