NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

 

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!
Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

 

 
BESEDA NA DAN USPENJA PRESVETE BOGORODICE
 
Dragi naši, danas je veliki dan – dan početka nebeske i zemaljske slave One, Koja je bila zemaljsko biće ali je postala Nebeska Carica. Danas je dan okončanja velikog podviga Njenog života u ime spasenja čovečanstva – dan Uspenja presvete, prečiste, preblagoslovene, slavne Vladičice naše Bogorodice i Prisnodjeve Marije.
Svet, dakle, danas proslavlja jedinstvenu osobu na zemlji – Djevu Mariju, Bogorodicu i Majku Svetlosti.
Upravo je na dan Uspenja naočigled čitavom svetu zablistala i uzdigla se slava i veličina tog, do tada svima nepoznatog života. Presveta Djeva je Svojim boravkom osveštavala zemlju tokom šezdeset dve godine.
Sada smo se svi mi navikli na Njenu slavu, moć i ljubav, nepojmljivu za ljudski um. Mi smo toliko navikli da je molimo i da od Nje dobijamo ono, za šta smo molili, da u osećanju srca zaboravljamo da je i Ona ljudsko biće, slično nama. Zaboravljamo da je Njena sadašnja slava i božanstvena sila – plod Njenog zemaljskog života. Ti plodovi su rođeni iz žive vere Presvete Djeve, iz Njene božanstvene ljubavi, bogopodobnog smirenja i beskonačnog, neprolaznog stradanja – mučeništva koje je trajalo čitavog života.
Noseći Svoj krst, Ona je išla ka Krstu Svog jedinog Sina, dugo pre Njegovog golgotskog stradanja. Ona se na Svoj krst uspinjala postepeno, tokom čitavog života, a trnje stradanja svakodnevno se zabadalo u Njena osećanja, um i srce, dok obećano i od pravednog starca Simeona Bogoprimca predskazano oružje nije probolo i samu Njenu dušu. Taj Njen krst je Presvetu Majku-Djevu u slavi uzneo na nebo. Podvig Njenog materinskog služenja i posredovanja za ljudski rod – grešni, pali i slabi, kojem večno treba pomoć, zastupanje i milosrđe – nastavio se i nakon Njenog Uspenja.
Nama se, dragi moji, često događa da, zbog spoljašnjih događaja u životu Bogomajke, izgubimo iz vida unutrašnji sadržaj tog života. On se, međutim, sastojao od ćutljivog i velikog stradanja, koje je prelazilo u mučeništvo i koje nije moglo da nađe utehu u otkrivanju, saosećanju, razumevanju i sastradanju ljudi. Isto tako, sastojao se i od velikog, bespogovornog predavanja sebe volji Božijoj.
Tajna zemaljskog naznačenja života Presvete Djeve, koju joj je Bog otkrio glasom arhangela: Raduj se, blagodatna, blagoslovena si Ti među ženama – bila je toliko natprirodna i toliko velika, da smirenje Prečiste Djeve nije moglo da ju otkrije nijednom čoveku. I kako da Ona Sama govori o tome, na kakvu ju je visinu uzdigao Bog! Bilo je samo četvoro ljudi, izabranih po njihovoj pravednosti, kojima je Gospod otkrio najveću tajnu što se savršavala u svetu. Ko su bili ti ljudi? Pravedni Josif Zaručnik, Simeon Bogoprimac, Jelisaveta, majka Jovana Preteče i proročica Ana. Oni su bili prvi koji su se u znanju poklonili Presvetoj Djevi kao Majci Božijoj, a Njenom Sinu kao Bogu i Sinu Božijem.
Sveta Djeva je izabrala da ćutke strada čitavog života. I vasceli Njen život bio je beskonačno udubljivanje srca u neprolaznu patnju, večno isticanje nevidljive mučeničke krvi. Ona je ćutke stradala zbog podozrenja pravednog Josifa, koji je pomišljao da je tajno otpusti. Ona je ćutala dok je Cara vaseljene polagala u životinjske jasle, nemajući ni sama gde da prikloni glavu. Ćutke je stradala Djeva i kad su tražili dušu Njenog Mladenca i kada je strah za Njegov život primorao svetu porodicu da iz svoje zemlje pobegne u Egipat.
Ona je ćutke i trpeljivo nosila ubogi i teški udeo svog života. Pred Njenim očima, Njen Sin i Bog bio je mladenac, dečak i mladić, i sve materinske brige, koje odgovaraju Njegovom uzrastu, bile su Njen udeo, bile su Njena radost. Međutim, u trenucima radosti materinstva, kada svaka majka, gledajući na svoje čedo, mašta o njegovoj svetloj budućnosti u životu a što i njoj, majci, obećava utehu i oslonac, Presveta Djeva-Mati je u Sinu videla Jagnje Božije, Koje je u svet došlo zato, da bi na Sebe uzelo njegove grehe. Odgajena u hramu Božijem, Ona je poznavala Pismo i znala je zbog kakvog se velikog cilja Sin Božiji i Sin Djeve pojavio u svetu. Sa kakvim je trepetom Ona posmatrala Njegovo odrastanje, znajući da se sa njim približava i taj veliki i, ljudski posmatrano, strašni čas! Svaki trenutak radosti zbog Sina neminovno se u Njenom srcu odražavao kao neprestano stradanje. Njen Sin, budući u svemu sličan ljudima osim po grehu, nikada i ničim nije ražalostio Svoju Majku ljudskom grehovnom slabošću. Međutim, On je odlazio od Nje i, kako je odrastao, udaljavao se da bi služio čovečanstvu.
Dečak Hristos je već sa dvanaest godina odlučno izneo prvo otkrovenje o Sebi kao o Sinu Božijem, a time i neposredno ukazao Svojoj Majci da On već ne pripada Njoj. Našavši u jerusalimskom hramu dečaka Isusa, Koji se odvojio od Svojih rođaka, Presveta Djeva-Mati ga je blago prekorila, a zatim začula: Zašto ste Me tražili? Zar niste znali da Meni treba biti u onome što je Oca Mojega (v. Lk. 2; 49)? Te reči su s bolom prodrle u srce Majke, jasno joj otkrivajući budućnost Njenog Sina. I opet se Presveta Djeva ćutke priklonila pred voljom Svevišnjeg. I kao nekada, na početku Njenog velikog izabranja, Njeno srce se nije usprotivilo onome što je dolazilo: Evo sluškinje Gospodnje, neka Mi bude po reči tvojoj (Lk. 1; 38). Ona predaje Svoga Sina i povlači se, da bi Mu se s pravima Majke vratila tek u Njegovom strašnom golgotskom času, kada su Ga svi napustili. Udaljio se čak i Bog Otac, da bi ustupio mesto punoti Hristovog podviga, punoti Njegovog božanstvenog samoumanjenja. Djeva-Majka, koja je i u tom času ćutala, bila je ožalošćena do dubine duše, ali je hrabro, verno i neustrašivo stajala kod Krsta i Svojom ljubavlju podržavala Sina u Njegovom velikom podvigu. Ona je opet ćutke stajala i posmatrala, skamenivši se u sastradavanju Sinu. Ono, što se dešavalo u Njenom srcu, video je samo Bog i Njen Sin. Koliko je Ona u tom trenutku želela da umre zajedno sa Sinom, samo da bi se prekratila ta neverovatna patnja! „Ovde da umrem i da me sahrane zajedno sa Njim“, odjekivao je plač u duši Presvete Bogorodice.
Podvigu Njenog molčaljivog stradanja, koji je trajao čitavog života, u tom trenutku se prisajedinjuje i iskušavanje podviga Njene vere: Gde je sada, Sine moj i Bože, drevna blagovest, kada mi Gavrilo Govoraše, kada Te Carem, Sinom i Bogom višnjim nazivaše? Sada Te, svetlosti moja slatka, vidim kao nagog i ranjenog mrtvaca. Posmatrajući izrugivanje Njenom ljubljenom Sinu i Njegovo raspeće, gledajući malodušni pad Njegovih sledbenika, prijatelja – apostola, pred opasnošću, Ona nije mogla a da se ne seti arhangelovog obećanja da će Bog Njenom Sinu dati presto Davida, oca Njegovog… i da Carstvu Njegovom neće biti kraja (Lk. 1; 32-33). A eto, prema ljudskom rasuđivanju, sve je već bilo okončano sramnom smrću na Krstu…
Sa Krsta božanstvenog Stradalnika je prema rastrzanom srcu Majke odjeknulo ohrabrenje, zaveštanje i uzdizanje na presto Carice-Majke neba i zemlje: Ženo, evo Ti sina (Jn. 19; 26). Njeno, zbog ljubavi mnogostradalno srce, ne treba više da prihvati samo jednog sina, nego sinove i kćeri vascelog ljudskog roda. Njeno srce u sebe mora da primi upravo one, koji su joj oduzeli radost Njenog jedinog Sina. I opet, kao i u svim teškim trenucima Njenog života, zazvučao je Njen odgovor Bogu Ocu i Bogu Sinu: Evo sluškinje Gospodnje, neka mi bude po reči Tvojoj.
Predstojalo joj je još petnaest godina u, za svet neznanom, trudu na sazdanju Crkve – Neveste Hristove na zemlji, u molitvama Sinu za ljudski rod, u ljubveobilnom, trpeljivom zastupanju onih, koji još ne behu poznali Boga. Ne, Ona nije išla da propoveda zajedno sa apostolima, iako je o Svom Sinu mogla da kaže više nego bilo ko drugi: Njeno istančano srce je od samog Njegovog rođenja u Njemu videlo Boga. Ona je opet ćutke nosila podvig materinstva i podvig vere. Priticali su joj samo apostoli, klanjajući joj se i hraneći se skrivenim dubinama Njenog duha, oboženog životnim podvigom. Presveta Bogorodica je bila prva hrišćanka na zemlji.
Nepričasna nijednom grehu, osim od praroditelja nasleđenom prvorodnom grehu, Presveta Djeva Bogorodica približavala se kraju svog zemaljskog života. Želeći da se oslobodi žitejskih okova, Ona je opet smireno molila Svog Sina i Boga za ono, na šta pomišlja svaki zemnorodni – za predstojeći smrtni čas, kada mračna sfera ima vlast da plaši one, što odlaze sa zemlje. Kao podsećanje na Njeno izabraništvo i kao potvrda njegove neprolaznosti, Njoj se opet javio arhangeo Gavrilo, obavestivši je o ispunjenju Njene molitve. On joj je predao blistavu rajsku granu kao znak pobede nad zlim duhovima i telesnim okovima i rekao joj da će za tri dana uslediti Njeno Uspenje.
Sveto Predanje je sačuvalo sećanje na taj veliki trijumf – na pobedu čoveka nad smrću. Upravo u trenutku Njenog Uspenja, blagoslovenu među ženama Bogorodicu je svakim blagoslovom Bog Otac blagoslovio kao Kćer, Sin Božiji kao Majku a Duh Sveti kao Nevestu nenevesnu. Ozaren nebeskom slavom i u pratnji nebeskih sila, Hristos je u Svoje božanstvene ruke prihvatio dušu Svoje majke, kako bi je u sopstvenim rukama odneo Svom Ocu.
„Pođi, Najčasnija, da se proslaviš zajedno sa Sinom i Bogom.“ Apostoli su sahranili Njeno telo sa svakom čašću i slavom. Tako je Presveta Djeva Bogorodica, Kćer čovečija, Svojim životom vratila dug prirodi ali je, postavši po svetosti časnija od heruvima i slavnija od serafima, sjedinila nebo i zemlju.
Smrt nije mogla da zadrži Njeno prečisto telo, koje je tokom života zablistalo ognjem stradanja i u njemu se obožilo. Tri dana nakon pogreba, apostoli su odvalili kamen sa pogrebne pećine, ali su tamo zatekli samo Njene pogrebne povoje. Vladičica Bogorodica je savaskrsla sa Svojim Sinom i Bogom. Kada je pak vaskrsla, Bogomajka je postala majka vascelog hrišćanskog sveta, nezalazna Nada beznadežnih, Tražiteljka izgubljenih, Spasiteljka grešnih. Iz vere, stradanja i ljubavi izatkana je božanstvena sila i moć Presvete Vladičice naše, Bogorodice. Ona je time dobila vlast i pravo da razume i ljubi sve slabe, obremenjene životnim teškoćama i okovima greha, i da sa njima sastradava. Budući da je i sama bila time iskušavana, Ona sada može da pomogne iskušavanima.
Kako smo sada nadahnuti i umudreni primerom velikog u Bogu života Presvete Bogorodice, i mi ćemo, dragi moji, preklinjati za Njenu pomoć u svemu i u svakom času. Od Usrdne Zastupnice nećemo tražiti da od nas odagna očišćujuća i živototvorna stradanja, nego ćemo tražiti da nam pomogne da ih nosimo na spasenje duše, da ne očajavamo zbog njih i da u njima vidimo ona velika dobra, koja su tajanstveno skrivena u njihovim nedrima.
„O, Prečista, moli se usrdno Svome Sinu da se Tvoje stado spase nepovređeno!“ Amin.
 
15 (28) avgust 1994. godine
 
 

 
 

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto skoro najbolje što sam pročitao!
    Takođe i pisma i saveti o porodičnom životu.
    Predivan i bogomudar starac Jovan Krestjankin.
    Hvala Svetosavlju za ovu knjigu.
    Hvala ocu Ljubi Miloševiću.
    Neka vas Gospod ukrepi u daljem radu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *