NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Pravoslavna crkva i rimokatolicizam » PAPA, PATRIJARH I… UJEDINJENJE CRKAVA

PAPA, PATRIJARH I… UJEDINJENJE CRKAVA

<p claMITROPOLIT KALAVRITSKI I EGIJALIJSKI AMVROSIJE
PAPA, PATRIJARH I… UJEDINJENJE CRKAVA
 
Nadbiskup Genocida
 
Svjatjejši patrijarh Vartolomej se ponovo našao u centru pažnje javnosti u vezi sa bogoslovskim dijalogom između Istoka i Zapada, između Pravoslavlja i rimokatolicizma. Kao rezultat svoje nedavne, četvrte po redu, posete u Vatikan u oktobru 2008. godine i prisustva na konferenciji katoličkih biskupa, on je izazvao atmosferu straha u našoj sredini. Mnogi su primetili njegovu izjavu da je njegovo prisustvo na toj konferenciji – „projava delovanja Duha Božijeg“.
Stvara se utisak da se patrijarh žuri, da trči, da hita da ujedini crkve. Tako, u krajnjoj liniji, neki od nas shvataju njegove postupke. Mi ne možemo da ignorišemo proteste blagočestivih čeda Crkve, ne možemo ih jednim potezom pera izdvojiti od svih, rekavši drugima: „Ma pustite ih! To su skudoumni fanatici“, vodeći računa o činjenici da među njima ima i arhijereja, i sveštenika, i naučnika, i monaha, i predavača na bogoslovskim fakultetima i mnogih drugih, dostojnih članove Crkve Hristove.
Učešće našeg uvaženog patrijarha u rimokatoličkoj službi i njegova zajednička molitva sa papom kod mnogih izaziva ne samo zabrinutost, već i ogromnu žalost. To se ne dozvoljava sveštenim Kanonima! Njega su već osudili pre nekoliko godina za isuviše smele postupke na službi u Raveni. Pa i sada isto osuđuju. Patrijarh prelazi dopuštene granice u opštenju između Istoka i Zapada: zaista, zajedničko izgovaranje Simvola vere jeste bogoslužbena radnja (čin). Naravno, on (patrijarh) ne dolazi do učešća u istoj Čaši, to jest u zajedničkom prinošenju Beskrvne Žrtve, ali ispovedanje vere ne prestaje zbog toga biti bogoslužbena radnja. Ako između nas postoji tolika razlika u veroučenju, ako je bogoslovski dijalog na svom poslednjem stadijumu (Ravena 2007) izazvao toliko potresa među Pravoslavnima, tada naši koraci moraju biti veoma, veoma oprezni.
Shvatam da su kontakti između predstojatelja neophodni. I da bi napori nižih crkvenih delatnika bili ovenčali uspehom, neophodno je da predstojatelji otkrivaju put za to. Ali ja ne mogu da shvatim zašto je neophodno prelaziti granice, koje su postavili Oci. Mogu prisustvovati na katoličkoj misi kao običan posetilac ili turista, ali kao arhijerej ne mogu blagosiljati, govoreći: „Mir svima“. Takođe, ne mogu zajedno sa rimokatolicima izgovarati „Vjeruju“, makar to bio i opšteprihvaćeni tekst Nikeo-Carigradskog Simvola Vere. Inače to postaje svojevrsno saučestvovanje, zajednička molitva, za šta Njegova Svetost, delujući po sopstvenoj inicijativi, nije dobio sankcije Pravoslavnih Crkava.
Protiv sličnih postupaka, pa i uopšte protiv narušavanja postavljenih granica, čuvanih pri sprovođenju bogoslovskog dijaloga, naročito snažno je protestovao Arhiepiskop australijski Stilijan, arhijerej Vaseljenske Patrijaršije, izvrsni prijatelj našeg patrijarha, predavač na univerzitetu i dugogodišnji moderator ili ko-predsedavajući Mešovite komisije za bogoslovski dijalog. Ali nisu protestovali svetogorski oci, kako smo očekivali. Mene iznenađuje i istovremeno u nedoumicu dovodi njihovo ćutanje! Obično su u drugim slučajevima oni govorljiviji od svih, ali u ovom slučaju ćute kao ribe. Zašto dvostruki prilaz? Takvo ponašanje nije dostojno podražavanja! Jedini i prijatan izuzetak bila je reč igumana manastira Ksiropotam, oca Josifa, u vreme kada je tu obitelj posetio patrijarh Vartolomej. Navešću ovde njegove mudre i pamćenja dostojne reči iz njegovog pozdravnog obraćanja našem patrijarhu.
 
„Neka se molitvama Vaše svetosti ne sakati i ne kvari, zbog naših slabosti, monaško svedočenje naše vere jer „sve što nije od vere greh je„, kako piše Apostol (Rim. 14:23). Vaša svetosti, dozvolite nama, vašim čedima, kao onima koji su stekli sinovsku slobodu, da se okrenemo dvema temama, koje pritiskaju naše srce i sablažnjavaju monašku savest, a takođe i savest mnogobrojnih blagočestivih pravoslavnih hrišćana koji dolaze kod nas.
Prvo, to je što Vaša svetost u zvaničnim obraćanjima i zajedničkim molitvama u hramu i na televiziji kontinuirano priznaje predstavnike već potpuno posvetovnjačenog i nepopravljivog savremenog papstva.
Drugo, svođenje na „nulu“ bogoslovskog i eklisiološkog svedočenja Pravoslavlja kroz puno učešće predstavnika naše Crkve u Svetskom savetu crkava, i na taj način prećutno prihvatanje protestantske eklisiologije, koja određuje strukturu i funckionisanje te sveprotestantske organizacije.
Vaša svetosti, zajedno sa Svetim Jovanom Zlatoustom, molimo Vas, smireni i nedostojni. „Nikakvo iskvareno učenje pod predlogom ljubavi ne primajte.“
Mi, najmanji monasi obitelji Ksiropotam, zajedno sa blagočestivim narodom deleći zabrinutost, prebivamo u veri Svetih Apostola i Svetih Otaca iz ljubavi i prema inoslavnima, koji dobijaju suštinsku pomoć ako im Pravoslavni, zahvaljujući svojoj doslednoj pravoslavnoj poziciji, ukažu na razmere njihove duhovne bolesti i na sredstvo njihovog isceljenja. Sa bolom u srcu, pobožno molimo da nadalje bogoslovski dijalog nikako ne prate zajedničke molitve i učestvovanje i međusobnim liturgijskim i bogoslužbenim sabranjima, kao ni drugi postupci koji mogu stvoriti utisak da naša Pravoslavna Crkva prihvata rimokatolike kao istinsku crkvu, a papu kao kanonskog episkopa Rima. Slični postupci dovode u zabludu i Pravoslavnu punotu i rimokatolike, stvarajući kod njih lažni utisak u vezi sa tim šta Pravoslavlje misli o njima.
A sad ostaje vera, nada, ljubav, ovo troje; ali od njih najveća je ljubav.“ (1 Kor. 13:13). Vašom otačkom ljubavlju oprostite nam ovo zalaženje u konfesionalna pitanja i pogledajte na smirena lica naše bratije, koja gledaju na Vas sa velikim uvaženjem“.
 
* * *
 
Naveo sam sve gore izrečeno u vidu uvoda, da bi se obratio drugoj strani pitanja o odnosima Pravoslavnih i rimokatolika.
 
1. Nikakav, apsolutno nikakav pokušaj zbližavanja ne može doneti rezultate, ako rimokatolici ne prestanu da se zanimaju prozelitizmom među Pravoslavnima u Rusiji, u Ukrajini, u Belorusiji, Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj i u drugim zemljama bivšeg istočnog bloka.
2. Nikakav pokušaj zbližavanja ne može doneti rezultate, ako rimokatolici ne ukinu uniju u Grčkoj i drugim mestima.
3. Nikakav, apsolutno nikakav pokušaj zbližavanja ne može doneti rezultate, ako rimokatolici ne operu sa sebe krivicu, koja je pala na njihova leđa u ovim poslednjim godinama, kada su prolivali nevinu krv Pravoslavnih u Bosni, Hrvatskoj i drugim mestima. I sve to – tobož u ime Vere i Hrista.
4. Nikakav, apsolutno nikakav pokušaj zbližavanja ne može doneti rezultate, ako rimokatolici ne operu krivicu koja je legla na njih zbog toga što je Vatikan finansirao muslimane za vreme rata u Bosni protiv Pravoslavnih. Taj prestup je bio izvršen pre nekoliko godina.
Kada smo u Srbiju odvozili stvari i proizvode, imali smo mogućnost da lično budemo na borbenom polju, u prvim redovima, u zoni borbenih dejstava, kada su Srbi opkolili Goražde. Sopstvenim ušima smo slušali iz usta generala – heroja Mladića, da je
a) u kamionima UN, koje su prevozile proizvode za muslimane, ispod proizvoda bilo sakriveno oružje i municija
b) kupovinu oružja finansirao Vatikan.
 
Kasnije mi je istu tu informaciju, u potpuno poverljivim uslovima preneo jedan zvanični diplomata, koji je u to vreme radio u ministarstvu odbrane Grčke.
Neka se i produže zvanične posete između Konstaninopolja i Vatikana, neka se i produžavaju zajedničke molitve i ustupci, neka se preduzimaju postupci dobre volje od strane Pravoslavnih – ujedinjenja dveju Crkava neće biti, ako prethodno ne bude uklonjena krivica za sve zločine, koji nas neizbežno navode na misao o sličnim slučajevima i prestupima iz perioda krstaških pohoda. Od tada, čini se, ništa se nije izmenilo.
Mi smo otkrili važan dokument koji se odnosi na našu temu. U njemu se govori o davnim događajima u Srbiji iz vremena Drugog svetskog rata, koji su povezani sa imenom nadbiskupa Alojzija Stepinca. Oni imaju ogroman značaj, jer dokazuju: Rim je u svojoj osnovi pridao instituciji papstva i Crkvi svetski karakter. Rim se pretvorio u svetsku državu – Vatikan. U toku mnogih vekova nisu se promenile ni njegove metode, ni ponašanje. Cilj opravdava sredstva, sve do ubistva… „nevernih“ pravoslavnih. Gospode, pomiluj!
Italijanski pisac Marko Aurelio Riveli napisao je knjigu pod nazivom „Nadbiskup genocida“ (vidi www.mkka.blogspot.com) u kojoj se govori o poziciji katoličkog biskupa konkretne oblasti u tim godinama. U koncentracioni logor su dolazili vagoni sa zarobljenim. Na vagonima je bilo napisano „Trulo voće“, a unutra su se nalazili, za smrt pripremljeni, pravoslavni Srbi. Samo u jednom logoru bilo je spaljeno 700 000 Pravoslavnih! To je i jeste genocid Stepinca! Nadbiskupa genocida, kako je prikladno bio nazvan, Rimokatolička crkva je nedavno pribrojala zboru svetih! O kakvom onda jedinstvu crkava mi možemo razmišljati? Predgovor toj knjizi napisao je blaženjejši Arhiepiskop atinski i cele Grčke, Jeronim, kao Mitropolit tivejski, 2000. godine.
Neka se i produže zvanične posete predstojatelja u Rim ili Konstantinopolj, ali ujedinjenje Crkava biće neostvariva i, sledi, obmanjiva mašta. Neka se ne brinu „ziloti“ i „super-super pravoslavni“! Straže znaju o svemu! Ako bude trebalo, svi ćemo mi izaći u zaštitu naše vere.
 
Nećemo te se odreći, o voljeno Pravoslavlje!
 


Sa ruskog preveo:
Stanoje Stanković

Izvor: Pravoslavie.ru

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *