NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pokajanje i ispovest » PISMO SVEŠTENIKU KAKO DA OBNOVI MOLITVU

PISMO SVEŠTENIKU KAKO DA OBNOVI MOLITVU

 

Mitropolit kijevski i galički
Antonije

PISMO SVEŠTENIKU
KAKO DA OBNOVI MOLITVU

 
Druže i oče! Trebao sam da vam davno odgovorim na ono u vezi nedostatka (oskudevanja) vere i molitve, kao i o sredstvima borbe za njih. Ali ta ista sujeta koja po onome kako ste mi i sami priznali, rastrojava blagosloveno osećanje, lišila je i mene mogućnosti da vam pišem za poslednjih mesec i po dana. Sada je Čisti ponedeljak; evo, samo što sam se vratio iz saborne crkve gde sam čitao veliki kanon, i zajedno sa svima u crkvi obasipao sebe ukorima svetog Andreja za nemarnost o večnom i za davanje preimućstva prolaznom. Zaista, naša arhijerejska sujeta je više spontana nego po volji: večito neki prijemi molilaca – duhovnih lica, koji traže premeštaj; pa se sude; pa traže odlazak na front; ili žele da polažu ispite; zatim papiri i papiri, kojima se nigde kraj ne nazire. Ipak, pored svega toga uspeo sam da po sećanju napišem ozbiljniji rad na filozofsku temu, kao i dva crkveno- publicistička clanka, a za ono što je „jedino na potrebu“, ni do danas nisam našao vremena. Svemu tome je razlog naše obrazovanje koje nas, rekao bih, lažno usmerava. Ja nisam neprijatelj onoga što zovu naukom, ali muka mi je kada zateknem sebe da dajem prednost predmetima, pa neka su i bogoslovske sadržine, nad uzvišenim pitanjima koja izučavaju duhovni život; smeta mi što neki savremeni bogoslovi na ovo poslednje zanemarljivo gledaju, delimično zbog toga što se slabo razumeju u njega, i delimično, zato što o njima dublje i bolje rasuđuju samouki bogoslovi (ovde možemo pomenuti i akademske bogoslove, ali one koji su se svojim životom, i svojim saznanjem distancirali od školske teologije). Ne bi trebalo da bude toliko podele i biranja; dobri hrišćani žive po Apostolu „čašću čineći jedni druge većim od sebe“ (Rim 12, 10), a nadmetanje i zavist nemaju mesta tamo gde dobijeno obrazovanje ne ostaje samo u vlasništvu autora nego i svih čitalaca, tj. javnom povlasticom.
 
Pišete mi: „Preživljavam nevoljnu okamenjenost; nema ranijeg molitvenog umiljenja; čak i preko toga – protiv moje želje – dešavaju se momenti potpunog odsustva vere u najvažnijim delovima Liturgije. Izlečite me!,- pišem vama, mome duhovnom ocu. Treba mi molitva, a nje nema. Nije valjda da me je Gospod lišio Svoje blagodati?“
 
Nikako, druže moj. Ako bi se, ne dao Bog, desilo to poslednje, pre svega primetilo bi se u tome što čovek ne bi žalio zbog takvog svog duhovnog stanja; a, ako je u strahu da će pasti u takvo otuđenje to znači da je njemu dragocena blagodat Božija; a ako je dragocena onda ona i nije daleko od njega. Niko se na zemlji sa takvom spremnošću ne odaziva vapijućem, kao Otac naš Nebeski, ali Njegov odgovor treba umeti da čujemo. Ponekad je korisno da iskusimo Njegovu opomenu, da se ne bismo uzdizali visoko, takođe da kroz nju poznamo svoje grehe i da se naučimo smirenoumlju: u tome je nauka koja je dragocenija od svega – otkriti Njegov Roditeljski odgovor na prizivajuće vapaje koji se uzdižu iz bezosećajne duše naše. Verovatno ste čitali kod preosvećenog Teofana Otšelnika onu narodnu priču. Ako budeš čak i jako zagrevao kofu sa vodom i parčićima leda u njoj ona se neće zagrevati sve dok se sav led do poslednjeg parčeta ne otopi; a kada se otopi onda će se i zagrevanje ubrzati. – I tako, nemojte nikada padati u iskušenje da vas je Gospod ostavio samo zbog toga što već odavno ne osećate umiljenje i živu radosnu veru; naša želja je da se oboje, ali treba ostati na tome da se dejstvo blagodati u vama javlja, ali za sada u duhovnoj skrušenosti, a ne i u željenom umiljenju.
 
Dozvolite sada da pregledamo te okolnosti u kojima Gospod dopušta čoveku da pada u utučeno duhovno raspoloženje koje uobičajeno rađa podozrevanje na svoj gubitak vere.
 
Prvo i najmanje opasno stanje te borbe, i sumnje, proizilazi direktno iz duhovnog neiskustva i odsustva rukovodstva starijih. Dešava se mlađem svešteniku, ili mlađem podvižniku, da se nekako priučio da po svom umu prebira, ili izražavajući se teološkim rečnikom, da pažljivo analizira svoje duhovno stanje.
 
Pre svega, plakao je kada je u crkvi čitao Trojične molitve; u nekim trenucima usamljenosti pri sećanju reči tajanstvenih molitava čak su mu i suze lile. Ali evo, sada je on rešio da svojom pažnjom istražuje i pita se: a u čemu se razlikuje ovo osećanje od onoga kada se pričešćivao Svetim Tajnama; šta je to što ga posebno umiljava u tim molitvama; ponavlja li se stanje tog umilenja ako on i dalje napamet proiznosi pomenute reči po treći ili četvrti put …? Sasvim je prirodno da će suze u vašim očima brzo usahnuti, i već tada, u tom trenu, vi niste više molitvenik nego analitičar. Znači li to da je vaše srce zaista daleko od Boga i da se duša otuđila od pokajnih i sveobuhvatno-sastradalničkih osećanja koja su nam ranije tako bila svojstvena i bliska?
 
Naravno da ne! Ali svako osećanje, čak i telesno, slabi i kao da sasvim iščezava kada mi sa upornošću odlučimo da na njega usredsredimo čitavog sebe. Uštinite se za ruku, i osetivši bol pokušajte u njega proniknuti, i tada počnite da razmišljate koja je njegova razlika od zubobolje, glavobolje, ili bola u grudima – brzo ćete izgubiti i to samo osećanje bola. Jedan nemački naučnik (pre jedno 70 godina) sličnim načinom pobeđivao je zubobolju koja ga je skoro do besvesti mučila.
 
Na osnovu ovog primera razume se da će i ta duhovna osećanja koja kao tihi povetarac provejavaju našu dušu, isto tako postati savršeno neosetljiva ako i njih podvrgnemo praznom ispitivanju ili tzv. refleksiji.
 
Tako je i sa osećanjem vere, to jest živim osećanjem božanstvenog prisutstva i Božijeg učešća u vašem ličnom životu. Ako u laičkom životu roditelji i učitelji stalno govore bez svakog smisla zamišljenim mladim ljudima: „Nemojte se zamišljeno ukopavati u sebe, jer nećete ni za šta biti sposobni“, onda je utoliko više taj zahtev umesniji u duhovnom životu. Kada te posećuje sveto umilenje, kada snop Božije blagodati kao da je pred tobom otkrio lice Božije, i svešteni užas zajedno sa blaženom radošću ozario srce, tada se u ta svoja osećanja ne udubljuj, nego se samo predaj bujici misli koje se izlivaju u tvoju dušu, i proveravaj tvoja dela i život, isto onako kao što je uradio Zakhej kada je ka njemu prišao Spasitelj, „da bi podstrekao sebe na ispravljanje života i služenje dobrim delima“.
 
„Gospode, evo pola mog imanja daću siromasima, i ako koga nečim oštetih, vratiću četvorostruko“. Blagorodno osećanje i duhovno ushićenje treba da se podvigom utvrde u svojoj duši, ili borbom sa svojim gresima, ili delima hrišćanske ljubavi. Da su uveče po Vaskrsenju ona dva blažena putnika ograničili samo „gorenjem srca“ pri razjašnjavanju proročanstava, oni ne bi bili sposobni do poznaju svoga Sabesednika; oni su to uspeli ispunjavanjem zapovesti, primanjem putnika-namernika: „A oni ga ustavljahu govoreći: ostani sa nama, jer je dan nagnuo i blizu je veče“. Tek im se onda „otvoriše oči i poznaše ga“.
 
Takvo Jevanđelsko usmeravanje koje otkriva kako treba utvrđivati u svojoj duši sveta, molitvena i druga blagodatna raspoloženja ima svoje veliko značenje i u ostalim zamršenim okolnostima našeg duhovnog života. Možda ćete reći: „Ja nikada nisam imao naviku da analiziram svoja molitvena raspoloženja sa željom da saznam zašto ih tako osećam?“ To „znatiželjno kopanje po sebi“ oduvek mi je bilo nepoznato, i pored toga ona ranija duhovna osećanja koja su me ozarivala (posećivala) sada su me napustila. Budući ožalošćen, možda sam se drznuo da pomislim: da li ja uopšte verujem u Boga? Svestan sam da ovo poslednje ne bi trebalo ni da pomišljam jer nisam tek tako mogao da izgubim veru u Boga bez kolebanja u moja verska ubeđenja, ili bez predavanja nekom lažnom učenju; dobro, ubeđen sam da nisam izgubio veru ali pitam se: šta se desilo sa mojim svetlim osećanjem koje obuzima vernika kada se on nalazi u bogomisliju? Ne bih o tome razmišljao da nisam svestan činjenice da ga u poslednje vreme kod mene nema. Šta je uzrok tome?
 
O uzrocima ćemo sada nešto reći, ali pre nego što počnemo prvo bih vam napomenuo savete svetih otaca koji govore kako valja postupiti pri preživljavanju osećanja nemolitvenosti. Naši oci kažu ovako: „Umiljeno osećanje nije tvoj nego Božiji dar, jedino što treba da bude tvoje jeste trud sa kojim se ono zadobija“. Kakav trud? Pre svega trud blagočestivog života u uopštenom smislu, a u pojedinačnom, kroz lični molitveni podvig. – Oci strogo zabranjuju ižimanje osećanja, napregnuto disanje i isceđivanje suza. A šta trudbenik molitve treba da napreže? – Svoju pažnju! On mora da se misleno udubi u reči molitve, i ne samo da očima ili glasom prelazi (prebira) preko reči molitve, nego treba da sa svim svojim umom sozercava ono o čemu on pred Bogom govori. Vrlo često biva da je i to sasvim dovoljno da se molitveno umilenje brzo vrati u dušu, i tako punoća opštenja sa Bogom postaje dostupna i pred tobom se otkriva. A ako se to ne dogodi, ne padaj u uninije, jer si se trudio da pred Gospodom ispuniš ono šta ti je stajalo na duši, a sada razmišljaj zašto te Gospod, koji bez svake sumnje sa ljubavlju gleda na tvoj molitveni rad, ipak nije udostojio da čuješ Njegov odgovor.
 
Rekosmo da su uzroci razni, a pomenuli ste i rasejanost zbog svetovnih sujeta. Prosta rasejanost se odstranjuje jednostavnim ispunjavanjem utvrđenog molitvenog pravila; a ako se to pomenuto molitveno bezosećanje nastavlja, to znači da je bila zapreka ne u jednostavnoj rasejanosti nego u utučenosti duha, ili tzv. depresiji duše, koja mora da je prouzrokovana jednom ili mnoštvom ovozemaljskih briga. Baš se o njima govori u „Besedi na gori“, na kraju šeste glave po Mateju. Gospod ne osuđuje predviđanje naših planova koji su prožeti ovozemaljskim brigama, porodičnim ili ličnim, ali osuđuje samo davanje te mogućnosti da one utiču na našu dušu, i kada je duša pod takvim teškim pritiskom onda ona postaje nezainteresovana za učešće u „Carstvu Božijem i pravdi Njegovoj“. Treba se mirno upoznati i duhovno pripremiti na svakodnevnu mogućnost rušenja i uništavanja, ili teških porodičnih stradanja, ili telesnih ozleda, ili smrti svojih najbližih, i pri svemu tome ne sme se zaboraviti da, iako si sve uložio na ovozemaljsko blagostanje najrođenijih kao i onih koje voliš, i dalje može Bogu da bude ugodno da ih podvrgne teškim stradanjima, te u tom slučaju treba smireno da prihvatimo da je to potrebno radi njihovog spasenja. Ne sme se zaboraviti da sve ono što se sa nama dešava a da tome nije uzrok naša zla volja, da se događa po dopuštanju Božijem radi naše koristi, jer Gospod osim dobra ne može ništa drugo da dozvoli i dopusti.
 
Ako ste tako smirili srce i po primeru Crkve iskreno uznosite svoje prozbe Gospodu koje pozivaju na predanje sebe i najrođenijih Njegovoj svetoj volji („Hristu Bogu predadim“), onda će vas ta grehovna rasejanost, to jest brige i strah, ili ta utučenost duše ostaviti, i vi ćete ponovo proslavljati Boga svim svojim srcem i svom dušom.
 
Snishodeći našim nemoćima, Gospod nam ne zabranjuje da priželjkujemo to spoljašnje blagostanje, a posebno drugima; dozvoljava da se za to molimo, ali traži da ispunjenje tih molitava ostavimo Njegovoj volji i da ne ropćemo, ili još gore, da ne izvršavamo samoubistva samo zbog toga što ne biva onako kako mi tražimo, jer mi ne možemo bolje da znamo od Boga šta je korisnije za našu sopstvenu dušu, ili pak za duše naših bližnjih. Tako su daleko od hrišćanske pravednosti oni koji svojoj deci žele samo sreće i sreće. U ova naša bezumna vremena čak se i među verujućima nalazi većina onih koji uopšte nisu svesni da i pored toga što veruju u hrišćanskog Boga ipak gledaju na njega i na svoj hrišćanski život čisto neznabožački: „jer sve ovo i neznabošci ištu“ (Mt 6, 32).
 
Jedno od boljih sredstava za borbu protiv oskudice molitve, koja se uobičajeno javlja kao plod duhovne potištenosti (a pored nje, moramo da priznamo, i drugih razloga), jeste privremeno udaljavanje od ovosvetskog života, isto tako kao i od naših najbližih. To bi bilo pokloničko putovanje, ili na određeno vreme odlazak u manastir radi duhovnih vežbi; i povrh svega ispovest. U uobičajenom toku našeg života nju treba maksimalno koristiti, ako već ne postoji nikakva mogućnost da se od njega udaljimo barem na jedno kratko vreme.
 
Kakvu dragocenu korist daju duhovne besede sa iskusnim manastirskim starcem o tome ne treba ni govoriti jer ionako već svi znaju, ako ne iz ličnog iskustva onda barem iz razgovora sa ljudima blagočestivog ili javnog života. Takođe i manastir sam po sebi duhovno nadgrađuje. Onda i njegov unutrašnji ambijent – monasi, monahinje i laici koji su se sabrali na bogosluženje – svojim izgledom i blagočestivim držanjem u crkvi: čitanjem, pevanjem i poklonima – oni nama prosto svojim životom svedoče ono što je svakom hrišćaninu „jedino na korist“. Taština zemaljskog i nad njom uzdizanje vrednosti večnoga; vrednosti duše i savesti – to je ta nauka od koje niko ne može da se skloni, pa neka se u manastiru u svojstvu bogomoljca provede i samo tri dana. Videti ljude u vatrenoj molitvi, i to u svom potpunom zaboravu na ovozemaljsko nije moguće bez učešća određenog žara sopstvene duše. Kada sam stajao u oltaru Kijevo-Pečerske lavre, ponekad bih kroz carske dveri zagledao proste bogomoljce koji su bili u prvim redovima. Primetio sam da se na njihovim licima ozarava duhovna radost, ista ona koja je izražena u rečima ove kratke crkvene molitve: „U hramu stojeći slave Tvoje, mislimo da na nebu stojimo, Bogorodice, Dveri nebeska…“. Trudi se da se nađeš u društvu takvih ljudi i ispunićeš se duha, isto onako kao što je Saul kada je na svom putu sreo sinove proročke (1.Carstava 10, 10 – 13).
 
Grehovno rasejanje ili „životne muke“, sa kojima ljudi u sebi ugušuju „reč“ (Lk 8, 14) nije jedini razlog privremenog gubitka molitvenog dara. Taj se gubitak dešava i kao plod prirodne zasluge: prvi – nepokriveni greh pokajanjem; drugi – za već potkradenu u dušu zlu nameru, a utoliko više grehovnu strast.
 
Često padajući u težak greh i užasavajući se dolazećeg gneva Božijeg, jedan monah je sa vapajima uzvikivao: Gospode, kazni me bilo čim ali me samo ne lišavaj vere i pokajanja. Greh koji je pokriven pokajanjem ne može da iz srca potisne molitvenu toplinu, i to sve dok se čovek ne udruži sa tim grehom do stepena potpune neraskajanosti. Jevanđeljske priče o mitaru i bludnom sinu, i o pomilovanju blagorazumnog razbojnika nas uveliko uveravaju u to. Od njih dobijamo nauk da nije tako strašan greh koliko sama neraskajanost. Zato greh koji je lakomisleno predan zaboravu kao na primer uvreda bližnjeg a nije pokriven pomirenjem; ili bezumna hula (ali naravno, ne tek „hulne pomisli“, koje napadaju čoveka bez njegove krivice); ili zlobna pretnja; ili pretnja samoubistvom, ili pomišljanjem odricanja od svešteničkog cina, ili odstupanjem od pravoslavne vere, – eto, sve je to razlog da se, kako ono kaže psalam, „moja molitva ne vraća u moja nedra“. Slični prestupi protiv Božijih zapovesti, neka su i slučajni i po ljudskoj lakomislenosti predani zaboravu, oni i dalje ostavljaju na srcu mračni i ogrehovljeni trag i smetaju blagodati Svetoga Duha da dođe do njega. Ali više od svega gore navedenog, naše srce se naročito ograđuje od primanja ove blagodati kroz svesno sakrivanje greha na svetoj Tajni ispovesti. Nažalost, oni koji ovo poslednje dopuštaju, često završavaju svoj život samoubistvom, i to monasi i sveštenici. Da nas sve Gospod sačuva od takvoga Judinog izbora!
 
I tako, sve dok ne otkriješ zašto je od tebe odstupio duh molitvenosti, obavezno se trudi da se prisetiš da možda nisi zaboravio neki težak počinjeni greh koji bi bio u kategoriji onih koje smo pomenuli, a ako se nečeg takvog setiš, onda bez oklevanja žuri da ga što brže oplačeš, i prineseš pokajanje pred Bogom kao i pred bližnjim ako si ga uvredio.
 
Povrh svega pomenutog, greh se izvršava ne samo tvojim voljnim dejstvom nego i namerama, tj. raspoloženjem tvoga srca. On se ponekad utvrđuje u već usvojenom zlobnom raspoloženju, isto kao kod Amnona i Avesaloma (2.Cars.13), često se prosto začinje pohotom ili strašću. Ovde se posebno treba čuvati od bludne strasti, kao i one zavidne, ili častoljubive, ili srebroljubive. Ka tom duhovnom stanju odnose se reči Gospodnje da nije moguće služiti dvama gospodarima – Bogu i mamonu. Pri pokorenju srca jednoj od navedenih strasti, i to još pre nego što se njena vlast ispolji u određenim delima, simptomi te vlasti odmah će se pokazati u mrzovolji za molitveni podvig: „Jer gde je blago vaše onde će biti i srce vaše“. – Ako tvoja životna riznica ka kojoj ti stremiš jeste visoko zvanje, ili novac, ili ostrašćena telesna ljubav, tada se tvoje srce neće više naslađivati bogoopštenjem, jer kada ti staneš na molitvu, mislićeš samo o tome kada će se što pre završiti. Ili ovo: ako te za vreme molitve posećuje neka nestrpljiva misao, onda po svetim ocima treba da znaš da je tvojim srcem ovladala (ili trenutno ovladava) nekakva jedva primetna lukavo-izoštrena strast, koja potiskuje iz njega radost proslavljanja Boga. To isto možemo reći i za žeđ za Bogopoznanjem putem čitanja duhovnih knjiga koje polako postaju dosadne. Možda ćeš reći: „Proveravao sam svoje srce i našao sam da se ničim nisam ogrešio o ovo što ste pomenuli“; da budem jasniji, naravno, ne u tom smislu da ćeš tvrditi da si bestrastan ili bezgrešan, nego ovako: „Ja svoje grehovne navike, ili začetne klice strasti ne vidim, a u gresima prinosim iskreno pokajanje, i pored svega toga ja ipak nisam našao isceljenje mojim‚ okamenjenim osećanjima srca.“
 
Šta da ti kažem? – blago tebi ako je to tako, jer pravedan gnev je onda kada ga podvižnik ne usmerava na ljude, već na svoje strasti, i ako on tako postupa onda svejedno što strast nije potpuno isterana iz njegovog srca, ali tako bičevana sveštenim gnevom ona nema snage da potisne molitveni duh iz tvoje duše. Ponovićeš: Ali ipak, taj molitveni dar me je napustio; ne molim Boga za zdravlje, za sreću moje porodice, za bogatstvo i dug život; ja samo tražim od Njega te darove koji su navedeni u molitvi Jefrema Sirina; evo danas, u prvi dan posta, šesnaest puta sam je pročitao uz zemne poklone (metanije), ali Gospod mi i dalje uskraćuje te darove. To osećam i zbog mojeg sve većeg beznađa koje se napadno useljava u moju dušu.
 
Druže! Ako je to tako, onda znaj da nisi jedini, nego neuporedivi sa nama grešnim, sv. Pavle, tri puta je molio da ode od njega anđeo satane, i Bog ga nije uslišao u toj molitvi. „Da se ne bih pogordio“ (2.Kor 12, 7) – tako nam to sam Apostol objašnjava. Stremljenje mlade duše ka uspešnom bogopoznanju ponekad Gospod podvrgava proveri kroz smirenje i trpljenje, isto tako kao i starozavetnog Jova, ili novozavetnog Pavla, ili starijeg od obojice – Avraama. Nemoj da se predaš duhu uninija nego ga tući istim. Šta to znači? Evo šta: Sveti oci kažu kada onako kao da prosto bez razloga na nas napada uninije, to znači da baš to i jeste direktno đavolsko delovanje. Otkrivanjem odakle ona dolazi ti si je već skoro pobedio; pobedio si duh uninija jer đavolske predloge odbijaš da prihvatiš. Sveti Oci kažu da se đavo obrušava na nas uninijem (duhovnom potištenošću) baš onda kada vidi da je naša duša ostala nepobediva pred drugim strastima. Zato treba govoriti duhu uninija ovako: želiš da me smutiš ulivanjem misli da je Bog daleko od mene, ali ja znam da On i ne otkrivajući se meni i dalje proverava moje smirenje i uči me smirenoumlju; a ta činjenica da si to ti a ne neki drugi duh koji me napada treba da me raduje i teši, jer tvoje približavanje (u odsustvu drugih razloga) meni pokazuje da me druge strasti nisu nadvladale, i sve što ti je ostalo je da se latiš za strast uninija kao za poslednje tebi dostupno oružje. Zbog toga trpeljivo primam Božije ispitivanje (proveravanje) i ponavljam reči Apostola koje su čitane u nedelju izgnanja Adamovog: „Jer nam je sada spasenje bliže nego kad poverovasmo, noć poodmače, a dan se približi“ (Rim 13, 11 – 12).
 
Naravno, ovo se odnosi samo na one koji posle uspešnog molitvenog proveravanja svoje savesti nisu našli u sebi druge razloge koji prouzrokuju oskudicu molitvenog dara. U skorijoj budućnosti takvi mogu sa nadom da očekuju konačan rasplet svojih unutrašnjih stradanja; uostalom i Gospod je utešio apostola Pavla: „Dosta ti je blagodat Moja, jer se sila Moja u nemoći pokazuje savršena“.
 
Da se ovde razumemo, ne treba iščekivati nekakvo čudesno otkrovenje, jer očekivanje takvog posao je pogubne prelesti, no mi ovde samo razotkrivamo podvižniku unutrašnje nedoumice kroz predstojeće umiljeno raspoloženje duše; kroz neočekivano dobijanje pravog odgovora na njena pitanja u sveštenim kanonima, dušekorisnim besedama ili događajima iz svoga života. Ne treba da se divimo nekom svom dostignutom stepenu duhovnosti (Fil 3, 13) da bi tako rasterećeni lakše razumeli u događajima svoga života, ili u zameni teških nedoumica sa radosnim slavoslovljem, sam odgovor Božanstvenog Promisla na ono šta tražimo.
 
Napisah vam nešto o raznim preprekama koje stoje na putu približavanja ka Bogu; izneo sam razne okolnosti koje smetaju zracima Božanskog ozarenja da neometano proniknu u našu dušu. Takvo nešto se dešava i Božijim sveštenoslužiteljima, ali ta pomenuta ispitivanja dostižu ih onda kada su sposobni da ih srcem razumeju i usrdno nose. Gospod nikoga ne iskušava, tj. ne oprobava, preko njegovih mogućnosti da to ispitivanje podnese, u što nas uverava i sam apostol Pavle (1.Kor 10, 13). „Blažen je čovek koji pretrpi iskušenje, jer kada bude oproban primiće venac života, koji Gospod obeća onima koji ga ljube“ (Jak 1, 12).
 
Da rekapituliram rečeno: Bog odvraća Svoje lice samo od onih koji su već sami odbacili Njega, a za onog koji se bori, pa neka je to samo i sa unutrašnjim stradanjima srca, možemo biti više nego sigurni da ga Gospod uči, i da bi on „sam budući iskušavan“ mogao pomoći i „onima koji se iskušavaju“. Druže moj, Blagodarite Boga da ste se udostojili da razotkrivate pitanja koja nisu vezana za ovosvetske brige nego za preuzvišeni molitveni dar, ali sama želja da to sve saznate bez Njegove blagodatne pomoći i opterećuje vašu dušu.
 
„Sine moj, ne zanemaruj karanje Gospodnje, niti kloni kada te on pokara. Jer koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima. Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima“ (Jev 12, 5 – 7).
 
Harkov, 1916 g.
 
Sa ruskog:
Protojerej Ljubo Milošević
   

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *