ПИСЦИ ХРИШЋАНСКЕ ЕВРОПЕ

ПИСЦИ ХРИШЋАНСКЕ ЕВРОПЕ
 
ХРИШЋАНИН У СВЕТУ БАЈКИ: О Џ. Р. Р. ТОЛКИНУ И ГОСПОДАРУ ПРСТЕНОВА, ПОНОВО
ЗАШТО ПОНОВО?
О Толкиновом стваралаштву и првом делу филмске трилогије “Господар прстенова” већ смо писали (“Црквени живот” бр. 3/2002). Повод да се овом делу опет вратимо је, свакако, огроман успех који је доживео последњи филм трилогије, “Повратак краља”, не само као добитник низа “Оскара” (то је понајмање битно, јер је “Оскар” одавно “политички коректна” награда), него пре свега код публике. Показало се да је човек Запада (или, ако хоћемо, човек уопште) гладан праве, људске Приче, Бајке у којој добро на крају побеђује (али, наравно, не без искушења, и то огромних, искушења до суза и крви). Арагорн ће сести на трон и оженити се лепом вилом Аруеном која ће се одрећи бесмртности зато што хоће да живи с вољеним, хобити ће се вратити у Округ, а вилењаци, Гандалф и Фродо ће отићи у далеке златне земље, напуштајући Средњи свет, у коме више неће бити места за друге врсте, осим за Човека. Претходно ће, наравно, прстен моћи бити уништен, а Саурон, огњено око пакла, нестаће заједно с њим. И кад Семвајс Гемџи стигне кући, да би загрлио своју супругу и децу, и кад изговори оне домаћинске речи: “Најзад, опет код куће!, Бајка је испричана, и ми, макар за тренутак, верујемо да лепота и сада може да спасе свет, или да, макар мало, људима који у том свету живе подари наду и вољу да се боре да Сенка не победи Светлост. Питер Џексон је заиста успео да створи филмску сагу епских врлина, лишену свега прљавог на чему цвета савремена филмска индустрија. Али, наравно, ничега не би било да није било Толкина и његове Приче.
Пошто смо у претходном огледу већ писали о његовом животу, сада ћемо се посветити Толкиновом стваралаштву и његовом надахнућу Хришћанством. Веома је важно поновити: Џон Роналд Рејел Толкин је по вери био хришћанин-римокатолик, који је редовно ишао на службе Божје, исповедао се и трудио да испуни заповести Еванђеља. У том духу васпитавао је и своју децу. “Господар прстенова” није дело паганина, него човека који је Христа звао “Господом нашим”.
 
ДА ЛИ ЈЕ БАЈКА ПОТРЕБНА ХРИШЋАНИМА?
Луис и Толкин су писали за људе који су ишли у цркву и у детињству слушали веронауку у школи. Истовремено, многи од тих људи били су далеко од Христа. И Луис и Толкин су веровали да ће писање хришћанских бајки разбудити њихове ближње, и покренути их да размишљају о Царству Небеском не као о нечем далеком и апстрактном, него као о нечему живом и делотворном у историји. Луис је, пишући својих седам романа о Нарнији, свету у коме животиње говоре и у коме је цар лав Аслан (праобраз Христа), каже: “Мислио сам да сам ја имао у детињству такве књиге, можда би ми помогле да не изгубим веру. Зашто је тако тешко према Богу и Христовим страдањима осетити оно што нам кажу да треба осећати? Мислим да је то управо зато што је то нека обавеза, а обавезивање убија осећања… У детињству ми се чинило да се о вери може говорити само шапатом, као у болници. Помислих: Шта ако све ово пребацим у чаробну земљу, где нема ни витража, ни веронауке? Можда ће дете тада први пут угледати веру у свој њеној сили и остаће у њој? ” Слично је, очито, мислио и Толкин: хтео је да једном Европљанину XX века, сломљеном ужасима које је он, руку и ума грозничавих од Безбожја, сам донео на Земљу, и то у име “прогреса”, понуди једну чисту, дечју Причу, у којој ће свако моћи да се препозна, и из које ће свако моћи да црпе наду. Бајке су веома важне за човека. У једном свом писму Луис вели: “Изгледа ми, сад сам тога свестан, да сам порастао читајући бајке, а не романе. Сада од њих добијам више задовољства него у детињству – кадар сам да у њих више уносим, па и да више износим /… / Повезивати бајке с децом може се само у извесним случајевима. Мислим да је највећи допринос у томе дао Толкин. Ако сте читали његов оглед о бајкама, ви знате да бајке нису биле усмерене само ка деци – њих су волели сви. Зато је бајку задесила судбина старог намештаја – када је изашла из моде у књижевним круговима, нашла се у дечјој соби. Али многа деца не воле бајке, као што не воле старинске кауче; а многи одрасли их воле, као што воле столице за љуљање. Очито је да се љубав према бајкама и код старијих и код млађих може објаснити само једним узроком, мада га је тешко открити. Ја сам лично склон двема теоријама – Толкиновој и Јунговој.
Према Толкину, лепота бајке се састоји у томе да у њој човек себе остварује најпотпуније као творца. Он не “коментарише живот”, како сад воле да кажу; он, по мери својих могућности, саздаје “другостепени свет”. Како мисли Толкин, пошто је то – једна од човекових функција, њено успешно остварење сваки пут доноси радост. По Јунговом мишљењу, бајка ослобађа архетипове који се налазе у колективном несвесном, и, кад читамо добру бајку ми следимо начело: “Познај самог себе”. Ризиковаћу да то допуним својом теоријом, која се не тиче бајки у целини, него само једне њихове црте. У бајкама срећемо бића која не личе на људе, али се понашају скоро као људи – дивове, патуљке, животиње које говоре. Мислим да је то прекрасна символика која помаже да се опише човечанска психологија и карактерне црте много боље него у роману. ” Луис је такође сматрао да бајке много мање обмањују децу од “озбиљних књига, јер је истина о борби Добра и Зла вечна”. Примедба да бајке “плаше децу” је глупост, с обзиром да се наши малишани рађају у веку атомске бомбе. “Пошто ће наша деца већ морати да се боре против разних сурових непријатеља, нека бар сазнају да постоје одважни витезови, храброст и постојаност”, поручује писац “Летописа Нарније”.
Руски бајкописац православне вере, Надежда Локтева, вели: “Могуће је да некој деци, попут малог дечака Вартоломеја, не требају бајке, слаткиши, или игра с вршњацима. Али неће од сваког детета постати Свети Сергије Радоњешки. Није сваком дато да иде путем монашке аскезе. Послушање није плашљивост и инфантилност; да би се човек одрекао своје воље, треба прво да је има. И насилно лишавати дете световних радости, значи гурати га или у побуну или у то да у земљу закопа таленте које му је Бог дао. Православни педагог није обавезно вероучитељ; православни писац не пише увек о чудима и житијама Светих. Као човек који воли књижевност и митологију, могу да кажем да сам од часа обраћења у Православље у читању открила нову – у исти мах и најрадоснију, а неки пут чак и неиздрживо болну – границу: могућност да написано сагледам очима Хришћанина. Радост – што чак и у сасвим световним (па и отворено паганским и атеистичким) делима – може да се открије одблесак светлости са Тавора, чак и слабашна, једва тињајућа искрица, која потврђуjе пронађену истину (наравно, не због тога што књижевности верујем више него Еванђељу); а бол – због тога што је противуречје између божанствене и пале природе нешто што се у уметности осећа нарочито јако. Уман пастир, који проповеда пред незнабошцима, прво ће се потрудити да у туђој вери нађе нешто на шта се може ослонити његова проповед, што је сагласно с Речју Божјом, у чему се, као у огледалу (макар кривом, замућеном) одражава туга и стремљење ка Највишој Истини, ка љубвеобилном и милосрдном Творцу, – и нема веће радости него кад човек прогледа: ево шта сам тражио, ево Чији глас сам слушао у најлепшим тренуцима у звуку ветра, шуму таласа, грмљавини олује; ево Коме сам се несвесно клањао… Апостол Павле се узбудио духом кад је гледао паганску Атину, али није почео да разобличава Атињане: види колико сте идола подигли!, него је почео од тога да “непознати Бог”, Кога, не знајући, Атињани поштују, и јесте Бог који је створио свет и све што је у њему, и о Коме Он, Павле, дође да проповеда.
Бајке нису религија (хвала Богу!), али у најбољима од њих, као и у најбољим делима световне уметности, постоји религиозна нит – јасна граница добра и зла, критеријум истине, који сведочи да у свету постоји добро начело; има и дубине окренуте човековом подсвесном, архетиповима који у њему постоје – због тога су ликови бајке, у какву год чудну и фантастичну одећу обучени, лако препознатљиви. Човек може бити очаран тим спољним омотачем, може се уплашити од његовог чудног изгледа – и не видети испод тога унутрашњи смисао или, пак, бити опсењен празнином. Мој је предлог да се гледа у дубину. /… / Бајка је мит ослобођен од религиозног култа. Веровати да се љубитељ бајки клања паганским вилама и патуљцима је исто тако као веровати да он мисли како постоји мачак у чизмама или летећи коњ /… / Одлично је кад се дете васпитава на житијима светих, и из перспективе жанра многа житија су праве бајке (што нимало не умањује њихову вредност и не доводи у питање њихову веродостојност. ) Бајка не може да замени Свето Писмо, светоотачка дела и житија, али она врши једну веома важну улогу у хришћанском, човечанском васпитању: даје нам благодатну вакцину Чуда (јер Чудо, ако је добро, увек је благодатно; само је сујеверје магијско) и учи нас да добро чудо разликуемо од злог чуда. Она и не претендује на више од тога”.
Толкин је говорио: “Ми смо од Бога, и митови које примамо, мада садрже грешку, неизбежно поседују, макар и у крхотинама, део истинске светлости, вечне истине која је Бог. Заиста, само путем митотворства, само ако постанемо “сатворци” и ако причамо приче, ми, Људи, можемо да стремимо стању савршенства које смо имали пре пада”. Толкин је био човек који је заиста веровао у Господа Исуса Христа. Смисао свог живота исказао је овако: “Главни циљ живота, за сваког од нас, јесте да, према својим силама, узрастемо ка Богопознању свим средствима која имамо, и да будемо покренути на славословље и благодарење. Да чинимо као што се пева у химни Gloria in excelsis (Велико славословље): “Хвалимо Те, благосиљамо Те, клањамо Ти се, славословимо Те, због велике Твоје славе””.
Човек који је ове речи написао у једном писму 1969. године свакако је својим књигама хтео да помогне свету да буде бољи. Очито, његова жеља да свет буде бољи није поседовала утопијски “патос насилног даривања среће” (Флоровски), него је потицала из хришћанске душе жељне да сви познају Бога и да се свет преобрази љубављу.
 
ХРИШЋАНСТВО И МИТ У “ГОСПОДАРУ ПРСТЕНОВА”
Толкин је у свом огледу “Дрво и лист” тврдио да је Еванђеље суштина свих митова и бајки, и њихово коначно испуњење. Сродност и бајки и Еванђеља је еукатастрофа – блажени крај после препрека на путу ка победи Добра.
Толкинов “Господар прстенова” смештен је у имагинарно претхришћанско доба. Зато ово дело није могло бити непосредно као хришћанска повест, али је поглед на свет описан у њему заснован на Хришћанству. Велики број символа је такође библијски.
Однос према добру и злу је изразито хришћански. Зло није таквим створено. Вилински краљ Елронд, говорећи о тајни зла, вели: “Ништа није зло у почетку. Чак ни Саурон није био такав”. Такође, зло није разорно само по друге; оно разара и себе. Оно је и слепо. Онда кад изгледа да је Саурон на врхунцу моћи, и да ће његове војске однети коначну победу, Фродо успева да дође до Планине усуда и да испуни задатак. Несрећни Голум, који није успео да се избори са поривима таме у свом срцу, скочиће, скупа с Прстеном моћи, у понор
Суштина зла је воља за моћ и господарење. Ђаво као лав ричући хода и Гледа кога ће да прождере, вели Писмо; и Саурон прождире душе оних који му се предају, празнећи их од њихове битијне сржи. Најстрашнији пример су свакако Назгули, Утваре Прстена, некад славни краљеви људи, који су постали авети без срца. Злотвори због своје “смртоносне озбиљности” (самоопседнутости) немају смисла за радост, за шалу, игру, песму. За разлику од њих, сви јунаци добра код Толкина су способни да се шале – од малених, добродушних хобита, до силног, али благог, Гандалфа. Добри се смеју; зли се изругују. Добри су радосни; зли су тмурни. Клајв Стејплз Луис, Толкинов колега и пријатељ из друштва “Мастиљара”, о хумору и његовом односу према духовном животу вели следеће: “Пошто хумор подразумева осећање мере и способност да на себе гледамо са стране… можемо да замислимо Пакао као стање у коме је свако непрестано заузет својим сопственим угледом и “промоцијом”, где је свако увек натмурен, и где свако живи од смртно озбиљних страсти какве су завист, самопреузношење и мржња”.
Хришћанство зна да је основна особина зла јаловост. Слана пустара, прекривена пепелом – то је Сауронов Мордор. Саруман у Изенгарду уништава дрвеће околних шума, и Изенгард се непрестано дими, док у његовим гудурама настаје нова, још ужаснија врста Орка. Саруман, некад Бели, слуга Добра, занет жељом за моћи, претвара све око себе у пустош, због чега ће против његовог зла устати сама природа, оличена у Дрвобрадом и осталим Ентима, пастирима дрвећа. Толкиново осећање историје нема никакве везе са цикличним схватањем времена код пагана. Оно не само даје библијски линеарно, и не само да се заснива на пажљивом бележењу догађаја хронолошким редом, чему је писац посветио велику пажњу, него и на свести о томе да историју прати Неко Коме ће сви њени делатељи на крају морати да положе рачун. Време је дато људима да би у њему творили дела Божија. Литвански мислилац Антанас Мацејна у својој књизи “Тајна безакоња” вели: “Философско време – јесте апстрактни, општи ток ствари; међутим, религијско време јесте наше време, време које нам је поверено, време које нам је даровано, због чега је лично и конкретно. Религијско време је одређивање и налагање обавеза, од којих зависи наша судбина. Да бисмо свом постојању могли дати овакав или онакав смисао, не треба нам ништа друго до време. На тај начин, у хришћанској религији време је најдрагоценији од свих природних дарова Божјих. Оно је – оруђе наше слободе, оно је – поље наше делатности. Док имамо времена, наша судбина је у нашим рукама”. Суштински гледано, ток “Господара прстенова” је борба за време које је потребно Фроду да би испунио свој задатак, уништење злокобног Сауроновог предмета. Целокупна Фродова дружина се бори да на себе привуче пажњу Злог Ока док се два мала хобита, Билбов синовац Фродо и његов друг Сем, крећу под страшним теретом ка понорима у којима треба да се оконча власт Сенке. Од Богом датих задатака у времену се не може побећи. Кад Весели и Пипин размишљају о томе да би можда могли да се врате у Округ, они схватају да, ако се не буду борили, ускоро више неће бити Округа у који би могли да се врате.
Историја је отворена за људску слободу, и нико од оних који су на страни Добра у роману “Господар прстенова” своју снагу не користи да би другом слободу одузео. Ни Гандалф ни Елронд, иако моћни, то не раде, напротив; Гандалф ће ослободити Теодена, Краља Марке, од чини које је на њега, преко Црвјезика, бацио Саруман. У кључном тренутку повести, кад Елрондов Савет разумних бића Средњег света већа о томе – шта даље, Фродо схвата да је његова судбина да носи прстен, али да је ипак он сам тај који мора да одлучи. Моћ зла је увек моћ поробљавања. Нико ко има Сауронов прстен не може га употребити на добро. Галадријела, прелепа вилинска краљица, одбиће да прими исти када јој га Фродо понуди зато што зна да би је прстен претворио у гордо чудовиште. Промисао неће оставити никога. Као што је Јуда, несрећни издајник, иако невољно, учествовао у путовању Сина Божјег кроз Страдање до Васкрсења, тако је и Голум отео прстен од Фрода (који је почео да се колеба) на самој ивици понора и скочио с истим у огњену реку Казад Дума.
Правда са Висине такође непрестано делује. Боромир ће издати Фрода, али ће се покајати и својом јуначком смрћу у сукобу с Орцима искупити се за дело које је учинио. Саурон је осуђен да вечито прождире самог себе на граници ништавила. Чак и Фродо, који се поколебао пред само извршење задатка, кажњава себе не остајући у Округу, него крећући ка прекоморским земљама скупа с вилењацима и Гандалфом.
Једна од најхришћанскијих црта јунака Толкинове трилогије је нада. То је нада која се рађа у пркос очају, тами, безнађу. Нада је могућа само у Хришћанству. Пагани никад нису знали за наду. С оне стране гроба је ад, место туге; мучења. Кад Гилгамеш пита умрлог Енкидуа како му је, он каже да, кад би Гилгамеш сазнао закон те земље, сео би и плакао. Ахилова сенка Одисеју вели даје боље бити жив роб у овом свету него краљ у подземљу. Али, код Толкина није тако: кад је најтеже, треба се надати јер с оне стране смрти постоје бољи светови. “Где је опасност, расте и оно спасоносно”, рекао би Хеддерлин. Чак и Гандалфов пад у понор доноси његово преображење и покреће га у бој на страни Добра са још већом снагом.
За Толкина, нико није безначајан. Напротив! Мали хобити решаваће судбину Средње земље: Свака слободна личност драгоцена је нит Божјег ткања. Само су за Саурона сва бића безлични робови који немају своју, него испуњавају његову вољу.
Вера у слободу човекову значи и веру у његово васкрсење. Сваки јунак “Господара” пролази кроз страдање које изгледа као смрт; али, свако се враћа. Гандалф је победио Балрога; Леголас, Гимли, Пипин и Арагорн иду у рат против страшног Мордора, на путу који као да је без повратка; Фродо и Сем се крећу пустаром, док их Назгули прате и Око Зла бди изнад њих; Јовајна, Весели и Фарамир леже на самртној постељи… Али, сви успевају да прођу кроз “долину сенке”, надиђу све опасности, и живе. Живот је победник.
Ту је, наравно, и ношење Крста (ношење прстена, тешког као сав бол света: а ношење Крста и ношење прстена нису сасвим исти, као што ни имагинарни Фродо није ништа друго до књижевни лик, док је Крстоносац – Богочовек. Али, очито је да је Толкин, описујући Фродову патњу од ношења прстена, имао у виду римокатоличку традицију поклонења пред пасијама – мукама Христовим). Ту је и праслика Другог Доласка – повратак Краља, који све враћа на своје место, све и васпоставља. И многи други символи су библијски: светлост као божански и тама као демонски знак, лишће које лечи, снажно, дубоко укорењено дрвеће, чисте воде, драгуљи, пепео, тајанствени извори живота. Зло никад не спава, али није непобедиво. Борба против зла је такође суштински хришћанска: са злом нема помирења, и свако такво помирење било би лаж пред Богом. Мач се подиже да би се заштитили слаби и угњетени. Кад Теоден, у бици за Хелмов понор, каже да се треба борити за славу и смрт, Арагорн га опомиње да то није циљ праве борбе; циљ је заштита немоћних и убогих, жена и деце. Сви ликови Добра из света људи и хобита су истински родољуби: они воле своју земљу и свој род, па су зато спремни да од Саурона бране и човечанство.
 
ИЛУВАТАР И ЊЕГОВА ДЕЦА
Толкин се трудио да своју причу ослободи свега пагански двојственог. Чак и чаролије у циклусу романа о Средњој земљи не изводе обични људи: Гандалф није човек, него припадник посебне расе чаробњака; Елронд и Галадријела нису људи, него припадници расе виловњака. Гандалф је од рода “Мајара” (нека врста ангела), као и Саурон (Саурон је, својом вољом, клањајући се злом духу Морготу, који се први побунио против Јединога, Илуватара /(Father of all, Бога). У једном писму, Толкин истиче да су чаробњаци попут Гандалфа нешто слично ангелима чуварима, “чије силе су пре свега усмерене на ојачање бораца против зла, с циљем да их покрену да користе сопствену виспреност и чврстину, да се уједине и издрже”. Дакле, Гандалфове моћи нису натприродне, него природне за његову врсту. Толкин је у својим писмима истицао и следеће: “Средња земља је монотеистичка, мада субкреацијска митологија”. У другом писму: “Нема “богова”, да их тако назовемо, у митолошкој позадини мојих прича. /… / Ту постоји само један Бог, Еру Илуватар”.
Еру Илуватар је свет створио музиком. Прво је саздао Валаре, виша духовна бића; затим су се појавили Мајари, нижа духовна бића. Средња земља је била равна плоча, а до раја, кога Толкин у “Силмарилиону” назива Валинором, могло се стићи пловећи бродовима. Још док је Еру стварао свет, Валар Моргот се побунио, хотећи да своју музику убаци уместо његове. Са собом је повукао и друга духовна бића, међу којима је био и Саурон. Саурон је подстакао првосаздане људе, славне Нуменорејце, да крену у рат против Валинора, што је људима донело тежак пад. Нуменорејци су завидели виловњацима на бесмртности, па су, крајем Другог раздобља, хтели да покоре Валинор и бесмртност стекну на силу. Море се отво- рило и прогутало Нуменор, Земља је постала округла и до Валинора се више није могло доћи. Заборављено је и истинско богопоштовање, и то ће трајати све до победе над Сауроном. У “Господару прстенова” постоје само мутна сећања на Еруа, и свест о томе да се борба води у име Више Правде.
Хришћанска символикаје свеприсутна у роману. И Саурон и Моргот су демонске фигуре. Гандалф има улогу старозаветног пророка или, пак, ангела – путовође. Виловњачки путохлеб, лембас, је сличан римокатоличком причешћу – хостији. Галадријела је, очито, настала под упливом римокатоличког култа Госпе, итд. У “Додатку Б” за роман “Господар прстенова” сазнајемо да Дружина прстена напушта Ривендал 25. децембра (то јест, на Божић). Фродо и Сем уништавају прстен у Планинама усуда 25. марта, по рачунању краљевства Гондора. У старој енглеској традицији, с којом је Толкин био добро упознат, 25. март је датум кад најраније може да падне Велики Петак, дан Христовог распећа. Према томе, кључни догађаји у роману одвијају се између Божића и Великог Петка. Што се тиче ликова који оличавају зло, и они су настали под утицајем Писма. Сва бића зла потичу из некаквог ништавила супростављеног битију. Када се Гандалф супротставља Назгулу на капијама Гондора, он му каже: “Враћај се у понор спремљен за тебе! Натраг! Падни у ништавило које чека тебе и твог Господара!” Душа несрећног Сарумана, кога ће, и лишеног сваке славе, убити разочарани слуга Црвјезик, уз уздах ће западним ветром бити однета у вечно ништавило у коме се никад не умире. Једном речју, Толкин се свим силама трудио да свој мит христијанизује. Наравно, понављамо оно што смо већ једном рекли: пут од Логоса ка миту није пут који може бити сасвим хришћански. Али, Толкинов труд је очит, а његове су намере биле племените. Патрик Грант, професор ренесансне књижевности на универзитету Викторија у САД, наводи низ особина које Толкиново дело чине хришћанским. Дакле: 1. “Унутрашњи морал” дела је заснован на Хришћанству и етици епске поезије; 2. Хришћанско јунаштво у делу није засновано на личној моћи, него на послушању Врховном Добру; 3. Јунаштво је повезано с љубављу; 4. Милосрђе, то јест љубав, јесте основа наде и вере; 5. Промисао управља светом…
Треба поменути да је у “Господару прстенова” присутна и “радост кроз сузе”. Иако ће Добро победити, хобити ће се растати с најдражима: Фродом, Гандалфом, виловњацима, који одлазе из Средње земље. Топлина те приче о сузама и радости заувек плени сваког ко је прочита.
Режисер Питер Џексон је направио добар филм. Он је схватио да себи не сме да дозволи никакву барокну раскош, никаква претеривања са специјалним ефектима (мада их има, наравно, много, и то веома вешто изведених. ) Ослонио се, пре свега, на епску снагу Толкинове основне приче, и на умеће својих глумаца, спремних да дочарају имагинарне светове “Средње земље”. Природа Новог Зеланда му је служила са свом усрдношћу, и предели су испред камере цветали као да су снимљени Првог дана стварања. Гледаоцу застаје дах пред призорима Назгула који, на црним коњима, јашу у потрази за Фродом; он је радостан кад види Дружину прстена у прелепом Ривендалу; напето посматра сукоб Гандалфа и Сарумана; са великим стрепњама улази у ходнике Морије, у којима су некад пали храбри патуљци, борећи се против орка… Гледалац хита за Арагорном, Леголасом и Гимлијем у потрази за Веселим и Пипином; разуме доброг Сема Гемџија који сумња у Голума; дели бол са Фродом кога прстен вуче ка тлу… Зна да је мач светиња кад се бране жена и деца у Хелмовом понору… Разуме Јовајну која се бори и за свог стрица Теодена и да би се доказала пред Арагорном… Диви се љубави Аруене која ће оставити бесмртност да би живела са будућим краљем Гондора, иако њена раса напушта овај свет… Верује да су Дрвобради и Енти истински заштитници дрвећа, који с пуним правом разарају средишта зла, Изенгард…
Радује се кад зло Сауроново око (слично масонском оку у троглу, зар не? ) заувек ишчезне, и кад тама уступи место Светлости… А крај филма, одлазак Фрода и Гандалфа, на бродовима – лабудовима, у златни сутон, доноси праву сету у срце, сету која потиче од чињенице да смо, како каже Милован Данојлић, “пре но што смо на земљу пали / све већ видели и све знали”. Иако је роман нешто сасвим друго (и лепше, бар мени), од филма, и филм је вредан вишеструког гледања. Нарочито са децом жељном авантуре и правог витештва.
 
ЛИЧНА БЕЛЕШКА
“Господара прстенова” читао сам у средњој школи, кад сам се занимао за окултизам и пролазио кроз таман период својих лутања и трагања за Истином. Тада је Толкинов свет за мене био сличан “виртуелној стварности” магијског, због чега сам, када сам пришао Цркви, мислио да од свега тога треба бежати и скривати се, јер душу одвлачи од спасења. Када је филм снимљен, узео сам роман поново, да га читам пре него што се филм појави. Био сам спреман на разорну критику, и да завапим браћи православнима: “Бежите од Толкина! Још једна прелест”. Али, сусрет са романом је био сасвим другачији него некад. Толкинови витезови су били од доброг соја, попут наших из епских песама, “кадри стићи и утећи, и на страшном месту постојати”. Његове госпе су биле племените, а његови краљеви спремни на жртву. Почео сам да читам више о Толкину, и схватио сам – он није био ЊИХОВ (као што је ЊИХОВА списатељица романа о Харију Потеру, Џ. К. Роулинг. ) Толкин је био НАШ, наш човек са хришћанског Запада, из оне Европе која нам је, по речима Достојевског, драга (макар и као свештено гробље). Било ми је јасно зашто је Луис, прочитав роман, написао Толкину: “Испио сам препуну чашу и моја дугогодишња жеђ је утољена… Честитам. Све те дуге године које си провео у писању оправдане су”.
Живимо у тешком времену, и често би нам се хтело да је то неко друго, другачије време, и да не морамо да се суочавамо са оволико таме која куља из подземља и потапа спрат по спрат живота, радости, истине. Зашто баш ми морамо да се, као православни Срби, суочавамо са светом пуним неправде и злочина? Зашто се ја, Владимир Димитријевић, не бавим оним за чиме сам увек чезнуо – хришћанским тумачењем књижевности, него пишем о Харију Потеру, сектама, Новом светском поретку, абортусу, екуменизму, старокалендарцима, и ко зна чему још не? Зар ја жудим за таквим темама? Зар не волим Дикенса и Достојевског? Зар нисам могао да будем насамо с Кафком и Мандељштамом? Зашто не препевавам руску религиозну поезију?
У тренуцима таквих размишљања (а имам их често, као и многи), сетим се, између осталог, и речи које су у “Господару прстенова” изменили Фродо и Гандалф. Фродо, под теретом који га рањава, почиње разговор:
-Желео бих да све ово није морало да се деси у моје време, рече Фродо.
-…И ја, рече Гандалф, као и сви који су доживели да виде оваква времена. Али, није на њима да одлучују. Сви ми морамо да одлучимо шта да урадимо с временом које нам је дато… Није Голум, него је Прстен тај који је одлучио. Прстен га је напустио.
-Шта, зар да би на време срео Билба? , рече Фродо.
-… Била је то најчуднија ствар у дугој историји Прстена: Билбо је стигао баш на време, и наслепо пипајући ставио у тами своју руку на њега. Није ту била само једна сила на делу, Фродо… Још нешто је делало, изван свих намера Прстенотворца (то јест, Саурона, нап. В. Д.) Не могу ти то објаснити боље него рекавши да је Билбо одређен да пронађе прстен, али да то није одредио онај који је прстен сковао. У том случају и ти си одређен да га имаш. И то је охрабрујућа мисао”.
Дакле, шта год сатана ради, Божји Промисао, промисао Оца свију, управља светом. И Он, Који је Љубав, зна зашто смо ми рођени у овакво доба, и послати на овакве задатке. Наше је да се боримо да Сенка не завлада; али, наша победа није, него припада Ономе Који нас је искупио Својом крвљу од клетве закона и увео у Царство Оца Небескога, Цркву. Он је Војвода војске Своје, како Му певамо у акатисту: “Теби, Војводо Који се бориш за нас, и Господе, Победитељу над паклом, ја, Твоје створење и слуга, избављен од вечне смрти, узносим похвале. А Ти, пошто имаш непобедиву моћ, од сваке ме опасности избави, да Ти кличем: Исусе, Сине Божји, помилуј ме”.
Том помиловању Непобедивог надао се и покојни Толкин. Иако није био православне вере, имао је витешко срце европског хришћанина, спремног да посведочи да нема Бога осим Христа. И зато му благодаримо на речима утехе, преточеним у роман за који кажу да је најбољи енглески роман свих времена. И то не кажу критичари, него читаоци. .
Хришћанин у свету бајки, Толкин се трудио да нам подари Лепоту. Хвала му због тога.
 
2004.