NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » PITANJA I ODGOVORI O CRKVENOJ POBOŽNOSTI I BRIZI ZA DUŠU

PITANJA I ODGOVORI O CRKVENOJ POBOŽNOSTI I BRIZI ZA DUŠU

 

PITANJA I ODGOVORI
O CRKVENOJ POBOŽNOSTI
I BRIZI ZA DUŠU

 

 
Može li da postane sveštenik onaj ko je oženjen udovicom?
Kako se peku prosfore?
Da li je praznik Uspenja Presvete Bogorodice posni dan?
Ako Gospodnji i Bogorodičini praznici padnu u petak ili sredu, u koji od njih se post ukida?
Osim „Arhijerejskog Činovnika“, postoji li Služebnik
u kome sveštenik ili đakon mogu da pronađu osobenosti arhijerejske službe?

Da li se neki vozglasi i pesme mogu proiznositi na grčkom?
Odakle običaj da se propuštaju dva psalma na prvom času?
U kakvim odeždama se služe parastosi i opela – u svetlim ili crnim?
Šta je iz Psaltira određeno za čitanje nad pokojnikom?
Da li za vreme Evharistijskog kanona na Božanstvenoj liturgiji
Carske dveri treba da budu zatvorene?

Šta je to jeres imebožaca?
Šta je to hilijazam?
Može li se sveta Evharistija savršavati na izraelskom košer vinu?
Mogu li se sasvim mala deca, koja još sisaju,
pričešćivati na Liturgiji Pređeosvećenih Darova?

Da li je ispravno careve nazivati „pomazanicima Božijim“?
Da li je ispravno sveštenike nazivati „ocima“?
Kada se tokom Velikog Posta pevaju akatisti?
Sretenje Gospodnje – Gospodnji ili Bogorodičin praznik?
Kako treba pevati „S nami Bog“?
Kako pevati „Bog Gospod?“
Da li je čitanje tropara na „blaženima“za vreme Liturgije obavezno?
 


 
161. Pitanje (Može li da postane sveštenik onaj ko je oženjen udovicom?):
 
Odgovor: Ne može. Osamnaesto pravilo svetih Apostola je sasvim kategorički formulisano i ne dopušta nikakve izuzetke: „Koji je uzeo udovicu, ili puštenicu (tj. razvedenu sa prvim mužem), ili bludnicu, ili robinju, ili glumicu, ne može biti ni episkop, ni prezviter, ni đakon, niti uopšte u svešteničkom imeniku“. Ovo apostolsko pravilo – kako tumače naši uvaženi kanonisti – potiče iz božanskog prava. Za starozavetne sveštenike naređeno je bilo, da se ne smeju ženiti ženom bludnicom, silovanom, puštenicom ili udovicom, nego samo devojkom (Levit. 21,14). Tim pre se ovo zahteva od sveštenih lica novozavetne Crkve (vidi: Mt. 19,9; 1. Kor. 6,16), koja u svemu treba da budu uzor mirjanima, a naročito u društvenom i porodičnom životu, i da kuća njihova bude ogledalo za ostale verne (vidi: 1.Tim. 3,28; Tit. 1,69). No, da li će sveštenik moći da bude takav, i da li će njegova kuća moći da bude takva, ako njegova žena bude od pomenutih ženskinja, koje su lošeg ili sumnjivog vladanja bile, ili koje su po svome položaju bez ikakvog ugleda? Kao što sveštenik mora svima biti uzor, tako mora da je u svemu uzorita i njegova životna saputnica, njegova zakonita žena, koja je, isto kao i sveštenik, dužna da blagotvorno utiče na društveni poredak i porodični život ostalih vernih (vidi: Tumačenja Ep. Nikodima, t. I, str. 76).
Ako je crkveno pravilo tako strogo u pogledu sveštenikove žene, koja treba da bude devojka, onda je sasvim prirodno što takvu strogost crkvena pravila primenjuju i u pogledu samog sveštenika. Sedamnaesto pravilo svetih Apostola glasi: „Koji se posle krštenja dva puta ženio, ili je suložnicu imao, ne može biti ni episkop, ni prezviter, ni đakon, niti uopšte u svešteničkom imeniku“. To znači da ne može biti posvećen za sveštenoslužitelja onaj ko je bio ženjen dva puta, ili je živeo u nezakonitoj zajednici, bez crkvenog braka. I ovo pravilo je zasnovano na božanskom pravu, a potiče takođe iz Starog Zaveta (Lev. 21,7-13); sveti apostol Pavle jasno govori u svojim poslanicama da sveštena lica mogu da budu samo jednobračni (1.Tim. 3,2-13; Tit. 1,5-6). Isto to nalazimo i u Apostolskim Ustanovama (VI, 17). Kao podsticaj za ovakvu naredbu služio je uzvišeni pojam koji je u Crkvi uvek vladao o uzdržanosti, koja se smatrala uzvišenijom od braka; a na drugi brak se već gledalo kao na slabost, koja se nije mogla trpeti kod služitelja Božijeg oltara. Od samog nastanka Crkve naredba ovog pravila imala je velik značaj, o čemu nam svedoče mnogi Oci i Učitelji Crkve onoga doba; posle ju je ponovio sveti Vasilije Veliki u svome 12. pravilu, i Šesti Vaseljenski sabor (Trulski), koji je od reči do reči navodi u svom 3. pravilu.
Ako drugobračni ne može da bude sveštenoslužitelj, onda je još prirodnija zabrana primanja u klir onoga ko je posle krštenja imao „suložnicu“, to jest ko je umesto zakonitog crkvenog braka živeo sa ženom u bludnoj vanbračnoj vezi (vidi: Tumačenja Ep. Nikodima, t. I, str. 74-75).
 
* * *
 
161. Pitanje II (Kako se peku prosfore?): Kako se peku prosfore?
 
Odgovor: Za pečenje deset prosfora uzeti pola kilograma brašna. Brašno preliti sa pola čaše vrele vode i dobro promešati da ne bude grudvica. Dva dekagrama kvasca razmutiti u pola čaše tople vode, dodati malo soli i uliti u ohlađeno testo. Testo dobro umesiti, pazeći da bude gusto, inače će se pečat loše otisnuti (zato ponekad treba dodati malo brašna). Razvući do debljine jednog santimetra. Ivicom čaše iseći 10 krutova i poređati ih na tepsiju podmazanu voskom ili posutom brašnom. Potom iseći drugih deset kružića nešto manjom čašom; na njih otisnuti pečat, pritiskajući ga toliko da se jasno ocrta (testo treba da izađe oko ivice pečata). Veće krugove poprskati vodom i staviti na njih krugove sa pečatom, pritiskajući ih prstom da bi se dobro zalepili, inače će se prilikom isecanja Agneca prosfora razdvojiti. Zatim tankim šilom probosti na nekoliko mesta. Tepsiju sa gotovim prosforama prekriti vlažnom, tankom pamučnom tkaninom i ostaviti na toplom mestu 15 minuta; nakon toga tepsiju staviti u ne previše zagrejanu peć, na 20-30 minuta, pokrivši je papirom, da prosfore ne zagore.
 
* * *
 
162. Pitanje (Da li je praznik Uspenja Presvete Bogorodice posni dan?): Da li je praznik Uspenja Presvete Bogorodice posni dan?
 
Odgovor: Praznik Uspenja Presvete Bogorodice dolazi po završetku Bogorodičinog ili Uspenskog posta. Ali ako taj praznik padne u sredu ili petak, onda razrešenje nije potpuno, to jest ne jedu se mleko, jaja, meso i mrsna hrana uopšte, nego samo riba. O tome Crkveni Tipik jasno govori: „Ako praznik ovaj bude u sredu ili petak, razrešava se samo na ribu i vino“.
 
* * *
 
163. Pitanje (Ako Gospodnji i Bogorodičini praznici padnu u petak ili sredu, u koji od njih se post ukida?): Ako Gospodnji i Bogorodičini praznici padnu u petak ili sredu, kažite, u koji od njih se ukida post?
 
Odgovor: Dva su takva praznika: Božić i Bogojavljenje. Na ova dva praznika nikada se ne posti, nego je dato „razrešenje na sve“, što znači da se mogu jesti sve vrste hrane, bez obzira na to u koji dan sedmice praznici padnu. Svi ostali Gospodnji i Bogorodičini praznici podležu opštem zakonu posta, to jest, ako padnu u sredu ili petak, post se ne ukida sasvim, već se samo razrešava na ribu, vino i ulje.
 
* * *
 
164. Pitanje (Osim „Arhijerejskog Činovnika“, postoji li Služebnik u kome sveštenik ili đakon mogu da pronađu osobenosti arhijerejske službe?): Osim „Arhijerejskog Činovnika“, postoji li Služebnik u kome sveštenik ili đakon mogu da pronađu osobenosti arhijerejske službe?
 
Odgovor: Takvog Služebnika nema. Posebna uputstva treba potražiti, na primer, u „Nastolnoj knjizi (za sveštenoslužitelje i crkvenoslužitelje)“ S. V. Bulgakova, ili u „Priručniku za izučavanje bogoslužbenog Tipika Pravoslavne Crkve“ protojereja Konstantina Nikoljskog.
 
* * *
 
165. Pitanje (Da li se neki vozglasi i pesme mogu proiznositi na grčkom?): Da li je dozvoljeno da se neke pesme i vozglasi na bogosluženju proiznose na grčkom?
 
Odgovor: Ne samo da je dozvoljeno, nego je kod nas čak uvedeno kao obavezna praksa da se na arhijerejskoj Liturgiji peva na grčkom „Is pola eti, despota“, „Ton despotin“ i „Kirie, eleison“ (prilikom obavljanja hirotonije). Mnogi arhijereji su prihvatili da na grčkom proiznose vozglas „Prizri s nebese, Bože“, nakon čega se obično na grčkom peva „Agios o Teos“, to jest „Sveti Bože“. Na grčkom se vozglašava i „Aksios“ („Dostojan“) prilikom hirotonije, što zatim i pevaju svi sveštenoslužitelji i hor.
I u drugim slučajevima sasvim je dopušteno upotrebljavati grčki jezik u meri u kojoj za tim postoji potreba, ili sa nekim posebnim značenjem. Jer grčki za nas nije tuđi jezik: to je jezik na kome su prvobitno, u originalu bile napisane sve sveštene knjige Novog Zaveta, svi naši bogoslužbeni tekstovi, počev od tekstova same Božanstvene liturgije. Na kraju, to je jezik na kome su poučavali i pisali svoje nadahnute pouke gotovo svi istočni Oci i Učitelji Crkve. To je za nas svešteni i dragoceni jezik. Evo kako je o značaju grčkog jezika na svome uvodnom predavanju u Kronštatskoj gimnaziji govorio naš veliki pravednik i prisnopamjatni sveruski pastir otac Jovan Kronštatski: „Deco! Od ove godine u gimnaziji ćete učiti još i grčki jezik. Znate li, deco, kakav je to jezik? To je jezik kojim su govorili Sam Gospod naš Isus Hristos i Njegovi Apostoli, jezik na kome su napisana Jevanđelja i Apostolske Poslanice, jezik na kome su pisali mnogi Sveti Oci, Pastiri i Učitelji Crkve kao što su sveti Vasilije Veliki, Grigorije Bogoslov, Jovan Zlatoust i drugi. Pa i reči Gospodnje koje sam spomenuo na početku: Ja Sam Alfa i Omega. Alfa i Omega su nazivi za prvo i poslednje slovo grčke azbuke, ili alfavita. Osim toga, našu svetu, pravoslavnu veru mi Rusi smo takođe dobili iz Grčke. Slovenska ili ruska slova preuzeta su iz grčke azbuke. Naše bogoslužbene knjige su prevedene na slovenski i ruski sa grčkog teksta, izrazi u Svetom Pismu i bogoslužbenim knjigama takođe su grčki. Dakle, sa ljubavlju primite grčki jezik među predmete koje izučavate i potrudite se da ga dobro savladate…“[1]
 
* * *
 
166. Pitanje (Odakle običaj da se propuštaju dva psalma na prvom času?): Odakle rašireni običaj da se propuštaju dva psalma na prvom času?
 
Odgovor: To nije nikakav običaj, nego čista samovolja, koja svakako zaslužuje osudu, kao i bilo koje drugo samovoljno skraćivanje bogosluženja – na primer, čitanje samo tri psalma iz Šestopsalmija, umesto šest propisanih. Ovaj „običaj“ potiče od ljudske lenjosti, koja se cenjka sa Bogom bukvalno za svaki minut proveden u hramu. Jer čitanje ova dva psalma traje svega nekoliko minuta. Prekomerno, nepotrebno i potpuno suvišno otezanje bogosluženja nisu izazvani njegovom propisanom punoćom i ovim čitanjem, nego koncertnim, bravuroznoteatralnim izvođenjem pojedinih pesama, sa protivustavnim ponavljanjem jednih te istih reči na različite načine, bez ikakvog smisla.
 
* * *
 
167. Pitanje (U kakvim odeždama se služe parastosi i opela – u svetlim ili crnim?): U kakvim odeždama treba služiti parastose i opela – u svetlim ili crnim?
 
Odgovor: Prema našem, pravoslavnom običaju, parastose i opela treba služiti u svetlim odeždama. Običaj da se ove službe obavljaju u crnim odeždama došao nam je sa Zapada i potpuno je nesvojstven duhu svetog Pravoslavlja, no i pored toga prilično je široko rasprostranjen – toliko, da ga sada nije lako iskoreniti, jer crna boja odeždi je u takvim slučajevima skladu sa mračnim raspoloženjem pokojnikovih bližnjih – raspoloženjem koje nikako ne bi trebalo da postoji kod istinskih hrišćana, kao što je neumestan i mračan odnos prema smrti uopšte. Za istinskog hrišćanina smrt je samo prelazak u bolji život: radost, a ne tuga, kako je to lepo izraženo u dirljivoj trećoj kolenopreklonoj molitvi koja se čita na večernju na dan Pedesetnice: „Kada izlazimo iz tela i k Tebi Bogu našem dolazimo, to za nas, sluge Tvoje Gospode, nije smrt, nego prestavljenje[2] iznajtužnijeg u najkorisnije i najslađe, u spokojstvo i radost“ (vidi: Cvetni Triod).
Isto tako je u suštini nehrišćanski i običaj nošenja „crnine“ zbog smrti bliske osobe. U svemu tome ogleda se uticaj Zapada.
 
* * *
 
168. Pitanje (Šta je iz Psaltira određeno za čitanje nad pokojnikom?): Šta je iz Psaltira određeno za čitanje nad pokojnikom?
 
Odgovor: Nad pokojnikom se čita čitav Psaltir, i to obično Psaltir namenjen za bogoslužbenu upotrebu, koji u svome sastavu ima i naročita molitvoslovlja – uvodna i ubačena između katizmi, to jest onih dvadeset odeljaka na koje se deli Bogoslužbeni Psaltir. Psaltir nad pokojnikom treba čitati neprekidno, od trenutka njegove smrti, do početka opela, osim naravno, onog vremena kada se nad njim obavlja parastos. Ovo čitanje psaltira prekida se molitvenim spominjanjem pokojnika uz proiznošenje njegovog imena, uvek kada se okonča čitanje grupe psalama koja je odvojena rečju: Slava. Ovo molitveno pominjanje pokojnika, koje počinje rečima: „Pomeni Gospode, Bože naš.“ nalazi se na kraju Psaltira, u naročitom ,Činu po ishodu duše od tela“.
Psaltir se čita samo nad upokojenim mirjaninom. Nad upokojenim sveštenikom i episkopom čita se, kako je određeno, sveto Jevanđelje.
 
* * *
 
169. Pitanje (Da li za vreme Evharistijskog kanona na Božanstvenoj liturgiji Carske dveri treba da budu zatvorene?): Da li za vreme Evharistijskog kanona na Božanstvenoj liturgiji Carske dveri treba da budu zatvorene?
 
Odgovor: Na Liturgiji koju služi sveštenik – da. Carske dveri ostaju otvorene za vreme Evharistijskog kanona samo na arhijerejskoj Liturgiji.
 
* * *
 
170. Pitanje (Šta je to jeres imebožaca?): Šta je to jeres imebožaca?
 
Odgovor: To je iskrivljavanje učenja o značenju Imena Božijeg, zasnovano na nepravilnom, odveć bukvalnom shvatanju nekih mesta Svetog Pisma, a takođe i izreka našeg prisnopamjatnog pastira oca Jovana Kronštatskog u njegovom dnevniku „Moj život u Hristu“. Imeboštvo se pojavilo početkom dvadesetog veka na Svetoj Gori, među neobrazovanim i fanatično raspoloženim monasima. Suština ove jeresi sastoji se u tvrdnji da Ime Božije jeste Sam Bog.
 
* * *
 
171. Pitanje: Šta je to hilijazam?
 
Odgovor: To je učenje o hiljadugodišnjem Carstvu Hristovom na zemlji, koje se javljalo u prvim vekovima hrišćanstva samo kao pojedinačno mišljenje nekih, malobrojnih učitelja Crkve, ali je zatim na Drugom Vaseljenskom saboru 381. godine odlučno osuđeno kao jeres, usled čega su u Simvol vere unete reči „Njegovom Carstvu neće biti kraja“.
 
* * *
 
172. Pitanje (Može li se sveta Evharistija savršavati na izraelskom košer vinu?): Da li je dopušteno savršavati Svetu Tajnu Evharistije na izraelskom uvoznom ritualnom košer vinu?
 
Odgovor: Naravno da nije dopušteno. Za Svetu Tajnu Evharistije treba upotrebljavati samo čisto, prirodno vino od grožđa, bez primesa bilo čega drugog. Ovde u Sjedinjenim Državama, kao i u Kanadi, postoje posebni vinski podrumi, iz kojih se može poručiti specijalno crkveno vino. To vino veoma podseća na ono koje su ranije upotrebljavali u Rusiji. Naš Sveto-Trojicki manastir naručuje crkveno vino iz podruma Gold Seal Vineyards, Inc. Hammondsport, New York (Special Altar Red Wine) koje možemo da vam preporučimo.
 
* * *
 
173. Pitanje (Mogu li se sasvim mala deca, koja još sisaju, pričešćivati na Liturgiji Pređeosvećenih Darova?): Da li se na Liturgiji Pređeosvećenih Darova mogu pričešćivati sasvim mala deca, koja još sisaju?
 
Odgovor: Deca koja još nisu u stanju da uzimaju tvrdu hranu pričešćuju se obično samo Krvlju Hristovom. A pošto se na Liturgiji Pređeosvećenih Darova za pričešće daje Agnec natopljen Krvlju Hristovom, dok se u čaši ne nalazi Krv Hristova, nego obično vino, koje nije pretvoreno u Krv Hristovu, onda se deca koja još ne uzimaju tvrdu hranu na Liturgiji Pređeosvećenih Darova ne mogu ni pričešćivati.
 
* * *
 
174. Pitanje (Da li je ispravno careve nazivati „pomazanicima Božijim“?): Da li pomazivanje prilikom stupanja careva na tron predstavlja Svetu Tajnu, kada je i ko ustanovio to pomazivanje, da li je ono dogmatski obavezno i da li se nepriznavanje ove tajne smatra za greh. Mi imamo Jednog Pomazanika Božijeg – Gospoda Isusa Hrista.
Kako su onda car Petar Prvi i potonji carevi sebe veličali kao „pomazanike Božije“? Kako ovo da se shvati?
 
Odgovor: Samodržavna carska vlast, i pomazivanje cara na carstvo, ustanova je Božija, kao što se jasno vidi iz sveštenih knjiga Starog Zaveta. Tako je, po zapovesti Božijoj, Samuil pomazao na carstvo Saula, rekavši pri tome: Evo, Gospod te pomazuje za vladara nad nasleđem Svojim u Izrailju, i ti ćeš biti car narodu Gospodnjem (1.Car. 10,1). Kada je Gospod odbacio Saula, Samuil je, po zapovesti Gospodnjoj, umesto njega pomazao na carstvo Davida (1.Car. 16,1-13). Stoga se carevi u Svetom Pismu i nazivaju „Pomazanicima Božijim“. Bogoustanovljenost carske vlasti i tajanstveno predavanje carevima, kao Pomazanicima Božijim, punote blagodatnih darova Duha Svetoga, čini Carevu ličnost neprikosnovenom svetinjom. Eto zbog čega Reč Božija govori:
Ne dotičite se pomazanika Mojih i ne činite zla pred njima (Ps. 104,15); Ko se njih dotiče – dotiče se zenice oka Gospodnjeg (Zah. 2,8); Ni u misli svojoj ne zloslovi cara (Prop. 10,20); Kao visina nebu i dubina zemlji, tako se ni srce carevima ne može dosegnuti (Prič. 25,3); Ko draži cara, greši svojoj duši (tj. greši protiv samog sebe – Prič. 20,2).
Učenje o samodržavnoj carskoj vlasti i o povinovanju njoj u potpunosti je zasnovano na Reči Božijoj, što se vidi makar i iz sledećih izreka:
Mnome Carevi caruju, govori Gospod (Prič. 8,15);
Boj se Gospoda, sine moj, i cara, i ne mešaj se sa buntovnicima (Prič. 24,21); Boga se bojte, cara poštujte (1.Pet. 2,17).
Kako te nije bilo strah podići ruku svoju i ubiti pomazanika Gospodnjeg, rekao je David momku koji mu je saopštio da je ubio cara Saula (2.Car. 1,14).
Sveti Apostoli u Novom Zavetu savetuju hrišćane da se mole za cara i da mu budu pokorni: Molim, dakle, pre svega da se čine moljenja, molitve, prozbe, blagodarenja za sve ljude, za careve i za sve one koji su u vlasti (1.Tim. 2,1); Budite, dakle, pokorni svakom rodu ljudskom, Gospoda radi: ako caru, kao Gospodaru; ako li namesnicima, kao njegovim poslanicima za osudu zločincima, a za pohvalu onima koji dobro čine (2.Pet. 2,13-14).
Nije tačno da „mi imamo Jednog Pomazanika Božijeg – Gospoda Isusa Hrista“. Pomazanici Božiji su u Starom Zavetu bili sveštenici (vidi: Izl. 28,41; Lev. 4,3), Carevi (vidi: 1.Car. 9,16; 10,1; 15,1; 15,17itd.) I Proroci (vidi: Z.Car. 19,16).
Gospod Isus Hristos se naziva „Pomazanikom Božijim“, ili Mesijom-Hristom, zato što su Njemu u najvećem stepenu bili dati svi blagodatni darovi Duha Svetog, kako bi obavljao Svoje služenje, kao Prorok, Prvosveštenik i Car. No, time se, kao što smo videli, nikako ne isključuje upotreba naziva „pomazanik Božiji“ i za obične ljude, koje je Bog udostojio uzvišene službe proroka, prvosveštenika i cara.
Zato je i kod nas u Rusiji obavljano pomazivanje na careva na carstvo.
Nepriznavanje Sveštenog Miropomazanja koje se obavlja nad carevima stoga svakako predstavlja težak greh. Ova ideja je sadržana i u ,Ninu Nedelje Pravoslavlja“, gde je ustanovljen vozglas: „Onima koji smatraju da se pravoslavni carevi [kraljevi] ne uzvode na prestole prema naročitoj volji Božijoj, i da se prilikom pomazivanja na njih ne izlivaju darovi Duha Svetoga radi obavljanja ovog velikog zvanja, pa se zato usuđuju na pobunu (protiv careva) i na izdaju – Anatema!“
 
* * *
 
175. Pitanje (Da li je ispravno sveštenike nazivati „ocima“?): „Ocem svojim ne zovite nikoga, jer je u vas jedan Otac, Koji je na nebesima“. Kako da shvatimo ove reči Samog Spasitelja, budući da se sveštenicima obraćamo nazivajući ih „ocima“?
 
Odgovor: Hristove reči da nikoga ne treba nazivati „učiteljem“, „ocem“ i „nastavnikom“ bile su usmerene na razobličenje književnika i fariseja (vidi 23. glavu Jevanđelja po Mateju, u kojoj Gospod Isus Hristos iznosi ubedljivu optužbu protiv književnika i fariseja), jer su oni samovoljno, budući da nisu bili sveštenici, niti su čak poticali iz Levitskog roda, uzurpirali zvanje narodnih učitelja, pa su počeli da slobodno, po svome, tumače Zakon Božiji i poučavaju narod (baš kao što danas čine sektaši). Jedinim Učiteljem, Ocem i Nastavnikom Gospod se naziva u tom smislu da je On Istočnik od Koga svaki rod na nebesima i na zemlji ima svoje ime (Ef. 3,15). Naši hrišćanski pastiri ne propovedaju svoje sopstveno učenje, nego Božansko, pozajmljeno od Gospoda, te se stoga i nazivaju „učiteljima“, „ocima“ i „nastavnicima“, za šta osnov pruža sama Reč Božija, koja ne može da protivreči samoj sebi. Tako sveti apostol Pavle veli:
Jer ako imate i hiljadu učitelja u Hristu, ali nemate mnogo otaca. Jer vas uHristu Isusu ja rodih Jevanđeljem (1.Kor. 4,15), to jest, sebe naziva „ocem“ Korinćana koje je prosvetio, dok drugima, koji su ih poučavali, priznaje pravo da se nazivaju njihovim „učiteljima“. I sveti apostol Pavle u Poslanici Galatima (4,19) i sveti apostol Jovan Bogoslov u svojoj Prvoj Poslanici (2,1), kao i na drugim mestima, obraćaju se hrišćanima sa: „Dečice moja!“ to jest, drugim rečima, sebe nazivaju njihovim „ocima“. Sveti apostol Pavle u Prvoj poslanici Korinćanima (12,28) kaže: I ove Bog postavi u Crkvi: prvo apostole, drugo proroke, treće učitete. Isto ovo nalazimo i u Poslanici Efescima (4,11). U Poslanici Jevrejima sveti Apostol Pavle direktno poziva: Sećajte se svojih nastavnika, koji vam propovedahu reč Božiju (Jev. 13,7).
Ako bismo bukvalno shvatili reči Gospoda: „Ocem svojim ne zovite nikoga na zemlji“, onda ni svog rođenog oca takođe ne bi trebalo da nazivamo „ocem“, no, jasno je da je takvo bukvalno shvatanje apsurdno.
 
* * *
 
176. Pitanje (Kada se tokom Velikog Posta pevaju akatisti?): Kada se tokom Velikog Posta pevaju akatisti?
 
Odgovor: Prema Tipiku, samo jednom. Naime, određeno je da se u petu subotu Velikog Posta na jutrenju, prema posebnom poretku, peva akatist Presvetoj Bogorodici sa pripevom „Radujsja, Nevjesto nenevestnaja“.
 
* * *
 
177. Pitanje (Sretenje Gospodnje – Gospodnji ili Bogorodičin praznik?): Da li je pravilno da se Sretenje Gospodnje smatra za Gospodnji, ili za Bogorodičin praznik?
 
Odgovor: Po svojoj ideji, to je praznik i Gospodnji i Bogorodičin, jer je događaj koji se praznuje značajan i za Samog Gospoda i za Njegovu Prečistu Majku. No, po karakteristikama bogosluženja to je Bogorodičin praznik. Ovo se vidi već i po tome što se prilikom njegovog poklapanja sa nedeljnim danom nedeljna služba ne ukida, kako to biva na Gospodnje praznike (za koje se u Tipiku jasno kaže: „vaskrsno ništa ne pevamo“), nego naprotiv prethodi prazničnoj službi, koja se s njom sjedinjuje. Stoga je prihvaćeno da se na praznik Sretenja Gospodnjeg oblači plavo odjejanije, kako se to čini za sve Bogorodičine praznike. Međutim, ovaj praznik prema Tipiku ima i jednu karakteristiku koja je svojstvena Gospodnjim praznicima – proiznosi se takozvano „vhodnoje“, posle čega se odmah peva tropar praznika.
 
* * *
 
178. Pitanje (Kako treba pevati „S nami Bog“?): Kako treba pevati „S nami Bog“? Da li je pravilnije da se neprekidno peva „Jako s nami Bog“ dok čtec vozglašava, ili da se pripeva: „Jako s nami Bog“ za svaki stih odvojeno?
 
Odgovor: „Jako s nami Bog“ treba, naravno, pripevati za svaki stih odvojeno, jer se na to jasno ukazuje u Časoslovu. Običaj prekidanja sveštenoslužitelja ili čteca pevanjem – to je rđavi običaj takozvanog „višeglasja“, a potiče od lenjosti i nebrige onih koji obavljaju bogosluženje. Na takve se sasvim opravdano može odnositi strašna pretnja svetog proroka: Proklet bio ko nemarno radi delo Gospodnje (Jer. 48,10).
 
* * *
 
179. Pitanje (Kako pevati „Bog Gospod?“): Da li „Bog Gospod, i javisja nam“ treba pevati neprekidno, ili nakon vozglašavanja stihova? Koliko se puta peva „Bog Gospod“ – tri ili četiri?
 
Odgovor: Odgovor može biti samo isti kao i na prethodno pitanje: „Bog Gospod“ treba da se peva svaki put nakon što sveštenik ili đakon proiznese odgovarajući stih. Postoje četiri ovakva stiha, pa shodno tome i „Bog Gospod“ treba da se peva četiri puta, a ne tri.
 
* * *
 
180. Pitanje (Da li je čitanje tropara na „blaženima“za vreme Liturgije obavezno?): Da li je čitanje tropara na „blaženima“ za vreme Liturgije obavezno?
Odgovor: Naravno, jer to je propisano u Tipiku. U današnje vreme u parohijskim hramovima čitanje ovih tropara gotovo da je izašlo iz upotrebe, što je potpuno nezakonito. Neki danas dolaze do takve neoprostive nebrige, da sebi dozvoljavaju i nepoštovanje prema rečima Samog Gospoda i Spasitelja našeg, pa skraćuju čak i pevanje zapovesti blaženstava.
 


 
NAPOMENE:

  1. P. M. Čižov. „Otec Ioann Kronštadtskii“ str. 17.
  2. Slovenska reč „prestavljenje“ (ili kako se često pogrešno kaže „predstavljenje“) označava „premeštanje“ ili „preseljenje“. Po verovanju i učenju Crkve smrt u stvari i jeste naš „prelazak“ iz prolaznog u večno, sa zemlje na nebo, radi večnog blaženog života, ili na mesto mučenja, radi večnog života u žalosti i patnji. „Prestaviti se“ možemo prevesti još i kao „upokojiti se“, „ispustiti dušu“ „skončati“, „usnuti“, „počinuti“, ali i „preobraziti se“ i „obnoviti se“; tako, na primer, slovenski izraz „prestavljenje sveta“ označava njegov kraj i obnavljanje. (prim. M. S.)

Jedan komentar

  1. Pitanje hitno:
    Da li devojka sme da se pricesti ako je dobila menstruaciju?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *