ПИСМА ДРУГОВИМА

 

ПИСМА ДРУГОВИМА
 
ПИСМО ДЕВЕТО
 
2. децембра 1923. године,
дан св.пр. Авакума
 
Другови моји драги!
Обећао сам да ћу вас упознати са мислима еп. Игњатија Брјанчанинова које сам извукао из његових писама[О. 1] разним лицима. Испуњавам обећано.
Те мисли сам распоредио у одређеном редослиједу, по темама. Али понекад буде тешко да се из датог контекста извуку мисли које се односе на неки предмет, и у таквим случајевима мијешање тема је неизбјежно. Нисам хтио ишта своје да уносим у мисли аутора, да би се у цијелости сачувала његова индивидуалност, која прожима сваку ријеч: мени припада само редослијед распоређивања тих мисли.
 
Стање друштва и народа савременог еп. Игњатију
 
“Шта то значи? Од свијета као да долази дах некакве пустиње – или зато што ја сам живим у пустињи, или зато што многољудно друштво, када се отуђи од Слова Божијег, добија особине пустиње”[1].
“Из текстова који увиђају свјетлост дана у свијету види се да је сво образовано друштво у свим класама примило нов правац, који ће морати да да одговарајуће резултате”[2].
“Московске новине започеле су рат против монаштва. Називају га анахронизмом. Требало би да буду отвореније, па да кажу да и хришћанство постаје анахронизам. Гледајући у савремени прогрес, не може се а да се не призна да он у свим својим начелима противрјечи хришћанству, и ступа у однос према њему који је крајње непријатељски”[3].
“Оно што је одштампано у “Домаћој бесједи” – да је неки мусје обећао синчићу своме, дјетету, да када он буде склапао брак неће више бити попова – изговарају многи мусје-и”[4].
“Тужна је савремена религиозна и морална усмјереност народа. У току трогодишњег боравка нашег у Бабајевском манастиру[5] то несрећно расположење се џиновским корацима покренуло према напријед”[6].
“Оно што је претсказано у Писму[7] се испуњава: хлађење према вјери обузело је и наш народ, и све земље у којима се доселе држало Православље”[8].
“Времена – што даља, то тежа. Хришћанство, као Дух, непримјетно – за ускомешану и свијету служећу гомилу, али врло примјетно за оне који пазе на себе – се удаљава из човјекове средине, препуштајући човјека паду његовом. Који су у Јудеји нека бјеже у горе”[9].
 
Отпадање од хришћанства и Цркве
 
“Положај Цркве и хришћанства је тужан, да тужнији не може бити; жалост свеопшта”[10].
“Преживљавамо тешко вријеме, што се духовног смисла живота тиче! Сто година прије нас св. Тихон је говорио: “Данас више готово да нема истинског благочешћа, него је свуда голо лицемјерје”[11]. Пороци временом сазријевају. Данас је лицемјерје достигло невјероватну дрскост и бестиђе. Духовно искуство скупо кошта”[12].
“Пропутовао сам по многим пространствима, видио сам људе побожне и у свијету и у манастирима. Ти су људи данас крајње ријетки, а и они – са малим знањем, понекад и са веома збрканим појмовима (…) Почело је да оскудијева истинско духовно знање”[13].
“Оскудне вијести које долазе у наш манастир а тичу се стања хришћанске вјере у Русији крајње су неутјешне. Са једне стране раскол, са друге – одлучно отпадништво. Општи неморал припрема отпадништво огромних размјера. “Који се спасава – своју душу да спасава”[14]. За данашње подвижнике је остављен пут скрби, вањских и унутрашњих, као од свих путева најблагопоузданији”[15].
“Очигледно је да је отпадништво од вјере православне свеопште у читавом народу. Један је обични безбожник, други деист[16], трећи протестант, четврти је индиферентан, пети је расколник. Том чиру нема ни лијека ни исцјељења”[17].
“Отпадање је већ неко вријеме почело да се врши врло брзо, слободно и отворено. Посљедице тога морају бити најболније могуће. Нека буде воља Божија! Нека нас Милост Божија покрије!”[18]
“Вријеме је наше – вријеме тешко за истинске хришћане, због свеопштег хлађења народа према вјери и благочешћу (…) Обистињује се предсказање Писма о отпадању од хришћанства народа који су хришћанству прешли од идолопоклонства”[19].
“Отпадништво је са свом јасноћом предсказано у Светом Писму, и служи као свједочанство тога – колико је тачно и истинито све што је речено у Писму”[20].
“Може се рећи да се дјело православне вјере приближава одлучном финалу… Само изузетна милост Божија може зауставити моралну, свепогубљујућу епидемију, – зауставити на неко вријеме, зато што треба, ипак, и да се испуни оно што је предречено у Писму”[21].
 
Стање Цркве и хришћанства
 
“Какво вријеме! Ради одржања Цркве на челу њене управе мора да буде свјетовно лице, зато што обљутављену со[22] људи могу само да баце на сметлиште. Ипак, св. Атанасије Велики говори да ће један од предзнака приближавајућег се доласка антихристовог бити прелазак црквене управе из руку архипастира у руке свјетовних сановника[23]. Предзнак – врло тачан! То се и не може десити другачије – осим да духовништво изгуби свој суштински духовни значај, своју енергију, која се рађа из чврстог и одлучног одрицања од свијета. С правом је примјетио Гроф[О. 2] да је чиновништвом у Цркви уништен суштински значај Јерархије, да је уништена веза између пастира и пастве, а свјетољубље, незасито стремљење ка сујетним почастима и накупљању капитала је у пастирима уништило хришћане, оставивши у њима само презрене и омрзнуте полицајце”[24].
“Ко ће подупријети Цркву? За то су потребни људи благодатни, а плотско мудровање способно је само да повређује и руши, иако оно, у сљепилу и гордости својој, маштари и труби о грађењу и стварању”[25].
“Судећи по духу времена и по лутању умова, мора се претпоставити да ће се здање Цркве, које се колеба још одавно, затрести страшно и брзо. Нема ко да то заустави и томе да се супротстави. Мјере које се предузимају за подршку њену позајмљују се од стихија свијета, непријатељски настројеног према Цркви, и прије ће убрзати њен пад, него што ће га зауставити. Опет ћу да кажем: нека буде воља Божија! Шта посију, то ће и да жању! Шта су посијали, то и жању! Ово посљедње се може рећи за духовне часописе и предавање у школама закона Божијег…”[26].
 
Духовништво, духовно руководство и мирјани
 
“Данас је врло тешко наћи истинског слугу Божијег, мада по вањштини ниједно вријеме није тако обиловало у слугама Божијим, како обилује наше вријеме, које само проглашава о својој позитивности (1 Сол. 5:3). Има много знајућих Бога и угодних Богу по свједочењу човјечијем, али је тешко наћи Богом посвједоченог Богозналца и Богоштоваоца. Свједочанство Божије је јасно као сунце, али свијет је слијеп и стога не види свједочанства Божија; не видећи свједочанства Божијег, он замјењује свједочанство Божије свједочанством својим, и тиме мисли да се задовољи”[27].
“Хришћанство нема од кога да очекује свој препород! Сасуди Светог Духа су пресушили дефинитивно и посвуда, чак и у манастирима, тим трезорима благочешћа и благодати, а дјело Духа Божијег може бити подупирано и васпостављено само Његовим оруђима. Милосрдно дуготрпљење Божије дужи вријеме и одлаже дефинитивни расплет ради невеликог остатка оних који се спасавају, док за то вријеме оно што гњили и што је готово потпуно сагњило достиже пуноћу трулежи. Они који се спасавају то морају да схвате и морају се користити временом, датим за спасење, “јер је вријеме скраћено”[28], и за сваког од нас прелазак у вјечност није далек”[29].
“Страшно вријеме! Дефинитивно су осиромашили живи органи Божанствене благодати; у њиховим одеждама појавили су се вукови: обмањују и погубљују овце. То схватити – неопходно је, али мало њих то заиста схвата”[30].
“Врло благоразумно поступаш што не склапаш блиска познанства ни са једним духовним лицем: такво познанство може врло лако да послужи на штету и веома, веома ријетко на корист. Савјетуј се са књигама Светитеља Тихона, Димитрија Ростовског и Георгија Затворника, а од древних – Златоустог; говори духовнику гријехе твоје – и ништа више. Људи нашег вијека – били они у мантији или у фраку – прије свега изазивају подозрење”[31].
“Када је свештеник Красноцвјетов издао “Историју Новог Завјета”, у којој се говорило да је Божија Матер послије рођења Богочовјека престала да буде Дјева, и још мноштво сличних хуљења, многи петербуршки духовници су се ужасно расрдили на мене зато што сам ја у Сергијевој пустињи забранио ту књигу и послао је вишим властима”[32].
“Вукови, обучени у јагњећу кожу, јављају се и познају од дјела и плодова својих. Тешко је гледати коме су повјерене или чијих су шака допале овце Христове, коме је остављено руковођење њима и спасење њихово. Али то је – допуштење Божије. Који се затекну у Јудеји – да бјеже у горе”[33].
“Познанство са пр. И.[34] показало је и теби и мени положај Цркве. У највишим пастирима њеним остало је слабо, тамно, збуњиво, несигурно и неправилно поимање (хришћанства) по букви, која убија духовни живот у хришћанском друштву, уништава хришћанство, које је дјело а не буква. И. је само отворенији од других – и ништа више. Нема се ништа тражити ни код кога! Мора се бјежати у горе – на положаје изоловане!”[35]
 
Савремено монаштво и манастири
 
“…Стање манастира у Русији у моралном и духовном смислу је најгоре могуће. Сто година прије нас Светитељ Тихон је рекао да је истинско благочешће готово ишчезло, а да је оно замијењено лицемјерјем ради обмане људи са циљем материјалне користи[36]. Треба схватати дух времена и ранија пристаништа не признавати за пристаништа, зато што су се она махом превратила у погубне вирове и провалије”[37].
“У наше вријеме манастири се налазе у најужаснијем могућем стању, и многи добри људи, ступивши у њих без одговарајуће припреме, ту су се смели и погинули”[38].
“На манастире надати се – слаба вајда: они су се изнутра распрели и уништили, а рука Божија их још одржава ради неколицине благонамјерних инока, као што је Бог био обећао поштедити Содом и Гомор ако се у њима нађе десет праведних људи”[39].
“На манастире нападају извана, али они су и изнутра себе разложили… А и шта тражити од манастира, када им свијет доставља људе искварене, када су они одасвуда окружени неморалом, када их с врха угњетава неморал? То је чир – који се исцјељује једино смрћу”[40].
“Многи су се манастири из пристаништа за наравственост и благочешће превратили у пропасти неморала и бешчашћа… Мњење занесених слијепаца, који све виде као да цвјета, не смије имати никакву тежину”[41].
“Данас је тешко наћи добро уређен манастир! У многим обитељима подижу се различита здања импозантних димензија, које обитељима дају привид процвата. Али то је обмана, то је за површни поглед. Само монаштво брзо се уништава. Душевни подвиг готово је посвуда одбачен; сам појам о њему је изгубљен. Али ни то није све! у многим обитељима је потпуно изгубљен морал. Говорим овако, имајући пред очима најтужнији могући призор – Черноморску пустињу, манастир са веома знатним средствима, који се налази на прилично удаљеном од свијета мјесту[42]. Имају у овдашњој епархији и два женска манастира: у њима је морал добар, али тјелесни труд и претјерано старање о материјалном уништавају душевни развој”[43].
“Стање (манастира) је налик на прољећни снијег у посљедњим данима марта и првим данима априла: извана – снијег као сваки снијег, али испод смрзнуте коре његове свуда је оштра прољећна вода; она ће тај снијег појести при првој иоле повољнијој атмосферској промјени. Важан индикатор краја монаштва – свеопште остављање унутрашњег дјелања и задовољавање себе вањштином која се показује. Веома се често глумачком вањштином маскира страшни неморал. Истинским монасима нема живота у манастирима од монаха-глумаца. Таквим живљењем, коме је туђе унутрашње дјелање, ово јединствено средство за општење с Богом, човјеци од себе праве непотребност за Бога, као што је Бог рекао претпотопним прогресивцима. А још им је послије тога дао 120 година за покајање”[44].
“Спадам у једне од најревноснијих монаха и сматрам да је монаштво Божанска установа. Али шта радити – кад су га људи по свом плотском мудровању преиначили у карикатуру, и истинско монаштво захтјели да у очима човјечијим замијене глумом, оставивши негдје по страни и предавши забораву мисао о Богу и Његовом свудапостојању и свесавршенству, које све надгледа, ама баш све – до дубина људских срца”[45].
“Монаштво је установа Божанствена, помоћу које хришћанство достиже свој највиши развој. У правилима те Божанске установе има и то – да у монаштво ступају људи са истинском слободном намјером за то, као и да се прије примања завјета истинитост те намјере подвргава строгом разматрању и испитивању”[46].
“Боље је изаћи из манастира и проводити у свијету живот који одговара властитом расположењу, него ли, живећи у манастиру са непријатељским према њему осјећањем, проводити живот николико несаобразан монашким правилима, што за своју неминовну посљедицу обично има најужаснији могући разврат”[47].
“Преподобни Нил говори[48] да онај који се замонаши неизоставно мора да живи по предању Св.Отаца: иако се ми не можемо ни поредити са Оцима, неизоставно морамо живјети у њиховом правцу и стицати са њима јединство у духу”[49].
“О монаштву сам Вам писао – како оно у Русији (а и посвуда) доживљава рок који му је дат (…) Опоравка не очекујем. Нема ко да га опорави. За то су потребни мужеви духоносци, а данас ни оних који се барем дјелимично руководе писањима Отаца, уз објашњење њихово душевним разумом, какав бијаше о. Макарије Оптински, нема…
У савременом монашком друштву изгубљен је правилан појам о умном дјелању. Чак је и вањско благочино понашање, какво су у Оптиној пустињи били увели о. Леонид и о. Макарије, готово посвуда остављено…
Лице које у том смислу задовољава све критеријуме, а које сам ја имао прилику да сретнем, био је монах Никандр, просфирик Бабајевског манастира, муж благодатни. Са њим сам бесједовао 1847. године[50]. Он је достигао највиши преуспјех у умној молитви, пролазио је тај подвиг врло просто, природно, није био у слави код људи.
Прије је умно дјелање било врло распрострањено и у народу који се још није подвргао утицају Запада. Сада се све то искоријенило; остала је маска благочешћа; сила је пресушила. Може бити – крије се још понегдје, као највећа ријеткост, као некакав заостатак старога. Без истинског умног дјелања монаштво је тијело без душе (…)
Монаштво је о. Никандр поимао исто као што га поимам и ја. Манастире је називао он пристаништима – по назначењу датом од Бога; говорио је да су се та пристаништа превратила у пучине у којима се рањавају и душом гину многи људи који би у свијету проводили веома добар живот… У крајњој линији, у избору манастира се мора бити крајње опрезан и обазрив”[51].
“Многи се данас жале на монаштво, видећи или тражећи у њему разне недостатке; али монаштво – то је барометар који, постављен у изолованој соби, са свих страна затвореној, показује тачно стање временских прилика на улици. Стара здања се исправљати могу само са великом обазривошћу и знањем дјела: иначе се поправљање може претворити у рушење. Нека буде Воља Божија!”[52]
“Са срчаном ожалошћеношћу гледам на неминовни пад монаштва, што представља заправо индикатор пада хришћанства. Ко долази у манастир? Људи из најниже класе готово искључиво; готово сви који долазе већ су искварили свој морал живећи у свијету. У самом народу нема услова да би се постојање монаштва наставило; тако у осушеном дрвету нема услова да оно даје лишће и плод! Преко тога, буре извана се додатно труде, и појачавају ударе, да би га потпуно ишчупале са лица земље”[53].
“Данас се више не може ни појмити ни предвидјети шта треба чинити и како се мора поступити. “Не знаш шта ће породити данашњи дан”, говори Свето Писмо[54]. Уз данашњу усмјереност умова неизвјесно је да ли ће се манастири дуго одржати и колико благопоуздано уточиште они представљају”[55].
“Монах Авељ, који је предсказао да ће у Москву ући Французи, говорио је да ће настати вријеме када ће монахе сатјерати у неколико манастира, а остале манастире уништити. Треба разумијевати дух времена и не заносити се ранијим представама и појмовима о монаштву, које је у данашње вријеме остварити просто немогуће. Важно је хришћанство, а не монаштво; монаштво је важно у оној мјери, у којој оно доводи до савршеног хришћанства. И саме црквене недаће се без допуштења Божијег дешавати не могу”[56].
“У манастирима је тако сазрело унутрашње разлагање, да се оно завршити и разгорјети мора најужаснијим могућим авантурама. Опште морално растројство и губитак вјере предсказани су у Светом Писму: ми морамо да пазимо на себе”[57].
“У разговору о монаштву мјесто које је измијењено када је штампана “Домаћа Бесједа”[58] ја сам сасвим избацио (…) отказавши се од судова о довођењу манастира у ред, иако сам недавно у дјелима Преподобног Антонија Великог прочитао управо онакво предсказање о манастирима и о узроцима њиховог пада – какво сам и ја написао[59]. Ја нећу да од мене иде подло-врдајуће и колебљиво свједочанство о истини. Не желе да слушају? онда је боље ћутати. О томе ће да прогрме сами догађаји. Заразна смртоносна болест, када је не лијече правилно, него само прикривају – појачава се све више и више. Једном ће се она морати и потпуно разбјешњети”[60].
“Пад манастира, који се у значајној мјери већ десио, неминован је”[61].
“Колико ја могу да разумијем: по духу времена, и уопште, по моралу читавог народа, не могу да видим да би се у будућности могао остварити препород Цркве у древној њеној љепоти; исто важи и за монаштво. А велика ће милостиња Божија бити и то – ако скорих дана не услиједи неки тешки удар по манастирима”[62].
“Осиромашило је монаштво, а још ће више морати да сиромаши”[63].
“Подвига нема, истинског монаштва нема, руководилаца нема: саме скрби замјењују све”[64].
 
Судбе Божије и хришћански однос према њима
 
“Очигледно је да се хришћанство – тај тајанствени духовни дар Божији људима – непримјетно (за оне који не маре за свој спасење) удаљава из људског друштва, које је пренебрегло тај дар. То морамо увидјети, да нас не би обманули глумци и глума благочешћа; а када увидимо, морамо окренути наш поглед од тужног призора, да се не изложимо пороку осуђивања ближњих, и морамо усмјерити свој поглед на саме себе, побринути се за властито спасење, зато што милост Божија још увијек дарује могућност спасења онима који имају одлучну намјеру и вољу да се спасу”[65].
“Свети Оци су предизвјестили да ће се у посљедњим временима они који се буду спасавали сакрити од погледа човјечијих и да ће поћи смиреним путем дјелања, чувајући се од осуђивања отпадника, предавајући све вољи Божијој и суду Божијем, благоговећи пред самим попуштењима Божијим”[66].
“Свемогући Господ се брине о Цркви, којом Он невидљиво управља, допуштајући оно што је Њему угодно да допусти”[67].
“У односу на стање Цркве мора се мировати[О. 3], мада у исто вријеме треба бити свјестан свега. То је – допуштење с Висине… Старац Исаија[68] ми је говорио: “Разумиј вријеме. Не очекуј благоустројства у општем црквеном строју, него буди задовољан тиме што је пружено, односно – могућност спасавања, за оне људе који желе да се спасу”[69].
“Милосрдни Господ нека покрије остатак[70] вјерујућих у Њега! Али остатак је тако оскудан; и постаје све оскуднији и оскуднији”[71].
“Отпадништво је допустио Бог: не дрзај да га зауставиш немоћном руком својом. Одстрани се, сачувај се од њега сам: и то је од тебе довољно. Упознај дух времена, изучи га, да би, по могућности, избјегао утицај његов”[72].
“У наше вријеме главни посао злих духова се састоји у томе да потопе све истините идеје о Богу и о свему Божанственом, и да уздижу идеје о човјеку у павшој природи његовој, – да би тиме припремили уздизање тог човјека, који се узноси изнад Бога, према предречењу св. Апостола Павла[73]. Иста таква је идеја погубила човјека у рају! само се она сада развија тоталније”[74].
“Оно што је Слово Божије предсказало мора се извршити. Наш је свештени дуг да благоговимо пред непостижним судбама Бога Господа и, разумијевајући дубоко значење свега што се дешава, да обратимо сву пажњу, пажњу најпомнију могућу, на усвојење себе Христу, како Свети Оци казаше: “Који се спасава, своју душу да спасава”. Спаситељ је заповједио: “будите будни и молите се, да не упаднете у напаст”[75]. Пред наступањем великих скрби мора се молити са посебном усредсређеношћу, и молити Бога за помиловање”[76].
“Положимо се на Бога, Који је упозорио да ће доћи саблазни и отпадништво[77]. Када је такво допуштење Божије, ми немамо шта да причамо и не приличи нам да се бунимо и забуњујемо. Нека се ради све онако како попушта да се ради Бог. Ми морамо да благоговимо пред судбама Његовим”[78].
“Постојано благоговеније пред судбама Божијим неопходно је за правилно духовно живљење. У то благоговеније и у покорност Богу себе треба приводити вјером. Све што се дешава дешава се или по милости Божијој или по допуштењу Божијем, тј. све што се дешава дешава се по судбама Божијим, непостижним човјеку. Света три отрока у пећи Вавилонској[79] исповиједали су Бога, исповиједали да су све грађанске и духовне недаће које су попуштене на њих и на Израелски народ – попуштене по праведном суду Божијем. Такво гледиште привлачи у душу мир, не допушта јој да се заноси запаљивошћу, усмјерава умни вид према вјечности, пружа трпљење у скрбима, које тада изгледају као кратковремене, ништавне случајности и ситнице”[80].
“Над судбама свијета и сваког човјека понаособ неуморно бдије Промисао свемогућег Бога, – и све што се дешава, дешава се или по вољи или по допуштењу Божијем. На нама је да усмјеравамо погледе својег ума према себи и да преклињемо Господа да нас Он сачува у вјерности православној Цркви, да нам открије свесвету вољу Своју, и пут без спотицања према Себи, источнику истинског живота и спасења”[81].
 
Ја се бојим да ћу својом немоћном ријечју ослабити утисак од силних ријечи еп. Игњатија, које би вјероватно могле да оставе још и већи утисак да су биле укомпоноване систематичније од оног што сам урадио ја. Да урадим боље мени је било тешко – ако ни због чега другог, оно због тога што сам ја то писао (или, боље рећи, диктирао) будући прилично болестан, преморен, тако да је и ово што сам урадио од мене изискивало велике напоре. Имајући ово на уму, можда не бих требао да настављам бесједу са вама. Ипак, ја бих хтио да, са једне стране, извучем срж из мисли еп. Игњатија и, са друге – да спријечим појаву евентуалних недоумица приликом читања њиховог.
Кратко изразити главне мисли аутора могло би се, како ја мислим, овако:
1. Дешава се свеопште отпадање од хришћанства.
2. Заједно са охлађењем према вјери и са појачавањем неморала у народу осиромашује монаштво, које представља барометар у односу на цјелокупно хришћанско друштво.
3. Са унутрашњим осиромашивањем и падом монаштва неизбјежни су удари на монаштво извана.
4. Иста судбина мора чекати и Цркву, односно, оно црквено друштво, које је унутрашње отпало од Цркве – Тијела Христовог.
5. Искушења која су везана за религиозно-морални пад хришћанског друштва (духовништва, монаштва и мирјана) промислитељно су допуштена Богом.
6. Отпадништво које све више појачава темпо припрема пут антихристу.
7. Десницом Божијом се чува “остатак” вјерних, ради којег се одлажу и умекшавају небеске казне.
8. Све што се дешава иде према Писму и оправдава Писмо.
9. Све што се дешава, као изјављивање воље и допуштења Божијих, ми морамо прихватати са покорношћу и благоговенијем.
10. Остатак вјерних “себе да пази” и, чувајући благодаћу Божијом вјерност православној Цркви, себе да усваја Христу – Источнику вјечног живота.
Што се тиче недоумица, за које претпостављам да се могу појавити, ја конкретно имам на уму само једно питање које може искрснути приликом читања пасуса које сам извукао из писама еп. Игњатија: није ли превише песимистичан поглед епископа-подвижника на судбе Цркве? Јер, и у његово вријеме, као и у времену које је услиједило, било је људи у руској Цркви који су имали несумњиво помазање с висине, – барем они чија сам имена поменуо тик уз име еп. Игњатија у свом претходном писму. Као оправдање “песимистичног” погледа еп. Игњатија (ако он има потребу да се оправдава) навешћу два аргумента.
1. Еп. Игњатије је пред својим очима имао и утемељивача Оптинског старачког подвижништва (под руководством првог од њих, Леонида, положио је он почетак свог подвижништва), и митрополита Филарета, и еп. Теофана, и анонимног, али изузетно благодатног, по његовом мишљењу, бабајевског просфорика Никандра, и друга, у духовном смислу достојна лица. Али он се није заваравао тим “јединицама”, него је, проничући у дубоко стање њему савременог друштва, при свјетлости Писма и отачких текстова, јасно гледао Богом допуштено отпадање од вјере и није себе хранио лажним надама, да ће се некаквим тамо реформама или другачије некако моћи подићи павше црквено друштво, духовништво и монаштво. Његов је “песимизам” добио блиставо оправдање у нама савременој црквеној стварности, и човјек не може а да се не диви духовној префињености и изузетној проницљивости овог великог служитеља Цркве Христове.
2. Исти они људи, који су на себи носили печат “избрања” и који су својим самим постојањем наизглед оповргавали “песимизам” еп. Игњатија, без околишања су исказивали (види моје претходно писмо) исто тако песимистичне погледе на судбе Цркве и руског народа (чији је живот на најтјеснији могући начин везан за живот Цркве), какве је исказивао и еп. Игњатије; само се овај посљедњи изражавао у оштријим тоновима, силније и одређеније.
Хтио бих да вашу пажњу зауставим на двије ствари:
1. Напомињем вам ријечи свет. Тихона Задонског, које сам навео у претходном писму: “Мора се пазити да се хришћанство, које је живот, тајанство и дух, не удаљи непримјетно из оног човјечијег друштва, које не умије да чува тај непроцјењиви дар Божији”[82].
Ову мисао свет. Тихона Задонског, коју сам позајмио из писма еп. Игњатија, посљедњи не једном понавља у врло категоричном тону. Не једном је он исказивао и појачано истицао и другу мисао свет. Тихона – о погубном распростирању у црквеном друштву лицемјерја. “Сто година прије нас, – пише еп. Игњатије, – свет. Тихон је говорио: “Данас више готово да нема истинског благочешћа, него је свуда голо лицемјерје”. Пороци временом сазријевају. Данас је лицемјерје достигло невјероватну дрскост и бестиђе.”
Упоредите обје ове мисли – о удаљењу хришћанства као “живота, тајанства и духа” из савременог црквеног друштва, и о замјени стварног, живог благочешћа лицемјерјем – са ријечима Господа, упућеним цркви Сардијској: “Знам твоја дјела, имаш име да си жив, а мртав си” (Откр. 3:1)[О. 4]. Нисмо ли ми црква којој је упућен страшни укор Господњи?
А гледајте шта даље говори Господ: “Прени се и бди, па утврди остало што је готово да помре… Памти, дакле, како си примио и чуо, држи то и покај се. Ако ли не будеш бдио, доћи ћу ти као лопов, и нећеш знати у који час ћу доћи на те” (Откр. 3:2-3). Није ли се десио овај страшни наилазак Господњи на нашу Цркву, наилазак који је не једном и толико увјерено предсказивао тајногледац Игњатије?!
Слиједимо даље Господа у Његовој бесједи са ангелом цркве Сардијске: “Међутим, – наставља Господ, – имаш и у Сарду неколико[О. 5] људи који не укаљаше хаљине своје и који ће ходати са Мном у бијелим одеждама, јер су достојни” (Откр. 3:4).
Та неколицина која је сачувала вјерност Господу ме наводи на мисао о “остатку” вјерујућих у Христа, којег еп. Игњатије не једном помиње у својим писмима. И затим моја мисао прелази на ријечи које Господ изриче Анђелу цркве Филаделфијске[О. 6].
Та је црква малобројна: “Мало снаге имаш”, – говори Господ Анђелу ове цркве и ублажава га сљедећим ријечима: “а одржао си моју ријеч, и ниси се одрекао Имена мога” (Откр. 3:8). За ту вјерност Господ даље обећава да ће привући ногама цркве Филаделфијске богоборне Јудеје (Откр. 3:9) и сачувати је “од часа искушења који ће доћи на васцијели свијет да искуша оне који живе на земљи” (Откр. 3:10).
“Милосрдни Господ нека покрије остатак вјерујућих у Њега”, – молитвено зове, као што видјесмо, праведни архипастир Игњатије, устремљујући се духом ка Пастиро-начелнику Христу.
2. Озбиљну пажњу заслужује мисао еп. Игњатија која је тијесно повезана са његовим духовним устројством и коју је веома често понављао у својим писмима, – мисао о спаситељном значењу скрби уопште, а за наше наступајуће вријеме поготово. Сјећате се, како он карактерише данашње монаштво (а заједно са тим и савремено хришћанско друштво): “подвига нема, истинског монаштва нема, руководилаца нема: саме скрби замјењују све”, тј, значи, и подвиге, и духовно руководство.
Ова мисао еп. Игњатија наводи нас да се сјетимо сљедеће бесједе древних Отаца. Једном су свети Оци египатског скита пророчки бесједовали о посљедњем роду људи: “Шта ми учинисмо?” – говораше они. Један од њих, велики ава Исхирион, одговори: “ми извршисмо заповијести Господње”. Питаше га даље: “шта ће учинити они који дођу послије нас?” “Они ће, – рекао је ава, – примити (извршавати) дјелање упола од нашега”. Још га питаше: “А шта ће радити они који буду послије њих?” Ава Исхирион им одговори: “Они са своје стране уопште неће имати монашког дјелања, него ће им бити попуштене скрби, и они од њих који издрже на ногама – биће виши и од нас и од наших отаца”[83].
Овим скрбним и истовремено утјешним пророчким словом великог Исхириона, које се, наравно, не односи само на иноке, ја и завршавам своје писмо вама, драги моји.
Не будите превише захтјевни према мени, због болести моје. Осјећам да апокалиптичка екскурзија у овом писму није испала онолико јасна, колико је јасна мени. Но, размислите сами. Молите се за мене.
Ваш брат у Господу…
 

---

 
НАПОМЕНЕ:

1. Соколов Л.А. Цит.соч.Т.2, приложения. С.108. (писмо 35).
2. Ibid. С.192 (писмо 160).
3. Ibid. С.158 (писмо 109).
4. Ibid. С.219 (писмо 198). Ради се о опасци В.И. Аскоченског “Био – не био, свакако и није бајка” (Домашняя Беседа, 1863., № 45, раздел “Блестки и Изгар”), која описује обред вјенчања једног петербуршког црквеног пара “нихилиста”; на с.373. о једном од свједока на церемонији се говори: “Ама, видјесте ли ви оног господина са станиславом (орденом Св. Станислава) на врату? Он има синчића старог једно шест-седам година. Једном, мазећи га, у мом присуству је рекао: “расти, Костја, расти. Ти ћеш бити велики у вријеме када више неће бити ни попова ни ових глупих бракова!” Са женом, пак, својом, видите ли, он већ одавно живи одвојено, е, ја сад не знам да ли ју је он отјерао, или је сама побјегла од њега, само знам да се они још одавно не виђају. Али дјецу су подијелили; она је себи узела двије кћерке, а њему је оставила синчића”.
5. Николо-Бабајевски манастир Кастромске епархије се налазио 38 врста удаљен од Кастроме, на десној обали Волге. Основан је у 14. вијеку, а име је добио по томе што су прве његове зграде биле изграђене на тзв. бабајкама – невеликим деблима која су се употребљавала приликом превоза шуме сплавовима. Према предању, централни храм манастира је освештао св. Сергиј Радоњежски.
6. Ibid. С.244 (писмо 240).
7. “…У многим ће охладјети љубав” (Мт. 24:12).
   “…Тај дан (дан Христов) неће доћи, све док прије тога не дође одступљење и не открије се човјек гријеха” (2 Сол. 2:3).
   “…У посљедња времена отпашће неки од вјере (1 Тим. 4:1).
8. Ibid. С.246 (писмо 242).
9. Ibid. С.118 (писмо 50).
10. Ibid. С.246 (писмо 242).
11. “Све је оскудније истинско благочешће, и изобилује лицемјерје; све је мање хришћана, а умножавају се лицемјери” (Письма посланные. Письмо 13-е // Творения иже во святых отца нашего Тихона Задонского. Т.5. М., 1875. С.291).
12. Соколов Л.А. Цит.соч.Т.2, приложения. С.222. (писмо 203).
13. Ibid. С.151 (писмо 96).
14. 1 Књ.Мој. 19:17.
15. Ibid. С.236 (писмо 226).
16. Деизам (од лат. Деус – Бог) – је религиозно-философско гледиште у складу са којим се Бог послије стварања више не мијеша у његов живот, због чега развој свијета има природни и закономјерни карактер; на тај начин, деизам одбацује представу о постојаној вези човјека и Бога.
17. Ibid. С.237 (писмо 228).
18. Ibid. С.111 (писмо 37).
19. Ibid. С.235 (писмо 224).
20. Ibid. С.257 (писмо 261).
21. Ibid. С.245 (писмо 240).
22. Види прим. 8:18.
23. Тврдњи у таквој општој форми код св. Атанасија нема; међутим, он не једном назива “припремама за антихриста” дејства аријанствујућег императора Констанција, који се уплитао у црквена дјела (Послание Афанасия к монахам повсюду пребивающим о том, что сделано арианами при Констанции // Творения иже во святых отца нашего Афанасия Великаго, архиепископа Александрийского. Ч.2. 2-е изд. Свято-Троицкая Сергиева Лавра, 1902. с.160, 163, 166-172).
24. Ibid. С.249 (писмо 247).
25. Ibid. С.217 (писмо 193).
26. Ibid. С.250 (писмо 249).
27. Ibid. С.170 (писмо 125).
28. 1 Кор. 7:29.
29. Ibid. С.114 (писмо 42).
30. Ibid. С.138 (писмо 76).
31. Ibid. С.174 (писмо 129).
32. Ibid. С.228 (писмо 207).
33. Ibid. С.254 (писмо 257).
34. Лице није идентификовано.
35. Ibid. С.242 (писмо 236).
36. Види прим. 9:11.
37. Ibid. С.105 (писмо 32).
38. Ibid. С.176 (писмо 134).
39. 1Књ.Мој. 19:17; Соколов Л.А. Цит.соч.Т.2, приложения. С.220. (писмо 200).
40. Ibid. С.247-248 (писмо 245).
41. Ibid. С.220 (писмо 200).
42. Черноморска Јекатеринолебјажскаја Николајевска пустиња налазила се на удаљености 100 врста од Јекатеринодара, при ушћу ријеке Бејсуг у Азовско море; основана је почетком 18. вијека захваљујући прилозима козака Црноморске козачке армије.
43. Ibid. С.169 (писмо 124).
44. Письма Игнатия Брянчанинова, епископа Кавказского и Черноморскаго, Антонию Бочкову, игумену Череменецкому. М., 1875. С.22-23.
45. Соколов Л.А. Цит.соч.Т.2, приложения. С.222. (писмо 202).
46. Ibid. С.229 (писмо 203).
47. Ibid. С.222 (писмо 203).
48. “…Они за које је воља Божија да приђу нама морају држати предања Светих Отаца и чувати заповијести Божије, не прелашћујући себе лажним извињењем да се наводно данас не може живјети по Писму и да се не могу слиједити Свети Оци. Не; иако и јесмо немоћни, ако се и не можемо равњати са њима, ипак, колико имамо снаге – морамо се уподобљавати и подражавати приснопамћеним и блаженим Оцима” (4-е правило // Преподобний Нил Сорский, первооснователь скитского жития в России и устав его о жительстве скитском. 2-е изд. Кириллов, 1891. С.3).
49. Соколов Л.А. Цит.соч.Т.2, приложения. С.223. (писмо 204).
50. 1847. године св. Игнатиј је молио да оде у пензију, али је добио само привремени одмор и провео је тада 10 мјесеци у Николо-Бабајевском манастиру.
51. Игнатй Брянчанинов. Пиьсма Антонию Бочкову. С.25-26.04).
52. Соколов Л.А. Цит.соч.Т.2, приложения. С.166. (писмо 120).
53. Ibid. С.251 (писмо 252).
54. Прич. 27:1.
55. Ibid. С.192 (писмо 161).
56. Ibid. С.214 (писмо 188).
57. Ibid. С.215 (писмо 189).
58. Чланак “Разговор мирјанина и монаха о монаштву” био је објављен у часопису “Домашняя Беседа” 1863. г. (№№ 9-12, 15-19,22,23).
59. Види прим. 8:2 и текст објашњења.
60. Соколов Л.А. Цит.соч.Т.2, приложения. С.216. (писмо 192).
61. Ibid. С.245 (писмо 240).
62. Ibid. С.241 (писмо 235).
63. Ibid. С.269 (писмо 282).
64. Ibid. С.261 (писмо 266).
65. Ibid. С.254 (писмо 256).
66. Ibid. С.114 (писмо 42).
67. Ibid. С.210 (писмо 182).
68. Идентитет лица није установљен.
69. Ibid. С.241 (писмо 235).
70. Упореди: “aко буде број синова Израиљевих као пијесак морски, остатак ће се спасти” (Рим. 9:27).
71. Ibid. С.247 (писмо 245).
72. Отечник. Избранные изречения святых иноков и повести из жизни их, собранные епископом Игнатием (Брянчаниновым). 4-е изд. СПб., 1903. С.549.
73. “…појави се човјек безакоња, син погибли, који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће сам сјести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог” (2 Сол. 2:3-4).
74. Ibid. С.260 (писмо 264).
75. Мт. 26:41.
76. Ibid. С.110 (писмо 37).
77. Мт. 18:7.
78. Ibid. С.222 (писмо 202).
79. Ананија, Мисаил и Азарија су били бачени у пећ зато што су одбили да се поклоне златном тотему Навуходоносора (Дан. 3).
80. Ibid. С.226 (писмо 206).
81. Ibid. С.225 (писмо 259).
82. Упореди прим. 8:6.
83. Отечник. Цит.изд. С.283-284.

 

---

 
ОСТАЛЕ НАПОМЕНЕ:

1. Та писма нису ушла у сабрана његова дјела (прим. М. Новоселова).
2. Протасов, обер-прокурор Свјатејшег Синода (прим. М. Новоселова).
3. Тј. односити се мирно, спокојно, без узбуђења, са надом на милост Божију (прим. М. Новоселова).
4. Упореди речено са ап. Павлом: “који имају обличје благочешћа, а силе су се његове одрекли” (2 Тим. 3:5) (прим. М. Новоселова).
5. На црквенословенском “мало” (прим. М. Новоселова).
6. Не улази ли у њу та неколицина (“остатак”) из цркве Сардијске која је неумрљаним сачувала своје одежде? (прим. М. Новоселова).