NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PISMA

PISMA

 

PISMA
 

 
5. KIRKEGARD I EVANĐELSKO SMIRENOUMLJE
 
Moram[1] početi po monaški: metanišući pred Vama, vrlo mi dragi prijatelju, molim za oproštaj. Metanišem svim srcem i svim bićem. A to metanišu pred Vama svi moji svetovi. I oni večni među njima. Stvarno obzidan neodložnim poslovima ja nisam mogao naći trenutka ni u mome vremenu, ni u mojoj večnosti, da Vam se ranije, u pravo vreme, zahvalim na izuzetno prijatnom mi daru: prvo kolo Vaše biblioteke. Danas me zagrlio jedan slobodan delić vremena, koji hoće po svaku cenu da se u Vašoj duši preobrazi u malu večnost. I evo me k Vama sa nekoliko reči, ali u njima sa – vascelom dušom.
Najpre: neizmerno hvala na daru! Samom svojom umetničkom opremom knjige su Vam interesantno privlačne. Od imena mene najviše privlači Kirkegard. Taj Niče koji se ispeo na usamljeni glečer pokajanja, i svoju čovekopokloničku misao evropsku krstio, delimično krstio, u čistim vodama evanđelskog smirenja. Samo je šteta što svoju misao nije do kraja krstio Hristom. Da je naš savremenik, ja bih se usudio da mu uputim pismo sa jednom rečenicom, i to rečenicom svetog filosofa – Jovana Zlatousta: „Istina je, slepa bez smirenoumlja“. Bolovao je Kirkegard – tragično bolovao od epidemijske evropoke bolesti: gordoumlja.
Sa Vašom Bibliotekom Vi ste, dragi M., krenuli u mnogostran podvig. Kuda će Vas on odvesti? Ne ginu Vam gudure čovečjosti i čovečnosti, a u njima uvek – gudure večnosti. Kako ćete se izboriti sa njima i u njima, moj dragi mladi i – večni prijatelju. Nesumnjivo večni. Na prvom mestu: problematika nam je večna. A nosilac večne problematike, zar može biti nevečan? Kao retko koga od mlađih mi prijatelja ja Vas, dragi M., osećam kao nebozemno biće. Hteli ili ne, više ste s neba nego sa zemlje. To mora da oseti, – a možda i stalno oseća, – dragi M., čija se duša lomi i prolama kroz nebozemne probleme. Čovek, pravi čovek? Uvek u nebozemnim problemima; nikada samo zemnim, nikada samo nebesnim. A nebozemni problemi, razrađeni do kraja, uvek završavaju Bogočovekom. A tu? – Tu tek nastaje naša zajednička tajna – sveta tajna, naš zajednički problem – sveti problem: problem bogočoveštva čovekova. Problem koji zajednički rešavamo mucajući na zemlji pred čudesnim Likom istorijokog Bogočoveka Hrista. A u onim svetovima, rešavaćemo ga misleći i pišući suncima kao slovima, pa čak i vasionama kao slovima. Vasiona? – Samo jedno slovo u nebozemnoj azbuci Bogočoveka, i u Njemu – savršenog i dovršenog čoveka…
 
Sva dobra od Gospoda svakog dobra želi Vam svom dušom
o. arhim. Justin
 
 


 
 
NAPOMENE:

  1. Pismo novinaru M.M. ( 22 januara 1966.)

 
 

 
 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *