PESME

Milan M. Petrović

 

JA

ŽIVI HRAM

OČEVA SLIKA

SRBIJO

VERA MOJA
 


 

JA
 
Ja nikada ne dam da me k’o psa vode
O čeličnom lancu grobari slobode!
Na noge sam stao ispod njenog stega,
Sloboda je za me – alfa i omega!…
 
Ja ne dam čoveku da mi ljubav stekne
U času kad oba živimo u sreći,
Koji će se mene pred strahom odreći
Triput dok prvi pet’o kukurekne!…
 
Ja imam svoj oltar na dnu vrele duše,
Što ga nikad bure ne mogu da sruše.
Tu stoje dve kapi materinog mleka,
I kap svete krvi Raspetog Čoveka.
 
Tu miriše tamjan, što gori na žaru,
I tu, u čas onaj kad pevam i plačem,
Moj heruvim sleće sa plamenim mačem,
I nikome ne da da priđe oltaru.
 
1947.
 

ŽIVI HRAM
 
Ja u srcu nosim hram,
Što ga vreme ne roni!
U mom hramu Hristos sam
Peva psalme i zvoni!
 
Ja mu slušam poj i zvon –
Priđi, majko, i ti čuj!
Lepše meni peva On
Nego seja i slavuj!…
 
Otkad tvoje mleko pih,
Mnoge divne crkve znam!
Ali, majko, od njih svih
Najlepši je živi hram!
 
1953.
 

OČEVA SLIKA
 
U času bola, kroz suzu što blista,
Ja često gledam u očevu sliku,
Jer moj je otac ličio na Hrista,
Po svome srcu, i duši, i liku.
 
Dugo me ček’o u noćima snežnim,
Čeznuo za mnom, drhtao i plak’o.
U snu je umro, sa osmehom nežnim,
U kovčeg stavljen i sahranjen tako.
 
I još me čeka pod pločom što prska,
Jer zna da želim da me zemlja srpska
U nedra svoja stavi pored oca.
 
“ Tvoj otac više u grobu ne leži.
Zajedno s Hristom u susret ti beži,
I peva psalme ispred gonioca! “
 
1956.
 

SRBIJO
 
Kad tuđa ruka sklopi moje oči,
I stavi zemlju po grudima golim,
Ostaće moja duša da svedoči,
I posle smrti koliko te volim.
 
Poveruj njojzi, kao što u sebi,
Veruješ bolu Isusovih rana,
Jer ona samo pevala je tebi,
S ljubavlju vrelom do poslednjeg dana.
 
Od nje ćeš čuti, o Srbijo draga,
Kako se tebi peva s tuđeg praga,
Sa tuđeg praga, i iz tuđeg gnezda.
 
I znaćeš kako, dok me ne pogrebu,
Večeri svake po celome nebu
Pišem ti ime slovima od zvezda.
 
1957.
 

VERA MOJA
Zla me gone, a Gospod me kuša:
Da li muka moju veru menja?
S mukama se bori moja duša
I prolazi kroz sva iskušenja.
 
Ja ne mogu od svog vernog pretka
Da se kidam kao list sa grane
I da na dan Velikoga Petka
Ne celivam Isusove rane.
 
Vera moja besmrtnost osvaja:
U njoj su mi i otac i naja,
I svi preci do pretka onoga,
 
Što se prvi prekrsti s tri prsta,
I krštenjem sve potomstvo svrsta
Oko svoga raspetoga Boga.
 
1961.

   

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *