NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

 

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!
Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

 

 
BESEDA NA DAN PRAZNIKA SVETIH JOAKIMA I ANE
 
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
Radujte se, Joakime i Ana, radujte se jer nam se rađa Zastupnica radosti i života.
Prijatelji naši! Juče smo praznovali Roždestvo One, Koja je postala Majka vascelog čovečanstva, Koja je svojim rođenjem postavila početak našem spasenju. Jedino je Ona uvela u vaseljenu Hrista – spasenje duša naših, jer je Ona jedina i jer se jedino Njom zemaljsko sjedinilo s nebeskim. Neka pred veličinom događaja koji se savršio u taj dan ne bude mesta za sećanje na bilo šta drugo!
Danas, međutim, kad sveta Crkva produžuje da proslavlja Roždestvo Bogootrokovice, predlaže nam da uznesemo blagodarni molitveni pomen i onima, kojima smo obavezni za Njeno pojavljivanje u svetu. To su roditelji Presvete, Prečiste i Preblagoslovene Vladičice naše Bogorodice – sveti Joakim i Ana!
Ko su oni, kako su živeli, kako su sačuvali svoju nepokolebivu veru i nadu u Boga u ono vreme, kad se već moglo primetiti njeno slabljenje u izrailjskom narodu?
Mati i otac One, Koja će postati časnija od heruvima i neuporedivo slavnija od serafima, bili su potomci od Boga blagoslovenog roda. Joakim, iz carskog roda Davidovog i Ana, po ocu iz prvosvešteničkog plemena Levijevog a po majci iz plemena Judinog, živeli su u Nazaretu galilejskom.
Sjedinjeni savezom ljubavi u časnom braku, oni su ga očuvali kao veliku sv. tajnu, koja postavlja početak i ljudskoj i sveštenoj istoriji. Odnoseći se prema braku kao prema kruni i završetku božanstvenog domostroja, očekivali su blagosloveni plod kao ispunjenje svog predodređenja na zemlji. Taj viši cilj života, tj. rađanje i vaspitavanje potomstva za Boga i u Bogu, podstican je i sveopštim iščekivanjem Mesije – Izbavitelja i Spasitelja sveta – u izrailjskom narodu. Nadu mnogih (Izrailjaca) pothranjivala je potajna misao, koja se gnezdila u podsvesti: „Hoću li ja zadobiti Božiji blagoslov da poslužim tako velikom cilju?“
Bilo je očigledno da na domu ovih supružnika počiva blagoslov Božiji: njih je pratilo bogatstvo i svako obilje. Međutim, nije bilo nikoga za koga bi sabirali bogatstvo, jer je njihov dom bio bez dece. Ta okolnost ih je snažila i nadahnjivala na duhovne podvige, na usrdnost i postojanost u molitvi.
Blagočešće supružnika, koje se rađa iz vascelog obraćanja Bogu i iz nade da će se dobiti ono, što se traži, darivalo je i Božiji hram i Božiji narod, siromahe i putnike, bogatim prilozima. U to vreme nevidljivo se gradio dom njihovih duša. Trpljenje, na koje su se vremenom navikli, izrodilo je duboko smirenje. Budući da je izraslo na čvrstom uzdanju u volju Božiju u da je na njemu počivalo, to smirenje ih je sačuvalo od roptanja u trenutku teškog iskušenja, kroz koje je trebalo da prođu u svojoj starosti.
Godine su prolazile. Ako su u mladim godinama supružnici još živeli u nadi da će se ispuniti njihova blagočestiva želja, u poodmaklim godinama su s nedoumicom i žalošću gledali na besplodno proživljen život. Njihova besplodnost je (prema narodnom verovanju) razobličavala pobožni par zbog nekog nepoznatog greha i okolini davalo povoda da ih vređa i prekoreva. To vređanje se na njih obrušilo utoliko teže i neočekivanije zato što su oni, u svojoj predanosti Bogu, već počeli da zaboravljaju i na samu želju da dobiju dete.
Na jedan od velikih praznika, starac Joakim je došao u Jerusalim nameravajući da prinese žrtvu Gospodu. Međutim, sveštenik je odbacio njegov dar. Starca su duboko zabolele sveštenikove reči da žrtva bezdetnoga ne može biti ugodna Bogu. Neočekivani prekor pogodio je srce ovog pravednika. Iako nije znao za greh, on je ovu uvredu ipak prihvatio kao pravedni gnev Božiji koji ga je progonio bezdetnošću.
Skrušena svest o svojoj grešnosti odvela je starca u pustinju, gde je u usamljeništvu stajao pred Bogom u molitvi i postu, prizivajući Božije milosrđe. Starac je na sebe prihvatio napregnuti četrdesetodnevni molitveni podvig.
Za šta se molio, šta je tražio, zbog čega je uzdisalo njegovo srce? To je skriveno od ljudskih očiju, i poznato je jedino Bogu. Mi znamo da se tada savršilo ono, što je ljudima nemoguće. „Kada Bog hoće, On pobeđuje prirodni poredak… i utroba nerotkinje rađa.“
Joakim nije bio jedini koji je prihvatio četrdesetodnevni podvig. Njegova verna i bogobojažljiva supruga Ana, sjedinjujući se s njim u supružništvu u jedno biće, i sada je, u žalosti, svojom molitvom podražavala supruga. I ona je znala šta traži. Ne zaustavljajući se pred prirodnim preprekama za ispunjenje njene prozbe, ona se molila za čudo. „Razreši bolest moga srca i razdreši okove moje neplodnosti! Neka ono što rodim bude prineto Tebi na dar i neka se u njemu blagoslovi i proslavi Tvoje milosrđe!“
Prošlo je iskušenje koje je trajalo čitavog života. Život je vaspitao i projavio pravednike. Oni su čitavog života verno služili Bogu, oni su Ga neprestano i nepokolebivo prizivali, oni su Ga prizivali i onda, kad je već bilo besmisleno da očekuju ono što su tražili.
Koliko primera znamo, koji potvrđuju da Bogu ništa nije nemoguće! Jedan pokret Njegove ruke – i sve se u trenutku menja. Jedino On može sve – i da podigne pale, i da zabludele preobrati, i da sablažnjene ispravi, i da grešnike, koji su počinili zločine, promeni i učini pravednima, i da umrle oživi, i da prestarele obnovi.
Ako Gospod od nesuštog (nepostojećeg, nebića) tvori sušto (postojeće), ako daruje biće (postanje) onome što nikada i nigde nije postojalo, onda Mu je utoliko lakše da popravi ono što jeste i što već odavno postoji. Gospod savršava čudesa i tvori neobična dela. Međutim, On to ne čini odmah, ne istoga časa kao odgovor na prozbu, nego ispitujući i istražujući trpljenje trpeljivih i nadu vernih. Na nama je da, po ugledu na pravednike, ne klonemo duhom.
Da, u Svetom Pismu i u sveštenoj istoriji nema nijedne suvišne reči, nijednog nepotrebnog događaja, nego se sve daje živima kao primer i pouka za sva vremena.
Nakon rođenja njihove kćeri, prestareli roditelji nisu dugo poživeli. Ispunivši obećanje koje su dali Bogu, oni su trogodišnju Devojčicu uveli u hram Gospodnji da bi bila odgajena u Bogu. Nekoliko godina nakon tog događaja, oni su se upokojili. Joakimu je bilo osamdeset, a njegovoj supruzi Ani, koja ga je nadživela za dve godine, bilo je sedamdeset godina kad su otišli kod Gospoda. Svoju pobožnost, vaspitanu u životnim nepostojanostima, preneli su i svojoj Kćeri, predavši je Bogu da bude odgajena u Svetinji nad svetinjama.
Na osnovu primera Joakima i Ane, na osnovu primera svih pravednika koji su živeli u svim vremenima, može se reći da ne postoji nijedno drugo iskušenje i strahovanje, osim greha. Jedino greh razara život i pogubljuje sve živo. Sve ostalo, ma kakvo ono bilo, kratkovremeno je i ne može da naškodi krepkom duhu, ukorenjenom u Bogu kroz ispunjenje obećanja koja su Mu data.
Zar se danas, kad proslavljamo pobožnu porodicu Joakima i Ane i blagoslovenu Kćer Koja je od njih rođena, nećemo osvrnuti na same sebe i na svoje vreme, čiji duh nije duh stvaranja, nego duh razaranja? Zar nećemo sebi postaviti pitanje: šta je razlog i gde je koren surovog i mračnog nevremena koje se nadvilo nad svet i dovelo ga na rub propasti? Zar nismo mi rušioci domaće crkve, zar nismo mi razarači starinskih pravila porodičnog poretka, zar nismo mi dali svoju decu da ih vaspitavaju u dalekoj zemlji, gde ih hrane trnjem i čičkom i udaljuju od Oca Nebeskog, gde ih udaljuju od zemaljskih roditelja?
Život je težak. On, međutim, postaje nepodnošljivo težak ako iz njega proteramo Boga. Kada se iz doma protera Bog, na Njegovo mesto dolaze zli duhovi, koji seju svoj smrtonosni korov. Mrak i tama su odavno počeli da ostvaruju svoje smrtonosne planove, pobunivši se protiv porodice i protiv materinstva, koje u sebi krije budućnost sveta – odgajanje potomstva.
Trebalo bi da to shvatimo i vi i ja, jer je to i naša sadašnjost i naša budućnost. U tome je naša odgovornost pred Bogom. Strašna odgovornost!
Poslušajte reči, koje je izrekao veliki učitelj Crkve, sv. Jovan Zlatousti: „Roditelji, koji zanemare da svoju decu vaspitaju na hrišćanski način, veći su bezakonici od ubica svoje dece, jer ubice (svoje dece) razlučuju dušu od tela, dok ovi i dušu i telo bacaju u geenu ognjenu.“
Tokom sedamdeset godina koje je naša Crkva provela u zatočeništvu, toliko je pokolenja odraslo u robovanju mraku bezbožništva, zaraženo materijalističkim duhom sticanja i gomilanja. Ljudi su odrastali bez Boga. Sada smo i vi i ja dužni da se suočimo sa realnim okolnostima našeg života i da svojom trpeljivošću u trudu i molitvi pokušamo da popravimo ono, što je bilo porušeno.
Mnogi se sećaju onih godina, tragičnih i za vas i za vašu decu, kada je i sama želja da decu vaspitate u hrišćanskom duhu pretila opasnošću da ih zauvek izgubite. Roditelji su bili lišavani materinstva i očinstva, a decu su silom odvodili u internate i sirotišta. Pred vašom decom su zatvarana vrata u život, zatvarana su im vrata školskih institucija. Preživeli smo to strašno vreme. Ono je, neminovno, moralo da ostavi ožiljke na našim srcima. A koliko je samo suza i bola moralo da preživi materinsko srce, videvši da se i ono malo, što se za detinju dušu moglo učiniti kod kuće, pogazilo u školi!
Izlivale su se suze, izlivale su se i molitve. Nemojte misliti da su one ostale neprimećene i neuslišane. Njih možda mogu da ne primete i da ne čuju ljudi, ali ne i Bog. Za Boga to nisu jednostavno suze, nego krsni put majke – hrišćanke, koja je zbog svog deteta vojevala protiv celog sveta, pa čak i protiv samog đavola.
To nije bio samo krst, to je bilo mučeništvo, i to mučeništvo Hrista radi. Blagodat Božija je svagda krepila mučenike. Tako je krepila i vas u neravnopravnoj borbi za vašu decu. Ona vas i sada krepi. Samo da ne oslabi hrišćansko uverenje i usmerenje – naša vera. Sada je na nama da, slično pravednoj Ani, od Boga tražimo čudo: „Gospode, razreši bol moga srca! Neka se u onome što ću roditi blagoslovi i proslavi milosrđe Tvoje!“ Ne sumnjajte da će se, po veri vašoj, savršiti čudo.
Zar nije strašno i rušilačko to, što kod nas, odraslih, vera ostaje samo na rečima, ne preobražavajući naš svakodnevni život i prateći nas duhovnim besplodnošću, koje nema žive, životne sile Duha Božijeg? Međutim, tražite i to čudo, i daće vam se!
Neophodno je da svi mi sada shvatimo da neodložno moramo da se spasavamo od otrovnog duha vremena i da vratimo Bogu našu malu crkvu, našu porodicu. Trebalo bi da upravo u njoj zapalimo kandilo hrišćanskog života u Bogu. Samo je u tome spasenje sveta i naše lično spasenje.
Mi nećemo odmah uspeti, biće nam veoma teško, ali mi moramo da delamo radi života u večnosti.
Očevi i majke, od Boga blagosloveni tvorci i pokrovitelji svoje dece, nose odgovornost i za njih i za sebe. Zar nije na nama da sada, u pustinji sveta, gde caruje samoća, sujeta i ravnodušnost, uznemirujuća kolebljivost i zloba, stvorimo ognjište molitve? Moramo zapamtiti da, gde je dvoje ili troje sabrano u ime Gospodnje, tamo je i Gospod među njima.
Dom će tada oživeti! I jedan, i drugi, i treći. Ustrojiće se bezbožništvom rastrojeni poredak unutrašnjeg života porodice i svakog čoveka ponaosob. Carstvo Božije, koje će se vratiti u dušu, ponovo će početi da preobražava svet. Deca će se vratiti Bogu, vratiće se svojim roditeljima iz nepogode sveta koji ih okružuje.
U Svetom Pismu, Gospod više puta opominje roditelje na njihovu posebnu vlast i prava u odnosu na decu, dajući im posebnu silu da za svoju decu posreduju pred Bogom. Dragi moji, iskoristite tu silu i tu vlast. Međutim, za to vam je potrebna nesumnjiva vera i odvažnost u molitvi.
Postoji još jedan uslov, bez kojeg neće biti ploda – to je naš svakodnevni trud na vaspitavanju dece.
Danas majka proliva mnogo, mnogo suza nad decom i zbog dece. Kakvu nepodnošljivu tugu i bol podnosi njeno srce kad vidi da njena čeda odbacuju dobro i svesno odabiraju zlo!
Mati počinje da se moli i da traži pomoć od Boga, ali je ne dobija. Zašto? Zato, dragi moji, što se ne može polagati na Boga ono, što smo bili obavezni da učinimo mi sami. Naime, prevashodno su roditelji bili dužni da se pobrinu za decu, da u zemlju njihovog srca zaseju dobro seme vere i straha Božijeg. Ako su ga zasejali, trebalo je da zatim brižljivo uzgajaju zasejano i da ga čuvaju od nepogoda rđavih uticaja. Za to je potreban trud, potreban je duhovni napor, potrebno je stalno imati na umu decu i svoju odgovornost za njih pred Bogom.
Očevi i majke! Zapamtite da ne možete da se spasete sami, bez svoje dece! Šta možemo da očekujemo od svoje dece, ako se naša briga bude ograničila samo na to da ih nahranimo i obučemo? Ko će učiniti ostalo? Ulica? Škola?
Ne može se, dragi moji, zaboraviti još jedna stvar. Reči tuđeg čoveka, čak i dobronamernog, deluju na um deteta, dok reči majke neposredno dotiču njegovo srce. Pri tom mu očev primer daje snagu i energiju da te reči ovaploti u životu.
Prema tome, neka se vaša briga o deci ne ograniči na to da ih jednom nedeljno dovedete u crkvu i da ih ostavite da se tu ponašaju po sopstvenoj volji. Vaša briga se mora sastojati u tome, da u deci vaspitate strah Božiji, da im ulijete pravoslavne pojmove, da ih naučite svojim primerom i vascelim svojim životom. Proniknite u život svog deteta, upoznajte njegove misli. Razgovarajte s njim o svemu. Svakoga dana, ujutro i uveče, blagoslovite svoju decu, i učinite to čak i onda, kad nisu kod kuće.
Hrišćansko ustrojstvo porodičnog života – sa postom, molitvenim pravilom ujutro i uveče, makar ono bilo i kratko, uzimajući u obzir dečje mogućnosti i zainteresovanost, odlazak cele porodice u hram i zajedničko učešće u Sv. Tajnama – nevidljivo će graditi dečju dušu. Ono, što je zasejano u dečju dušu, neminovno će ponići u zrelim godinama.
Vekovima potvrđeno iskustvo pokazuje da krsno znamenje ima veliki uticaj na sve čovekove postupke i da se taj uticaj rasprostire tokom čitavog života. Zbog toga je neophodno da se u decu ukoreni običaj da se često ograđuju krsnim znamenjem, posebno pred uzimanje hrane, pred spavanje, kad se probude i kad polaze od kuće: „Jer se krstom ograđujemo i neprijatelju (đavolu) suprotstavljamo.“ To spasava našu decu od mnogih nevolja i opasnosti.
U starini su smatrali nesrećnim onoga, koji zna sve ali ne poznaje Boga. Blaženim su pak smatrali onoga koji poznaje Boga, makar i ne znao ništa osim toga. To ne znači da su osuđivali obrazovanje. Jednostavno, mudrost Božija se ni na koji način nije mogla uporediti s ljudskom mudrošću. Postojana pobožnost, zadobijena poznavanjem zapovesti Božijih i zapovesti Hristovih, na putu Hristovom, ograđuje od zabluda na putu ljudske mudrosti.
Na nama je da sada poučimo svoju decu i da u njima vaspitamo uzvišeni hrišćanski moral, da bi živela, da bi i mi živeli s njima i da se svet konačno ne bi ugušio u zlu. Svoju decu moramo vaspitavati svojim trudom i svojim primerom. Moramo živeti po savesti, moramo živeti po pravdi.
Svagda ćemo imati na umu svoju odgovornost i prisećati se svetootačkih reči: „Mlado drvce će rasti na onu stranu, na koju ga priklonimo. Iz novog sasuda će se širiti onaj miris, kojim ga napunimo, ulivajući u njega ili smradnu tečnost ili tečnost miomirisnu i čistu.“
Javno ispovedajući u porodici Božiju dobrotu i Božiji promisao, davaćemo deci prve lekcije bogopoznanja i molitve. Biće to najvažnija lekcija blagočešća, koju će čitavog života sačuvati u svojim srcima, i koja će u ovom životu sačuvati dete za večni život.
Završiću rečima svetog učitelja Crkve, Jovana Zlatoustog: „Ne postoji umetnost, koja bi bila uzvišenija od umetnosti vaspitanja. Mudri vaspitač stvara živi lik, na koji s radošću gledaju i Bog i ljudi.“
Da ne bismo sada plakali zbog svoje dece, i da ne bismo oplakivali i sebe i njih kada odrastu, da sadašnje suze ne bi postale početak budućih, nećemo nemarno tvoriti delo Božije – vaspitavanje dece.
Prijatelji naši, ako ni sada ne osetimo opasnost kakva nam preti od duhovne zapuštenosti čovečanstva koje postepeno gubi obraz i podobije Božije, ako u sebi i u svojim porodicama ne zaustavimo proces bogootpadništva i gubljenja vere, onda je blizu vreme kad će se ostvariti Spasiteljeve reči: Ali Sin Čovečiji kada dođe, hoće li naći veru na zemlji (Lk. 18; 8)?
 
9. (22) septembar 1991. godine

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto skoro najbolje što sam pročitao!
    Takođe i pisma i saveti o porodičnom životu.
    Predivan i bogomudar starac Jovan Krestjankin.
    Hvala Svetosavlju za ovu knjigu.
    Hvala ocu Ljubi Miloševiću.
    Neka vas Gospod ukrepi u daljem radu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *