NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » PISMA

PISMA

 

PISMA
 

 
9. SVETA TUGA ZA POKOJNICIMA
 
Dragi Mihailo,[1]
 
Postavili ste mi evanđelski ozbiljno pitanje, koje se svakom svojom stranom otiskuje u večnost. A večnost je strašna bez Bogočovečnosti: jer je čovek strašilo bez Bogočoveka. Sve čovekovo ima svoje završno i logosno objašnjenje jedino u Bogočoveku. Bez čudesnog Gospoda Hrista – sve se ljudsko neminovno pretvara u haos, u užas, u smrt, u pakao: um u bezumlje, osećanje – u očajanje, volja – u seberazaranje kroz samooboženje ili kroz samoprezrenje.
„Žalost čovekova za nekim njegovim umrlim“? – Sasvim prirodna: jer je život od Boga, a smrt od đavola. Zbog bogolike duše koja čoveka na bezbroj načina vuče ka Bogu, ka Božjoj besmrtnosti i večnosti, smrt je čoveku uvek i svuda najveći- „poslednji neprijatelj“. Tog neprijatelja mogao je uništiti, i uništio je, Bogočovek Hristos Svojim vaskrsenjem. I – žalost našu iskonsku i praiskonsku pretvorio u radost. U radost, koju nam niko oduzeti ne može: niko od ljudi, niko od Anđela, niko od đavola. A u tu radost: svakog čoveka, ma ko on bio, uvodi samo vera u vaskrslog i večnoživog Bogočoveka.
Ta vera daje čoveku osećanje, i saznanje u osećanju, da je smrt pobeđena u svima svetovima, i biću ljudskom osiguran večni život sa čudesnim Gospodom Hristom, II u njemu večna radost. Zato hrišćani ne žale za svojim pokojnicima „kao ostali koji nemaju nade“. Naša žalost se postepeno pretvara u molitvenu setu i radost: radost – zbog večnog sastanka, a setu – zbog privremenog rastanka.
Vera u vaskrslog Gospoda osvećuje sve što je čovekovo, sve – osim greha. Osvećuje njegove misli, njegova osećanja, njegova raspoloženja, njegova dela; a što je najglavnije, osvećuje: njegov um, njegovo srce, njegovu volju. I naša tuga za našim pokojnicima osvećuje se takođe, i postaje sveta tuga. A sveta tuga živi i diše molitvom. Zato više, što više, i uvek samo više molitve k vaskrslom Gospodu!
Verom u Vaskrsloga – i naš plač preobražava se u sveti plač, i naše suze – u svete suze, i naši uzdasi – u svete uzdahe. „Dar suza“ daje se istrajnim hristočežnjivim podvižnicima. Oni plaču, s nadom plaču i nad sobom, i pad svakom tvari, zbog prisutnosti greha u našem čovečanskom svetu. Ali se ne boje greha, koji uvek savlađuju Bezgrešnim; ne boje se smrti, koju uvek savlađuju Besmrtnim; ne boje se đavola, koga uvek savlađuju Bogom.
Hristos vaskrse! – i koju radost On čoveku ne donese? i koju to smrt On ne uništi? i koga to đavola On ne pobedi? Zato je divno ucveljenoj duši čovekovoj predati se, naročito kada je saleće smrt sa svih strana, predati se Jedinom Utešitelju, koji blagovesti: „Da se ne plaši srce vaše, verujte Boga, i mene verujte“. – I kroz kratko vreme čovekovo se srce ispunjuje i osećanjem i saznanjem svoje lične besmrtnosti i večnosti u Bogočoveku i sa Bogočovekom, i zajedno sa Apostolom Božanske ljubavi radosno i ushićeno izjavljuje i tvrdi: „Mi znamo da pređosmo iz smrti u život“. – Zato za nas hrišćane – nema smrti, već svuda beskrajni život večni!.
Sve u svemu: nema nijednog pravog problema čovekovog koji čovek može rešiti sam, bez Bogočoveka, zato što je čovek stvoren kao potencijalni bogočovek.
 
Od blagog Vam Gospoda svaka uteha i svaka radost neprolazna
Vaš – o. Justin
 
P. S. Uskoro ću Vam poslati jednu svoju knjigu o „večnim problemima.“
 


 
NAPOMENE:

  1. Pismo bogoslovu Mihailu (1 marta 1962 godine)

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *