PET POUKA O PUTU SPASENJA

SVETI TEOFAN ZATVORNIK

PET POUKA O PUTU SPASENJA
 

Učitelju šta da učinim pa
da nasledim život večni
(Luka 10,25)
 

I
 
Tako je nekad zapitao Gospoda jedan zakonik! A on je Gospoda pitao u cilju kušanja, kao da je bio radoznao šta će reći Učitelj, jer je sam znao šta treba činiti. Ali moguće je pitati o putu spasenja ne iz praznog ljubopitstva nego iz iskrene želje da se dobije direktan odgovor, nepoznat ili zaboravljen, pitati iz velike nužde, zato što duša boluje i srce muči sumnja – šta treba činiti da bi se nasledio život večni?
Ovakva mučna sumnja tim je prirodnija ukoliko je nejasnija sfera misli koja okružuje pitače, i ukoliko oni veću nesaglasnost oni sreću u spisima i rečima ljudskim. Zar se mi sad ne nalazimo u takvom položaju? Obazrite se okolo i videćete da svaki od nas drukčije govori. Jedan savetuje: moli se, i spasiće te Gospod; drugi: plači, skrušavaj se – i Bog te neće posramiti; treći: čini milostinju i ona će pokriti mnogo grehova tvojih; četvrti: posti i češće boravi u domu Gospodnjem; peti: ostavi sve i udalji se u pustinju. Eto koliko raznih odgovora ljudskih! I to su sve pravi odgovori, spasonosna pravila sa kojima se čovek neizbežno sreće na putu spasenja. A što se tiče onih koji sebe smatraju boljim od nas, ali su prestali da budu što smo i mi, razumem hriščane koji su pošli za duhom ovog veka i prazne mudrosti – one koji su prisvojili nekoliko zdravih pojmova, pozajmljenih iz hriščanstva, koji misle visoko o sebi, napustili nas i srcem se odvojili od Hrista Gospoda, mada ga jezikom još uvek ispovedaju – što se njih tiče, među njima postoji još žalosnija i bolnija razlika u mišljenjima koja su otišla daleko od istine i blude po raskrsnicama laži. Zar vam se nije dogodilo da prilikom razgovora čujete i pročitate u knjizi kako neki na svoj način umuju o poretku stvari, drukčije od poretka koji postoji? O spasenju duše tu nema ni pomena. Večno blaženstvo, ako se i dopušta, smatra se već sigurnim, po nekakvim ljudskim pravima, i sve staranje upućeno je na to kako bi se, kao dodatak tome, zasladio i zemaljski život i preobratio iz tužnog u rajski. U tom duhu jedan viče: ne veruj ničemu osim svome umu, ispunjavaj težnje prirode svoje, budi nezavistan, uživaj u onome što poseduješ i ne dozvoli tuđoj ruci da ti stoji za vratom i – bićeš srećan. Drugi propoveda: gde nema opštih sredstava da oraspolože, kao pozorišta i drugo, tamo život nije život. Treći veli: pravim putem nije moguće ići, treba umeti živeti, a umešnost je u tome da se ništa ne čini protiv sopstvenog interesa, i ne dozvoli drugome da uoči naše planove, namere, osećanja (Oni to nazivaju mudrošću); četvrti govori: ako ne zaštitiš svoju čast i dostojanstvo – propašćeš. Zapažate li koliko je sve to mračno mudrovanje! I pri svemu tome ono, može se reći, sačinjava osnov svetskih običaja, i sa njim se možemo susresti u pojedinačnim prostim razgovorima, i u većim skupovima i u štampanoj knjizi – t to ne u jednoj. Zamislite šta sad treba da se izrodi u umu i srcu vašeg poznanika, a možda i vaše kćeri, vašeg sina, kada jednom, dva ili tri puta naiđe na slične reči, kada u jednoj knjizi pročita takve misli, u drugoj i trećoj još gore, i to ne u toku jednog dana ili meseca, nego u više godina, kada pri tom oko sebe vide običaje nadahnute takvim duhom, a istovremeno u srcu se pojavljuju, pod dejstvom sablažnjivih iskušenja, strasne pomisli koje potkopavaju dobro raspoloženje – zamislite, kad se svi ovi raznovrsni utisci, jednovremeno, skupe u mladu, pa ne samo u mladu nego i zreliju dušu, šta tada treba da oseti srce, osobito srce koje još nije zaboravilo Gospoda i koje ceni reči istine izgovorene ustima Božanskim? Ja čujem kako se iz dubine ovog srca otima vapaj, sličan vapaju apostola, uplašenih burom, i Petra koji se počeo daviti: „Gospode spasi me, ginem! Gospode, šta da činim da se spasem?“ Majke i očevi, čujete li taj vapaj?
Nemojte misliti da sam se zaneo. NE! Ja sam namerno hteo da objasnom kako je sasvim prirodno, osobito u naše vreme, postavljati pitanje o putu spasenja, ili o putu u Carstvo Nebesko. I ja sam uveren, ako bi se sad Gospod pojavio među nama, da bi svi koji traže trajno dobro, i koji vide kako današnji duh, današnje učenje, sadašnji poreci protivreče jedan drugom. Svi bi se oni jednoglasno obratili Gospodu sa pitanjem: Gospode, šta da činimo da bismo nasledili večni život? Šta da činimo da bismo se spasli? Ali braćo, Gospod je juče i danas isti i vavek (Jevr. 13,18). Onda kad mu je Jevrejin postavio ovo pitanje, On mu je rekao da odgovor traži u zakonu: u zakonu šta je napisano,kako čitaš? Danas bi On hrišćaninu bez sumnje zapovedio da se obrati svetom Evanđelju uopšte novozavetnom učenju ili Crkvi Božjoj, i zapitao bi ga šta se ovde sadrži, kako razumeš? Obrativši pažnju Jevrejina na zakon, Gospod je očigledno hteo da mu napomene: nemanš potrebe da pitaš, put spasenja propisan je radi toga i dat da te vodi ka spasenju. Spas je u zakonu, tvori tako, i sasićeš se. Slično ovome treba reći i hrišćanima koje kolebaju naletele sumnje: nemate potrebe da pitate, hrišćanstvo i jeste jedinstveni put spasenja. Budite pravi Hrišćani i spasićete se. Radi toga je sveta Crkva, radi toga su dogmati i zapovesti, radi toga svete tajne, postovi, bdenja, molitve, osvećenja i tako dalje. Sve to ili sve što drži Crkva, jeste istinski put spasenja. Ko od srca primi i usrdno ispunjava sve što crkva zapoveda, taj je na putu spasenja. Zato, ako je sve ovo u nama nema mesta pitati nego treba Boga proslavljati; ne tražiti gde je spasenje, ne primati ga gotovo, jer je ono pred nama i okružava nas; svom snagom odavati slavu, čast i poklonjenje Bogu, koji nas spasava u svetoj Crkvi Svojoj. Šta treba da činimo? Sve to poštovati i nepokolebljivo držati sva učenja, zakone i uredbe svete Crkve, ne slušajući prazna umovanja novomoderne filozofije, koja teži da sve razori ne zidajući ništa.
Mislim da u našem umu ipak ostaje neodređeno – šta naime treba činiti da bismo se spasli? Na to ću vam ja sad odgovoriti u nekoliko reči: verujte u sve što zapoveda sveta Crkva da se veruje, i primajući blagodatnu silu kroz svete tajne i podgrevajući ih svim drugim sveštenoradnjama, molitvama i ustanovama svete Crkve, idite nepokolebljivo putem zapovesto Gospoda Isusa Hrista, pod rukovodstvom zakonitih pastira i – spašćete se… Budi pravi hrišćanin i bićeš u raju; budi pravi hrišćanin i spašćeš se.
Ali možda nije svakome jasno šta znači biti pravi hrišćanin, ili šta se naime u hrišćanstvu predlaže kao neophodan uslov spasenja, i koji je u isto vreme bezuslovni znak da će neko otići u život večni, a ne u propast. Zato ćemo to sad razjasniti podrobnije na taj način što ćemo put spasenja uporediti sa običnim putem.
 

II
 
Koji se sprema na put, da bi uspešno završio svoje putovanje, treba da poznaje taj put, da zna njegov pravac i dužinu, a isto tako i sve što se može sresti na njemu, a pri samom putovanju treba pažljivo gledati i put i ono što se oko puta nalazi, čime je put okružen. Tako i hrišćanin koji želi da dostigne život večni, treba da zna i put koji ovome vodi i sve što se njega dotiče, sve što je iznad njega, oko njega i ispred njega – treba osvetliti umnu atmosferu skupljanjem zdravih pojmova o svemu što postoji i što se događa – treba znati: šta je Bog, šta je ovaj svet, kako on postoji i kuda vodi? Šta smo mi, zašto smo ovde i šta nas čeka iza groba? Kako treba da se odnosimo prema svemu što nas okružuje – prema vrhovnom Biću – Bogu, prema našoj braći – ljudima i prema nevidljivom svetu – anđelima i svetiteljima. Ko sve ovo zna, taj putujre pri svetlosti; ako ne zna sedi u tami; i ako bi pomislio da ide, spotaknuće se, zato što mu je tama zaslepila oči. A samo hrišćanstvo razgoni ovu tamu, dajući na sve ovo istinske odgovore u svome učenju. Ono uči da je Bog, kome se u Trojici klanjamo, Otac, Sin i Sveti Duh, koji je sve stvorio rečju svojom, sve održava silom reči svoje i sve vodi svome u napred odrđenom naznačenju, čak čuva čoveka, i paloga, natprirodno ga podiže i obnavlja u Hristu Spasitelju, uči ga otkrivenjima i uči zapovestima, kojima su određeni svi njegovi obavezni odnosi i ukazan put kojim treba da ide. Skup ovih pojmova i jeste svetlost koja nam ukazuje put i osvetljava ga. Prema tome upoznaj pravoslavno hrišćansko učenje i prihvati ga svim srcem i videćeš put u carstvo, i sve što okružava ovaj put i sve što te vodi njemu. To je prvo.
Ali neka neko i zna put, i neka je taj put osvetljen, kakva je korist od toga ako on nema snage da ide njime? Bolestan, raslabljen, bez nogu, koji leži ukraj puta kojim treba ići, da će poginuti ako ne ide – samo će se još više žalostiti zbog toga što zna i vidi put, a ne može da ide njime. U takvom bi položaju bili i mi ako bi nas Gospod prosvetlio svetlošću znanja, a ne bi nam dao snage da idemo po ukazanju ove svetlosti; jer sami sobom ne možemo ići, nemamo snage, mi smo raslabljeni, rezbiveni. – Ali ne plašite se! Sve božanske sile potrebne za život i pobožnost, pripremio nam je Gospod, koji nas je prizvao u svoju slavu. (II Petr. 1,3), i svakom verujućem daju se u svetim tajnama crkvenim, daju se posebno, u takvom obilju, koliko ko želi i može da smesti. Krštenje preporađa, miropomazanje ukrepljuje, sveto pričešće najprisnije sjedinjuje sa Gospodom Isusom Hristom, sveto pokajanje podiže paloga u greh posle krštenja i tako dalje. Svaka tajna daje osobitu božansku silu, potrebnu čoveku na putu u Carstvo Nebesko… I tako znajući svete crkvene tajne, koristi ih što češće, sa verom i po činu od Crkve propisanom, i božanske sile, potrebne za hod po putu za Carstvo Nebesko, nikad ti neće nedostajati. To je drugo.
Ali na putu mogu sile da oslabe i da se istroše, mogu se susresti mamci izanosi. Mamci mame da se prekine put, a zanosi da se skrene sa puta; kraj i jednog i drugog je – propast. Kako onda postupiti? Treba obnavljati sile i odbijati mamce i zanose. Šta je za to potrebno? Jedno: nepokolebljivo ispunjavati sve uredbe Crkve i sve njene činove – sveštenodejstvujuće, molitvene i osvećujuće. A evo zašto: u svetim tajnama mi primamo blagodat Duha Svetoga, kao iskru baožansku poslatu s neba u našu prirodu. Pa kao što je za iskru koja je pala u materiju potreban vazduh i strujanje vazduha (duvanje u iskru) da bi se pretvorila u plamen, tako je i za iskru božanske blagodati, primljenu u svetim tajnama, potrebna svojevrsna duhovna atmosfera i strujanje ove, da bi se iskra rasplamsala i pronikla i obuzela svu nasu prirodu. Tu atmosferu sačinjava naša crkvenost – svi svešteni činovi, molitve i molebani, koji okružuju čoveka u svim situacijama; a atrujanje ove atmosfere je neprestani niz sveštnoradnji crkvenih, jednih za drugima i neprestano učešće čoveka sad u jednoj od njih, sad u drugoj. Ovde se podrazumevaju dnevne službe: večernja, jutrenja, liturgija, crkveni praznici, litije sa krstom i ikonama, molitve za razne slučajeve – u domovima i crkvama, putovanje u sveta mesta – a pre svega postovi sa molitvama i pričešćivanjima Svetim Tajnama. Ukoliko neko usrdnije učestvuje u svim ovim činovima utoliko će se sve jače razgarati iskra blagodati, dok se ne pretvori u plamen koji će prožimati sve njegovo – telesno i duševno. Ko bude tako postupao, njemu nikad neće nedostajati snage, taj nikad neće izgubiti bodrost na putu i neće pasti u bezbrižnost i nemar. Taj način dat nam je i zato da bismo od sebe odbijali mamce i razonode sveta. Ko živi po ustavu Crkve, taj kao da je zaklonjen ogradom i ne boji se sablazni sveta. Crkvenost, to je odgovor na sve svetske pesme i lek od pomračenja koje proizvodi dah svetskog duha. Koga se dotakne ova zaraza – neka beži u crkvu i sve će proći; ili budi nepokolebljivo veran propisima Crkve i svet neće naći priliku da ti se prilepi. Jer sve što postoji u svetu, imamo mi u Crkvi, samo u najčistijem božanskom obliku … U svetu – šetnje, kod nas sveti praznici; tako balovi, kod nas crkvene službe; tamo pozorište, kod nas božanske sveštenoradnje. Upoređuj svaki i vidi šta je bolje, pa se ne zanosi praznim mamcima i ne ostavljaj, njih radi, ono što je bitno, plodonosno i živototvorno. Živi po crkvenim pravilima, i živećeš duhovnoj atmosferi i ogradi, i sile u tebi nikada neće oslabiti u toku putovanja i nikakvio mamci neće te namamiti na bespuće. To je treće.
Da vas ne bih umorio kazaću vam ukratko četvrto.
Mogu na putu da nas sretnu neočekivane prepreke koje treba savladati, mogu biti raširene mreže koje ne možeš mimoići; može doći do slivanja staza, tako da ne znaš kojom trebaš ići; može naići oblak koji će potpuno zakloniti put i uplašiti munjama i gromovima. Kome se obratiti? Ko će nam pomoći u takvim slučajevima? Anđeli sa neba? Ali oni se javljaju samo u izvanrednim okolnostima, prepuštajući da se zbivanja događaju po postojećem poretku. Ko će nam onda pomoći? Crkveni pastiri – duhovni oci, koji su i dati zato Crkvi da ne dopuste hrišćanima da padaju u nedoumicu, nego da sve vode nepokolebljivo putem u život večni, učeći svakoga da dostigne meru uzrasta Hristovog (Efes. 5, 11-15). Zato budi pokoran rukovodstvu duhovnih otaca i izbegnućeš raskrsnice na putu u Carstvo Nebesko i brzo ćeš i bezbedno stići do vrata raja.
Evo šta nam sve hrišćanstvo predlaže na putu spasenja: 1. Znati i držati se učenja hrišćanskog, koje daje zdrave pojmove o svemu što postoji i zapovestima ukazuje na put u Carstvo Božje. 2. Primati tajne crkvene, kroz koje se daju sile za život i pobožnost. 3. Učestvovati u svim sveštenoradnjama, molitvama i šinovima Crkve, kako je propisano ustavom, da se na taj način raspaljuje iskra blagodati Božje i dobija opsena sveta. 4. Poveriti se rukovodstvu zakonitih pastira – duhovnih otaca i povinovati se njihovim rukovodnim savetima.
A to će reći: upoznajte se i srcem prihvatite sve čemu uči Crkva i primajući blagodatne sile kroz svete tajne i podgrevajući ih drugim sveštenoradnjama Crkve, idite nepokolebljivo putem zapovesti, koje je propisao Gospod naš Isus Hristos, a pod rukovodstvom zakonitih pastira, i sigurno ćete dostići Carstvo Nebesko.
 

III
 
Ovo je bio direktan i jedini odgovor svakome ko pita: šta da činim da bih nasledio život večni? Svi spaseni spasli su se ovim, a ne drugim načinom, i svi koji se sada spasavaju postižu to na ovaj, a ne na drugi način. Zato nema potrebe da se više govori o ovome.
Ali ja se bojim da među vama nema nekoga ko o ovome sudi nepravedno? Možda neko misli da iz rečenoga nije sve podjednako neophodno, ili da sve za svakoga nije neophodno, da se nekad bez nečega može biti, da se možda nekada može biti ne škodeći svome spasenju, da nešto može biti ostavljeno slobodnoj volji, kao neobavezno za svakoga. Zato sam prinuđen da vam objasnim ovo što sam rekao, to jest zdravo učenje vere, držanje zapovesti, primanje svetih tajni, učešće u svim molitvama Crkve i rukovodstvo zakonitih pastira – sve je to bitno neophodno u delu spasenja, tako da se spasenje samo tamo i postiže gde je ovo skupa udruženo, a gde nešto od ovoga nedostaje, tamo se spasenje izlaže velikoj opasnosti i kvari se.
Jer kakvom se spasenju nada onaj koji se ne drži pravog učenja vere i Crkve i nepravilno misli o Bogu, svetu i čoveku, ili o sadašnjem našem pokvarenom stanju, ili o načinu našeg obnavljanja, koji je jedan, ili o smrti i budućoj sudbini našoj, ili o kakvom bilo dogmatu, kad sam Gospod govori: ko se odrekne reči mojih u ovom rodu preljubotvornom i grešnom, i sin čovečiji odreći će se njega pred Ocem svojim koji je na nebesima.(Marko 8,38) A koga se Gospod odrekne gde je mesto takvom? Sigurno nije u Carstvu Nebeskom. A, gle, ima ljudi koji govore veruj kako hoćeš, samo živi dobro, i ništa se ne boj. Kao da se može dobro živeti bez osnovnih pojmova o predmetima koje pruža prava vera. Ne varajte se braćo! U sastav pravilnog života ne ulazi samo ponašanje nego i zdarv način misli; ako nekome ovo poslednje nedostaje, o njemu se ne može govoriti da je njegov život ispravan i dobar. S druge strane, živeti dobro znači živeti bogougodno, a bogougodni život sav se provodi po volji Božijoj. A jedna od prvih odredaba volje Božije u odnosu prema nama jeste – Verovati u Onoga koga je On poslao, to jest u Gospoda Isusa Hrista i Njegovo božansko učenje. Znači da onaj koji govori: veruj kako hoćeš, samo živi dobro – kad je Božija zapovest da se pravilno veruje – liči na čoveka koji sam ruši na kome zida dom, ili na čoveka koji hoće da prepliva reku na lađi koju sam svesno razbija pod sobom.
Kakvom spasenju može da se nada onaj koji narušava koju bilo zapovest Božiju, na primer: zapovest pravde ili milosrđa, uzdržavanja ili trudoljublja, čistote ili samoodricanja, supružanske vernosti ili druge neke, smanjujuči težinu svojih grehova kakvim bilo krivim tumačenjima, na primer: priroda vuče, srce zahteva, ili starajući se da se rugoba greha prikrije kakvim bilo vidljivim znacima pobožnosti, na primer: posećivanjem crkava, prilaganjem skupocenih ikona i paljenjem kandila? Kakvom spasenju može da se nada taj kad je direktno rečeno: ako hoćeš da uđeš u život, drži zapovesti (Mat. 19,17; Jov. 3,23)? I još: da nepravednici, ma kakve vrste oni bili, ne mogu naslediti Carstvo Božje (I Korin. 6,9). U delu spasenja nužna su i neophodna dela spoljašnje pobožnosti, ali ne samo ona: neophodno je pri tom ispunjavanje svih drugih zapovesti Božijih. Gospod je rekao: ovo trba učiniti, a i ono neizostavljati (Mat. 23,23). Kako se bez nogu ne može ići ni bez krila leteti, tako bez ispunjavanja zapovesti nije moguće Carstvo Nebesko dosegnuti.
Kako to neki samovoljno zamišljaju da postignu svoje spasenje sami sobom, na primajući božanske sile za život i pobožnost, kroz svete tajne, i ne podgrevajući ih sveštenoradnjama i molitvama Crkve? Ja sam već objasnio da smo mi pali i nemoćni i ni koraka ne možemo učiniti na dobrom putu, bez osobite blagodatne pomoći, i da se ova blagodat prima u svetim tajnama, i da primljena blagodat biva u početku slična maloj iskri, koja se potom razgoreva do plamena aktiivnim učešćem u svetim činovima svete Božije Crkve. Sve ovo je jasno samo po sebi i potvrđuje se ličnim opitom, i svedočanstvima drugih. A ima osoba koje govore: sva ta crkveneost potrebna je prostima; onima koji razumeju stvar dovoljno je da samo mislima, duhovno ili srcem služe Bogu. Blaženi ste vi proste duše koje sve bez pogovora primate i svakom se glasu Crkve povinujete! Vi ste slične drveću posađenom pored izvora vodenih, koja donose ploda u svoje vreme (Psal. 1,3). A oni koji na svoj način shvataju spasenje, slični su, u duhovnom pogledu, slabim biljkama, koje rastu na suvom, kamenitom ili peskovitom terenu, i jedva slabe znake života pokazuju; ili još gore: oni su slični semenkama zatrpanim u njedrima zemlje, još neproklijalim. Zamislite da je napolju kiša, sneg, oluja i postavite na takvu nepogodu čoveka slabo obučena – može li on dugo da izdrži? Tačno u ovakvim okolnostima se nalazi onaj koji se tuđi od svetih tajni i naše crkvenosti. Žalosni su takvi ljudi! Sebičnost i tvrdoglavost razjedaju kosti njihove.
Najzad, Gospod je izabrao Apostole, a ovi su delo svoje predali episkopima i za satrudnike im odredili sveštenike. Svi oni skupa sačinjuju Bogom uređeno pastirstvo u Crkvi, čiji je zadatak da sve učlanjene u Crkvu duhovno podižu u čoveka savršena u meru uzrasta punoće Hristove (Efes. 4,13), osvećujući tajnama, zagrevajući sveštenoradnjama, a osobito rukovodeći savetima na mnogoraskrsnom putu ka duhovnom savršenstvu. I hvala Gospodu što je tako! Mi smo slepi; pa kao što je slepom potreban vođa, tako je i nama nužan ukazatelj puta u Carstvo Božije, u veoma mnogo slučajeva potrebno je koje bi nas uzelo za ruke i izvelo iz zbrke misli i osećanja, u koje nas ponekad baca đavo, a ponekad sopstvena ludost. Nemojte reći da je „svima rukovoditelj volja Božija, mi ćemo i sami pročitati i uvideti šta je potrebno“. Reč Božija sadrži opšta ukazanja za sve, a šta je naime potrebno meni, u mojim okolnostima, to treba da mi objasni drugi, živi, iskusni glas. Ako njega ne bi bilo, ja treba da lutam po raskršćima izložen postojanoj opasnosti. Eto zbog čega nam je potrebna pomoć mudroga saveta pastirskoga. Nekima, čak i mnogima se čini da im je pastir potreban samo u slučaju nužnog svršavanja kakve tajne ili sveštenoradnje. Takvi zaboravljaju da gde nema saveta, pada se kao lišće, a spasenje je u mnogim savetima (Priče 11,14 – u slovenskoj Bibliji).
Iz svega rečenig izlazi isti pređašnji zaključak: hoćeš li spasenje – saznaj i srcem drži sve što te uči sveta Crkva, primaj Božanske sile kroz svete tajne, podgrevaj ih sveštenoradnjama i molitvama Crkve, idi nepokolebivo putem zapovesti koje je propisao Gospod Isus Hristos, pod rukovodstvom zakonskih pastira – i nesumnjivo ćeš dosegnuti carstvo Božije i bićeš spasen. Sve je to bitno neophodno u delu spasenja, neophodno sve u celini za sve. Ko nešto od ovoga ne usvaja ili ne dopušta, tome nema spasenja, taj neće izlečiti svoje nemoći niti izbeći bolesti. Crkva Božija je lečilište koje u svakom uređenju ima lek za izlečenje svake naše duhovne bolesti. Sastavni delovi lekova su: pravoslavno učenje, život po zapovestima Božijim, svete tajne sa sveštenoradnjama Crkve i rukovodstvo pastira. Kao što kod telesnih bolesti lek biva celeban samo onda kada je on sastavljen iz svih u receptu označenih sastojaka tako i u slučajevima naše duhovne bolesti do iscelenja može doći samo onda kada mi primamo sve elemente koji ulaze u sastav jedinstvenog duhovnog leka našeg – hrišćanstva ili Crkve. Oduzmite bilo koji sastavni deo telesnog leka – tj. ono što neizbežno ulazi u sastav hrišćanstva ili Crkve – vi ste sebe lišili ozdravljenja vama tako neophodnog, i vi ćete sledstveno ostati u neizlečenom pogubnom stanju, a to znači nećete se spasti niti videti Carstva Nebeskog.
 

IV
 
Razmišljajući dosad o putu spasenja, saznali smo da je onome koji želi da spase dušu svoju neophodno da zna i sveto drži božansko učenje svete vere, pri tom je neophodno da primi božanske sile i da ih podgreva svim crkvenim sveštenoradnjama, zatim da uz njihovu pomoć ide putem zapovesti Božijih, pod rukovodstvom zakonitih pastira. Videli smo takođe da je neophodno sve ovo držati u celini, i da će uzalud sebe varati nadom na spasenje onaj koji samovoljno odbacuje nešto od elemenata koji skupa svršavaju spasenje.
Obraćajući se sad samima sebi, u ovom poretku života koji vlada među nama, šta nalazimo? Nalazimo da sve ovo već deluje oko nas – da mi nismo lišeni Bogom uređenog pastirstva koje svršava za nas spasonosne svete tajne sa svima sveštenoradnjama, da se propoveda sveta vera i tumače zapovesti Božije; prema tome mi raspolažemo svima sredstvima za život i pobožnost, tako reći živimo u spasonosnoj atmosferi.
Spasenje nam je tako blizu da ga, tako reći možemo opipati. Kako će nam biti gorko ako se u času kada se rešava o dostojnosti svakoga od ans pokaže da nismo zaslužili spasenje. Pomišljajući o ovome ponovo se nameće pitanje: šta da činimo? Šta da činimo sa ovim božanskim sredstvima spasenja da bismo se zaista spasili?
 
Evo šta treba da činimo:
1. Zahvalimo Gospodu koji se tako stara o nama, zahvalimo Mu yato što čim se rodimo stupamo u spasonosnu sredinu i nalazimo pripremljeno sve neophodno za spasenje, i pre nego dođemo svesti, već odmičemo putem spasenja, nošeni opštom rekom onih koji se spasavaju. Kao što u vidljivoj prirodi najsitnija bubica čim se rodi nalazi oko sebe sve potrebno za svoje postojanje, tako i nas Gospod okružava toplom brigom čim dođemo na svet i produžava da se brine do kraja života. Još iz kolevke uzima nas u svoje naručje mati Crkva, preporađa nas za novi život, hrani i čuva na svim našim putevima, i ne odstupa od nas dok nas ne spusti u grob sa umirujućom, za one koji su ostali i koji su se upokojili, moćnom molitvom: „u blaženoj končini (smrti) podaj Gospode, večni odmor upokojenom slugi tvome ili upokojenoj sluškinji tvojoj.“ A čime je sve ovo zaslužio – Ničim. Ima mnogo naroda koji ne znaju pravi put. Oni koji se u tim narodima rađaju moraju naporno da traže taj i pitanje je da li će ga naći? A mi stupamo na njega bez ikakvog napora sa naše strane, nalazimo ga ne tražeći ga. Zašto je to tako? Jedinom Bogu je to poznato. Ali u svakom slučaju u ovom delovanju Božijeg promišljanja vidi se osobito Božije blagovoljenje prema nama.
Zahavlimo za ovo Gospodu, koji se tako brine o nama! Pritom zahvalimo i za samo uverenje u tome da mi zaista da mi odista raspolažemo spasonosnim sredstvima; jer u vezi sa ovim uverenjem stoji i drugo – da nam je Bog veoma blizak, da je naš Bog jedini istiniti Bog a mi deca Njegova, a od ovoga nema većeg blaga na zemlji.
2. Čuvši ovo, mnogi od vas možda će biti gotovi da uskliknu, kao da se dotiču spasenja: Gospod moj i Bog moj! (Kako je apostol Toma uskliknuo kada ga je vaskrsli Gospod pozvao da opipa rane Njegove i uveri se da je On vaskrsao). Ali ne zaboravite, braćo, reči Gospoda: Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode ući u Carsto Božje (Mat. 7,21). I opet se javlja pitanje: Pa šta da još uradimo? Evo šta. Svim mislima svojim, svim srcem svojim i svom snagom svojom predajmo sebe ovom božanskom uređenju našeg spasenja, naime: a) čuvajmo nepokolebljivo ubeđenje u istinitost ovog uređenja neophodnog za sve uopšte. Ah braćo pobedite iskušenja svoga uma i praznog mudrovanja drugih koji dopire do vaših ušiju. Ne podajte se sumnjama i ne dozvoljavajte da se pokoleba mir vere vaše drskim i gordim zapitkivanjima: zašto je to i zašto je ono? Bolje bilo ovako ili onako. Odbijte od sebe ove sablazni. Nismo mi ni prvi ni poslednji koji idemo ovim putem spasenja. Koliko njih se spaslo idući ovim putem. Mi smo bolesni, nas leče. Da li objašnjava lekar zašto on tako, a ne drugačije leči bolesnika. Ućutimo i smireno se predajmo Božijem uređenju.
b) Ali to nije sve; dodajmo još simpatiju prema celom ovom uređenju, tj. sebe tako oraspoložimo da srce naše nalazi zadovoljstvo i u dostojnom primanju svetih tajni, i u svakom bogosluženju i sveštenoradnji i u slušanju propovedi Božanskih istina, i u pažnji prema rukovodstvu i savetima pastira i u svakom delu uopšte koje propisuje zakon božiji. Ko prema čemu oseća simpatiju on tako i teži. Ko ima simpatiju prema delima spasenja on k njma i stremi. Ko ima prema nečemu drugom, on tome i naginje. Eto zbog čega se dešava dko jedni žure u crkvu drugi odlaze u pozorište, na bal ili šetnju… Ali sami znate šta se može očekivati od ovih poslednjih – bioskopa, balova, šetnje? Zato preselite srce svoje iz ovih sujetnih mesta u sladosnu oblast Božiju, i tamo čete nači nasladu i svu punoću zadovoljstva srcu. Gospod govori: Gde je blago tvoje tamo je i srce tvoje (Matej 6,21). A kakva blaga predlaže svet? I da li ta blaga imaju takvu vrednost da prema njima upravljamo srce, koje je predodređeno da bude stanište Boga? Da ne pomisli neko da može smestiti i jedno i drugo. Ne, ne može. Srce naše jedno je i prosto tako gde je ono, ono je tu svo, u drugom nečem nema ga, i ne može ga biti. Zato ko je srcem u svetu, taj je bez srca u crkvi. I obrnuto: ko je srcem u crkvi, taj je u svetu bez srca (tj. ne privlači ga ništa svetsko). A kakav je život bez srca? Dobro je u svetu biti bez srca; a biti u crkvi bez srca-znači biti licemer pred Bogom koji sve vidi i sve zna.
v) Eto zbog čega i svemu propisanom treba dodati još i revnosno, neizostavivi i šisto ispunjenje svega što se traži za spasenje. Već smo rekli: hoćeš li da se spaseš, drži se spasonosnih dela, a ako nećeš, onada kako hoćeš ‘ ali znaj da istovremeno ne možeš služiti Bogu i mamoni (vidi Matej 6,24) Rešimo se braćo da idemo čvrsto putem spasenja, ne skrećući ni levo ni desno. Odbacimo dvoumljenja i ispravimo hramajuće svoje noge! Šta ćete vi reći o bolesnom čoveku koji leži u dobroj bolnici, koga neguju dobri lekari, prima najbolje lekove protiv svoje bolesti, a on sve to prenebegne: lekara ne sluša, lekove ne upotrebljava? Isto tako ćete reći o čoveku koji stoji pred čistim izvorom, oseća žeđ i inma mogućnost, čak mu se nudi da svoju žeđ utoli baš iz ovog čistog izvora, a on mu okreće leđa, i trči na reku punu blata, svakojakih gadova i smrada i pije tu vodu, koja nije u stanju da mu utoli žeđ? Svakako nećete odobriti ni jednom ni drugome. Ali nećemo lli sami sebi izreći istu osudu, ako mi imajući svoja sredstva za spasenje, ne koristimo ih kako treba? I da li se i na nas neće odnositi prekor Božiji: Ostaviše mene izvor žive vode i iskopaše sebi kaldence provaljene koji ne mogu da drže vodu (Jerem. 2.13)? Zato braćo neka je hvala Gospodu, što nam je on po svojoj velikoj milosti, tako približio naše spasenje. Ali priložimo i svoj trud! Put spasenja ukazan je i objašnjen. On je pred nama. Ali mi se ipak nećemo spasiti ako ne prođemo ovim putem! Osvrnite se i još jednom razmotrite celokupno uređenje ovog puta. Mi smo govorili: saznaj i drži svo učenje vere, i primajući silu kroz svete tajne idi putem zapovesti pod rukovodstvom crkvenih pastira. Ovde znanje vere i zapovesti, tajne sa svim sveštenoradnjama i rukovodstvom pastira, sačinjavaju uređenje spasonosnog puta koji je izvan nas. A u čemu je samo delo spasenja? U tome da se ide ovim putem. Pa pođimo! Sad je vreme najbolje, sad je dan spasenja (II Kor. 6,2).
 

V
 
Dok sam razmišljao šta da vam kažem na zaključku naših beseda o putu spasenja, pala mi je na pamet povest koju sam pročitao u jednom od drevnih otačnika (Žitja svetih otaca). Ona je veoma bliska onome što smo pričali i ja smatram da neće biti izlišno da vam ispričam onako kako se ona naslikala u mojoj glavi.
Jedan starac, godinama živeći u samoći u pustinji, pao je u duhovnu malaksalost i mnoštvo pomisli počelo je da muči dušu njegovu, ulivajući mu sumnju da li on ide psavim putem i da li postoji nada da će trudovi njegovi najzad biti krunisani uspehom? Starac je sedeo oborene glave. Srce je tištalo, a oči nisu puštale suze. Suva tuga mučila ga. Dok se on tako mučio u svome jadu, javio mu se anđeo Nožiji i rekao mu:“Šta se plašiš i zašto takve pomisli ulaze u srce tvoje? Nisi ti ni prvi ni poslednji koji ide tim putem. Mnogi su već prošli njime, mnogi idu i mnogi će proći njime i ući u svetle obitelji raja. Pođi sa mnom, ja ću ti pokazati razne puteve kojima idu sinovi ljudski, kao i to kuda odvode ovi putevi. Gledaj – i pouči se!“
Starac se povinova naređenju anđela, ustao je i pošao. No, tek što je učinio nekoliko koraka napred, on kao da se obreo nekoliko koraka van sebe i pogružio se u posmatranje čudnog viđenja koje se otkrilo njegovim duhovnim očima. On je video, levo od sebe, gusti mrak, kao neprobojni zid, iza koga su se čuli šum, larma i metež. Zagledavši se pažljivije u mrak on je video široku reku po kojoj su se valjali talasi, napred i nazad, levo i desno sa ljudima u njima i kad god bi se pojavio neki talas pred njegovim očima, do njegovih ušiju dopirao bi neki tajanstveni glas koji mu je objašnjavao:“to je talas neverovanja, bezbrižnosti, hladnoće; a to je nemilosrđa, razvrata, otimanja; a to je zabave, zavisti i razdora; a to je pijanstva, nečistote, lenjosti, nevernosti u braku“ i tako dalje i tako dalje. Svaki talas nosio je u sebi mnoštvo ljudi i čas ih podizao uvis, čas ih je bacau u dubinu. U užasu starac je zavapio: Gospode, da li će svi ovi da poginu, zar nema nade da će se spasti? Anđeo mu je odgovorio:“Pazi dalje i videćeš milost i pravdu Božiju.“
Starac je bolje pogledao reku i spazio na celoj njenoj površini mnogo malih lađa u kojima su sedeli svetli mladići sa svakovrsnim oruđima za spasavanje utopljenika. Oni su ih sve prizivali k sebi, jednima su pružali ruke, drugima su spuštali daske i letve, trećima su bacali užad, a ponekad su u dubinu spuštali kuke i čaklje da bi se uhvatio neko za njih. Ali su odzivi na njihove pozive bili retki, a još manje je bilo onih koji su se koristili pruženim oruđima spasenja. Većina njih odbijali su ih sa prezrenjem i kao sa nekom divljom nasladom, pogružavali se u ovu reku, koja je isparavala dim , smrad i gar. Starac je podigao svoj pogled dalje i tamo spazi bezdan u koji se reka survavala. Mnogobrojni mladići su plivali u lađama pored same ivice bezdana i brižno nudili pomoć svakome utopljeniku, ali odziv je bio veoma slab i holjade nesrećnika survavalo se u bezdan iz koga su se čuli očajni krici i škrgut zuba. Starac je pokrio lice rukama i zaplakao. U Tome je začuo glas sa neba:“Gorko, ali ko je kriv? Reci mi šta bih ja mogao da učinim za njihovo spasenje, a šta nisam učinio. Ali oni sa ogorčenjem odbijaju svaku pruženu im pomoć. Oni će me odbiti ako im siđem i u najžalosnija mesta njihova stradanja.“
Pošto se malo umirio starac okrene pogled na desnu stranu, ka svetlom istoku, i bio je utešen radosnim viđenjem. Oni koji su se odazvali pozivu svetih maldića, pružili im ruku, ili se hvatali za bilo koje oruđe spasenja, bili su izvlačeni na desnu obalu reke. Ovde su ih prihvatala druga lica, uvodili ih u nevelika divna zdanja rasuta u velikom broju po čitavoj obali reke, tamo su ih umivali čistom vodom, oblačili u čiste haljine, opasivali, obuvali, davali štap u ruke, potkrepljivali ih hranom i odašiljali ih na put, dalje na istok, da idu bez zadržavanja, pažljivo gledajući pred noge, da usput ne propuste ući u svako zdanje koje ih sretne na putu, da se u svakom zdanju okrepe hranom i savetom čuvara ovih zdanja.
Starac je preleteo pogledom po obali reke i video kako duž nje izbavljeni iz reke idu ukazanim putem. Na njihovom licu jasno se odražavala radost i oduševljenje. Videlo se da su osećali osobitu lakoću i silu, i kao na krilima žurili su napred putem, posutim divnim cvećem.
Starac je skrenuo svoj pogled dalje na istok i evo šta je spazio. Prijatna livada se prostirala nedaleko od obale. Dalje iza nje započinjao je lanac planina sa brdima, od kojih su neka bila gola, a neka pokrivena većo ili manjom šumom, a između brda videli su se klanci i dubodoline. Po svima njima bili su putnici. Neki su se penjali uzbrdo, neki su sedeli umorni, neki su stajali kolebajući se, neki su se borili sa zverima i zmijama. Jedan je išao pravo istoku, drugi je okolišao, a treći je presecao popreko puteve drugih. Svi su bili u trudu i znoju, borbi i naprezanju, i duševnih i telesnih sila. Retko su bili putnici koji su uvek videli put: često se on gubio ili delio u raskršća; negde su bili magla i mrak, negde ga je presecao ambis ili strma litica; negde su put pregrađivali zverovi iz šume ili otrovni insekti iz pećina. Ali gle čuda! Svuda po brdima bila su rasejana sjajna zdanja slična onima na obali reke, u koja su prihvatani utopljenici koji su spaseni iz reke. Čim bi putnik ušao u ova zdanja, kako mu je zapoveđeno na početku puta, ma kako umoran bio, izlazio je iz njih bodar i pun snage. Tada ni zveri ni insekti nisu mogli da gledaju na njega nego su bežali; nikakva prepona nije ga mogla zadržati, i on je brzo i lako nalazio skriveni put po ukazanjima koja je u zdanjima dobijao. Čim bi koju preponu na putu savladao ili nekog neprijatelja pobedio, on je bivao sve veći, snažniji i lepši; što se više kretao ka vrhu, bio je sve bolji i svetliji. Vrh planine bio je ravan i sav u cveću. Ko dospe do vrha, uđe u svetli oblak i više se ne vidi.
Starac je podigao pogled iznad onog oblaka i iza njega spazio čudnu svetlost, neopisive lepote, iz koje su do njegovih ušiju dopirali umilni zvuci „Svat, svjat, svjat Gospod Savaot!“ Starac je u umiljenju pao na zemlju i tada je iznad sebe čuo reč Gospodnju:“Tako trčite da postignete“ (I Kor. 9,24).
Kada je ustao na noge, starac je video kako se sa raznih mesta i visina planine veliki broj putnika vraća natrag ka reci, neki ćuteći, neki sa krikom i hulnim psovkama. Svakoga od njih pozivao je sa svih strana glasom:“Stani, stani!“, ali gonjeni od nekih malih tamnolikih bića, oni nisu obraćali pažnju na opomene i ponovo su se pogružavali u smrdljivu reku. Tada je starac u čuđenju uzviknuo:“Gospode, šta je ovo?“ I čuo je odgovor:“ To je plod samovolje i ne pokoravanje poretku koje je Bog ustanovio!“ Time se viđenje završilo.
Posle završenog viđenja, anđeo je zapitao starca:“Jesi li se utešio?“ Umesto odgovora, starac mu se pokloni do zemlje.
Smatram, braćo, nema potrebe da mnogo govorim radi objašnjenja ovog viđenja.
Reka je svet, pogruženi u njoj su ljudi koji žive po duhu ovoga sveta, u strastima, porocima i gresima; svetli mladići u lađama su anđeli i uopšte blagodat Božija koja priziva spasenje; bezdan u koji se survava reka sa ljudima jeste propast; karsno zdanje na desnoj obali reke jeste Crkva, u kojoj se kroz tajnu krštenja i pokajanja obraćeni grešnici umivaju od greha, oblače u haljine opravdanja, opasuju se silom nebeskom i postavljaju na put spasenja; ulazak na goru sa raznim teškoćama – to su razni napori za očišćenje srca od strasti; zveri i insekti – to su neprijatelji čovekovog spasenja; ravna površina na brdu – to je umirenje srca; svetli oblak koji sakriva putnike – to je spokojna smrt; svetlost poviše gore – to je raj blaženi; zdanja rasejana po gori – hramovi Božiji. Ko ulazi u ova zdanja na putu, tj. prima svete tajne i učestvuje u crkvenim bogosluženjima i molitvama Crkve, koristi se savetima i rukovodstvima pastira – taj lako savladava sve prepreke i brzo dostiže savršenstvo. A ko ovo dobrovoljno odbacuje, ne podčinjava se zapovestima crkvenih pastira, taj brzo pada i duh ovoga sveta ponovo ga privlači.
ZATO VAS MOLIM, BRAĆO, SPASAVAJTE SE OD OVOG LUKAVOG SVETA!
 
   

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Hvala urednicima. Dušu krepi.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *