ПИСЦИ ХРИШЋАНСКЕ ЕВРОПЕ

 

ПИСЦИ ХРИШЋАНСКЕ ЕВРОПЕ
 
ЕГЗИПЕРИЈЕВ “МАЛИ ПРИНЦ”: ПОДСЕЋАЊЕ… НА ДЕТИЊСТВО
 
Одавно смо, авај, престали да будемо деца: сада смо само патрљци човечности, прекривени пепелом свакодневног јада. А бити дете , наравно, није нимало лако: треба очувати чисто око, које види оно што други не виде, и чисто срце, у коме јутарње руменило надјачава све понорно и поноћно што нам се намеће као крајња мера и провера ствари. Онај ко уме да нас врати детињству мајстор је ненадмашан; поготову ако је уметник речи, потрошених и бескорисних пред тајнама живота.
Писац златне књиге вечног детињства, романа “Мали принц”, Антоан де Сент Егзипери, спадао је у такве мајсторе. Рођен у племићкој породици која је материјално била скромна, али која је достојанствено носила свој грб и своју крв, Егзипери се, од младости, заинтересовао за њему саврмени облик витештва – пилотирање. Био је један од најславнијих у првим данима цивлине авијације, и остао је да лети до краја, без обзира на све телесне озледе које су га учиниле суштим болом при уласку у авион. Летео је , из Европе, у Африку и Јужну Америку; кад је почео да пише, писао је о свом искуству неба и својим , често хаваријским, сусретима са земљом. У својим књигама какве су “Ноћни лет” и “Земља људи” настојао је да покаже човечанству да смо један човек, и да се Адам у нама разрастао, али да још увек делимо његов дух и дах, кроз разне облике солидарности и разумевања без речи. У последњој, никад недовршеној “Тврђави” ( на наш језик ју је сјајно превео Живојин Кара-Пешић ) дао је понорно дубоку и планински чисту мисао о циљу и назначењу овдашњег постојања. Свагда витез, од оних старих, француских, за време Другог светског рата нашао се међу француским борцима за слободу, и опет је, упркос разумским доказима лекара, био у авиону. Никада није ишао у лешинарска бомбардовања цивилиних циљева – ишао је на најтеже, извиђачке задатке, нудећи свој живот на златном тањиру пилотских подвига најлепшој од свих својих дама ( а било их је у Егзиперијевом животу, није да није ) – Вечној Француској. Оборен је у извиђачком лету над Нормандијом 1944, а пре неку годину нађен је његов пилотски број и име на металној плочици ( море сачувало ), па се јавио и старац из Немачке, који је срушио, као пилот Вермахта, Егзиперијев авион. Каје се, вели, и да је знао да је то он, никад не би пуцао, јер му је Француз био омиљени писац.
“Мали принц” је роман настао у тешким данима Другог светског рата, када је , из Америке, Егзипери мислио о својим прјатељима у окупираној Француској ( једном од њих, Леону Верту, роман је и посвећен ). Прича је једноставна: пилоту се авион покварио и у нељудској, али величанственој, као звездано небо, пустињи. Док покушава да оправи авион, среће једног дечака који је дошао из космоса, са астероида – среће тог Малог принца, кога сви носимо у себи. Пилот је једва чекао таквога, јер су му одрасли људи одавно постали тешки – не умеју да свет гледају дечијим очима, размишљају само о ономе што ништа не вреди ( новцем мере вредност ближњих ), не знају да растумаче дечје цртеже и заборавили су своје првобитно искуство. Мали принц је, пак, на свом астероиду оставио угашени вулкан, баобабе и једну прекрасну, али каприциозну, ружу, коју треба спасити да је не поједе овца. Успут, дечак је путовао од астероида до астероида, сретао одрасле чудаке ( краља, кицоша, пословног човека, научника, пијанца и сличне ), обузете углавном самима собом и неспособнима да виде друге , што, у ствари, и јесте судбина већине нас, у току већег дела живота. Главна особина Малог принца је способност да види срцем (а , како каже Егзипери, “човек само срцем добро види” ). Зато он успешно разобличава лажи којима смо подложни ( али не гневом пророка, него љупкошћу чистог погледа ) и зато нам указује пут ка непатвореним вердностима детињства, доба у коме смо способни да верујемо Смислу што нас је саздао. Иако је на нашој планети срео читав ружичњак, Мали принц ће остати веран само својој, каприциозној, али јединитој ружи; спријатељиће се с лисицом (узајмно ће се припитомљавати, што и јесте срж пријатељства, када душом ПРИОНЕМО једни уз друге ); пилоту кога је срео даће уверење да је успео, после свих летова и падова, да сачува дете у себи; а онда ће проћи кроз смрт, и вратиће се у вечност свог астероида… Наравно, у Малом принцу присутан је траг најдубље христоликости, оне жртвене – уосталом, и сам Христос нас је учио да свет гледамо из дечје перспективе, указујући нам на заједничког Оца небеског и на љубав према напријатељима, ту најтежу, најнеприхватљивију, али најбожанскије људску љубав, као знамење хришћанства. Љубав је одговорност и жртва, учи нас Мали христолики принц, али то је радост за човека, биће призвано да се из свог стања пење ка божанским висинама, не падајући у блато анимализма свакодневних себичности. Воли ближњег свога као самог себе не значи да га волимо као што волимо саме себе ( то би био неки удвојени егоизам ); то значи да волимо ближњег јер је он наше истинско ЈА, говорио је познати православни теолог, отац Георгије Флоровски. То јест, како би Егзипери рекао, они који се воле не гледају једно у друго, него заједно гледају у истом правцу. Тако су Мали принц и Пилот гледали ка астероиду са кога је дечак дошао, и тако су нам оставили да не заборавимо своје небеско порекло. Јер, сви смо пореклом одозго и, како би рекао наш песник Милован Данојлић, “пре но што смо на земљу пали, / све смо већ видели и све знали”.
Читати “Малог принца” у тренуцима кад нам је срце окорело, и кад смо туђи самима себи, значи опет гледати постојање очима детета, у које још није упало љуто труње овога света. “Ако се не повратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско”, рекао је Син Божји. А деца су деца зато што бескрајно верују Оцу и зато што лако праштају, лако се мире. На том путу, књига витешког француског пилота, једног од потоњих синова Праве Европе, може нам бити одлична мапа.

3 Comments

  1. Петар Јараковић

    Хвала ти Господе што си Великом Руском народу подарио оваквог горостаса. Ево путоказа и Српском народу и оним који хоће да буду његови вође.

  2. Као професор француске књижевности, који је предавао Егзиперија у канадским гимназијама, морам признати, да сам слабо и млако тумачио у мојим предавањима тај хришћански поглед у његовим делима. Дубоко се кајем и молим опроштај од великог писца и мојих ђака. “Il est bien difficile de juger soi-meme” (St. Exupery) Тешко је судити самоме себи………

  3. Dobar tekst.