НАСЛОВНА » Духовни живот, снови, борба са искушењима, ПИТАЊЕ ПАСТИРУ » Палење свећа упокојенима кад их сањамо

Палење свећа упокојенима кад их сањамо

Питање:
Помоз Бог драги оци Дешава ми се често да сањам мени драге личности које су нажалост већ упокојени. Питам се да ли је то знак да ме као верника њихов дух позива да им запалим свећу и очитам молитву. Напоменућу и то, да на неке често мислим, као на пример на свога оца, али исто тако сањам и оне којих се само повремено сетим. Ако је то стварни позив да им палимо свеће, када је и где то најбоље учинити: одмах сутрадан, суботом која је увек одређена као задушни дан за душе покојника, у кући, цркви, на гробљу…и која молитва да се чита? Моја пракса када иначе палим свеће за усопше (упокојене) је да у том моменту разговарам са том особом као у стварности, тј. као да смо заједно. Да ли је то исправно и постоје ли нека „правила“ која црква на свој начин препоручује у таквом чину када се пале свеће?
Драган


Одговор:
Бог ти помого Драгане, У цркви се каже „да наши мртви нису мртви док год има нас да се њих сећамо“. Сасвим је нормално да се човек сети својих драгих и милих који нису телесно више са нама, а и онда није необично да их сањамо. Треба се умрлих сетити посебно на задушне дане кад нажалост не долази довољан број људи у цркву на Св. Литургију (више се брину да што више хране изнесу на гробље) . Треба доћи у храм дати имена упокојених да се помоњу на проскомидији и на помену који се врше тога дана. Наравно ти увек можеш да се јавиш твоме свештенику и кад год имаш жељу ван (задушница на пример) можеш да скуваш пшеницу и да однесеш у цркву да ти свештеник очита парстос, или да он изађе на гроб да то исто учини. Неко ће питати да ли обавезно треба кувати пшеницу, кољиво или панаију? Кувана пшеница симболише тело покојника. Јеванђелист Јован је записао следеће Христове речи које непосрдно везују човекову судбину са судбином пшеничног зрна: “ Заиста заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јн.12, 24) То значи да је кољиво символ смрти (умирања) и васкрсења, символ наде у вечни живот и бесмртност људског бића. Све у свеми нама остаје да се за наше упокојене молимо кад год имамо потребу и наравно на свим Богослужењима. Свако ти добро желим од Господа о. Драган

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *