PISMA

 

PISMA
 

 
1. HRISTOLIKO SRCE SVETA
 
I ovde[1] se radi, no nemolitveno radi; i ovde se misli, no nemolitveno misli. Izgleda da se svi svesno ili nesvesno trude da Hristodanu ekonomiju crkvenog života promene, da je stvore po obrazu i po podobiju svome, da svoj lik utisnu mesto Hristovog, da ikonsko mesto zauzmu. No sve to manje-više graniči hajdukovanjem; izbacili su Hristonaznačenog ekonoma – molitvu – iz doma molitve, i nervozno uvlače zakonsko-ukazne, naučno-filosofske ekonome, neblagodatne i nemolitvene. Plašljivo i strasno mnogi, premnogi adoriraju (= obožavaju) „duh vremena“, introniraju ga na tron uma svog, klanjaju mu se kao caru i bogu, prinose mu sebe na žrtvu vsesoženija, i misle da Hristu službu služe. Vreme im je kriterijum Večnosti, a ne Večnost kriterijum vremena. Ne osećaju da je vreme bez Večnosti najužasnije metafizičko čudovište, koje iz fizičkog prostora izfigurava rugobne figure života, mesi materiju kao testo i halapljivo je proždire i satire. A Hristos? Čudesni Hristos? – To je priča odbuncana pijanim ustima naše tragizmom opijene planete, – veli hristoborsko gordoumlje. To je samozvani, kajući se Bog, zaključan u pet čula, koji je stalno bio u mučeničkom delirijumu gledajući kroz svoj pet-čulni fizički aparat sve užase života, svu vapajnu mizeriju čoveka i tvari, – dodaje hristoborskoj simfoniji svoj hrapavi, ovoj promukli glas hristogoniteljska Evropa.
A za mene, za mene mizernog i najmanjeg – Hristos je čudesno i čarobno Sve. Bez Njega – sav bi život bio neopravdiv užas, atmosfera naše planete, našeg sunčanog sistema bila bi strašan ludački eksperiment, koji bi neopovrgljivo svedočio da je Tvorac bankrotirao i – poludeo. Sa Hristom, Sladčajšim i Čarobnim, sve se oblagoveštava, svaka tvar dobija novo srce, novo i blago. U Njemu, jedino u Njemu, tainstvo fizičkog i metafizičkog razrešava se do blagovesti, postaje blatovest; gorka tajna života postaje slatka; vreme se venčava s Večnošću; prostor se stapa sa večnom besprostranošću.
Dragi moj, kako srce uzdiše i tuži, kada Gospoda mog, Gospoda našeg razuravnotežavaju, razovaploćavaju, kada govore da je On nesavremen, neživotan. Nema veće hule od te; On je sa-vremen; On je uvek vreme-večan; On je eternizacija vremena, osmišljenje vremena; Njegov svaki pokret, svaka Njegova misao i delo i osećanje su vreme-večni; u Njemu i kroz Njega vreme uzrasta u Večnost, srasta se sa Večnošću, dobija svoj poslednji, svoj završni smisao. Hristoborci su ne-sa-večni, u tome je njihova tragedija i koren pometnje; oni su makazama hamartičnog racionalizma odsekli vreme od Večnosti, proglasili ga samostalnim opranizmom. Ne sišući svojim korenjem sok iz srca Večnosti, vreme se suši, sušičavi, solipsizira i – umire, i sve hristoborsko s njim. Nije Hristos nesavremen, no hristoborci su ne-sa-večni, – to je moje osećanje, to je moja misao i ubeđenje.
Dragi moj, krotkoga Hrista radi, oprosti moje mnogorečije. Osmeljujem se da ti pišem mnogo, jer pišem parče svoga Simvola (vere). Ti želiš da znaš čime živi tvoj drug, brat. Ako bih hteo da sumiram, da sinteziram svoj život ovogodišnji, onda bih ga najpribližnije sabrao ovom rečenicom: molitva je metod života i metod filosofije. Moliti se, molitvom pristupati svakom čoveku, svakoj tvari – to je sva moja „sociologija“. Na molitvi izgraćivati sebe kao na temelju – to je moj napor. Na golubijim nogama molitve ulaziti u svaku bolnu tvar, bolnu dušu svake tvari – moja je intimna čežnja.
Svaka tvar je za mene simvol Beskonačnog, simvol Beskrajnog, jer se svaka tvar završava beskrajnošću, svaka konačna tvar zalazi jednim krajem svojim u beskonačnost. Ništa nije krajno, ništa sopstveno svoje, sve je tajanstveno i beskrajno. Meni izgleda da svaka tvar priča neku tajnu Božju, tajnu Logosa. Neobjašnjivo i, možda smešno, svaka moja misao o ma kojoj tvari završava se spontano molitvom; neosetno svaka misao prelazi u molitvu. Ja osećam i znam da mogu da mislim o tvari, no da domislim nedomislimu tajnu tvari, to nije moje, ne pripada meni; misao se moja emanira u molitvu. Sve je komplikovano, sve tako čudesno, svaka tvar ima srce, živo i uzdisajno srce, i kako mi je teško što nisam omolitvio sebe, da svakoj tvari kolenački pristupim, da joj se molim, da hristoobrazno srce njeno adoriram. Da nije mog Sladčajšeg Isusa – ja ne bih imao tačku oslonca na ovoj planeti; duša bi moja iščilela u bezumlju. Jasno mi je, molitveno jasno, da je Hristu bilo neophodno nazvati Sebe i Svoju nauku Evanđeljem = Blagovešću. Zaista, do Hrista i bez Hrista sav je svet do dna bio zagorčan gorčinom zla; ime mu je bilo gorkovešće; od Hrista nadalje svet se oblagovešćuje, zaslaćuje, obezgrešuje.
Dragi moj, Hristos, Njegovo priono prisustvo, Njegovo čarobno lice, za mene je najneophodnija neophodnost. Želeći neprestano Njega – kako da mi ne iščezne duša u molitvi? I da li mogu obraćati se Njemu drukče nego kroz molitvu? Ko sam ja da filosofiram, da nemolitveno filosofiram o Njemu?
 


 
NAPOMENE:

  1. Deo sačuvanog pisma jerođakona Justina, od 4. avgusta 1921 godine upućenog iz Srbije svome drugu na studijama u Oksfordu. Naslov pisma, kao što rekosmo, pripada redaktorima.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *