PISMA

 

PISMA
 

 
23. TRAŽENJE SEBE BOGOČOVEČNOG
 
Predrago mi čedo u Gospodu,[1]
 
Celoga života kopam i rijem po sebi, eda bih našao sebe. Onog besmrtnog, onog logosnog, onog večnog, onog bogočovečnog sebe. I nikako da stignem sebe, da uhvatim sebe, da obuhvatim sebe. Znam i osećam: to mogu postići jedino čudesnim Gospodom Hristom, u Njegovom božanskom zagrljaju.
Jer samo u Njemu i Njime ja postajem večito svoj, božanski večito svoj. A bez toga – ne trebam sebi. Samo Njime ja i doživljujem sebe, ljudsko biće svoje, kao radost i kao večnu blagovest. A bez Njega – čovek nije drugo do mučitelj sebe, nemilosrdni samomučitelj, i neminovno svestrani ubica sebe, demonski samoubica. Zato je za čoveka u ovome svetu, i u svakome svetu: naći svečovekoljubivog Gospoda Hrista – Bogočoveka, predati Mu se sav pomoću svetih tajni i svetih vrlina, obogočovečiti sebe: um svoj – ispuniti Gospodom Hristom Bogom, i preobraziti u bogoum, srce – u bogosrce, volju – u bogovolju, savest – u bogosavest, život – u bogoživot. I onda sve što je čovekovo: i oceća sebe Bogom, i misli Bogom, i hoće Bogom, i dela Bogom, i živi Bogom. I tako se sav čovek, u svima sastojcima svojim, i u vascelom biću svom, postepeno preobražava u bogočovečanskog bogočoveka. I ništa ne propada, sve se obesmrćuje, ovečnuje, obogočovečnuje, i postiže svoje bogočovečansko savršenstvo.
A bez svedivnog i svepreobražujućeg Gospoda Hrista, bez Njegovih svetih tajni, bez Njegovih svetih vrlina = bez Njegove svete Crkve, čovek degeneriše u čovečuljka. I sve što je čovekovo neprimetno se putem nepokajanih grehova i suludih strasti pretvara u đavočovekovo. I čovek se jednog dana probudi kao nakazni đavočovek, umesto da zablista kao blagodatni bogočovek, večan i bogočovečan u svima mislima svojim, u svima osećanjima svojim, u svima htenjima svojim, u svima doživljajima svojim, u svima delima svojim, u ovima životima svojim. I sve se to može postići, nesumnjivo postići: Jer je Svesladčajši i Svečudotvorni Gospod Isus Hristos juče i danas onaj isti i vavek (Jevr. 13,8): isti za apostola Pavla, isti za Zlatousta, isti za mene, isti za tebe, isti za svako ljudsko biće, isti za svako stvorenje: od Prvoanđela do crva. I čovek, ma koji čovek, držeći se nezamenljivog Gospoda verom i ostalim svetim tajnama i svetim vrlinama, „gledajući na Njega – Načelnika vere i Svršitelja“ lako će odnositi pobedu nad svima gresima i strastima, i to na svima bojištima i poprištima i ovoga i onoga sveta (Jevr. 12,1-7).
U svima tim svetim ratovima za dušu svoju mi se stalno nalazimo u svetoj i nepobedivoj vojsci Gospoda Hrista; tu su nam vođe i vojskovođe sveti apostoli, sveti proroci, sveti evanđelisti, sveti pastiri, sveti učitelji: i oni odnose u nama i kroz nas sve te pobede nad gresima i strastima, i smrtima, i đavolima (Ef. 4, 11-15; 6, 10-18). Mislim i svim bićem osećam, glavno je za čoveka za svakog čoveka na zemlji: iskati pre svega i iznad svega Carstvo Božije i pravdu njegovu, i njemu će se nesumnjivo dati i dodati sve što mu je večito potrebno u svima životima i u svima svetovima u kojima se kreće bogočežnjivo biće čovekovo. . . Da, da: nema čoveka bez Bogočoveka. No isto tako: nema istinitog Boga bez istorijskog Bogočoveka – Gospoda Hrista. A svesmrtna i svepaklena kob evropske kulture je baš u tome što hoće čoveka bez Bogočoveka, i što hoće Boga bez Bogočoveka…
Sva dobra svih svetova, čedo moje milo,
želi ti od Gospoda svih dobara
tvoj o. arhim. Justin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Pismo jednom svom duhovnom detetu (10. avgusta 970. g.)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *