NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna crkva i rimokatolicizam » PAPIZAM – NEPREMOSTIVA PREPREKA ZA HRIŠĆANSKO JEDINSTVO (DRUGI DEO)

PAPIZAM – NEPREMOSTIVA PREPREKA ZA HRIŠĆANSKO JEDINSTVO (DRUGI DEO)

Papizam – nepremostiva prepreka za hrišćansko jedinstvo (drugi deo)
(izvod iz teksta)
 
Arhiepiskop Stilijanos Australijski (Grčka Pravoslavna Arhiepiskopija Australijska, Carigradska Patrijaršija)
 
Sedam pitanja papi Benediktu XVI
 
Prvo pitanje: Može li onaj ko je ostavio svoj trag kao teolog Jozef Racinger da porekne da je funkcija „prvog“ u Crkvi – bez obzira na to da li se ona odnosi na Apostola Petra, ili na bilo koga drugoga od sveštene Dvanaestorice, ili čak na episkope i njihove naslednike – imala od početka apsolutno sotiriološki karakter, sa pratećim i konsekventnim administrativnim implikacijama na celokupni crkveni život „vojinstvujuće Crkve“ u svakoj lokalnoj oblasti?
Drugo pitanje: Da li je moguće da sotiriološki karakter „prvoga“, bude „vezan“ i „predodređen“ nekim geografskim regionom ili gradom?
Ako bi stalno promenljivi istorijski i geografski uslovi, koji ponekad vode u propadanje i gašenje , bili od odlučujućeg značaja za SPASENJE, zar ne bi primat Jerusalima od početka imao prevagu nad svetskim hrišćanstvom , jer se upravo tamo istorijski i geografski odigrala SPASITELJNA ikonomija, sa Hristom u samom centru?
Međutim u tom slučaju, kako bi trebali da razumemo radikalno suprotnu Hristovu reč upućenu ženi Samarjanki na izvoru Jakovljevom? Kakvo je značenje ove snažne poruke „ni na gori ovoj ni u Jerusalimu“ (Jn. 4:21)?
Treće pitanje: Od kada je moguće, i sa kojim teološkim argumentima, da se Rim tako radikalno „razlikuje“ od zajedničkog učenja Hrišćanske Crkve i na Istoku i na Zapadu, a u vezi sa Apostolskim prejemstvom (succesio Apostolica), čineći prejemstvo episkopa Rima tako važnim? Da li bi ikada bilo moguće ozbiljno tvrditi da je pomesni episkop naslednik samo jednog Apostola (na primer, Petra – episkop Rima, Marka – episkop Aleksandrije, Andreja – episkop Novog Rima, itd.)?
Ako bi ovo bilo značenje Apostolskog prejemstva, zar ne bi onda, sledstveno tome, broj episkopa u čitavoj Crkvi trebalo da bude ne veći od 12? Zar ne bi onda Rim, posledično, trebalo da priča specifično o successio Petrina, a ne da insistira na obuhvatnijem terminu Apostolica?
Naprotiv, tačno ubeđenje i učenje Svetog Pisma i Svetog Predanja u vezi sa apostolskim prejemstvom je da svi episkopi nasleđuju eshatološki važnu grupu Dvanaestorice, i zbog toga je Crkva uvek uključivala ne samo episkope nego i prezvitere u značenje Apostolskog prejemstva, jer se oni, u smislu spasonosne misije Crkve, vrlo malo razlikuju.
Četvrto pitanje: Može li sadašnji Papa, kao teolog, odgovorno da tvrdi da episkopi rimokatoličke crkve – koji, kao što svi znamo, bivaju postavljeni direktno od strane rimskog episkopa, a nisu izabrani od strane Sabora svoje pomesne Crkve – imaju isti autoritet kao Pravoslavni episkopi, kanonski izabrani od strane Sabora?
Da li se sveti Otac seća da sam ja lično, kao kopredsedavajući teološkog dijaloga u ime pravoslavne delegacije tokom 20 godina, njemu uputio protest zato što Vatikan još nije vratio svoje episkope na njihovu najsvetiju službu, kao što je to nepodeljena Crkva (prvog milenijuma) znala, i da pravoslavni s pravom to traže, da bi mogli smatrati „validnim“ izbor rimokatoličkih episkopa. Zar nije onda krajnje popustljivo i tolerantno od strane pravoslavnih episkopa da mi, dok zvanično pregovaramo sa rimokatoličkim episkopima, njih i dalje prihvatamo kao nama ravnopravne.
Peto pitanje: Ako neprihvatanje primata i nepogrešivosti rimskog episkopa, od strane pravoslavnih, za Papu Benedikta XVI predstavlja nedostatak pravoslavlja, da bi ono bilo prihvaćeno kao kompletna i istinska Crkva, kakav je onda bio cilj zajedničke aksiomatične izjave zajedničkog teološkog dijaloga, da se dijalog odvija na „ravnopravnim osnovama“?
Šesto pitanje: Karakterizacija vojinstvujuće Crkve kao „savršeno društvo“ (societas perfecta), koje je, pod uticajem Avgustina (civitas Dei), postalo preovlađujuće kod rimokatolika, s pravom i sasvim ispravno je u tekstu Drugog vatikanskog koncila zamenjena izrazom „narod Božiji“ (populus Dei), da bi izrazila kao pokloničko putovanje (perecrination) dinamičan i promenljiv karakter svih kategorija vernih (klirika, monaha, mirjana) u današnjem svetu. Ni jedan teolog koji je izučavao Drugi vatikanski koncil ne može da ignoriše činjenicu da je profesor dogmatskog bogoslovlja Jozef Ratcinger ne malo doprineo formulaciji pomenutih preinačenih tekstova.
Kako to, da danas isti taj dogmatičar, sada Papa, indirektno propoveda odbačenu teoriju societas perfecta, koja se, iako možda nenamerno, nadmeće sa najsekularnijim formama narcizma u modernoj globalizaciji?
Sedmo pitanje: Zaključujući sa simboličnim brojem od sedam (7) pitanja koja proističu iz današnje „izolacije“ Pape Benedikta XVI (i od svoje sopstvene dubine i od svojih iskrenih prijatelja i poštovalaca koje je stekao svojom mirnom i uvek skromnom pojavom), mi bismo želeli da znamo kakav je trenutno stav Pape kao teologa o dva njegova poznatija dela, koja su pokazala širok vidik koji je ime Racinger predstavljalo u toku mnogo decenija.
Mislimo na sledeće uzbudljive i nadahnjujuće studije:
1. „Uticaj reda prosjaka u srednjem veku na razvoj svetskog primata pape“ (Minhen, 1957). Ovde se priznaje, da su, i pored pozivanja na duhovnost askete Bonaventure, upotrebljavani veštački načini da bi se dostigao čisto strateški cilj Rima.
2. U delu „Hrišćansko bratstvo“, koje je originalno bilo u vidu predavanja u Vijeni 1958, a uskoro postalo prva knjiga mladog profesora Racingera (koja je takođe bila prevedena na grčki sa specijalnim predgovorom samog autora), ističe se da suprotno raznim modernim grupacijama koje predstavljaju „zatvorena društva“ to jest, „ekskluzivne“ klubove, Hrišćansko bratstvo ostaje otvoreno za sve.
Danas, na žalost, zvuči kao tragična ironija kada se čuje pohvala od strane Arhiepiskopije frajburške, povodom nove edicije ove knjige, a naročito izjava da se „upravo u duhu ove knjige sadašnji Papa i dalje vlada i želi da bude shvaćen“!
Kad bi to bilo tako! Međutim, ništa ne pokazuje da jeste.
 
Voice of Orthodoxy, v. 26(8), August 2007.
Mesečna publikacija Grčke Pravoslavne Arhiepiskopije Australijske, Carigradske Patrijaršije
 


Sa engleskog preveo:
Vedran Gagić

Izvor: Voice of orthodoxy

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *