NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslužbeni » PITANJA I ODGOVORI O CRKVENOJ POBOŽNOSTI I BRIZI ZA DUŠU

PITANJA I ODGOVORI O CRKVENOJ POBOŽNOSTI I BRIZI ZA DUŠU

 

PITANJA I ODGOVORI
O CRKVENOJ POBOŽNOSTI
I BRIZI ZA DUŠU

 

 
Mogu li pravoslavni laici da se mole na brojanice?
Gde treba da se nalazi sveštenik za vreme pevanja Polijeleja?
Može li mlada, udata žena da peče prosfore?
Da li crkvene sestre svoje dužnosti treba da ispunjavaju pokrivene glave?
Zar znanje o Hristu nije zajedničko nasleđe svih hrišćanskih religija?
Pravoslavni hrišćanin, koji ne smatra za greh to što svoga brata
lišava slobode i imovine u svoju korist, nije li jeretik veći od inoverca, koji za brata daje život?

Može li žena za vreme mesečnog očišćenja piti svetu vodicu,
paliti kandilo i pevati u crkvenom horu?

Koji se gresi podrazumevaju pod grehom protiv Duha Svetoga?
Mogu li se u svetom oltaru ispovedati i pričešćivati laici?
Da li je pravilno obavljati pomazivanje osvećenim uljem na Svenoćnom bdeniju
posle celivanja svetog Jevanđelja u one nedeljne dane kada litija
sa blagosiljanjem hlebova nije tvorena i kada jelej, shodno tome, nije osvećivan

Odakle običaj da se propoved govori nakon što se dva puta otpeva „Budi imja Gospodnje…“,
a odmah posle propovedi hor peva „Budi imja Gospodnje…“ treći put?

Da li je pravilno proiznositi „premudrost prosti“ između
stihova „Blaženi jeste jegda ponosjat vam…“ i „Radujtesja i veselitesja…“,
a da zatim ide „Pridite, poklonimsja…“?

Kako ipođakon treba da dolazi po blagoslov sveštenika?
Ima li ipođakon pravo da dotiče Presto i presvlači ga?
Šta treba činiti prilikom ulaska u sveti oltar običnim danima i praznicima?
Da li u tom pogledu postoje neke razlike u vezi sa činom? Da li ipođakon treba da celiva Presto?

Da li je potrebno da se odežde posle pranja ili hemijskog čišćenja ponovo osvećuju?
Gde je propisano da žene treba da stoje levo, a muškarci – desno?
Može li sveštenik tokom proskomidije da u pevnici čita časove, a potom i da zvoni?
Da li je pravilno pomazivati osvećenim uljem kada je praznovan polijelejni sveti?
Može li se pričestiti nemoćni bolesnik, koji živi u nezakonitoj vezi?
 


 
141. Pitanje (Mogu li pravoslavni laici da se mole na brojanice?): Mogu li pravoslavni mirjani da se mole na brojanice, onako kako to praktikuju katolici? Ko je i kada uveo običaj molitve na brojanice?
 
Odgovor: Pojavu brojanica crkveno predanje vezuje za vreme osnivača opštežiteljnog monaškog života, prepodobnog Pahomija Velikog (V vek), koji je brojanice uveo za svoje nepismene učenike-monahe, uz obavezu da svakodnevno proiznose određeni broj molitava praćenih poklonima. Od tada brojanice su ušle u široku upotrebu, kako u istočnom, tako i u zapadnom monaštvu, a ušle su i u sveopštu upotrebu, ne samo među monasima, nego i među revnosnim i blagočestivim mirjanima. Prema Tipiku, monah je obavezan da svakodnevno ispuni određeni broj poklona zajedno sa molitvom Isusovom („Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog“), a brojanica predstavlja veoma pogodno i jednostavno sredstvo za njihovo brojanje. I samo nošenje brojanice na ruci treba stalno da podseća monaha na to šta je njegovo glavno zanimanje – neprestana molitva, koju je sveti apostol Pavle zapovedio ne samo monasima, nego svim hrišćanima uopšte (vidi: 1.Sol. 5,17). Eto zbog čega novopostriženom monahu, nakon njegovog oblačenja u monašku odeću, iguman obavezno daje brojanice, govoreći:“Primi brate (ime) mač duhovni, koji je reč Božija, u svagdašnjoj molitvi Isusovoj: dužan si da svagda imaš ime Gospoda Isusa u umu, u srcu, u mislima, u ustima svojim, govoreći uvek: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog“… Ali na isto ovo neprestano spominjanje spasonosnog Imena Isusovog pozvani su i svi oni laici koji revnuju na svome spasenju, jer duh života u Hristu je isti kod monaha i kod mirjana. Ovim se i objašnjava to što su u drevnoj Rusiji brojanice – sa posebnim nazivom i pomalo specifične izrade, takozvane „ljestovke“ (koje su predstavljale dugačak i uzan remen od kože, sa kožnim prečkama na sebi) – imale najširu upotrebu i kod mirjana, što se do današnjeg vremena sačuvalo kod naših staroveraca. U svetoj Rusiji na takvim brojanicama voleli su da se mole ne samo monasi, nego i verujući mirjani, obavljajući svakodnevno, ujutro i uveče, svoje domaće molitveno pravilo. Sa ponestajanjem molitvenog duha i pobožnosti kod naših mirjana, i brojanice su izašle iz upotrebe. Ne treba se plašiti da će (kako neki strahuju) molitva na brojanice dobiti mehanički karakter. Svaka molitva, i bez brojanica, može da bude mehanička, ako se čovek ne potrudi da je obavlja sa dubokom pažnjom i pobožnošću, pobeđujući svoju rasejanost. Upotrebu Isusove molitve sa poklonima naša Crkva je odobrila i tako što se na kraju nekih bogoslužbenih knjiga (Psaltira sa posledovanijem) ukazuje na to, da se sve crkvene službe, u slučaju nužde, mogu zameniti određenim brojem poklona sa molitvom Isusovom, što bi bilo teško ispuniti bez upotrebe brojanica:
za čitav Psaltir – 6.000 molitava Isusovih;
za jednu katizmu – 300 molitava, za slavu – 100;
za polunoćnicu – 600;
za jutrenje – 1.500;
za časove bez međučasova – 1.000; sa međučasovima – 1.500;
za večernje – 600;
za veliko povečerje – 700;
za malo povečerje – 400;
za kanon akatista Bogorodici sa kondacima i ikosima – 300 poklona.
Tu se odmah ukazuje i na nešto drugačiji poredak, sa manjim brojem molitava i poklona umesto svake službe.
Mnogi naši duhonosni starci, molitvenici, podvižnici i nastavnici vere i pobožnosti, sve do poslednjeg vremena preporučivali su mirjanima koji revnuju na delu svoga spasenja upotrebu brojanica, pa su im čak i sami poklanjali svoje sopstvene brojanice „na blagoslov“.
Evo kako, na primer, o značaju brojanica piše naš veliki duhovni nastavnik poslednjeg vremena, svetitelj Teofan, Višenski Zatvornik:
„…Kada stanemo na molitvu, ne prođe ni minut, a već nam se čini da smo stajali dugo, predugo. Ova pomisao nam ne pričinjava štetu kada se molitva obavlja po ustanovljenom pravilu, ali kada se neko moli samo čineći poklone sa kratkom molitvom, onda ona predstavlja veliko iskušenje, i može da prekine molitvu koja je tek započela, ostavljajući lažno uverenje da je molitva protekla kako treba. Dobri molitvenici su i došli na ideju da upotrebljavaju brojanice upravo zato da bi izbegli takvu samoobmanu. Brojani se daju na upotrebu onima koji nameravaju da se umesto molitvama iz molitvenika, mole sami od sebe. Koriste ih ovako: kažu ‘Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnog’, ili ‘grešnu’, pa okrenu jedan čvorić između prstiju; ovo kažu i drugi put, pa okrenu još jedan čvorić, i tako redom. Prilikom svake molitve čine poklon – pojasni ili zemni, kako hoće, ili pak na malim zrnima brojanice čine pojasne poklone, a na velikim – zemne. Čitavo molitveno pravilo tu se sastoji od određenog broja molitava sa poklonima, pri čemu se mogu ubaciti i druge molitve, iskazane sopstvenim rečima… Koliko poklona treba činiti uz koju molitvu, određeno je na kraju Psaltira sa posledovanijem, i to u različitim proporcijama – za usrdne i za one koji su lenji ili zauzeti. Starci koji i danas kod nas žive u skitovima ili zasebnim kelijama – na primer, na Valaamu i u Solovkama – sve službe obavljaju na taj način. Ako hoćete, ili ako ponekad poželite, i vi svoje pravilo možete da obavljate na taj način. Ali najpre se potrudite da steknete naviku da ga obavljate kako je propisano. Za svaki slučaj, poslaću vam brojanice. Kada ovo pročitate, nemojte da pomislite da vas teram u manastir. Za molitvu na brojanice prvi put sam čuo od mirjana, a ne od monaha. Mnogi muškarci i žene u svetu mole se na taj način. I vama će to dobro doći“ (iz knjige svetitelja Teofana Zatvornika „Šta je duhovni život i kako se za njega osposobiti?“[1]).
Karakteristično je da sve ovo svetitelj Teofan piše mladoj devojci iz svetskog društva, koja teži ka duhovnom životu i tim povodom počinje sa njim da se dopisuje.
Dakle, eto kako mi, pravoslavni hrišćani, treba da gledamo na molitvu sa brojanicama!
 
* * *
 
142. Pitanje (Gde treba da se nalazi sveštenik za vreme pevanja Polijeleja?): Gde treba da se nalazi sveštenik od trenutka kada se peva Polijelej („Hvalite imja Gospodnje“), pa sve do čitanja Jevanđelja, zaključno sa njim: u oltaru ili kod nalonja na sredini hrama?
Neki sveštenici za vreme pevanja „Hvalite imja Gospodnje“ otvaraju Carske dveri i, sa svećenoscem koji ide pred njima, iznose sveto Jevanđelje na sredinu hrama, odatle počinju da kade, čitaju sveto Jevanđelje položeno na nalonj, blagosiljaju verujuće koji celivaju sveto Jevanđelje i potom odnose sveto Jevanđelje u oltar. Neki sveštenici ostavljaju sveto Jevanđelje da leži na nalonju do svršetka Velikog Slavoslovlja, i uz pevanje zaključnog „Svjati Bože“ unose sveto Jevanđelje u oltar. Mnogi sveštenici za vreme pevanja „Hvalite imja Gospodnje“ samo otvaraju Carske dveri, ne iznoseći Jevanđelje na sredinu hrama. Oni počinju da kade od oltara, Jevanđelje čitaju na Prestolu i tek tada ga iznose na sredinu hrama radi celivanja, a posle ga odmah vraćaju u oltar. Bio bih Vam veoma zahvalan na objašnjenju koji su postupci sveštenika ispravni.
 
Odgovor: Odgovoriti na vaše pitanje, kao i na mnoga slična pitanja koja se tiču bogoslužbene prakse, nije tako jednostavno. U raznim pomesnim pravoslavnim crkvama, pa i u samoj našoj Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi, oduvek su postojale i do danas postoje ne male razlike u bogoslužbenoj praksi. Stoga nije lako izneti kategoričku tvrdnju o tome da li je ovaj ili onaj bogoslužbeni obred pravilan ili nepravilan. Bezuslovno je nepravilno samo ono što je protivno duhu naše svete Pravoslavne vere, što narušava crkvene kanone i što je u raskoraku ne samo sa slovom, nego i sa duhom – sa unutrašnjim smislom našeg Bogoslužbenog Ustava (Tipika). Samo ako se prilazi sa takve tačke gledišta, može se iznositi sud o ispravnosti ili neispravnosti ove ili one bogoslužbene prakse.
U slučaju na koji ste vi ukazali treba najpre da se okrenemo našem Tipiku. Pre svega treba znati da se „Hvalite imja Gospodnje“ prema Tipiku ne peva uvek. „Hvalite imja Gospodnje“, ili polijelej, peva se samo na bdenijima velikih praznika, kao i na jutrenjima onih srednjih praznika, za koje je određeno bdenije ili polijelej, to jest u svim slučajevima kada je propisano da se peva veličanije prazniku ili svetome. Što se tiče nedeljnih dana, kako stoji u 17. glavi Tipika, „od sirne nedelje do Vozdviženja Časnog Krsta polijelej se izostavlja. A posle odanija Vozdviženja Časnog Krsta, osim pretprazništva i poprazništva Božića i Bogojavljenja… nedeljom na jutrenju peva se polijelej“. Ali u Ruskoj Crkvi se, nasuprot Tipiku, čvrsto ukorenio običaj da se polijelej peva tokom čitave godine.
Kada Tipikom nije određeno da se peva polijelej, umesto njega naročitim napevom pevaju se „Neporočni“, to jest 17. katizma, koja počinje rečima: „Blaženi neporočni“ (što je danas praktično sasvim izašlo iz upotrebe), a posle njih nedeljom takozvani „tropari po neporočnima“ – „Angelskij sobor udivisja“, sa pripevom „Blagosloven jesi Gospodi, nauči mja opravdanijem Tvojim“.
Na početku pevanja polijeleja ili „neporočnih“ otvaraju se Carske dveri i sveštenik sa đakonom obavlja kađenje čitavog hrama. Ako posle polijeleja ima veličanije prazniku ili svetome, onda kađenje, nakon što se otpeva veličanije, počinje od sredine hrama, gde je postavljena ikona praznika ili svetoga.
Nigde u Tipiku mi ne nailazimo na uputstvo da se Jevanđelje iznosi na sredinu hrama na početku pevanja polijeleja. Naprotiv, kao što se jasno vidi iz 2. glave Tipika, Jevanđelje se nedeljom čita u oltaru, pri čemu, prema objašnjenju tumača, oltar u tom trenutku predstavlja grob Gospodnji, iz koga se razleže vest o vaskrsenju Hristovom. A u dane velikih praznika, kada se peva veličanije, Jevanđelje se čita u narodu, pred ikonom praznika na sredini hrama, i tada ono objavljuje događaj koji se praznuje.
Tek nakon čitanja Jevanđelja na nedeljnom jutrenju, kako kaže 2. glava Tipika, „sveštenik izlazi na svete dveri sa Jevanđeljem, držeći ga na prsima, a pred njim sa obe strane dva svećenosca; sa spuštenim felonom sveštenik stane na sredinu hrama, držeći sveto Jevanđelje na prsima svojim, a svećnjaci sa obe strane. I prilazi predstojatelj sam, i čini dva poklona, celiva Jevanđelje, i opet čini jedan poklon (poklone ne čini do zemlje, nego male, preklonivši glavu dok rukom ne dosegne zemlju. Jer se nedeljom, Gospodnjim praznicima i tokom čitave Pedesetnice ne preklanjaju kolena). Zatim i sva bratija po činu, dva po dva, čine takve poklone, najpre dva, pa celivaju sveto Jevanđelje, a zatim jedan, i poklon nastojatelju. Nakon celivanja svetog Jevanđelja jerej osenjuje bratiju jevanđeljem i ulazi u sveti oltar“.
U praksi, naročito u parohijskim hramovima, sveto Jevanđelje se nakon iznošenja iz oltara polaže na nalonj na sredini hrama i tamo ostaje dok mu se svi bogomolitelji ne poklone, nakon čega se odnosi u oltar.[2] Nigde u Tipiku se ne kaže da sveštenik treba da blagosilja narod koji celiva sveto Jevanđelje, ali ovaj blagočestivi običaj je veoma široko rasprostranjen u parohijskim hramovima, i većina verujućih se navikla na njega. U knjizi „Poredak jutrenja, večernja i polunoćnice“, izdatoj u Kijevu 1861, kaže se: „Nakon čitanja Jevanđelja jerej ga iznosi na sredinu crkve, dok ispred njega ide đakon sa svećom, polaže ga na nalonj i, celivavši ga zajedno sa đakonom, odlazi u oltar. Posle druge jektenije jerej izlazi u hram i donosi sveto Jevanđelje u oltar, osenjujući njime narod iz Carskih dveri“. Po svemu sudeći Jevanđelje se unosi onda kada se okonča njegovo celivanje. Ali u kasnijim izdanjima ove knjige više se ne govori o tome da jerej, kada celiva Jevanđelje, ulazi u oltar. Mnogo blagočestivije i doličnije je da ostane pored nalonja dok narod celiva Jevanđelje, kao da stražari pokraj njega, i da u oltar uđe, zajedno sa Jevanđeljem, tek nakon što svi priđu da ga celivaju. To bi bilo u skladu i sa uputstvima iz 2. glave Tipika, prema kojima jerej ne ostavlja Jevanđelje sve vreme celivanja, nego ga „drži na svojim prsima“.
Skrećemo pažnju verujućih na to kako treba činiti poklone prilikom celivanja svetog Jevanđelja, a isto tako i svetih ikona, i uopšte svake svetinje. Danas to malo ko zna i malo ko se toga drži, međutim, u hramu sve treba da bude blagoobrazno i uredno (1. Kor. 14,40). Najpre se čine dva poklona, pri čemu Tipik ističe da se nedeljom i na Gospodnje praznike, kao i tokom čitavog perioda od Vaskrsa do Pedesetnice, kolena ne preklanjaju, te stoga ovo treba da budu mali pokloni, to jest treba sagnuti glavu dok se rukom ne dotakne zemlja, zatim celivati svetinju, i na kraju učiniti još jedan, treći poklon.
 
* * *
 
143. Pitanje: Može li mlada, udata žena da peče prosfore?
 
Odgovor: Na čitavom pravoslavnom istoku, kao što je ranije bilo i u Rusiji, pečenje prosfora poverava se posebno izabranim starijim ženama, obično udovicama ili devstvenicama, koje vode blagočestiv, celomudren život pri hramu.
 
* * *
 
144. Pitanje: (Da li crkvene sestre svoje dužnosti treba da ispunjavaju pokrivene glave?) Da li crkvene sestre[3] za vreme službe Božije svoje dužnosti treba da ispunjavaju pokrivene glave – u beloj marami?
 
Odgovor: Naravno, ako svaka žena treba da dolazi u hram pokrivene glave, onda su pogotovo crkvene sestre dužne da svima pružaju dobar primer u tom pogledu. Bele marame su za njih i uvedene kao uniforma koja potpuno odgovara njihovom zvanju i koju nikako ne treba zanemarivati.
 
* * *
 
145. Pitanje: (Zar znanje o Hristu nije zajedničko nasleđe svih hrišćanskih religija?) Zar Bogootkriveno znanje o Hristu nije zajedničko nasleđe svih hrišćanskih religija? Jer to znanje je jedno, i izloženo u jednom Jevanđelju, a različiti su samo putevi korišćenja toga znanja i mera u kojoj se ono koristi.
 
Odgovor: Hristos Spasitelj je na zemlju doneo samo jednu religiju, pa je zato u suštini sasvim nepravilno govoriti o „hrišćanskim religijama“ u množini. Znanje o Hristu je istinito, konačno, samo jedno, i pripada samo Jednoj Svetoj, Sabornoj i Apostolskoj Crkvi, koju je osnovao Gospod Isus Hristos. Gospod je osnovao samo jednu Crkvu (a ne mnogo raznih „hrišćanskih“ crkava) kada je rekao: sazidaću Crkvu Svoju, i vrata pakla neće je nadvladati (Mt. 16,18). Ta Crkva je – Pravoslavna Crkva, koja tokom gotovo dve hiljade godina ni u čemu nije odstupila od istine koju je na zemlju doneo Gospod Isus Hristos i koja je izložena u svetom Jevanđelju. Od te Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve, u različita vremena, potresana raznim lažnim učenjima koja su iskrivljavala jevanđelsku istinu, otpadale su pojedine hrišćanske zajednice: u XI veku Rimska crkva, koja je svoga episkopa, papu, proglasila za nepogrešivog namesnika Gospoda Isusa Hrista na zemlji, a u XVI veku protestantizam, sa svojim mnogobrojnim granama-sektama, od kojih su neke došle čak do odbacivanja vere u Božanstvo Gospoda Isusa Hrista i tome slično.
I kako se onda može reći da svi imaju „jedno znanje“? Ono uopšte nije jedno, nego naprotiv, veoma različito: u Pravoslavlju znanje je istinito, neiskvareno, a kod svih drugih, koji su otpali od Pravoslavlja, ono je u većoj ili manjoj meri iskrivljeno i izopačeno.
 
* * *
 
146. Pitanje (Pravoslavni hrišćanin, koji ne smatra za greh to što svoga brata lišava slobode i imovine u svoju korist, nije li jeretik veći od inoverca, koji za brata daje život?): Pravoslavni hrišćanin, koji poseduje Bogootkriveno znanje, ali ne smatra za greh to što svoga brata lišava slobode i imovine u svoju korist, nije li jeretik veći od inoverca, koji za brata daje život?
 
Odgovor: On se ne može nazvati jeretikom, a tim pre – jeretikom većim od inoverca. Jeretikom se naziva čovek koji prihvata izopačeno učenje vere i u svome ispovedanju izvrće Bogootkrivenu istinu. A za pravoslavnog hrišćanina, ukoliko čuva istinito učenje vere, ne može se reći da je jeretik. Ako greši protiv morala, onda je on – grešnik, kome je potrebno da ispravi svoj život, kome je potrebno urazumljenje i kazna, ali jeretikom se ne može nazvati. Ne treba mešati moralnu i dogmatsku oblast. Veoma je loše ako pravoslavni hrišćanin, koji ispoveda čisto učenje vere, greši; ali inoverac koji učini bilo kakav moralno pohvalan postupak, od toga neće postati pravoslavan.
 
* * *
 
147. Pitanje (Može li žena za vreme mesečnog očišćenja piti svetu vodicu, paliti kandilo i pevati u crkvenom horu?): Može li žena za vreme mesečnog očišćenja piti svetu vodu, paliti kandilo i pevati u crkvenom horu?
 
Odgovor: Shodno 61. pravilu 42. glave Nomokanona, koje se poziva na 7. pravilo svetog Timoteja Aleksandrijskog, „žena koja ima svoje uobičajeno, ne pričešćuje se za Pashu dok se ne očisti: niti ulazi u crkvu do 7 dana…“ to jest uopšte ne treba da ulazi u crkvu. Ali u praksi ovo se danas ne drži tako strogo, pa se dopušta snishođenje: ne treba se samo doticati nikakve svetinje, a u crkvu se može dolaziti i, ako je potrebno, u slučaju krajnje nužde, mogu se izvršavati neke obaveze, na primer pomagati ocu nastojatelju ako nema neophodne pomoćnike za uređivanje hrama i pomoć oko bogosluženja.
 
* * *
 
148. Pitanje (Koji se gresi podrazumevaju pod grehom protiv Duha Svetoga“?): Koji se svakidašnji gresi podrazumevaju pod najstrašnijim grehom „protiv Duha Svetoga“?
 
Odgovor: Kao što se vidi iz Jevanđelja, pod najstrašnijim grehom „hule na Duha Svetoga“ (Mt. 12,31-32). Sam Hristos Spasitelj podrazumevao je greh upornog, ogorčenog neverovanja, greh namernog protivljenja spasonosnoj blagodati Božijoj, kojim su u ono vreme grešili književnici i fariseji, tvrdeći, ne obazirući se ni na šta, da Hristos Spasitelj čini čudesa silom demonskog kneza Velzevula.
Zašto je ovaj greh najteži i zašto se on, po rečima Hrista Spasitelja, neće oprostiti ni u ovome veku, ni u budućem?.
Zato što, ako čovek odbacuje očigledna dejstva spasonosne blagodati Duha Svetoga, u njemu nema odakle da se pojavi pokajanje, bez koga nema spasenja: on ne može da se pokaje. Milosrđe Božije je beskonačno, i nema greha koji bi ga pobedio. Ali, ko uporno odbacuje i samo to milosrđe, ko ne veruje u njega, ko se uporno i ogorčeno protivi samoj spasonosnoj blagodati Božijoj – za takvoga kao da nema milosrđa Božijeg, njegov greh ostaje neoprošten i on gine. Ovim grehom greše, između ostalih, svesne samoubice, koje su dospele do potpunog očajanja, usled čega ih Crkva lišava hrišćanskog pogreba i zaupokojenih molitava.
 
* * *
 
149. Pitanje (Mogu li se u svetom oltaru ispovedati i pričešćivati laici?): Mogu li se u svetom oltaru ispovedati mirjani, oni koji ne pripadaju crkvenom kliru?
 
Odgovor: To je apsolutno nedopustivo. Po crkvenim kanonima, laicima je uopšte zabranjen ulazak u oltar. Tako, 69. pravilo Šestog Vaseljenskog sabora glasi: „Neka je zabranjeno svakome ko je iz reda mirjana da ulazi unutar svetog oltara“. A 19. pravilo Laodikijskog sabora kaže: „Samo osvećenima je dozvoljeno da ulaze u oltar i da se tamo pričešćuju“.
„Radi tajanstvenosti Beskrvne Žrtve, koja se prinosi u svetom oltaru, zabranjeno je bilo od najstarijih vremena Crkve ulaziti u oltar svakome, koji nije pripadao sveštenom činu. ‘Oltar je opredeljen samo za sveštena lica’ (Tumačenje čuvenih kanoničara – tumača Sveštenih pravila – Zonare i Valsamona, vidi: Atinska Sintagma, II, 466). Ovo je bilo opšte pravilo Crkve, kako istočne tako i zapadne. Trulski Oci (Oci Šestog Vaseljenskog sabora), sada to samo uzakonjuju. U XII veku podignuto je bilo pitanje, da li može monah (naravno, koji još nije pripadao kliru) ući u oltar – i patrijarh Carigradski Nikola u svom 1. kanoničkom odgovoru iskazuje mišljenje, da ne treba zabraniti monahu da ulazi u oltar, radi časti monaškog čina, ali samo tada, kad treba paliti sveće ili kandila. Iz ovoga se može već videti, koliko se strogo pazilo na naredbu ovoga pravila; a ovo je poučno, koliko se mora i danas i svagda na to paziti („Pravila Pravoslavne Crkve sa tumačenjima“ Nikodima, Episkopa Dalmatinskog, Knjiga I, str. 554).
Čak se ni onima koji su posvećeni u čin čteca i ipođakona ne dopušta da se pričešćuju u svetom oltaru, jer se njihovo postavljanje (hirotesija) obavlja izvan oltara, pa stoga i pričešće treba da primaju izvan oltara. U oltaru imaju pravo da se pričešćuju samo oni sveštenoslužitelji, čije se posvećenje obavlja u oltaru, a to su: episkopi, sveštenici, đakoni, i više – niko. Evo kako o tome govori istaknuti crkveni pisac iz XV veka, jedan od najsvetijih ljudi svoga doba, Simeon, arhiepiskop Solunski, koji je dao detaljno tumačenje svih bogoslužbenih činova:
„Pre drugih (na soleji, izvan oltara) uvek se pričešćuju ipođakoni, koji su prisutni na svakom sveštenodejstvu, jer njima, mada slede iza đakona, ne priliči da se pričešćuju u oltaru, budući da se u oltaru ni ne posvećuju; potom se pričešćuju (isto na soleji) čtečevi i monasi, a zatim laici. U oltaru se osim arhijereja, prezvitera i đakona niko ne pričešćuje; jer se samo ova tri čina rukopolažu unutar oltara, a ostali – izvan oltara. I ne uzimaju u ruke Telo Hristovo, jer su po svome činu ispod, i po stepenu časti niže, čak i kada se odlikuju vrlinama. Stoga svako od njih treba da čuva svoj čin, kako zapoveda apostol Pavle: svaki neka ostane u onome zvanju u kome je prizvan, tim pre što je osnov vrline smirenje, čak i među Arhanđelima“ (gl. 79) (vidi: Novaя skrižalь č. II, str. 262-263).
Običaj, uveden tek nedavno, koji dozvoljava mirjanima da slobodno, bez krajnje nužde, ulaze u oltar, da se ispovedaju i pričešćuju u oltaru, zasnovan je uglavnom na čovekougađanju koje je za sveštenoslužitelje nedopustivo, a široko su počeli da ga praktikuju pripadnici takozvane „žive crkve“ i „obnovljenci“, koji nisu želeli da priznaju naročitu svetost oltara, nego su težili uopšte ka „demokratizaciji“ Crkve, što je nedopustivo i zaslužuje osudu.
 
* * *
 
150. Pitanje (Da li je pravilno obavljati pomazivanje osvećenim uljem na Svenoćnom bdeniju posle celivanja svetog Jevanđelja u one nedeljne dane kada litija sa blagosiljanjem hlebova nije tvorena i kada jelej, shodno tome, nije osvećivan): Da li je pravilno obavljati pomazivanje osvećenim uljem na Svenoćnom bdeniju posle celivanja svetog Jevanđelja u one nedeljne dane, kada litija sa blagosiljanjem hlebova nije tvorena i kada jelej, shodno tome, nije osvećivan?
 
Odgovor: Za takvo pomazivanje nema nikakvog osnova i ono je protivno praksi naše Ruske Pravoslavne Crkve, kao i praksi Istočnih Crkava. Prema našoj ruskoj praksi sveštenoslužitelj ne pomazuje svetim uljem, nego daje blagoslov onima što celivaju sveto Jevanđelje koje leži na nalonju na sredini hrama. Pomazivanje svetim uljem obavlja se samo na prazničnom Svenoćnom bdeniju, kada se tvori litija i osveštanje hlebova, pšenice, vina i ulja.
 
* * *
 
151. Pitanje (Odakle običaj da se propoved govori nakon što se dva puta otpeva „Budi imja Gospodnje…“, a odmah posle propovedi hor peva „Budi imja Gospodnje…“ treći put?): Postoji praksa da se propoved govori nakon što hor dva puta otpeva „Budi imja Gospodnje…“ a tek posle propovedi hor peva „Budi imja Gospodnje…“ treći put. Otkud taj običaj?
 
Odgovor: Takva praksa je zaista postojala još u Rusiji, mada za nju nema nikakvog osnova u Crkvenom Tipiku. Tipik uopšte ne govori o mestu na kome se tokom Božanstvene liturgije proiznosi propoved. U suštini, propoved nije ništa drugo do tumačenje pročitanog Jevanđelja ili objašnjenje događaja koji se praznuje, pa je stoga u starini uvek proiznošena neposredno nakon čitanja Jevanđelja. Po predanju, prvi je počeo da je prebacuje na kraj Liturgije sveti Jovan Zlatoust, koji je žalio zbog toga što su mnogi dolazili na Liturgiju samo zato da bi se nasladili njegovom krasnorečivošću, pa su nakon propovedi odlazili iz hrama. On se nadao da će vezivanjem propovedi za sam kraj Liturgije primorati verujuće da ostanu na Liturgiji do kraja. Drugi rašireni običaj je – da se propoved proiznosi odmah nakon pevanja pričasnog stiha. Ovo je prihvaćeno uglavnom za saborno bogosluženje, kada propoved ne proiznosi sam predstojatelj. Običaj da se pevanje „Budi imja Gospodnje“ na taj način razdvaja postoji i u drugim slučajevima, kao na primer, prilikom osvećenja hlebova na Veliku Subotu, ili prilikom pevanja zaupokojene litije na kraju Liturgije, ali to teško da se može pravdati Tipikom, koji ne zna za takvo drobljenje ove pesme, niti zdravim razumom, jer nema baš nikakvog osnova da se jedna trojična pohvala Gospodu tako drobi na delove. Kao ispravno i autoritativno rukovodstvo u ovom slučaju može da posluži uputstvo Tipika o tome kako se obavlja Čin Velikog Osvećenja vode u Navečerje Bogojavljenja. On počinje odmah nakon zaamvone molitve, a tek posle njega sledi trikratno pevanje „Budi imja Gospodnje“ (vidi: Tipik, 6. januar). Taj Čin se rgkle ne „umeće“ između dvokratnog i jednokratnog pevanja „Budi imja Gospodnje“ kako neki postupaju kada je u pitanju propoved, zaupokojena litija i osvećenje hlebova na Veliku Subotu.
 
* * *
 
152. Pitanje (Da li je pravilno proiznositi „premudrost prosti“ između stihova „Blaženi jeste jegda ponosjat vam…“ i „Radujtesja i veselitesja…“, a da zatim ide „Pridite, poklonimsja…“?): Postoji praksa da se na malom vhodu vozglas „Premudrost, prosti“ proiznosi između stihova „Blaženi jeste, jegda ponosjat vam…“ i „Radujtesja i veselitesja…“, a zatim ide „Pridite, poklonimsja“. Da li je takva praksa zakonita?
 
Odgovor: Za tako nešto još nikada nismo čuli, i naravno, potpuno je nezakonito, a potiče, očigledno, prosto od nepoznavanja bogosluženja. Bili smo u prilici da čujemo nešto drugo: vozglas „Gospodu pomolimsja“ pre pevanja „Radujtesja i veselitesja“ neki proiznose naglas, pa hor na to čak odgovara pevanjem „Gospodi, pomiluj“, što je potpuno nezakonito i nepravilno, pošto se vozglas „Gospodu, pomolimsja“ u datom slučaju ne proiznosi za sve koji se mole, nego ga đakon tajno proiznosi za sveštenika, koji posle toga u sebi čita tajnu „Molitvu vhoda“. U Činovniku Arhijerejskog Služenja to se sasvim jasno kaže: „Protođakon govori: ‘Gospodu se pomolimo’, tihim glasom, tako da čuje samo Arhijerej, a Arhijerej govori molitvu vhoda, takođe tihim glasom“. Taj poziv nema nikakav drugi smisao ni na običnoj, jerejskoj Liturgiji.
 
* * *
 
153. Pitanje (Kako ipođakon treba da dolazi po blagoslov sveštenika?): Šta treba da govori ipođakon kada prilazi da bi sveštenik blagoslovio stihar i orar? Da li ipođakon treba da celiva krst na stiharu i oraru prilikom oblačenja? Da li on pri tome treba da čita naročitu molitvu?
 
Odgovor: O svemu tome se u Tipiku ništa ne govori, ali je u praksi oduvek bilo prihvaćeno da ipođakon blagoslov traži istim onim rečima kojima ga traži i đakon: „Blagoslovi, vladiko, stihar sa orarem“; isto tako, sasvim je prirodno da prilikom oblačenja celiva predstavu krsta kako na stiharu, tako i na oraru, što zahteva sama svetost sveštenih odeždi. Može se smatrati da nema ničeg protivnog blagočešću ni u tome, da prilikom oblačenja stihara čita u sebi molitvene reči određene za tu priliku.
 
* * *
 
154. Pitanje (Ima li ipođakon pravo da dotiče Presto i presvlači ga?): Ima li ipođakon pravo da dotiče Presto i preosvlači ga? Prilikom presvlačenja Prestola, šta je sa dodirivanjem Darohranilnice u kojoj se čuvaju Sveti Darovi?
 
Odgovor: Ipođakoni, koji su postavljeni u taj čin (a ne oni kojima je samo dat blagoslov da nose ipođakonski orar, kako to sada ponekad biva), imaju pravo da dotiču Presto i presvlače ga, ali ne mogu da dotiču sasude sa Svetim Darovima, niti same Svete Darove.
 
* * *
 
155. Pitanje: Šta treba činiti prilikom ulaska u sveti oltar običnim danima i praznicima? Da li u tom pogledu postoje neke razlike u vezi sa činom? Da li ipođakon treba da celiva Presto?
 
Odgovor: Prilikom ulaska u oltar običnim danima se pred Prestolom čine tri zemna poklona; u nedeljne i praznične dane pri ulasku u oltar čine se tri pojasna poklona. No, ipođakon ne treba da celiva Presto. Ipođakon može da dotiče Presto samo u onim slučajevima kada to zahteva tok službe, ili kada za to dobije blagoslov sveštenoslužitelja, kako bi mu pomogao.
 
* * *
 
156. Pitanje (Da li je potrebno da se odežde posle pranja ili hemijskog čišćenja ponovo osvećuju?): Da li je neophodno da se odežde posle nošenja na pranje ili na (hemijsko) čišćenje ponovo osvećuju?
 
Odgovor: Ako su ih prala ili čistila svetovna lica, i pri tome još nepravoslavna, onda je bolje da se ponovo osveštaju, pa makar i običnim kropljenjem svetom vodom.
 
* * *
 
157. Pitanje: (Gde je propisano da žene treba da stoje levo, a muškarci – desno?): Gde je određeno da žene u hramu treba da stoje levo, a muškarci – desno, i da li se ovoga treba strogo pridržavati?
 
Odgovor: Reč je o blagočestivom običaju osveštanom vekovima, koji se narušava tek od skora, i to od strane naše necrkveno nastrojene inteligencije. U drevnoj hrišćanskoj Crkvi žene su u hramu uvek stajale odvojeno od muškaraca. Za njih su čak izdvajana posebna, ograđena mesta, ili horovi (galerije), koji su bili namenjeni upravo da tu stoje žene, a nikako ne pevači, kojima je mesto oduvek bilo u pevnici. To su bili takozvani „ginekeji“. Neophodno je strogo se pridržavati ovog pravila, jer to je – zahtev pobožnosti.
 
* * *
 
158. Pitanje (Može li sveštenik tokom proskomidije da u pevnici čita časove, a potom i da zvoni?): Da li se narušava poredak kada sveštenik koji služi za vreme proskomidije ide u pevnicu da čita časove, a potom sam zvoni?
 
Odgovor: Naravno da se narušava. I ne samo to: Pouka koja se obično štampa na kraju Služebnika, kao rukovodstvo sveštenoslužiteljima smatra za nedopustivo da sveštenik koji služi sam sebi prislužuje, opisujući ovo kao „ponižavanje Božanstvenih Tajni“. U oltaru obavezno treba da se nalazi prislužnik, o čemu ova Pouka jasno i potpuno kategorički govori sledećim rečima: „A na kraju (to jest u zaključku svega), u oltaru svakako da bude poslužitelj muškog pola: ako sveštenik sam sebi u oltaru bude pomagao, pogotovo na božanstvenoj Liturgiji, poniziće božanstvene Tajne i Samoga Hrista Koji je u njima prisutan, dok će nevestu Njegovu, Crkvu, čiji obraz na sebi u tom času nosi, prenebregnuti, i tako će smrtno sagrešiti“. Eto zbog čega je neophodno da se pastir i članovi parohijskog saveta postaraju kako bi u svome hramu, osim pojca, imali i takvog oltarskog prislužnika, koji se obično naziva „crkvenjakom“. Pojac treba da čita časove, crkvenjak treba da zvoni: ni jedno ni drugo nikako nije posao sveštenika koji služi i koji je dužan da kod Žrtvenika savrši proskomidiju, a zatim da neprekidno stoji pred Bogom – pred svetim Prestolom Njegovim.
 
* * *
 
159. Pitanje (Da li je pravilno pomazivati osvećenim uljem kada je praznovan polijelejni sveti?): Pomazivanje osvećenim uljem na svenoćnom bdeniju posle celivanja Jevanđelja u nedeljne dane, praktikovano je u nekim manastirima kada je praznovan polijelejni sveti – da li je to ispravan postupak?
 
Odgovor: Pomazivanje osvećenim uljem na svenoćnom bdeniju dopustivo je samo onda kada je obavljena litija i blagosiljanje hlebova, pšenice, vina i ulja. Ako nije bilo blagosiljanja hlebova, onda kakvim „osvećenim uljem“ da se pomazuju verni, kada ono nije ni osvećivano? No, postoji običaj koji se praktikuje na Istoku, a takođe i kod nas, da se verni pomazuju uljem iz kandila upaljenog pred ikonom svetoga koji se toga dana praznuje, što je sasvim dopustivo i umesno, kao predavanje blagoslova verujućima u ime tog svetoga.
 
* * *
 
160. Pitanje (Može li se pričestiti nemoćni bolesnik, koji živi u nezakonitoj vezi?): Može li se nemoćni bolesnik, koji živi u nezakonitoj vezi i nema crkveni brak, na njegovu upornu molbu pričestiti?
 
Odgovor: Crkvena pravila su u takvim slučajevima neobično stroga. Onima koji žive u nezakonitoj zajednici, bez crkvenog braka, uopšte ne treba dopuštati da se pričešćuju. Kanoni ih smatraju za bludnike, i odlučuju od svetog Pričešća, u zavisnosti od osobenosti greha i njihovog pokajnog raspoloženja, na različite rokove – između 4 i 9 godina. Teški bolesnik, koji je živeo u nezakonitoj vanbračnoj vezi, može biti pričešćen samo uz uslov da se iskreno pokaje i obeća da će u slučaju ozdravljenja izgladiti svoj greh raskidom bludne zajednice ili stupanjem u zakoniti crkveni brak.
 


 
NAPOMENE:

  1. Uzgred, u životopisu arhiepiskopa Averkija (Tauševa), koji je napisao njegov učenik jeromonah Serafim (Rouz), kaže se da je upravo pomenuta knjiga svetog Teofana Zatvornika još u ranoj mladosti veoma snažno uticala na njega. Ovo klasično delo pravoslavne duhovne literature na srpskom je objavljeno u našoj biblioteci, u zborniku dela sv. Teofana „Živeti za večnost“ (Beograd 2007, II izd., prevod: M. Stanković). – http://svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/DuhovniZivotTeofanaZatvornika/stajeduhovnizivotSv.TeofanZatvornik.htm
  2. „Sveštenik iznosi sv. Jevanđelje i ostavlja ga na nalonju radi celivanja (ako je bilo veličanije, stavlja Jevanđelje na nalonju do praznične ikone sa desne strane) i celiva Jevanđelje (ako je ikona tu celiva najpre Jevanđelje, a zatim ikonu), prvo sam sveštenik i đakon, a zatim ostali narod, sve dvoje po dvoje“ (Veliki Tipik, Beograd 1984).
  3. „Crkvene sestre“ predstavljaju ustanovu karakterističnu za Rusku Crkvu. To su že-ne koje žive blagočestivim životom u svetu i pomažu pri hramu. Bela marama je njihova uniforma i znak raspoznavanja. Postoje izvesne sličnosti između ove ustanove i našeg „Kola srpskih sestara“ koje se angažuje pre svega u oblasti dobrotvornog rada.

Jedan komentar

  1. Pitanje hitno:
    Da li devojka sme da se pricesti ako je dobila menstruaciju?

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *