ПИСЦИ ХРИШЋАНСКЕ ЕВРОПЕ

ПИСЦИ ХРИШЋАНСКЕ ЕВРОПЕ
 
ГИЛБЕРТ К. ЧЕСТЕРТОН – ЕНГЛЕСКИ ЗАТОЧНИК ПРЕСЛАВНОГ ЧУДА
 
ЖИВОТНИ ПУТ
Гилберт Кит Честертон родио се 1874. у Лондону, као син Едварда Честертона и његове супруге Мари Лујзе, која је била шкотско – француског порекла. Отац му је био агент осигуравајућег друштва, а мајка – домаћица, скромна и честита жена која је својим животним ставом веома утицала на Гилберта. Дечак је био паметан, али прилично лењ. Кажу да му је учитељ, зато што све до осме године није успевао да научи да чита, рекао: “Кад бисмо отворили твоју главу, у њој не бисмо нашли мозак, него хрпу масти”. Завршио је 1892. школу Светог Павла, а затим похађао Слајд школу уметности и студирао енглеску књижевност на Лондонском универзитету. Године 1893. упао је у духовну кризу, па је почео да се занима за спиритизам и окултизам, против којих ће се, касније, страствено борити. Осам година касније, о свом трошку објавиће збирку “Дивљи витез и друге песме”. Те исте године ће се и оженити, супругом скромног мираза и велике духовитости, која се целог живота о њему старала као о малом детету. Звала се Франсис. Био је забораван од најранијих дана, па је једном, не знајући зашто се обрео на месту на коме је, из поште жени послао телеграм: “Налазим се на пијаци Харбур. Где треба да будем? ” Жена му је узвратила телеграмом: “Код куће”, и он се вратио кући. Радослав Петковић, који је преводио Честертона на србски (“Човек који је био Четвртак” и избор из “Тајни оца Брауна” ) с тим у вези бележи: “Прича се да је његова жена, у жељи да му како – тако очува изглед уредног човека, креирала посебну врсту одеће по којој је био чувен: пелерину која се није морала закопчавати, шешир са меким ободом који се није морао четкати. Принуђен на неке компликованије послове као што је плаћање таксија, Честертон би проблем решио понудивши таксисти да се сам послужи из његових џепова. Своју неспособност да стигне на воз пред женом је правдао тврдњом да “не бих могао зарађивати наш свагдашњи хлеб ако бих морао проучавати редове вожње”. Та му се литература очигледно чинила компликованијом од Блејкове поезије или Summa Theologiae Томе Аквинског/… /” Своју супругу и свој дом волео је искреном и нежном љубављу средњовековног витеза. Уопште, он је био философ породичног огњишта у најлепшем смислу те речи. Једном је, у емисији на ВВС-у, рекао: “Ако не успемо да човека вратимо уживању у свакодневици, коју наши савременици зову досадним животом, цела наша цивилизација ће се срушити за мање од петнаест година”. Присуствујући разарању породице које се спроводило на разне начине (између осталог, тзв. “еманципацијом жене”), Честертон је истицао: “Жени не бих дао више права, већ више привилегија”. Управо зато што је жена стуб породице; ако се тај стуб сруши, руши се и друштво.
Честертон је био бранитељ обичних људи и њиховог начина живота зато што је веровао да су обични људи вернији истини огњишта од бескореновића, космополитских интелектуалаца, са њиховим утопијским идејама које воде у Нигдину. У свом огледу “У одбрану петпарачке литературе”, записао је: “Највећи део човечанства, са својом хрпом јефтиних књига и јефтиних речи, никад нису сумњали и никад неће сумњати да је храброст величанствена, верност племенита, да госте у невољи треба спасавати, и побеђеним непријатељима опраштати. Постоји велики број “култивисаних” особа који сумњају у ове истине свакодневице /… /”
Писао је и радио много: иза себе је оставио преко стотину књига. Редовно се оглашавао и у дневној штампи, и у часописима. Полемисао је са либералима, прогресивцима, револуционарима. Био је пријатељ Џорџа Бернарда Шоа, али је и са њим водио расправу – управо због Шоових левичарских ставова. Налазио се на челу друштвеног покрета који се звао дистрибуционизам. Циљ покрета је био одбрана приватне својине (против комунизма), али приватне својине која припада појединцу и његовој породици, а не рокфелерско-ротшилдовским чудовиштима, данас знанима као “мултинационалне компаније”. Због његових ставова, пуних истина обичног живота, волели су га и читаоци Американци. Он је симпатисао обичне Американце, али је био веома критичан према њиховој жељи да друге усрећује по свом моделу. Тако је 1931. у “Њујорк Тајмсу” записао: “Ништа није погрешно у вези с Американцима осим њиховог идеала. Реални Американац је сасвим на месту; идеални Американац је – потпуно промашен” .
Волео је парадоксалистички метод излагања, и био мајстор за исти. “Парадокс је истина која дуби на глави да би привукла пажњу”, говорио је. Многи су ценили његов књижевни стил, али нису подносили његов хришћански конзервативизам. Он сам је то уочио: “Критичари су били пуни комплимената за оно што су звали мојим сјајним парадоксима; све док нису открили да ја стварно мислим оно што кажем. ”
Године 1922. Честертон је постао римокатолик управо тражећи Свето Предање које је ишчезло из англиканског протестантизма. Говорио је даје римокатолицизам једина вероисповест која се усудила да иде за њим у дубине његове душе. Након конверзије, написао је студије о Фрањи Асишком и Томи Аквинском, које је сматрао духовним витезовима Средњег века (а Средњи век је био управо његово доба, доба идеалне прошлости, о којој Берђајев пише у свом огледу “Однос хришћана према техници”: “Оне прошлости која се нама допада није било, прошлост је само саставни део наше садашњости. У самој прошлости била је друга садашњост, и у њој је било зла и ругобе. То значи да се може љубити само оно што је вечно. Зато нема повратка на прошлост и тај повратак не треба желети. Ми хоћемо повратак само на вечну прошлост и то вечно је издвојено нашим преображеним стваралачким актом и ослобођено је таме”).
Честертон је био непрестано благодаран Богу за “рођендански поклон рођења”. У једној својој песми, он каже: “Дај ми мало времена, / нећу моћи да га ценим ако га добијем превише, / ако отвориш сва врата/ и обдариш ме са тако много дарова, Господе Боже”.
Умро је 1935. године.
Иза себе је, између осталог, оставио романе “Наполеон с Нотинг Хила”, “Човек који је био Четвртак”, “Кугла и крст”; збирке детективских прича о оцу Брауну; биографије Фрање Асишког и Томе Аквинског; једну историју Енглеске; огледе о Шоу, Блејку, Дикенсу и другим писцима; апологетске есеје сабране у “Правоверје”, “Вечног човека”, итд. Написао је и аутобиографију. Волео је да се смеје и другима и себи, и био је лишен надмености својствене онима који верују да је свет почео од њих. И данас је читан и омиљен писац широм Запада.
 
ЧЕСТЕРТОН КАО БРАНИЛАЦ ВЕРЕ…
За Честертона нисам први пут чуо од руског теолога, протођакона Андреја Курајева, (читао сам “Човека који је био Четвртак” и “Тајне оца Брауна” још у средњој школи), али ми је Курајев дао хришћански контекст Честертонове апологетике, устанка у име Христово у доба антихриста и његових гласноговорника – хулигана маскираних у “научнике” и “прогресивце”. Ако ми је својевремено Борхес указао на Честертона као на писца детективских прича, бољих од Поових, Курајев ми је указао на Честертона као хришћанског витеза у одбрани Вере у Господа Распетог и Васкрслог. Руски теолог је своје богословске огледе увек умео да украси духовитим парадоксима-цитатима из дела “апостола здравог разума”. (Никад нећу заборавити Честертонову опаску о будизму, коју цитира Курајев: “Хришћанство и будизам су веома слични. Нарочито будизам”. Кад год сам је изговорио на неком од својих предавања, осећао сам да вреди више него томови упоредне религиологије. Публика је реаговала тако да јој нису била потребна никаква објашњења. )
У свом огледу о Честерону, Курајев истиче да је енглески писац био римокатолик, и да је то добро. За Руса не би било добро да је римокатолик, јер би то био корак уназад, из пуноте у несавршеност. Али, протестант који је постао римокатолик је нешто друго. Такав пут је исход озбиљне потраге.
Честертон је пример поклоника Традиције, човека спремног да брани Богом благословену “обичност”. Овај енглески писац у огледу “Упоран у правоверју” јасно каже: “Ја сам обичан и лепо васпитан човек у најсвагдашњијем смислу те речи: потчињавам се обичају и усвајам добро васпитање, верујем у Творца, како ми налаже здрав разум, благодарим Му за овај свет, поштујем предивне дарове – живот и љубав, признајем законе који их обуздавају – витештво и брак, поштујем и друге традиције моје земље и мојих предака. Многи не схватају како ја, замислите само, више ценим свадбу од развода, децу од абортуса. Уметност, по нама, служи ради веће славе Божје. ”
Андреј Курајев објашњава улогу Традиције. Он указује на вулгарност модернизма, и упозорава: “Савременост за себе каже: кад ти је већ пало у део да се родиш на мом поседу, ти си, човече, моје власништво, зато изволи, гледај на свет исто како ја, Блистава Савременост, гледам. Али, Ортодоксија коју је Честертон тражио – то је компензација за случајност рођења” .
Сам енглески писац је то схватао овако: “Традиција проширује подручје права. Она даје право гласа најугњетенијој класи, нашим прецима. Демократа, и то сваки, верује да човек не може бити лишен својих права због такве случајности каква је његово рођење; традиција не дозвољава да човек буде лишен својих права због такве случајности каква је смрт. Демократа захтева да се не занемари савет слуге. Традиција приморава да се слуша савет оца. Не могу да раздвајам демократију и традицију Јер је то идеја Једна и Јединствена. Позовимо покојнике на наше саветовање. Древни Грци су гласали камењем, покојници ће гласати својим надгробним каменовима”.
Отац Андреј Курајев с пуним правом уочава да “солидарност са традицијом ослобађа од тоталитарних претензија савремености”. Зато је Честертонов прелаз у римокатолицизам био жеља уласка у дубљу традицију него што је у његово време то био све више модернистички англикански протестантизам.
Док младалачки бунт бира да побегне из Очевог дома, Честертонов бунт зрелог човека имао је за циљ да се у том дому остане. Јер, по Курајеву: “Лако је отићи у протестанте, створити своју конфесију и објавити да није било правих Хришћана у столећима између Христа и тебе. Лако је подилазити антицрквеним критичарима: “Ај, ај, крсташки ратови, ух, ух, прогони јеретика, ах, ах, како су Хришћани били лоши (а за себе рећи: “Нису били овакви као ја”). Теже је часно ући у Традицију. И рећи: историја Цркве то је моја историја. Њена светост то је моја светост. Али, и њени историјски греси су моји, а не “њихови”. “Курајев, поред тога, истиче да Честертон није писао апологије најпроблематичнијих догмата римокатолицизма какав је, рецимо, онај о незаблудивости римског папе по питањима вере. Јер, “ортодоксија” Честертона није катихетичка, него је, по руском теологу, реч о “заштити система, јерархије вредности”.
Зашто? Зато што су “вредности без јерархије пут сопственог укуса (то јест, опет зависност од случајних утицаја савремености на самог себе). Али, чак и добре ствари морају да буду доведене у ред. Сунце и месец треба да сијају на разне начине. Иначе ће човек изгубити оријентацију, завртеће му се у глави и пашће. Честертон је жалио што је “свет пун врлина које су сишле са ума”. Ствари саме по себи добре, али не и главне, собом заслепљују и затамњују све остало. Честертон узима оружје од непријатеља Цркве: “Ви сте логични – и ја ћу вас стално призивати логици. Ви сте иронични – и ја ћу бити ироничан. Ви сте за човека – и ја сам за њега. Само, Христос је за човека умро, а ви за свој пролазни хуманизам добијате хонораре”.
Честертон је препоручивао људима да се не плаше да буду у мањини, али ни у већини, вели Курајев. Јер, дух кривоверја човека каткад убеђује да не сме да остаје у мањини, а каткад му вели: “Ти си довољно мудар и самосвојан. Зашто би био са тим простацима? ”
Честертон је своју веру нашао на земљи коју, како каже Курајев, почињеш да цениш тек кад стане да ти измиче испод ногу. Љубећи Отаџбину, он је приметио да све што је у њој вредно потиче из Палестине, из времена Христа и Апостола Његових. И зато је кренуо за Христом, пехар с Чијом је крвљу, по предању, Јосиф из Ариматеје донео у Енглеску као вечни Граал.
 
ШТА ЈЕ ПАРАДОКС И ЧЕМУ СЛУЖИ?
Реч “парадокс” су Света Браћа Кирило и Методије са грчког на словенски језик, превели као “преславно чудо” . Бог је постао Човек. Распет и Васкрсао за нас – ето преславног чуда због кога су Хришћани вековима живели и умирали. Честертон, као борац без сустајања и предаје, трудио се да буде парадоксалиста управо у том смислу, сведок преславног чуда Христовог у овом свету, који заборавља цену којом је искупљен, Крв Сина Божјег, свету и пречисту ћуприју којом се из блата улази у Светлост. Зато је Честертоново дело тако актуелно и данас.
 
ТАКО ЈЕ ГОВОРИО ЧЕСТЕРТОН…
Честертон је веома поштовао разум као Божји дар, и то у доба кад је окултистички ирационализам претио да ће победити. Говорио је: “Рећи ће вам да су теорије небитне, и да логика и философија немају везе са животом. Не верујте им. Разум је од Бога, и уопште није свеједно да ли је разумно оно што се збива. ” И у његово време било је много оних који су нудили своје “експерте” за безбожна друштвена решења. Честертонов отац Браун је умео с таквима: “Није ваљда да сумњате у нашег експерта?
-Не, наравно. Верујем да је он искусан, и верујем да је – Ваш”.
Када су као философију покушавали да му продају маглу, није се дао: “Философија није ништа друго до мисао промишљена до краја. Није увек лако и пријатно домишљати је. Али нема друге: у противном биће примењиване непромишљене мисли”.
Отац Браун је, у Честретоново име, упозоравао на самоуверност савременика као на њихову основну болест: “Наравно, они сматрају да њихова вера лечи све болести тела.
-А лечи ли једину болест духа? – озбиљно и узбуђено упита отац Браун.
-Која је то болест? упита Фламбо.
-Увереност у своје здравље. ”
Због тога је и подсећао на опасност далекоисточних самообоготворења под видом нове духовности: “Квинтон је летео по небесима Далеког Истока, где је ужасније него у аду Запада”.
Нису га смућивали ни антихришћански “хуманисти”: “Људи који почињу да се боре против Цркве у име слободе и хуманости, губе и слободу и хуманост само да би се борили против Цркве”, говорио је енглески мудрац.
Сматрао је да хришћанство мора бранити догматску чистоту из практичних разлога: “Може ли бити праведног живота ако је представа о животу лажна? Ако је јерес довољно јеретична, она утиче и на морал. ”
Подсмевао се идеји прогреса као бесконачног самоусавршавања човечанства, а истицао библијску истину о грехопаду: “Нигде нема предања о прогресу, али читаво човечанство верује у грехопад. Забавно је уочити да је раширеност таквих предања код школованих људи доказ против истих: они веле да, чим сва племена причају о предисторијској катастрофи, то значи да је није ни било. Не могу да појмим њихове парадоксе”.
Због тога је био за одбрану традиционалних породичних вредности, знајући за све ризике мушко – женских односа: “Сила супружничке љубави је од Бога; зато је та љубав страшна ако са Богом раскине. Кад врт постане прашума, прелеп је; али кад вино из Кане прокисне, добија укус Голготе”, записао је на једном месту.
Нису га збуњивале ни тврдње упоредне религије да хришћанска вера личи на паганске врсте религиозности: “Кад Хришћанство пореде са најдивљачкијим митовима, ја се не смејем, не грдим, не гневим се. Само учтиво приметим да сличност није потпуна”.
За њега, подвижништво хришћана није било ништа мрачно, него животно и светло: “Прави аскети и мистичари су ти који испуњавају једно правило: они једино себе лишавају задовољства. Што се тиче других, радују се њиховој радости. Кад мистичар нарушава то правило, пада врло ниско: постаје морални реформатор”. И животне тешкоће су аскеза: “Све задовољство брака је у томе да је исти непрестано у кризи”. На сложеност људске узајамности треба указивати и деци: “Прве две чињенице које здрав дечак и девојчица осећају кад је полност у питању јесу: то је нешто прелепо и, у исти мах, нешто јако опасно”. Веома је поштовао жену као Другачијост: “Жена има жеђ за поретком и лепотом као за нечим физичким, она има чудну снагу мржње према ружноћи и неуредном као што добар човек мрзи грех, а зао врлину”.
Био је сумњичав према идејама савршеног дотеривања ствари на своје место: “Верујем да се у историји дешава следеће: старац никад није у праву; а млади увек греше око тога у чему старац није у праву. У пракси то значи: старац се држи неког глупог обичаја, а младић га критикује неком исто тако глупом теоријом”.
Суштина живота није у свагдашњим невољама, него у вечном идеалу: “Средиште свачијег постојања је сан. Смрт, болест, лудило само су материјалне незгоде, као зубобоља или уганут чланак. То што ове бруталне силе свагда опседају и често освајају тврђаву не доказује да су оне та тврђава”.
Био је против сваког тоталитаризма у име утопије: “Слободан човек има самог себе. Себе може разорити преједањем или препијањем; или срушити коцкањем. Ако то учини, он је несрећна будала и можда ће бити осуђена душа; али ако нема могућности за тако нешто, није слободан више од неког пса”. Зато му се нису свиђали реформатори: “Реформатор је увек у праву кад говори о ономе што је лоше. Начелно, он је ретко у праву кад говори шта је добро”. На крају крајева, по њему, лудак је човек који губи све осим разума: “Разум је увек нека врста бруталне силе; они који апелују на разум, а не на срце, како год били бледуњави и учтиви, увек су људи склони насиљу. Ми говоримо да смо “дирнули” нечије срце, али с нечијом главом (ако се противи), не можеш ништа, него да је удариш”. Зато је, како је говорио отац Георгије Флоровски, утопизам утемељен на “патосу насилног даривања среће”.
На тврдње да смо пореклом од животиња, писац “Вечног Човека”се смешкао: “Човек је увек нешто горе или нешто боље од животиње. Аргументи о савршенству животиња уопште га се не дотичу. Рецимо, у области полности, животиња не зна ни за витештво, ни за просташтво. Такође, ниједна животиња не зна ни за шта тако ужасно као шта је пијанство, нити за ишта тако добро као што је пијуцкање”. Идеолози прогреса греше. У чему? Ево Честертона: “Прогрес би требало да значи непрестано стремљење да се свет измени у складу са визијом, уместо да се стално мењају визије”. Зато је он био традиционалиста: “Традиција значи гласање за најскривенију од свију класа, за наше претке. То је демократија покојника. Традиција одбија да се поклони незналачкој олигархији којој се случајно десило да живи у овом тренутку”.
Волео је добру књижевност више од лоше философије: “Детективска прича у начелу описује шест живих људи који расправљају о томе како се десило да је неки човек мртав. Модерна философска прича у начелу описује шест мртвих људи који расправљају о томе како је уопште могуће даје било који човек жив”.
Није се плашио технологије, без обзира на њен привидни тријумф: “Ниједна савремена машина и средство немају никакву моћ, осим над људима који реше да их употребљавају”.
Живео је у доба ратова, и подсећао савременике да је”једини рат који се може бранити јесте одбрамбени рат, додајући, у хришћанском духу: “Прави војник се не бори зато што мрзи оне испред себе, него зато што воли оне иза себе”.
Био је изричити противник свеприсутне државе: “Кад порекнеш Бога, држава постаје Бог”. Подсећао је “либералне хуманисте”: “Кад кршите велике законе, не стичете слободу; не добијате чак ни анархију. Добијате само мале законе”. О судбини обичног човека у тобож “хуманистичким” државама говорио је: “Данас људима владају лажљивци који им дистрибуирају вести и будале које не умеју да управљају”. Сила новинарске манипулације у савременој политици је таква да, по њему, “политичари оглупе због страха од новинских извештаја, тако да, на крају, постану превише глупи чак и за новинске извештаје”. Зато је све, углавном, фарса: “Када је политичар у опозицији, он је стручњак за средства којима се долази до циља; кад је на власти, постаје стручњак за средства којима се спречава остварење циља”. Није имао илузија ни о којој врсти јавних делатника: “Цео савремени свет дели се на конзервативце и прогресивце. Прогресивцима је посао да праве грешке. Конзервативцима – да спречавају исправљање тих грешака”.
Упозоравали су га да је старомодан; одговарао је: “Тако је, ја сам старомодан. Највећи део онога што сам волео уништено је или протерано”.
Иако је био новинар, говорио је: “Новинарство се састоји од саопштавања да је “Лорд Џејмс мртав” људима који никад нису чули да је лорд Џејмс живео”. Сву баналност модерних идеологија левог журнализма овако је дефинисао: “Мој однос према прогресу мењао се од непријатељства до досаде. Одавно сам престао да расправљам с људима који више цене петак од четвртка само зато што је реч о петку”.
Био је велики противник богаташке класе, која жели да господари светом: “Сиромаси се понекад жале да се њима лоше управља; богатима смета што над њима постоји било каква власт. “Зато је сумњао и у резултате друштвених наука које су ти богаташи, преко својих “експерата”, користили за манипулацију: “Под експертима за сиромаштво не подразумевам социологе, него сиромахе”, говорио је. Устајао је против модерности у име лепоте: “Модерни град није ружан зато што је град него зато што није довољно град, већ џунгла, зато што је слуђујући и анархичан, и загушен себичњачким и материјалистичким силама”. Подвлачио је да је породица последње уточиште човеково, и да се мора волети да би се победило зло нихилизма: “Брак је двобој на живот и смрт који ниједан частан човек не сме да избегава. /… /Љубав значи волети оно што се волети не да; ако то није, онда уопште није врлина”. Зато је био против феминизма као бекства од породице: “Ослобођена жена каже мушкарцима: “Не желим да ми се више диктира”, а затим оде да се запосли као дактилографкиња”.
Био је то храбар човек. А храброст се, између осталог, састоји у томе да се остане сам насупрот саблажњене већине, која се поводи за модом. Таква храброст, храброст да се буде Божији и свој упркос гомили, надасве је хришћанска. Јер, како рече Честертон: “Заблуде не престају да буду заблуде зато што постају модерне”.
 
МУДРАЦ ДЕТИЊЕГ ВИДА/ЧЕСТЕРТОН, БРАНИТЕЉ ЗДРАВОГ РАЗУМА
(поводом књиге: Dale Ahlquist: Common Sense 101 – Lesson From G. K. Chesterton, Ignatius Press, San Franciso, 2006)
 
Гилберт Кит Честертон је са овог света отишао 1935. године, не дочекавши Други светски рат и његове ужасе који ће заувек сахранити стару хришћанску Европу, чији је заточник био. Иза себе је оставио на хиљаде страна поезије, прозе и есеја, који се и данас сабирају и публику и критику (познати амерички римокатолички издавач, Ignatius Press, до сада је објавио преко тридесет томова. )
Огледао се као романописац (“Наполеон са Нотинг Хила”, “Човек који је био Четвртак”, “Кугла и крст”, “Повратак Дон Кихота”); књижевни критичар (“Роберт Бровинг”, “Чарлс Дикенс”, “Чосер”, “Роберт Луис Стивенсон”); философ-теолог (“Јеретици”, “Правоверје”, “Тома Аквински”); историчар (“Кратка историја Енглеске”, “Злочини Енглеске”); религиозни писац (“Вечни Човек”, “Та ствар: зашто сам католик? “, “Франциско Асишки”); путописац (“Импресије из Ирске”, “Нови Јерусалим”, “Шта сам видео у Америци”); ликовни критичар (“Виљем Блејк”, “Г. Р. Вотс”); истраживач друштва и привреде (“Шта није у реду са светом”, “Сујеверје развода”, “Еугеника и друга зла”); есејиста (“Обични човек”, “Лудило и слова”); драматург (“Магија”, “Изненађење”); песник (“Балада о белом коњу”, “Лепант”, “Краљица седам мачева”); писац детективске прозе (“Приче о оцу Брауну”, “Песник и лудаци”, “Парадокси господина Понда”), итд. Био је оснивач политичко-економског покрета званог дистрибуционизам, неке врсте онога што је Свети Николај Жички звао “средњи систем”, истовремено и антикапиталистичког и антикомунистичког “трећег пута”.
Овај славни енглески писац, песник и ревносни апологета је најцитиранији аутор XX века, који не престаје да привлачи пажњу не само хришћанске културне јавности, него и читалачке публике уопште. Чак два часописа посвећена његовим стваралаштву и идејама излазе у САД: The Chesterton review, који издаје Институт Г. К. Честертона из Слаут Оринџа и Gilbert magazine, који издаје Америчко честертоновско друштво из Минеаполиса. Председник тог друштва, Дејл Алквист, аутор читане књиге “Г. К. Честертон: апостол здравог разума” објавио је још једну занимљиву књигу “Здрав разум 101: лекције из Честертона”, за коју вели: “Ово није књига о Честертону. То је књига о свему осталом из честертоновске перспективе”.
Алквист, ипак, почиње од једног анегдотског увода о високом и крупном “вилењаку” који се грохотом смејао себи и свакој претенциозности око себе. Пре свега смејао се својој дебљини, што је радо допуштао и свима другима. Говорио је: “Можда су мршави монаси били свети, али сам сигуран да је било дебелих монаха који су били смерни. Бити дебео значи бити исмеван, и то је много здравије искуство за људску душу”. Ироничан на свој рачун, додавао је: “Изгледа да уживам више него већина људи, јер се тако велики део мене добро забавља”.
У свом штапу имао је мач; носио је и некакав тексашки нож, па, чак, и пиштољ. Наравно, никад их није употребио. За пиштољ је говорио: “Купио сам га на дан венчања -да бих бранио своју невесту”. Сматрао је да је пиштољ добар и у другим приликама. Кад год би му неко причао о узалудности и бесмислу живота, Честертон је вадио пиштољ и нудио му га да се упуца: “Резултати су увек били више него задовољавајући”, смејао се.
Легендарна је била Честертонова расејаност. Пропуштао је праве и седао у погрешне возове. Заборављао је адресу редакције свог часописа “G. K. C. Weekly”, па је морао да га купи да би прочитао где је редакција и рекао то таксисти. Књигу из књижаре износио је читајући, а књижари су рачун за њу слали Честертоновој жени Франсис, која му је у свему била десна рука. Џепови су му били пуни књига и новина. Читао је, ходајући улицом, па су се возила заустављала да га пропусте. Куда год је ишао, давао је новац просјацима. Био је против безличног хуманитаризма зато што је давање новца човеку који је пружио руку лични, човечни чин: “То значи најмрачнију и најстрашнију од свих људских делатности – разговор с другим човеком. Заиста, не знам ништа теже од разговора са сиромахом кога сретнемо”.
Зато Дејл Алквист каже да је Честертон “можда био изгубљен и беспомоћан на улици, али је увек био код куће у свету”.
Изгледа да је могао да говори о свему: од сира и кошуља до Милтона и Шекспира. Читаве огромне одломке књига знао је напамет, као и “Велику повељу слобода” на староенглеском. Али, према свом знању односио се аутоиронично. На неком предавању, једна госпођа му каже: “Изгледа да Ви све знате”. “Не, мадам, ја не знам ништа. Ја сам новинар”, одговара он. (Уопште, био је оштар према новинарима. Говорио је: “Што су новинари бржи, то су им мисли успореније. Исход су новине нашег доба, које сваког дана излазе све раније и раније, и које су сваког дана све мање вредне излажења”. )
Неки су му замерали што каткад прича сам са собом или се смеје сопственим шалама: “Ако човек не прича са самим собом”, одговарао им је досетљиви Енглез, “то значи да није ни вредан разговора”; а о смејању сопственим шалама: “Ако човек не треба да се смеје сопственим шалама, онда чијим шалама да се смеје? Зар се архитекта не може молити у храму који је сам пројектовао? ” Као истински подвижник вечног, није волео доба у коме живи. Између осталог, због неподношљиве ругобности тог доба. Упозоравао је да највећи број његових савременика, такође, не воли овакве дане, али то крију од себе самих: “Да заиста волите модерни живот, учинили бисте га прекрасним. Јер сви људи настоје да украсе оно што већ сматрају прекрасним. Мајка увек хоће да дотера децу и обуче их у најлепше што има. Власник лепе куће жели да је улепша; верник украшава храм; љубавник своју госпу; родољуб препорађа Отаџбину. Сви они дотерују оно у шта већ верују да је прелепо… Ми модерни живот не чинимо прелепим управо зато што не верујемо у модерни живот као такав /… / Било је доба кад је уметност била оруђе које служи религији, али ми смо покушали да уметношћу заменимо религију. Покушали смо да уметност начинимо својом једином везом заједништва. И покушали смо, уз то, да избегнемо сва религајска питања. Али, прво и најважније о свакој личности је његова визија, његово поимање постојања. Од тога зависи хоће ли насликати радосну или тужну слику. Од тога, такође, зависи хоће ли насликати тужну слику или ће само скочити с Лондонског моста… ”
 
“САВРЕМЕНИ УМ ЈЕ КАО ВРАТА БЕЗ КУЋЕ: ОГРОМНА КАПИЈА КА НИШТАВИЛУ”
По Честертону, ум се искварио зато што се одрекао идеја доброг и лошег, умисливши да је слобода у кршењу правила, што је у супротности са предањем које каже да су правила прави пут: “Ми заиста не можемо да докажемо да су правила исправна, осим можда ако видимо последице живљења без њих. На пример, Десет заповести. Кроз историју, људима свакако није полазило за руком да живе у складу с њима. Али, у данашње време, људи катастрофално не успевају да живе без њих, јер је слобода могућа само ако се успоставе и успоштују извесна правила. Ако кршимо велике законе, не стичемо слободу. Не добијамо чак ни анархију. Добијамо само мале законе /… / Наша потреба за правилима не проистиче из маленкости нашег разума, него од величине задатка који нам је постављен. Дисциплина није потребна кад су у питању ствари споре и безбедне; она је неопходна за ствари брзе и опасне /… / Постоји двадесет начина да се критикује битка, али само један начин да се она добије. Обичан човек не поштује правила зато што је глуп и не види да постоји алтернатива; он их поштује јер осећа, мада то не може да изрази, да је то једини начин да се брзо и разумно људска делатност оствари”.
 
ОДГОВОРИ НА ПИТАЊА…
Честертон је имао способност да муњевито реагује у животним ситуацијама. После предавања, одговарао је на питања, и то је било незаборавно. Ево како је одговарање изгледало:
– Да ли бисте волели да сте мршавији?
Не. Моја тежина даје нам предмет за почетно постављање питања и одговора после предавања.
– Шта мислите о паклу?
То је ствар коју треба избегавати.
– Када бисте могли да понесете само једну књигу на пусто острво, која би то књига била?
“Практични приручник за бродоградњу”.
– Да ли бисте, молим Вас, могли да говорите гласније?
Сестро драга, не брините! Ништа нисте пропустили.
– Шта ће се, по Вама, десити приликом следеће велике револуције: побуне Природе против Човека?
Верујем да Човек неће оклевати да пуца.
– Да ли верујете у пријатељске односе између особа супротних полова?
Госпођо, када бих се према Вама понашао као према пријатељу само два минута, Ви бисте ме избацили из куће. ”
 
ЗНАТИ ЗА ШТА СЕ БОРИШ
Честертон, наравно, није био никакав површни весељак. Он је знао у каквом свету живи и за шта се бори (а и против чега се бори). Једном је записао: “Схватам да настојимо да се боримо против целог света, да преокренемо ток времена у коме живимо, да се одупремо свему што изгледа несавладиво”. Али, како је говорио Сирано де Бержерак, узалудна борба је најслађа. Честертоновим речима: “Једна савршено Божанска ствар, један зрачак раја Божјег на земљи, јесте – борити се у боју који је изгубљен – и не изгубити га” (јер, Христос је већ победио, а Он је наш Војвода. )
Дејл Алквист вели за човека чијем спомен-друштву председава: “Перо му је оружје, али и оруђе, мистрија. Као Неемија, каже он, човек мора имати мач у једној и мистрију у другој руци. Мач је разум и користи се за одбрану; мистрија је уобразиља и користи се за градњу, за саздавање прекрасног. Посао је тежак, али ваљан. Он је свагдашњи, као вођење дневника”.
По Алквисту, Честертоново стваралаштво било је утемељено на дивљењу Богу и делима Божијим, правом детињем осећању сачуваном целог живота. Он каже: “Нема извињења за досађивање. Свет је преплављен са више него довољно лепота и удивљења и тајни – толико да се њима може испунити више живота. Увек има још књига да се прочита и, запањујуће пуно, књига које тек треба написати. Има још проблема које треба решити, и још решења које треба прославити. И безброј игара које треба одиграти. Па ипак, модерни свет се досађује. Савремена уметност је одраз досаде. Као и људи који је штите. Не пише се више велика књижевност. Чак, иако је има, нико је не чита. На друштвеном фронту, само неколико усамљених гласова боре се против истинских неправди, док остали окрећу главу. Изнајмљујемо професионалце да се играју уместо нас, а ми само посматрамо. Наша забава је све гласнија, све бљештавија и све бизарнија, очајнички покушавајући да нам привуче пажњу”. Зато су, по Алквисту, у нашем свету све више присутни они који мисле “да је забава увек негде другде, а никад овде”.
 
ДИВЉЕЊЕ БОГУ И СВЕТУ
Честертон је, са своје стране, говорио да се можемо попети на небеса и открити безбројне звезде, а да не откријемо звезду на којој живимо. Као дете, он се дивио “влажности воде, ватрености ватре, челичности челика, непојамној блатњавости блата”. Говорио је: “Сав циљ истинске уметности, истинске романсе – и, надасве, истинске религије – јесте да спасу људе од губљења смерности и благодарности која је захвална за светлост дана и хлеб свагдашњи; да их избави од доживљавања свакидашњег живота као досадног и домаћег живљења као ограничавајућег, да их науче да у сунчевој светлости осете песму Аполона и у хлебу – епску песму плуга. Оно што нам сада треба је најснажнија уобразиља. Мислим на снагу да своју уобразиљу окренемо ка унутарју, ка стварима које већ поседујемо, и да их оживимо. То не значи да стекнемо нова искуства, која ће брзо постати стара искуства. То значи да, заиста, научимо како да искусимо своја искуства. Да научимо како да уживамо у својим уживањима”.
Све је пуно значења: “Немогуће је за нешто да не значи ништа, вели Честертон; јер, где је ништа, ту је сатана. Зато задатак имагинације није да необично чини обичним, него да “чињенице претвара у чуда”. А то је немогуће без благодарности. Дејл Алквист вели: “Наш први чин свакога дана треба да буде благодарење. Треба да почнемо од захвалности за то што смо створени. Живот треба да схватамо као усхит, милост, невероватну повластицу. Па ипак, најтежи од свих задатака на земљи је да се вратимо натраг и да се дивимо једноставним стварима које смо почели да игноришемо. Из неког чудног разлога најнепопуларније од свих учења је оно учење које обични живот сматра Божанским. Мада славимо демократију, испада да се људи ничега више не плаше него кад им се каже да су сви цареви. Прилично необично, али Хришћанство је најтежа од свих благовести: људи доживе шок кад чују да су сви синови Божији. Али, то јесте Блага Вест, и ове благе вести перо Г. К. Честертона непрестано је ширило”.
Једно од највећих чуда достојних да му се дивимо је чудо рођеног детета. Са бебом улази у свет читав нови свет: једно биће све види, чује и осећа на потпуно нов, самосвојан начин. Пред њим су нове звезде, нова трава, нова мора – све као да је тек сада саздано. Честертон је говорио: “Учен човек који бебу не доживљава као чудо ништа неће сматрати чудом. Он неће имати ниједан логичан разлог да филмску диву сматра чудом. Филмска дива је само оно што се деси беби кад беба крене погрешним путем”.
Људи уопште не примећују срећу у којој живе: “Суштина приче о сатани лежи у томе што се сатана није побунио против чињенице да је у паклу, него против тога што је на небесима. Што се Адама тиче, он је био незадовољан условима живота – али не на земљи него у рају на земљи”, вели Честертон.
Гордост је зато највећи непријатељ среће човекове, јер му убија смех, дивљење, витештво и енергију; смирење, са своје стране, обнавља и земљу и звезде. Смирење нас ућуткава и ми, у тој тишини, чујемо Бога. Прво што чини страх Божји је ућуткавање човека. Кад се Јову јавио Бог, он је ставио руку на уста, да не говори (Јов. 40, 4).
Због тога је Честертон говорио да је најузвишенија форма мишљења – захваљивање. “Благодарност је радост удвостручена дивљењем”.
Најбољи вид поклона је – изненађење. Зато је божићње јутро тако чудесно – отварамо поклоне који нас изненаде. Но, енглески писац нас подсећа да је најлепши поклон, о коме ни не мислимо, то што имамо обе ноге, и што ходамо њима. Што је човек одраслији, теже се изненађује: “Дете од седам година се одушевљава кад му се каже да је Томи отворио врата и угледао змаја. Али, дете од три године се одушеви кад му се каже да је Томи отворио врата. ”
 
ПАРАДОКСИ
У чудесном свету какав је наш основни начин изражавања мора бити парадокс, који је, по Честертону, истина скривена у (привидном) противречју. Најрадоснија Књига, Свето Писмо, пуна је парадокса: последњи ће бити први, а први последњи (Мт. 19, 30); ко хоће да спасе живот, изгубиће га, а ко га изгуби – тај ће га наћи (Мт. 16, 25); ко хоће да буде челник, да свима служи (Мт. 20, 26); Дјева ће родити Сина (Ис. 7, 14); сиромашни су блажени (Лк. 6, 20); гоњени Христа ради такође су блажени (Мт. 5, 11). Знајући за то, Честертон јесте био хришћански парадоксалиста. Чујмо га:
1. Сви су људи трагични… Сви су људи комични… Сваки човек је битан кад изгуби живот; сваки човек је смешан кад изгуби шешир. Све шале о човеку који је сео на сопствени шешир су, у бити, теолошке шале; оне се тичу Двоструке Природе Човека. Оне указују на праосновни парадокс да је човек изнад свих ствари које га окружују. Истовремено, он им је препуштен на милост и немилост.
2. Човек увек може остати слеп пред одређеном појавом ако је она довољно велика. Тешко је сагледати свет у коме живимо.
3. Јаство је удаљеније него било која звезда.
4. Обоготворење природе производи противприродне чинове.
5. Војник у непријатељском окружењу, ако жели да се пробије, мора да комбинује снажну жељу за животом с чудном безбрижношћу кад је живот у питању.
6. Нема пута да се изађе из опасности осим опасног пута”.
 
ЛОГОС И ЛОГИКА
Честертон је био човек који је свим својим бићем веровао у Бога. И то му је давало могућност да поима свет који је у Христу, Логосу Божјем, заволео. Знао је да се истина логички може наћи једино ако је срцем већ откривена, без логике. Говорио је: “Сва тајна мистике је у томе: да човек може да разуме све уз помоћ онога што је надразумно /… / Мистичар дозвољава једној ствари да буде загонетна, а све остале су му прозирно јасне”. Хришћанин је велики зато што зна Коме служи. А служи Распетоме и Васкрсломе, да би и сам васкрсао после свих животних распећа. На застави Честертоновог живота и дела могло би да стоји оно што је он сам записао у “Вечном човеку”: “Богопоклоник никад не осећа да је виши него у тренутку у коме се клања”.
Да закључимо речима Дејла Алквиста: “Г. К. Честертон је своју списатељску каријеру почео бранећи веру од атеизма и ангостицизма свог доба. Тврдио је да нас сумња никуда не води, да нас религија чини радоснима због ствари које су битне, док нас нова философија растужује због небитних ствари.
Ускоро ће бранити не само религију као такву, него Хришћанство као супротно свакој религији и – безрелигиозности. Тврдио је да је Символ вере био извор највећег здравља у историји света. Друге религије не само да не нуде снагу и утеху и смисао попут Хришћанства; оне не нуде огњену радост Христову”.
А то је радост оног “Радујте се!” којим је Христос поздравио Мироносице, а с њима и све нас, људе Његове, од Адама до Страшног суда, и кроза сву вечност.
Јер, Царству радости неће бити краја.