NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

 

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!
Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

 

 
BESEDA NA DAN PPRAZNIKA ČUDOTVORNE IKONE PRESVETE BOGORODICE „SVIH ŽALOSNIH RADOST“
 
Prijatelji naši, danas ćemo nastaviti temu, koje smo se dotakli na dan praznovanja Pokrova Presvete Bogorodice. Naime, sada proslavljamo i praznujemo duhovno pokroviteljstvo, posredovanje i zastupništvo pred Bogom koje dobijamo usled velike ljubavi i milosrđa Presvete Bogorodice prema nama. Na današnji dan se praznuje pomen čudotvorne ikone Presvete Bogorodice, „Svih žalosnih radost“.
Pomen ovog praznika došao nam je iz 1668. godine. Sestra patrijarha Joakima, Jefimija, stradala je od rane na boku i gotovo da se uopšte više nije nadala ozdravljenju. Međutim, jednom prilikom se probudila veoma rano i počela da izgovara molitvu: „Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me.“ Nakon toga je primorala sebe da se pridigne. Počela je da priziva Presvetu Bogorodicu, moleći se za svoju nepodnošljivu bolest i jadikujući zbog žalosti i beznađa koji su je obuzeli. Patnja ove stradalnice bila je tako velika, da je Presveta Bogorodica pohitala svom unesrećenom čedu. Jefimija je začula Njen glas: „Jefimija, ti tako dugo stradaš! Zašto ne pritekneš ka zajedničkoj Isceliteljki svih? U Preobraženjskoj crkvi, koja se nalazi u Moskvi, na Ordinki, postoji Moja ikona Svih žalosnih radost. Pozovi sveštenika iz te crkve i neka on odsluži moleban. Tada ćeš se isceliti od svoje bolesti.“ Zapovest je bila izvršena, i bolest se istog časa povukla.
Sećanje na ovo prekrasno iscelenje brižljivo je čuvano i prenošeno iz pokolenja u pokolenje. Od toga doba, stradalnici, bolesnici i osakaćeni pohitali su ka čudotvornoj ikoni, u kojoj je Presveta Bogorodica projavila Svoju blagodatnu silu i milost. Sve do dana današnjeg nije presušio izvor blagodati, koja ističe sa ikone Svih žalosnih radost. Samo se moli, preklinji i uzdiši iz dubine srca. Prinesi svoj bol Bogomajci, i niko te neće bolje od Nje razumeti, niti će ti brže od Nje pomoći.
Dragi moji, pažljivo pogledajte ikonu Carice Nebeske Svih žalosnih radost. Ko je to pored Nje, ko je pao pred Njene noge i kakve je patnje prineo, ko je prema Njoj ispružio ruke, iznemogle od tuge i nemoći? Zar to nismo vi i ja?
Mi smo danas došli da izrazimo poštovanje Carici Nebeskoj, mi smo danas pohitali pod pokrov Radosti svih ožalošćenih. Svaki od nas je došao sa svojim patnjama, koje su danas bezbrojne. Ovde su i naše bolesti, i patnja zbog bolesti naših bližnjih. Ovde je i neizmerna tuga našeg srca, koja nas opterećuje zbog naših grehova, ovde su i naše zajedničke patnje. Svi mi, koji smo ovde došli, nalazimo se pod jarmom žitejskih stradanja. Pored toga, sada se opet, kao nekad, burni talasi podižu i na sam temelj našeg života – na našu svetu Crkvu.
Često se dešava da mnogi izgube nadu u Boga i u Presvetu Bogorodicu. Kada doću do potpune iznemoglosti, postavljaju pitanje: „Zašto je i zbog čega taj beskonačno žalosni život – stradanje?“ Čovek se rađa sa vapajem, u stradanjima, strada čitavog života i umire u stradanjima.
To pitanje nipošto nije izlišno, jer ga postavljaju svi ljudi. Odgovor na njega, međutim, dobijaju od samog života i životom. Taj odgovor zavisi od jednog suštinskog momenta, odnosno, zavisi od toga, kako čovek veruje.
Ljudi koji su neprosvetljeni svetlošću evanđelskog učenja i koji su iskusili život s njegovim preokretima i prividno besmislenim smenjivanjem radosti i patnje, počinju da smatraju da je najveća sreća na zemlji uopšte se i ne roditi i ne videti sunčevu svetlost, jer je za njih život „slučajan i uzaludan dar“. Tada počinju da žive od danas do sutra, da jedu, piju i da se vesele, jer će sutra ionako umreti. U obezboženom svetu, nisu retki ni slučajevi samovoljnog i drskog prekraćivanja sopstvenog života.
Međutim, blažen je onaj kojem svetlost Hristovog učenja ozaruje zgusnutu tamu života, koga snažna desnica Božija vodi po nepoznatom putu i koga pokrov Carice Nebeske zaklanja sigurnije od svake druge zaštite. Naime, Gospod upravo njima otkriva veliki smisao životnih patnji koje, slično lestvici, vode čoveka ka duhovnom uzrastanju, a zajedno sa njim i ka blaženstvu u Bogu.
Neću se umoriti ponavljajući vam reči Svetih Otaca, koji su prošli surovu školu patnji i poznali spokojstvo i radost u Bogu. To su one reči, u kojima se nalazi stožer naše snage, da se ne bismo pokolebali: „Na zemlji ne postoji ništa obezglavljeno, jer je početak svemu – Bog.“
Eto u čemu je naša nada i snaga – u nepokolebivom uverenju da se u svetu ništa ne dešava bez Boga, nego da se sve dešava ili po
Njegovoj volji, ili po Njegovom dopuštenju. Sve što je dobro, savršava se po Njegovoj volji i po Njegovom dejstvovanju; kada nas pokroviteljstvo Božije napusti zbog nečistote i okorelosti srca, tada se dopušta da nas tiraniše đavo ili sramne telesne strasti.
Upravo se u tome krije uzrok nesreća koje nas sustižu. Postali smo slepi i gluvi. Budući okorelog srca, spremni smo svakoga da optužimo, zaboravljajući da samo lični greh može da unakazi naš sopstveni život. Bog uvek želi da trijumfuje istina. On je Crkvi zapovedio da je obznanjuje svetu. Na nama je da slušamo glas Crkve, tj. glas istine.
Međutim, i u Crkvi postoje patnje, i u Crkvi postoje nesuglasice, i u njoj se stvaraju takve okolnosti, zbog kojih smo spremni da posumnjamo u istine koje obznanjuje Crkva, pa čak da posumnjamo i u Samog Boga. Međutim, upravo smo u tim teškim trenucima dužni da imamo na umu da je Bog ljubav i dobro, i da On sve šalje radi naše koristi. Sam način, na koji to Gospod čini, ne bi trebalo da istražujemo, kao što ne bi trebalo ni da očajavamo ili da negodujemo kada ne možemo da razumemo šta se događa. Čovek upravo u takvim okolnostima pokazuje podvig vere i biva ovenčan spasenjem.
U teškim trenucima, žalost, teskoba i nedoumica obuzimaju srce, iako bi upravo u to vreme trebalo da se povučemo u svoje srce: zar nije baš ono uzrok tuge – ono, moje srce, koje se buni protiv promisla Božijeg i zahteva od Boga odgovor zašto se nešto događa ovako, a ne drugačije? Trebalo bi da u svoje srce urežemo jedno jedino znanje: ma šta da čini Gospod, On to čini radi naše koristi, a mi smo dužni da sve prihvatamo s blagodarnošću, kao od Dobročinitelja i od Dobrog Vladike, makar to za nas bilo i bolno. Tako su postupali ljudi Božiji u svim vremenima, time su prolazili kroz teskobu životnog puta.
Koliko se puta u istoriji Crkve protiv nje podizala silna oluja! Koliko puta su to verujući osećali i na „sopstvenoj koži“! Neprijatelji Hristovi su se naoružavali protiv nje (Crkve) počev od njenog mladalačkog uzrasta. Tako se u prvim vekovima hrišćanstva činilo da mlada Crkva Hristova neminovno mora da propadne. Hrišćane su ubijali, hramove rušili a sveštene knjige spaljivali. Međutim, Crkva je preživela: iako je još uvek bila malobrojna, bila je silna duhom.
I koliko su se puta u drugim, poznijim vremenima, talasi lažnih učenja podizali na Crkvu, na izvor života! I ne tako davno, pre sedamdeset godina, smišljani su lukavi planovi za uništenje Crkve: „Mi moramo stupiti u odlučnu i bespoštednu bitku sa sveštenstvom.
Njegovo protivljenje moramo ugušiti sa takvom surovošću, kakvu neće zaboraviti nn za sledećih nekoliko decenija.“ Čak i nakon što je ovakav plan sproveden u život, Crkva je prežnvela, iako, zaista, neće zaboraviti one, što su dali svoje živote za nas, za našu Crkvu i za istinu. Kada su strašni progoni Crkve tek započeli, proročki su odjeknule reči jednog od jerarha naše svete Crkve, mitropolita Sergija (Starogorodskog, kasnije svjatjejšeg patrijarha): „Da, događaji koji prete mogu zbrisati rusko carstvo, ali Crkva ne može propasti.“
Proroštvo se i ostvarilo. Zašto, međutim, i zbog čega, Bog dopušta da propadne Njegovo delo? Zašto Gospod, budući Vladika prirode, nije sprečio buru i smirio ju na samom početku?
U izvesnoj meri, Sveto Pismo to objašnjava time, što se u surovoj školi odgajaju duše.
Gde je vera vaša, pita Hristos Svoje učenike (Lk. 8; 25). Gde je vera vaša, pita On i nas.
Spoljašnji porazi su naši trijumfi i stradanja Crkve predstavljaju uslov njenog preporođenja i spasenja. Gospod nas uči da trijumf Evanđelja ne očekujemo od spoljašnjih uzroka i da je On riznicu Evanđelja u „glinene sasude“ smestio zbog toga, da bi svi jasno videli da se sila Božija u nemoći pokazuje. Sve zemaljske vlasti mogu da se ujedine protiv hrišćanstva, „glineni sasudi“ mogu da budu razbijeni, ali ono što se u njima sadrži nikako ne može da bude konačno i bez traga uništeno: istina će i pored toga blistati na zemlji. Bog će u datom trenutku priteći u pomoć i neće dopustiti da do kraja propadne.
Setite se: kad se borimo sa talasima na uzburkanom žitejskom moru, Gospod nas pokriva, a Presveta Bogorodica posreduje za nas, jer su oni s nama u sve dane do svršetka veka (Mt. 28; 20). Istina, ponekad se događa da Božija pomoć ne dođe odmah, da Spasitelj okleva. U tome se i sastoji više iskušavanje vere.
U svetskoj istoriji se više puta događalo da je Bog navodio Svoje najpredanije i najvernije sluge da do kraja ispiju čašu iskušavanja – zemaljskih nedaća, da bi ih zatim, nakon strašnog mučeništva, opozvao iz sveta. To su najsavršeniji ljudi, i oni su bivali očišćeni kao zlato u vatri.
Imaćemo na umu, prijatelji moji, da nam iskušenja bivaju poslata radi naše koristi i da Gospod ne dopušta da bilo ko bude iskušavan preko svoje mere.
Ako Bog okleva da pomogne, onda ćemo strpljivo sačekati na tu pomoć! Ako se vetar pojačava a noć postaje sve mračnija, onda ćemo im suprotstaviti svoju čvrstu veru; sadašnjim delima – suprotstavićemo dela buduća, večeri koje je okončano u suzama – zoru utehe; nepravdi koja nas muči suprotstavićemo vaspostavljanje istine, koje će biti neminovno i večno; carstvu bezakonja, koje ima kraj, suprotstavićemo Carstvo Božije koje neće imati kraja i u kojem će Bog obrisati svaku suzu u našim očima.
Presveta Bogorodica će uvek biti sa onim, ko je veran Njenom božanstvenom Sinu, i ko na Njegov priziv ide putem večnog spasenja. Prema rečima svetog Jovana Zlatoustog, Ona je prva Naslednica božanstvenih darova i prva Darovateljka tih darova i blagoslova ljudima, koji traže pomoć Gospodnju i Njenu milost.
Tako će biti uvek, do poslednjeg časa i do poslednjeg trenutka života sveta.
Neka naše verujuće srce, koje poznaje silu posredovanja Presvete Bogorodice, svagda obitava pokraj nogu Majke Božije sa svojim uzdasima, potrebama i žalostima, sa dubokim pokajanjem u svim iskušenjima i u trenucima oplakivanja grehova.
Neka Ona, Svih žalosnih radost i naša Nebeska Mati, raširi Svoj moćni pokrov i neka zastupi, spase i pomiluje sve nas. Amin.
 
24. oktobra (6. novembra) 1990.

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto skoro najbolje što sam pročitao!
    Takođe i pisma i saveti o porodičnom životu.
    Predivan i bogomudar starac Jovan Krestjankin.
    Hvala Svetosavlju za ovu knjigu.
    Hvala ocu Ljubi Miloševiću.
    Neka vas Gospod ukrepi u daljem radu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *