NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Savremeni izazovi i iskušenja » PIJETIZAM KAO EKLISIOLOŠKA JERES

PIJETIZAM KAO EKLISIOLOŠKA JERES

<p claProtojerej-stavrofor LJUBO Milošević

PIJETIZAM KAO EKLISIOLOŠKA JERES
 
Iznesena je tema „Pijetizam kao eklisiološka jeres“. Podrazumeva se pobožnost kroz njene anomalije, ili čak teomaniju ali u odsustvu opšteprihvaćene svetootačke terminologije. Razgovor se vodi na forumu studenata teologije pouke.org u koji se i ja upuštam.
Strogo gledano latinski izvornik ne označava to što što se ovde nudi.
 
Pijeta (pijetizam) koja za sebe govori o pobožnosti, smirenosti, čednosti nije tuđa Pravoslavlju, jer „pietas“ (pietas) ima zadatak da opiše dobre osobine čoveka i da ga pobudi na njih. Biti dobar i pobožan, što je u suštini reči pijetas, nije jeres, jer neko može da nas ovde katastrofalno pogrešno razume. Pijeta je nošenje čoveka koji ispunjava svoje dužnosti i gleda na svog druga ili bližnjeg sa najvećim poštovanjem, ili dug ili oduševeljenje prema državi, roditeljima ili krvnim srodnicima. To je orginalni smisao pijete. Kasnije sholastika mu daje injekciju drugog značenja, i to ne bi bio problem da se pijetizam u nekim duhovnim iskustvima ne koristi upravo tako kao po Ciceronu. Javlja se opravdana bojazan da neupućeni ne pomisli da biti dobar, pobožan i patriota jeste pogrešna stvar na koju upućuje akademsko bogoslovlje.
 
Evo, nedavno smo mogli da pročitamo kod patrijarha Kirila, koji govori o religioznom patriotizmu, i po gore navedenim sudovima možemo da zaključimo da je i on porobljen ovom „jeresju“. I to tim „osećajnim“ patriotizmom kojim je sve više porobljen, što zna onaj ko ga čita, i kamo sreće da i mi u Crkvi takvom pijetističkom osećajnošću pristupamo pitanjima naše nacije, vere, i kulture. Tim pijetizmom kao proizvodom Pravoslavlja. Ovo svedoči koren te reči i kako je Pravoslavlje nju preuzelo. A u izvornom smislu ono je njega preuzelo pravilno. Pravoslavlje može da se izgubi u tom orginalnom pijetizmu, može da se potkrade neki blaži juridički odnos ako se on preterano pokazuje kao obaveza. Ali kod nas postoji sistem koji to usmerava da tako ne bude.
 
U pravoslavnom rečniku starijih datuma pijetizam u negativnoj konotaciji ne postoji, nego je pozajmljen iz zapadne teologije, i iz njenog odnosa prema podvigu, veri i dobrim delima. On se prvi put otkriva kao pobožan pokret u Luteranskoj crkvi. Ovaj problem između Pravoslavlja i zapadnog hrišćanstva odavno postoji. Sad, što neki noviji pravoslavni teolozi to opisuju zapadnim razmišljanjem treba da bude predmet ovog razgovora.
 
Treba biti oprezan kod upotrebe ovog spornog termina. Na engleskim govornim područjima Pravoslavlje preživljava pijetizam kao nešto najnormalnije u Crkvi. Naravno ne u onom „knjižno“ iskazanom smislu. Reč ili izraz piety = „pajeti“ jeste bogoslužbena reč na engleskom jeziku. I mi nju stotinama puta u raznim jektenijama i molitvama koristimo.
 
Tvrdnja da je pijetizam u pravoslavnom smislu „jeres“ treba da izazove crvenilo na licu. Problemi prelesti ili pogrešnog sagledavanja naše duhovnosti opisuju se drugačije, i u drugačijem kontekstu. Pravoslavlje ima daleko stručniji pristup ovoj tematici nego u tom domenu jako siromašan Zapad. Pravoslavlje ima izražajniju i bitovno bogatiju terminologiju. Kada se ovde pomene da je pijetizam jeres ta misao upravo sadrži suv sholastički prilaz u zjapećem odsustvu pravoslavne terminologije. I to posmatramo kao naš problem koji treba da se reši.
 
U diskusiji mi je ponuđeno objašnjenje pijetizma podržano autoritetom šefa odseka za filozofiju Sveučilišta u Zagrebu, doktora nauka Vjerana Katunića. On ovako govori: „Pijetizam je pandan engleskom puritanizmu. Izrastao je iz protestantske reformacije, bio je suprostavljen etabliranoj ortodoksiji i predstavljao je adaptaciju dogmi aspiracijama, situacijama i pritiscima populacije koja ga je usvojila“. Sada treba da se upitamo: A kako pijetizam može da bude istovremeno pravoslavna jeres u odsustvu odovarajućeg bogoslovskog rečnika? Drugo je pitanje ko i kako želi o njemu da govori. Pravoslavna porobljenost u sholastici je isto što i mač sa dve oštrice, i zavisi kako ga ko koristi i sa koje strane seče. Sve što želim da kažem je da suština reči (termina) nosi drugačije izvorno značenje. Pijetizam kao suštinski pojam ne sukobi se sa pravoslavnom terminologijom, kako sam već pomenuo, u službi liturgičkog života Crkve. To pitanje, kao neki surogatni pravoslavni problem, uvezeno je sa Zapada. U ovom pitanju se otkriva uticaj sholastike na „problematiku“ pravoslavne terminologije, jer je suštastveno proizvod jeretičke zapadne teologije.
 
Noviji teolozi koriste ovu „injekciju“ kako bi ubrizgali zapadno sagledavanja problema duhovnosti. Zašto je napravljena ta rokada da se zaobilazi bogato svetootačko iskustvo, posebno kapadokijsko, da se njegova metodika i terminologija potiskuje a pozajmljuje nama tuđa zapadna (recimo kao Janaris)? To u pozitivnoj teologiji nije jasno. Pred nama su razna sagledavanja duhovnog čoveka, a posebno ako se dotičemo problematike „teorije satisfakcije Boga“ i individualizma u Crkvi koja dolazi sa Zapada. Zato se operiše različitim terminologijama.
 
Treba da znamo da neki pravoslavni teolozi vrše akademsku reviziju onoga što je svetootačko bogoslovlje podviga i iskustva davno rešilo, a posebno sv. Jovanom Lestvičnikom, sv. Teodrom Studitom, Maksimom Ispovednikom, Antonijem Velikim i drugim sličnim sv. ocima. A posebno Dobrotoljubljem. Treba i dalje polaziti od činjenice da se produžava sukob pravoslavnog i zapadnog (posebno protestantskog) shvatanja vere i dobrih dela. Problem sa kojim se suočavamo je u samoj tematici. Moja želja je da kažem da pijetizam-pobožnost u pravoslavnoj formi kao podvigu ne može da bude jeres. Čudno je kako ljudi olakao svašta pričaju i završavaju u apsurdu, uostalom kao i u ovom kada se Pravoslavlje štiti plodovima njegovog odbacivanja i protesta protiv njega.
 
Napomenuta mi je primedba da je pijetizam „rak naše Crkve“, nadajući se da je reč o Pravoslavnoj, jer se suočavam sa činjenicom da sa mnom ulaze u diskusiju i nepravoslavni hrišćani. Moj sagovornik to elaboriše ovako: „Jer kao što ćelije kod raka odvajaju od organizma, nekim čudnim mehanizmom se to dešava i sa vernicima… To ponašanje je iz lične koristi , narano kvaziduhovne“.
 
Duhovno je bezumlje da se kaže da je pobožnost „rak“, „jeres“, a posebno našem narodu koji jedva zna da se prekrsti. Znamo li zašto? Zato što mi znamo šta znači prelest i znamo šta znači duhovna lenjost i njeno uninije koje utiče na sve kategorije našeg života. A koliko su debelih knjiga o tome razni bogoslovi napisali? Reći da je pobožnost „jeres“, „rak crkve“ liči na bumerang koji se vraća pravo u glavu, jer je jeres reći tako nešto. Dodavanjem prideva bismo možda mogli da rešimo problem govoreći o „lažnoj duhovnosti“ ili jalovoj, ili nepravilnoj… Ali tako ova tema nije formulisana. U Pravoslavlju postoji pobožnost i o njoj sada pišem. Pobožnost je blagočešće, ali ne ono u očima teologa Šmemana, onako kako je ga je on opažao.
 
Mi i dalje gledamo na „pijetizam“ kao ovde sporan teološki problem. Za mene je sporan. Tačno, on najnormalnije postoji u Pravoslavlju od vajkada, čak je i ap. Pavle o njemu pisao. Ali ta se „pobožnost“ pokazuje u jednoj jedinoj reči – u prelesti. Na njoj stoje „sav zakon i proroci“ pravoslavnog predanjskog bogoslovlja sa kojom su se Sveti Oci ljuto borili. U toj borbi za čoveka je izneseno suštinsko pravoslavno bogoslovlje. I kada bežimo u sholastiku kako bismo opisali ove nama davno jasne stvari onda to pokazuje koliko poznajemo svoje vrednosti.
 
Razvija se vrlo opasna tendencija u savremenoj misli da je pobožnost „jeres“, ili sada već „rak“ Crkve. Dakle, od ovakvog pristupa treba odustati i isti problem treba meriti i ocenjivati pravoslavljem. Prividno blagočešće je daleko širi pojam.
 
Da, taj „rak“ Crkve otkriva se u lažnoj pobožnosti i u farisejstvu, u tom licemerju, u pretvaranju, u nametanju dobrog, glumljenju blagog, predstavljanju pobožne slike, sujeverju, traženju ljudske slave itd., a sve u gordosti kao pokretaču svega toga. Duhovna gordost stvara prelest! „Pokazuha“ – Rusi bi rekli. To se ostvaruje lažnim služenjem. Ništa manje, ako ne i više, a u odsustvu korektne upotrebe tog termina da bi se obuhvatila i druga anomalija te vrste, i još veći rak koji jede Crkvu, a podobro i crkveno (materijalno). Otkriva se i u drugačijim metodama lažnog predstavljanja duhovnosti, a kao prvo u gnosticizmu; u kabinetskom starčestvu; u teologumeni individualizma; u lažnoj kabinetskoj duhovnosti, u knjižnom odnosu prema živim istinama i životu Crkve. A još više se otkriva u potražnji slave i karijere, novca i zvanja, činovništva i visokih mesta, teatralnosti predikaonica, bilateralnih ručkova i skupova; isto tako i u poltronstvu, u humanizmu kao pravednosti, u politikologiji kao načinu predstavljanja duhovnog i pobožnog, i čak u nekim pojavama socijalnog raka, kada pokriveni rjasama i mantijama krijemo i tu našu lažnu pobožnost, kao i u užasnim moralnim padovima. Sve je to predaja stihiji, sve je to u odsustvu duhovnog rukovođenja „prelest“, a u svesnom izboru bezbožije koje se pronalazi u komforu i udobnosti … Sve je to sholastički pijetizam, a ne onaj „pijetizam“ kada neko napravi pojasni poklon pred celivajućom ikonom a nekog to užasno iritira. Ili ubrađena marama u hramu Božijem?
 
Šta je to lažna pobožnost? A zar je ona samo jedna, ili se pojavljuje samo u jednoj „blagočestivoj“ formi? Svaka služba u Crkvi na bilo koji način može da se izrazi lažno ako se rukovodimo ubeđenjem „da još službu vršimo Bogu“. Znate, o ovim stvarima je davno, davno, pisao mitropolit Antonije Galicki (Hrapovicki), u onoj njegovoj čuvenoj propovedi: „Na dan bestelesnih sila“. U njoj je on ukazao na dve kategorije kao duhovne anomalije, na pijetizam i skoliju, i njihovim analognim povezivanjem kao dve krajnosti, koje nas i dan-danas prate, izneo onu alegoričnu misao „o današnjim ruskim jelinima i ruskim judejima“. A to znači da ravnopravno postoje dve anomalije u današnjoj Crkvi, ona u pobožnosti i tradicionalizmu uporedo sa onom u kontemporalnom gnosisu i sholasticizmu.
 
Suočavam se sa upornom tvrdnjom da „pijetizam nije pobožnost“, i da on možda to znači na engleskom kako sam to ja ranije i pokazao u bogoslužbenom rečniku dok na „srpskom“ nema to značenje. To je argument? Ponavljam, tvrdi se da na „srpskom“ nema to značenje, uz podneseni argument hrvatskog filozofskog rečnika (Zagrebačkog Sveučilišta), kao i „latinskog“ koji bi to trebalo i da potvrdi? Vodimo polemiku dok pred nama i dalje stoji srpski spor da je anomalija lažne pobožnosti prelest, prelašćenost – termin koji se naširoko koristi u književnosti i beletristici, a ne samo u teologiji. Dakle, previše za našu mladu akademsku misao koja u svakom svom traktatu i naučnom radu želi da se oslobodi sholasticizma?
 
Očito je da danas čovek bez usmeravanja ne ume da misli, što se manifestuje u svim porama našeg života: duhovnom, socijalnom i političkom. Potvrda toga je da osim nekolicine povlašćenih ljudi svi vide opštu tragediju našeg naroda. Jedno crno i zjapeće dno koje guta nadu novih generacija. Dakle, to je istina koju svakodnevno opažamo. Mi – „ljudi od crkve“, i u Crkvi, mi ovakvom tematikom mlatimo praznu slamu a ne lečimo jadnog čoveka koji je pored nas. A da li znamo zašto? Zato što ga mi uopšte ne vidimo, jer ga uvek ocenjujemo ili ogledamo ideološki-knjižno, „naučno“, ali nikako onog kojeg svakodnevno zaobilazimo. Apstrahujemo ga. A upravo u novijoj teologiji svuda govorimo o „ličnosti“, o „našoj ipostasnosti“, o „slobodi“, i niz čega drugog u tom smislu… A u pravom i „opipljivom životu“ toga nema kao što nema ni spoznaje da se ceni predanjsko nasleđeno dok se uvek afirmativno prihvata tuđe nasleđe, u kojem se po prirodi postavljenih stvari amputira naš duh i stvaralaštvo. Narod koji se u otetim vrednostima (kao pokraden) inferiorno adaptira na nešto njemu sasvim nesvojstveno i nepoznato, on počinje da se prepoznaje u eklektici vrednosti koje su protivrečenosti našeg opšteg integriteta kao nacije.
 
Najveći probem je što današnji teolozi ne umeju da misle van šablona. To često kažem i to uvek treba da naglašavamo. Ako Sveučilište uslovljava „srpski jezik“ ono ne može da uslovljava značenje drugih jezika. Ako žele da srpskoj reči pripišu takvo značenje, neka to rade, ali pobožnost je osnova našeg spasenja, naravno u odsustvu njene prelesti. I na latinskom, i na engleskom, i na srpskom „po Bogu“ = pobožnost znači to što znači, i taj izraz ne smemo kvariti kao što smo intelektualnim silovanjem iskvarili „ekumenizam“ (samo navodim primer). Da, i „mi od knjige“ stvaramo još veću konfuziju i ubijamo duše inficirajući opštu narodnu nevinost, tim teškim akademskim praznoslovljem i naklapanjem, umesto da ovi „naučnici“, koji su se našli u duhovnom problemu, pokajno zajedno sa sv. Andrejem Kritskim jednostavno kažu: „krasnorečiv sam i visokoglagoljiv“.
„Pobožnost“ je osnova svega, jer i sama reč govori da se nešto odvija „po Bogu“, a u evanđelskom u „oboženju“, tj. procesu oboženja. A kada govorimo o „lažnoj pobožnosti“ to treba uvek i podvući na odgovarajući način… Zašto opisno i tako siromašno kada za to postoji vrlo dubok svetootački termin? Šta je uradio Janaris? Uzeo je latinski ili sholastički rečnik-metodiku da bi opisivao milenijumski rešavanu pravoslavnu tematiku, i prepričao je sve ono što su Sveti Oci Istočne crkve nas davno naučili. I tako je on napisao svoju knjigu. I nazvao je velikim imenom „Pijetizam kao eklisiološka jeres“ (jeres pre svega je tendenciozno pogrešno učenje a ne i duhovna anomalija, jer bi u ovom poslednjem svaki greh bio „jeres“). I to je sada senzacija za raspravu u srpskom akademskom bogoslovlju? Pobožnost kao pojam mora da se čuva kao zenica oka, jer nasilno nametnutim gnosisom akademsko bogoslovlje pobožnost ne trpi i čak je ne razume. Prelest i licemerje u problematici koju smo izneli ima dve strane i danas Crkva pod njima grca i strada, zato što predanjska pobožnost smeta staroj ideji izmirenja između zapadnog neognosticizma i našeg predanjskog hrišćanstva. (Kako to Bolotov kaže: između raznih kultura i istorijskog sklopa misli – između zapadnog (rimskog) juridičko-pragmatičnog sveta i istočnog tainstvenog). Zato neki elementi u Crkvi traže jurudičko opravdanje za ono što po svojoj duhovnoj slabosti rade u odnosu na vekovno prihvaćenu u upražnjavanu dinamiku crkvenog života (recimo narušavanje posta u Čistu nedelju), pa ono što im nedostaje objavljuju neprijateljem. Pobožnost im postaje nepriajtelj. Post je anomalija i pokretač gordosti?
 
Pijetizam kao reč koja u prenosnom značenju opisuje duhovnu anomaliju je vrlo, ali vrlo, loš uvoz sa Zapada. Prelest je teološki dublja, lepša i nekompromitujuća reč za ovu tematiku. Ukazao sam na opasnost koja postoji, jer postoji, i podvlačim da nekom može da padne na pamet da je pobožnost opasna. Reč prelest savršeno objašnjava sve to „opisujuće“ što filozofsko elaborisani pijetizam (zapadne filozofije) nudi. Ne treba Pravoslavlju protestantski „pijetizam“ kao duhovna anomalija, jer on u zapadnom liturgičkom životu Pravoslavlja nosi drugačiju poruku i ljudi bi se samo zbunjivali. Mi imamo reč prelest koja nam omogućava da podrobno objasnimo sve iskrivljenosti umišljene ili lažne pobožnosti.
 
Iznesena je zamerka da sam mogao jednostavno da kažem: „postoji istorija koja objašnjava pojam pijete, a onda postoje i sholastici koji su preuzeli ceo termin negde oko 16. veka unazadivši ga sholastikom i juridikom“. Treba li da podvučem ove reči: „sholastikom i juridikom“? Da zapadnom terminologijom koja je iskovana u pogrešnoj eklisiologiji rešavamo tako sofisticiranu anomaliju duhovnosti koja se vrlo često pokazuje kao „psevdopobožnost“, ili teatralno pokazivanje pobožnosti?
 
Da, mogao sam, ali isto tako kao što može na forumu studenata teološkog fakulteta i njihovih profesora da se pravoslavno kaže: anomalija pobožnosti je prelest. Jedno povlači drugo i tako… A izvorna dobra želja, suština i porivi ostaju po strani, naravno neprimećeno. Povod za moj protest ovakvom načinu izlaganja bio je engleski liturgički jezik koji često koristim (i on je deo mog liturgičkog života), a najviše „pijetizam“ kao „pravoslavna jeres“ (moji navodi). Možemo li na filološkim postavkama, istorijskim korenima razvijanja termina, da isto to kažemo i za ekumenizam?
 
U daljem razgovoru iznosi se misao da sam se upravo dotakao teme „mnogih lomljenja koplja – izraz i savremeno značenje u uskosti bukvalizma“. I moj sagovornik produžava: „A odakle bukvalizmi, citatologija i krivina – od pijetizma (negativno usmerenog, da ne krenemo u krug opet). Upravo ta kruta pobožnost, neispitivnost, tabanje po slovima doslovnosti na nivou jednog mešanog papalnog i protestantskog sistema koji parazitira na Crkvi uzrokuje takve pogrešne stavove i još kruće zaključke, koji su neminovno poveli u razne stranputice a pod plaštom pobožnosti“.
 
Odgovor na ovo je jednostavan, jer pravoslavljem je lako sve to izbeći.
 
Mislim da treba uvek da se rukovodimo sagledavanjem crkvene punote, te po blagodati i po poslušanju, koja nas u našim talantima ostvaruje u Crkvi. Svi mi po našim službama služimo, jer je svi mi sa istom potrebom čuvamo i volimo. Mislim da će svako da se složi sa mnom da se često na teološkoj tribini govori konfuzno i sasvim nestručno o problematici već uopštene misli „izlaska iz porobljenosti latinizacijom“. Svašta se krije iza nje i to postaje zamorno. Ljudi jednostavno ne razumeju, a žele da se čuju, i zato se javljaju grubi nesporazumi do protvrečnosti i paradoksa. Recimo postoji latinska ili Avgustinova trijadologija u odnosu na kapadokijsku koju neki u potpunom neznanju brkaju sa problemom srednjevekovne latinske teologije (ricarske) koja je u bogoslovlju zabeležena sasvim drugačije. To sam mnogo puta zamerio ljudima od kojih sam očekivao mnogo više. Pored toga, treba da se kaže da postoji sholastička terminologija kao način izlaganja, a ništa manje i metodika, i one se i dan-danas vrlo zabarikadirano druže sa akademskim načinom prenošenja znanja u našem pravoslavnom sistemu obrazovanja. To jako pokazuje i ova tema.
 
Današnja primenjena metodika u stalnom negiranju skolijskog znanja upravo utvrđuje sholastiku, i to sa najjačim osloncem na logiku (koju razvija gnosis) što je velika šteta za pravoslavnu tainstvenost ili tzv. „mistiku“. Sve se racionalizuje, skida se i razoblači, „debiblizuje“ čak (ne trebaju više sveće, tamjan, kadionice… – biblijski pojmovi), i skoro da nema misli među našim akademcima koja nije porobljena tom disciplinom gnosisa „po svaku cenu“, što upravo usmerava teologija tzv. slobodnog sveta a pre svega progresa. Sholastika je rođena u progresu a mistika kao pravoslavna tainstvenost u ispovedanju, u tom stalnom martidomu što je i priroda Crkve (Crkva toržestvujuća nije u bukvalnoj slavi, bogatstvu i prestižu… Martidom je „misterija“ kada muka „neobjašnjivo“ postaje radost, i kada se uz pesmu korača na mučilište). Sve mora da se zna, pa i te nedokučive ontološke tajne špekulativnog odnosa (vanotkrovenjskih) Lica u Trojici, i otuda se ovde tako važno iznosi ta problematika „kapadokijske Trojice u odnosu na avgustinovsku“, uz potpuno ignorisanje doksološke jednostavnosti svega. Jezik i terminologija i citatologija je upravo ta zapadna teologija koju kao da odbacujemo, a katedra i dalje zamenjuje hram i bogosluženja.
 
Obratimo pažnju na ovo. Kada čitamo oce koji su pisali o udaljavanju od latinske teologije mi upravo saznajemo to što ja sve vreme i na svakom mestu govorim. Vraćajmo se doksološkom bogoslovlju; vraćajmo se živom svakodnevnom aktivnom predanju Crkve – toj „kovačnici dogmata“, kako to jednom naš Justin Novi reče. Prevedimo sve bogoslužbene knjige, jer one sadrže tako čiste dogmate koje svakodnevno (svakominutno) putem sunca Crkva saborno ispoveda od Sahaljina do Enkoridža. Dakle, taj otac koji rešava problematiku katoličke teologije u pravoslavnoj, mitropolit Antonije Hrapovicki, davno je rekao da obrazovanje treba da se iz akademija premesti u manastire (sukob metodike), kao povratak „Svetim Ocima“, jer jedino tako može da se smiri gordost ljudska, i to opredeljeno navodim preko reči Florovskog koji ga koristi. U tom duhu sam pokrenuo pitanje: rečju pijeta može da se manipuliše, ukoliko nije elaborisana, i u tom slučaju upravo predstavlja opisanu anomaliju, tj. pobožnost u jasno dijametralno suprotnom – u prelesti, ili sujeverju.
 
Što se tiče citiranja i citatologije, i načina na koji se najbolje ostvaruje žongliranje tematikom ja se sa mojim sagovornikom potpuno slažem. Opet, javlja se novi problem kada neki manipulišu izbegavanjem citiranja kada jednostavno lažu. To se dešava i na visokom akademskom nivou, što je potpuno šokantno i u šta je teško poverovati. U tom slučaju moramo da koristimo metodiku dokazivanja, jer to iziskuje nekultura dijaloga koja prikriva realno neobrazovanje.
 
Izveo bih zaključak da u gorepomenutoj polemici uopšte nisam sebi postavio zadatak da odbacujem pijetizam kao filozofski elaborisan termin koji opisuje duhovne anomalije, a još više socijalne. U filozofiji pijetizam pokriva viši dijapazon problema društvene prirode sa kojima se umorni i od svih zaboravljeni čovek susreće. Cilj ove rasprave je da se ukaže na to da mi ne možemo da se borimo protiv duhovnih anomalija koristeći nepravoslavnu metodiku kada se očigledno stvara konfuzija i čak duhovno zavodi. Zbunjuje se čovek! Ovako postavljena tematika u teologiji je prosto rečeno nategnuta i neprirodna. Čak ne zaslužuje ni naučnu fleksibilnost zbog stalne i prenaglašene retorike, dakako i prezasićene, kada govorimo da se „oslobađamo od zapadne teologije“ (latinske teologije – većina nema pojma ni šta je to). Nategnuto je sve to, a čovek po prirodi svoje gordosti želi da se nečim istakne. A posebno kada se naš akademac srpske teologije vrati u svoje selo, u kojem verovatno i ne pomišlja da ostane, pa počne narodu da govori kako je pijetizam duhovna anomalija. I to nerazumljivim jezikom, isto kao što bih ja u našoj crkvi u mom selu mogao nešto da im objašnjavam na engleskom, a oni bi me gledali kao da sam skrenuo. A od njega učenog očekuju mnogo da kaže? Ako im kaže „pijeta“ neće ga razumeti, dakle moraće opet da se vrati onom poznatijem za naš narod i da kaže je reč o prelesti.
 
I u ovom slučaju moram da kažem da se potvrđuje stara istina da je naše bogoslovlje samo ideološki objavilo nekakvo oslobađanje od latinske teologije, i to u nekim segmentima liturgičkog života gde se ograđuje od direktnih ili indirektnih katoličkih „imputa“ (treći čas, zvonca na Anafori, crveni pojasevi i sl.), čak ne tako bitnog za čistotu vere i liturgički život (može se sa ovim ali i ne mora), dok ono (naše bogoslovlje) doktrinarno danas mnogo više služi katoličkoj metodici. Rekao bih i ideji, na kojoj neki otvoreno i javno izražavaju želju za pomirenjem ali na postulatu da ljubav nema alternativu, i da smo pozvani „da budemo jedno“. U odnosu na ono suštinsko: „ljubimo jedni druge da bismo jednodušno ispovedali“. Na crkvenoslovenskom se to irzažava u „jednomišlju ispovedanja“ (v jedinomislii ispovjemi) što je dinamika intelektualnog ispovedanja vere ali u ljubavi. Danas se govori o veri u potpunom odsustvu ljubavi za nju, ili o ljubavi u potpunom odsustvu zajedničke vere.
 
P.S. Tekst je zadržan u orginalnom i suštinskom polemičkom duhu s tim što je stilizovan da se objavi kao članak.
 


Pripremio:
Ivan Tašić

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *