Паганска традиција у Православљу

Питање:
Помоз Бог Веома ме интересује нешто о чему сам доста читала а ради се о Паганској традицији у Православљу израженом кроз славе, обичаје и традиције.
Искрено не могу да верујем да су наши преци били многобожци и да су славили више Богова. Колико тога је свесно сачувано у Православљу?
Милица


Одговор:
Драга Милице, Чини ми се да твоје питање покрива веома широко поље. У таквим оквирима се тешко може пружити кратак и прецизан одговор.
Пре свега, бојим се да се не бих могао сложити са тако постављеном темом: “Паганска традиција у Православљу”. Мислим да она произилази из начина размишљања који је био претеча, релативно речено скорашњих, научно фантастичних теорија о старости и пореклу српства, које су данас све више популарне. Али, покушаћу да објасним бар неке појмове, онако како их ја видим.
Под “традицијом” људи подразумевају разне ствари: од фолклора и необавезних локалних навика и обичаја, до обичајног права и општих, проверених закона понашања у људском друштву. Да бисмо знали о чему говоримо, морали бисмо најпре, да правимо разлику између ових разних схватања.
Код нас, Срба, као последица наших друштвених експеримената (социјализма, атеизма, југословенства, европејства, национализма…) и разних политичких и социјалних лутања, традиција се понекад узима у смислу нечега што би требало да нас дефинише као народ, да нам евентуално, да некакву националну основу, на којој бисмо могли да нешто изграђујемо. Често се и сами свештеници користе овим средством, понављајући теорије о томе како смо ми Срби, као пагани, славили разне богове, па смо то и такво слављење, приликом нашег преласка у Хришћанство, заменили слављењем Крсне славе. Мени такве теорије изгледају мало “натегнуто” и не много убедљиво. Треба бити свестан да је то широко поље отворено за свачију машту…
Најпре, Срби, као и други народи, јесу били многобошци. Тек када су се стекли историјски услови, када је човечанство могло да разуме и прихвати Јеванђеље, “када дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега… да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење.” (Гал. 4-5.) Пре тога није било Хришћана. Али је било праведника и светитеља. “Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон. Јер, кад незнабошци, немајући закона, чине од природе оно што је по закону, они, немајући закон, сами су себи закон. Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају..: ” (Рим. 2, 13 – 15.) Другим речима, свака, па и паганска традиција је била за своје време донекле добра и упућивала је људе на оно што је добро или боље, правила је некакву разлику између зла и добра, између греха и врлине. То знање и искуство, како национално тако и појединачно, временом се све више прочишћавало и кристалисало, да би на крају било сасвим очишћено Јеванђељем Сина Божијег, од свих грубих премиса сумњивог и лошег порекла, несигурног и климавог карактера. Ни једна традиција није била чисто отелотворење самога зла, без примеса ичег доброг. И у грубим и нечистим традицијама је било добрих елемената. Али Хришћанство, као истинита, права, чиста и здрава наука, непомућена себичним интересима, гордошћу људског ума и телесним страстима, превазилази паганске традиције, исто онако као што светлост сунца превазилази светлост свеће, чинећи је слабом и непотребном. (Ипак, увек ће постојати људи које привлачи мрак, који више воле светлост свеће свога ума, од светлости Јеванђеља које нам је Бог дао да прави разлику између добра и зла, измећу дана и ноћи.) Разни народи, међу њима и Срби, прихватали су Хришћанство, препознајући у њему праве вредности. Хришћанство је и народе и појединце преображавало у нове људе, искупљивало и избављало од робовања греху и ђаволу, дарујући им духовну слободу деце Божије и наследство непролазних вредности. Преображавајући их, Хришћанство није “измишљало” неког другог, страног човека, него је управо преображавало оног старог, чистећи га од душевне и духовне обмане, исцељивало га од духовног слепила и оздрављивало његов ум, као што светлост сунца благотворно делује на природу људи и свих живих бића. На тај начин је од старога човека чинило обновљену и нову твар у Богу, у Христу Исусу Господу и Спасу нашем. Постајући хришћани ми као појединци и као народ, постајемо Тело Христово кроз Цркву, којој је Он сам Глава, а ми удови.
Где је ту сада “паганска традиција у Православљу”, и у чему се она састоји? То питање је отворено за разна лична гледишта и схватања. За мене, човек паганин, који је на пример, волео да једе врућу проју са белим луком и чварцима, може и као хришћанин комотно да настави са том својом “паганском традицијом”, кад год није пост.
Што се тиче Крсне славе, коју Срби прослављају породично, она је хришћанска у оној мери у којој су они који је прослављају – хришћани. Јер, човек може да очисти или да испрља све чега се дотиче, у зависности од тога како размишља и за шта се опредељује. А Хришћанство ће увек остати Хришћанство, са нама или без нас; као што ће и паганство исто тако остати паганство, са нама или без нас. Ми можемо да бирамо…
Поздравља те, о. Срба

Comments are closed.