ПИСМА
10. БУДУЋЕМ МОНАХУ О ОМОЛИТВЉЕЊУ УMA И О СВЕПРАВОСЛАВНОМ CAБOPУ
Драго чедо,[1]
Ваше писмо – ваистину благовест за мене! Најглавнији проблем свога бића решили сте заиста најсавршеније, земаљски и небески најсавршеније. Решавајући га, Ви сте гледали себе с неба, и угледали себе – небеског, себе – вечног,себе – бесмртног. И у себи – боголико и богочежњиво језгро свога небоземног бића. И тиме обрадовали сав небески свет, који с неба љубављу бди над сваким људским бићем у нашем земаљском свету. По моме осећању, и – свеосећању, за Вас је сада главно, и најглавније: омолитвити ум. Тако, да се касније свака мисао сама собом извије у молитву, заврши молитвом. Из омолитвљеног ума, као из чистог и бистрог извора, увек ће извирати и лити се чисте и свете мисли: богомисли, христомисли. За христочежњивог трудбеника достижан је још на земљи идеал: сваку мисао завршити и савршити Богом, Христом Богом – Богочовеком. Са тим циљем треба се у почетку молити на бројанице кратким молитвама, као: 1) Господе свеблаги, омолитви ме грешнога; 2) Господе свемилостиви, научи ме молити се; 3) Господе, дај ми молитвени однос к свету. Овакве, и сличне, молитве упућивати к Пресветој Богородици, омиљеним светитељима, нарочито Св. Златоусту. Задржавати се нарочито на молитви која прионе срцу, или загреје срце. – Толико за сада.
Ставили сте ме пред многе проблеме; о њима се могу написати читаве књиге; стога морам бити кратак, и најкраћи.
1) Став према ванправославном хришћанском свету. Најпре: утврдити себе умом и срцем и животом у Православљу: у његовим светим тајнама и светим врлинама; на тај начин осаборити себе, свој yћи, своје срце, свој живот; живети стално ,,са свима светима”, јер се само тако могу познати богочовечанске дубине и висине и ширине свега Христовога: живети ,,са свима светима” = мислити “са свима светима” = осећати “са свима светима” = молити се “са свима светима” = љубити “са свима светима”. Једино се на тај начин осигурава свето и Непогрешиво мерило Истине = Цркве Христове, која је увек Ипостасна Истина Богочовека Христа, не икога другога или ичега другога: “пуноћа Онога који све испуњава у свему”.
2) Шта српски теолози мисле с свеправославном Сабору? Знали бисмо када би они објавили шта мисле. Ви с правом помињете Гранића. У историјској перспективи, од Карађорђа до данас, мало се о томе рекло, или нимало. Уствари: за “Свеправославни сабор” су потребне дуге и дуге припреме. Такав Сабор би морао истицати, органски и предањски, из Свеправославног предања Светих Апостола и Светих Отаца: као Богочовечански поток Богочовечанске Свеистине, која почиње са Господом Христом, па Духом Светим кроз Свете Апостоле и Свете Оце живи Црквом и путује Њоме кроз векове и нараштаје, све тако до данас, и од данас до Страшнога Суда. Конкретно: у данашњем анархичном историјском раздобљу онтолошки, и историософски, и географски је немогуће одржати Свеправославни сабор. За наше поколење то може бити само молитвена жеља, и то богомудра молитвена жеља.[2])
“Екуменизми” су у моди. Но при томе се, изгледа ми, превиђа оно најбитније: Екуменизам Богочовечанске Истине је срце Богочовечанског = Православног екуменизма, који је увек Ипостас Богочовека Христа, у њеној козмичкој, и свекозмичкој, и надкозмичкој, и свеукупној целостности, и у земаљској историјској конкретности. Никада човек, нити ишта човечије, не може бити ни мерило, ни символ, ни конкретум екуменизма. Никада човек, ма који човек, већ увек и само Богочовек. Сва је трагедија Запада што je кроз cвoje сваковрсне хоминизме и хуманизме одбацио Христово Богочовештво . ..
А дотле: Христос се роди! на земљи као Богочовек роди, да нас Својим Светим Еванђељем уведе На небо, и научи нас људе на земљи живети небом и Богом, небеском Истином и Правдом, оличеном занавек у чудесној незаменљивој Личности Богочовека Христа, ваистину Јединог Истинитог Бога и Јединог Истинитог Човека у свима световима, видљивим и невидљивим, у којима се креће људска мисао и кружи људско осећање и стражи људска савест.
То Вам као Божићни поклон од
Свемилостивог Богомладенца
свим срцем молитвено жели
и радосне божићне поздраве шаље
Ваш о. Јустин.
НАПОМЕНЕ:
- Писмо будућем монаху (пред Божић. 25. 12. 1964).
- И касније, године 1971. и 1977. отац Јустин писао је о кеблаговременосги сазивања и одржавања у садаш-њим условима Свеправосла)Вног Васел>сноког Сабора. (Ти текстови су објављени на скоро свим већим европски.м језицима, само не на српском) Негативан став о. Јусти-на прсма сазивању ” одржавању у оваквим ириликама Васељенског Сабора више је критика метода садашњгг рада и понашања оних који тај “Сабор” припре.мају, не-голи порицање могућности и уопште потребе одржаван>а Сабора у Православној Цркви. – Прим. редактора.
