Pad u vreme posta

Pitanje:

Pomaže Bog, imam jedno pitanje. Tokom prethodnog posta, pa tako i ovog, vaskršnjeg, upustio sam se u veliki podvig da pokušam da postim ceo post. Prvu nedelju ispostio sam na vodi, i tada sam se odrekao muzike, treniranja, telefona i dostojno (ja se nadam) pričestio. Tada nisam išao na posao (bio sam slobodan), a sada, kada ponovo radim postim na ulju, ali osećam da je to više dijeta, obzirom da sam skliznuo u rukoblud kome sam se danima opirao. Da li je ispravno da prekinem post, a postim svaku sredu i petak kao što inače radim, jer ovo osećam da je mučenje, a pomalo i gordost jer se odvajam od kolega na poslu?

Zoran


 

Odgovor:

Dragi u Hristu Zorane,

„Podvig“ (veliki?!) znači duhovno kretanje prema zadatom cilju. Zadati cilj je obnova ove naše prirode, koju zovemo i spasenje, jer u njoj ovakvoj kakva jeste stalno je neko isklizavanje u smrt. To potpuno predano služenje toj smrti, pa samim tim i telesnim strastima. Služenje smrti kao svrsi, kao  cilju našeg života, iza kojeg nema ničeg drugog, da, ona je taj besmisao koji nažalost u stihiji ovog veka postaje naš večiti ideal. I to sve životno kretanje je zasnovano na zakonima beslovesnih ili nelogosnih opita života, ili, da kažemo prostim jezikom, zakonima životinjskim. Jer smo sav život trovali sposobnosti našeg uma da zađemo u predele Ontološkog poznanja čoveka. A to je i pravoslavna antropologija koju nismo sposobni da poznamo. I tu nama mnogo pomaže post da se naš um očisti i da nam se otkriju novi vidici o Čoveku.

Ukratko ovo pomenuto: „post na vodi“ – izlazak iz ovog čuvstvenog sveta za predele gde nema hrane; odricanje od muzike – želja za smirenomislijem ili organizovanim umom na našu logosnost; odlaganje treninga – sozercanje (kontemplacija – templum) naše neizlečive bolesti koja je u smrti ma koliko mi brige i pažnje ulagali u naše telo…, kao i još mnoge druge stvari koje niste pomenuli jeste post kao put antropološkom samo-poznanju. Jer čovek kao logosno biće mora da spozna šta je on u stvari.

Možemo li samo gladovanjem kao uzdržanjem da saznamo šta je post? A da zaboravljamo ono najglavnije što imamo činiti u postu? Da izdvajamo vreme za svrsishodna i suštinska veliko-posna bogosluženja koja nas liturgički i bogoslovski uče da eklisijalno kompletiranim postom logosno poznamo sebe. Jer kada se desi da smo ologošeni onda i nastupa bogopoznanje kao viši stepen i smisao ovih pokreta Crkve o čoveku. Na žalost, kako sam to mnogo puta rekao i pisao, kod nas se još uvek dosta primitivno izdvaja post u odricanju od hrane, i on se većinom razume kao „podvig“ (i vi ovde rekoste). To nije nikakav podvig nego samo ubeđenje koje gura u još veću prelest! Duhovno i akademski nepismeni ljudi ovakav post stalno naglašavaju da je sramota a šta sve danas ne čitamo. U tome se ogleda nešto dostojno ili nedostojno… pa i sveto pričešće kada se ono volševizuje kao neki pomagač s „vremena na vreme“, a sve to u uvek prisutnoj Crkvi u nama i nas u njoj. Dakle tako ispada da je i Crkva u nama prisutna „sa vremena na vreme“.

Borba sa našom iskvarenom prirodom bez ovaploćenog Boga nije moguća inače da su te stvari u našim rukama On se ne bio ni ovaplotio. Suština svega je u tome da se mi umstveno jasno i opredeljeno ne saglašavamo sa našom prirodom kao i onda kada nas pobedi. Jer kada se to desi mi moramo sebi da napominjemo da smo i dalje „neistrenirani“ do tog neuspelog dolaska do cilja.  I mi produžavano trening… I on nije samo uzdržavanje od hrane koja pobuđuje naše telo, kao i taj normalni detorodni nagon kojeg, u smislu posta, nema u Carstvu Nebeskom kao, uostalom, ni Svete Tajne braka. Dakle, kod mnogih post na vodi, čak i nejedenje, ne pomaže uvek da sagori te telesne strasti. Uprkos najstrožijem fizičkom postu na tom polju mnogi padaju. Pali smo – onda ustanimo i idimo dalje… Samo pazimo, ovde nema „uravnilovke“ u grehu.[1]

Kako mi da vam ovde pomognemo?

Najjednostavnije tako što ćete da poslušate da ne smete nikako da padate duhom! Vi morate da se smirite i smireno opet krenete na uzdržanje i tako stalno. Smireno kao mitar ma šta se desilo! To što ste pali telom nikako vas ne oslobađa od posta koji je mnogo uzvišeniji od te vaše lične norme kako ga vi vidite i merite.

To vaše „mučenje“ u postu je nepoznavanje istog, slično većini naše pravoslavne nacije. Vi morate da proniknete u post i da saznate da vašim „neposipanjem pepelom po glavi“ možete odlično da postite. Post traži veća saznanja o njemu, i vreme je da i vi krenete tim putem da više naučite. Samo znajte da on izvan velikoposnog bogosluženja gubi svoju osnovnu pouku što dovodi do ovog razočaranja koje vi doživljavate.

Niko vas ne oslobađa od posta samo zato što ste pali telom. Naprotiv, to će vam se i oprostiti ali samovoljno odbacivanje posta radi neke samoosude je klasična prelest i to vam se neće oprostiti. To je uznošenje nad Crkvom i Ocima koji nas o ovim stvarima uče. I onda kada nam se greh dopušta radi smirenja.

Dakle, pred vašim kolegama spoljašnje i fizički postite normalo, dakle bez nekog podvlačenja fakta da to činite. Normalno jedite ili negde da vas niko ne vidi, ali unutrašnje produžite da se borite (postite) uvek, jer to niko od ljudi ne može da vidi. I sve tako do smrti, jer nam nema druge. Duhovni život je neprekidna borba! Da, do naše fizičke smrti! Ne dajte se!

Iskreno,

o. Ljuba

 


NAPOMENE:

[1] Recimo po naivnosti ove prirode kao nagonu datog Zakona rukoblud naravno iznose sa sodomijom koja je izvan pojmova greha ljudske prirode! Na žalost, to tumačenje ne odgovara Svetim Ocima, jer ono što ap. Pavle govori (I Kor. 6:9) ne odnosi se na individualni rukoblud nego nešto mnogo gore, ali drugom prilikom više o tome.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *