NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

 

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!
Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

 

 
BESEDA U 29. NEDELJU PO PEDESETNICI – ČOVEKOVO SPASENJE SAVRŠAVA SE SAMO VEROM I SAMO U CRKVI
 
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
Ustani i idi, vera tvoja spasla te je, slušali smo svi mi zajedno, dragi moji, prijatelji naši, u današnjem evanđelskom čitanju, Spasnteljeve reči (Lk. 17; 19). Tim rečima se još više divimo zbog toga, što su upućene grešnom čoveku i što one još za Njegovog života svedoče o njegovom spasenju. Čovekovo spasenje je već izvršeno, i samo jedna reč otkriva nam razlog onoga, što se izvršilo.
Vera! Vera tvoja spasla te je..!
Kakav je smisao skriven u toj reči – „vera“? Kakva vera? Kakav život? I mi verujemo. Međutim, da li verujemo tako, da bismo mogli da začujemo odlučnu reč: Idi, spasen si!
Kratko evanđelsko slovo upućeno je nama – priđi i vidi, i nauči se spasenju verom.
Neprijatelj ljudskog roda unakazio je grehom čovečiju dušu. On je, kao lovac, neumorno progoni, i učinio je da se ona povije do zemlje. Čovek više ne vidi nebo. Pred njegovim pogledom, pred njegovim pomislima, pojavljuje se samo sopstvena utroba i prašina koju gazi nogama. Bolest tela neminovno sledi za bolešću duše.
Tako je pred Gospoda stalo i deset gubavaca, čija su trula i tela u raspadanju nosila na sebi teške rane grešnog života. Stajali su podalje od Njega, kolebajući se istovremeno i zbog slabe vere i zbog neverja. Međutim, glasovi o Hristu kao o velikom Učitelju već behu doprli do njih, porodivši u njihovim dušama izvesnu nadu.
Isuse, Učitelju, pomiluj nas, vapili su gubavci za pomoć (Lk. 17; 13). Njihova stradanja i vapaj za pomoć priklonili su Gospoda na milost. On bolesne šalje u crkvu, zahtevajući od njih da ispune zakon: Idite i pokažite se sveštenicima… (Lk. 17; 14). Svojom isceljujućom silom Hristos skida gubu bolesti, iako se oni nalaze tek na putu ka ispunjenju zakona, na putu u crkvu. Nagrađena je i sama spremnost grešnika da ispune zakon. Desetoro ljudi je uz oproštaj stupilo u crkvu, a kao posledicu oproštaja zadobili su iscelenje od svoje neizlečive bolesti.
Šta se, međutim, dogodilo nakon toga? Bilo ih je desetoro nesrećnih grešnika ali je, kao što čujemo u Evanđelju, samo jedan zadobio dar večnog života – spasenje. Samo jedan od desetorice gubavih, zaprepašćen čudom što se savršilo nad njim i videvši sebe isceljenog i očišćenog, ponovo traži Hrista da bi Mu se poklonio s osećanjem blagodarnosti i divljenja, jer je u Iscelitelju poznao Živog Boga. On se vraća Hristu, da se više nikada ni rečju, ni delom, ni pomišlju ne udalji od Njega.
Njegova blagodarnost postala je svedočanstvo žive vere. Njegova vera je postala život, postala je sila duše. Osećanje Živog Boga i potreba da se ide ka Bogu hvaleći Ga i proslavljajući, daruju čoveku spasenje.
Zar se ne očistiše desetorica? A Gde su devetorica, odjeknuo je glas Spasiteljev (Lk. 17; 17).
Dobivši ono što su želeli, dobivši milost oproštaja i očišćenja, njih devetoro se vratilo svom prethodnom životu – životu u grehu i poroku. Oni su otišli, zaboravljajući na čudo, zaboravljajući na Onoga, Koji im je podario Svoju milost. Njihova vera se odmah ugasila, nju je oduvao vihor života, nju je ukrao đavo. U njihovim dušama se zacarila pređašnja tama greha i praznina, duša nije sačuvala trag Božijeg dejstvovanja na nju.
Nije bilo ljubavi prema Bogu – Dobročinitelju, Iscelitelju i Izvoru života. I opet je Bog zaboravljen do neke naredne nesreće, bolesti ili patnje, koju će ponovo odgajiti njihov grešni život.
To se, međutim, može reći i za nas.
Čovek beskrajno pritiče Bogu i zahteva, zahteva dobra: sreću, zadovoljstvo, zdravlje. On pritiče Bogu sa svakom svojom potrebom, ali ne živi Njime, i svaki put, kada dobije što je tražio, vraća se uobičajenom, pređašnjem, grešnom životu. To čovekovo neprestano zahtevanje od Boga sve češće i češće rađa u gubavim dušama roptanje na njihovog Tvorca, roptanje na „sve i vsja“. Bog tada postaje kriv za sve: upravo On ne odgovara na molbe – zahteve, upravo On ne daje čoveku svu punotu životne sreće.
Čoveku, međutim, ni na um ne pada, da on sam ne živi prema pravilima Božijim i u zakonu Božijem, da žanje gorčinu života, srušenog njegovim sopstvenim bezakonjem. On nema istinsku veru, nema istinskog duha života, i njegov životni put ne okončava se spasenjem.
To je sve! I kako je sve to jasno i jednostavno!
Čovekovo spasenje se savršavalo, savršava se i savršavaće se jedino verom i jedino u Crkvi. U svim vremenima se guba greha – to seme smrti – koja je pogodila vasceli ljudski rod, leči i isceljuje jedino tamo i jedino Spasiteljem Bogom.
U današnjem Evanđelju opet jasno posmatramo borbu dva načela – svetla i tame, dobra i zla, života i smrti, Boga i đavola. I ako se neprijatelj ljudskog roda tako nepokolebivo i tako uporno bori za dušu svakog čoveka, a o čemu smo iscrpno govorili u prethodnoj propovedi, onda se on posebno brine za Crkvu Hristovu od samog njenog postanja, jer se samo u Crkvi i kroz Crkvu savršava čovekovo spasenje.
Tajna bezakonja je potpuno suprotna tajni hrišćanskog blagočešća. Uništenje vere u Hrista Spasitelja kao u Boga jedan je od glavnih zadataka neumorne đavolove brige.
Naime, samo je sveta pravoslavna Crkva Hristova živi organizam, koji zasađuje i obrađuje vinograd Hristov. Samo se u njoj nalazi zalog života i čovekovog spasenja, samo u njoj Hristos „svagda živi i dejstvuje“. Sveti Kiprijan Kartaginski je govorio: „Onome, kojem Crkva nije Majka, ni Bog nije Otac.“ Upravo zbog toga Crkva i jeste naročito na oku neprijatelja – ubice.
U svakoj epohi istorije Crkve, neprijatelj je izmišljao posebne vidove borbe sa njom i svaki put su se njegove pobune sve prepredenije prilagođavale datom vremenu. Ponekad ju je napadao spolja, progonima vlastodržaca, a ponekad je raskolima prodirao u samo krilo Crkve. Ponekad je pak mnoštvom jeresi, zabluda i nepravdi izvraćao istinu, raskidao jedinstvo i rušio veru.
Meni i vama, dragi moji, nije dovoljno da poznajemo samo sve one đavolske zamke koje se tiču naših duša a što je potrebno da ne bismo pali u ropstvo, nego bi trebalo da poznajemo i sve načine njegove borbe protiv Crkve, da nam se ne bi dogodilo da, umesto u Crkvu Božiju, dospemo u lažnu crkvu.
Posle 1917. godine, put Ruske Pravoslavne Crkve bio je izuzetan. Budući od vlasti osuđeno na potpuno uništenje, Pravoslavlje je tada doslovno iskorenjivano. Crkva je tokom dugog perioda preživljavala tako strašne progone, koji se mogu uporediti samo s progonima iz prvih vekova hrišćanstva. Međutim, Pravoslavlje je u Rusiji tada bilo još toliko snažno, da je samo fizičko uništenje Crkve Božije, njenih jerarha i naroda Božijeg moglo da pomogne u izvršenju tog prevashodnog zadatka novih gospodara.
Kasnije, kad je istrebljenjem sveštenstva Crkvi bio zadat rušilački udarac i kad je među verujući narod bio zasejan strah, neprijatelj svake istine uveo je u Crkvu raskol obnovljenstva. Želeo je da i ono malo, što je ostalo od Crkve i što je živelo silom Duha Božijeg, prilagodi zahtevima kneza ovoga sveta i da time, što će Crkvu uništiti iznutra, dovrši svoj zadatak. Međutim, tada je glas krvi ruskih novomučenika izmolio milost Božiju za Rusku Crkvu. Započeo je rat, koji je sprečio ostvarenje već pripremljenih planova.
U posleratnom periodu, javne progone zamenili su novi, skriveni, koji traju sve do dana današnjeg. U tom progonu neprijatelj (đavo) ne može da se vidi i svi tobože postaju prijatelji dok, istovremeno, neverje i zloverje vode svoju nevidljivu ali bespoštednu borbu. Ta borba je za Crkvu Božiju, isto kao i ranije – borba za preživljavanje.
Ako su se u prethodnim vremenima jeretici pokazivali javno, Crkva je sada ispunjena tajnim jereticima. To su svi oni koji dolaze u Crkvu, ali nepravilno razmišljaju i o njoj, i o veri, i o Bogu.
Eto odakle, dragi moji, potiče vaš vapaj da u Crkvi više nema blagodati Božije. Međutim, takva vaša procena nije tačna. U Crkvi je postojala, postoji i postojaće blagodat, ali oni, koji su u njoj, ne sadrže tu blagodat u sebi. Njihove duše i njihova srca nisu predani Bogu. Vi srcem osećate da je pored vas u Crkvi i neki tuđi čovek.
Delovanje rušitelja u Crkvi olakšava i opšta religiozna zapuštenost ljudi. U takvom stanju, kad se ništa ne suprotstavlja prisutnim bolestima, svaka od njih, makar i najbezazlenija, može da postane smrtonosna.
Najnovije vreme donelo je u Crkvu još teži raskol i podelu. Zagranična crkva, autokefalna crkva, katakombna crkva – i sve one o sebi misle da su jedina istinska Pravoslavna crkva. Neprijatelj postiže svoj cilj: oni, koji sebe nazivaju pravoslavnim hrišćanima i kojima je zapoveđeno jedinstvo vere u Hristu, budući rukovođeni političkim odlukama bezbožnih gospodara sveta, razdiru rizu Hristovu.
U Rusiji je sada data sloboda svakoj veroispovesti, i hrišćanskoj i inoslavnoj. Rimokatolici razotkrivaju svoju misiju: tamo, gde nikada nije bilo druge vere osim pravoslavne, odjekuju njihove propovedi i vrše se njihove službe. U Moskvi, u Novosibirsku, u Karagandu, stvorene su eparhije na čijem su čelu rimokatolički kardinali.
Uporedo sa spoljašnjim pritiskom, neprijatelj nastavlja svoj napad na sadržaj pravoslavne veronauke, težeći da izopači istinu. Seje se korov lažne vere koja, poričući pravoslavno hrišćanstvo, govori o jednoj zajedničkoj veri svih naroda u Boga.
Koliko je omladine sada pristupilo Crkvi dolazeći sa životnih bespuća, nakon što su prošli kroz okultizam, indijsku filozofiju ili jogu! Te demonske spoznaje oni su doneli i u Crkvu. Nemajući ni snage, ni vremena a često ni želje da se oslobode tog strašnog znanja zla, oni počinju da na hrišćanskom tlu izmišljaju svoju novu, neviđenu veru, gde podjednako dostojanstvo imaju i istina i laž. Međutim, prema rečima apostola Petra, bolje bi im bilo da ne poznaše Put pravde, negoli kad ga poznaše što se vratiše od predate im svete zapovesti (2. Petr. 2; 21).
Neprijatelj ljudskog roda, aktivni pomoćnik i inspirator tih nesrećnika, ovoga puta radije ostaje u senci. Samostalnim verama, izmišljenim po njegovom diktatu, već sada nema ni broja, a biće ih još više: svako carstvo će imati svoje ispovedanje; to neće biti dovoljno, pa će svoje ispovedanje imati svaka oblast i svaki grad. Nastupiće, međutim, i tako strašno vreme kad će svaki čovek, svaki pojedinac imati svoju veru!
Tamo, gde samima sebi grade veru, ne prihvatajući onu koja je od Boga data, ne može ni da bude drugačije. Neverje ne želi da ravnodušno gleda na veru, ne želi da se zadovolji svojim neverjem. Njemu je potrebno da konačno uništi sve što drugačije misli, a posebno u pitanjima vere, postojanja Božijeg i besmrtnog života.
U sadašnjem vremenu, najstrašniji vid bogoborstva i uništenja Pravoslavne Crkve jeste izopačenje istinskog hrišćanstva i njegova zamena lažnim. Evanđelje, koje je sada svima poznato, postaje predmet ličnog tumačenja, izopačenja i svakakvih izmišljotina na osnovu reči Božije.
Bilo je perioda kada verujući nisu imali knjige koje bi im razjasnile istinu i kada je sveštenstvo ćutalo, vezano prećutnom zabranom gospodara ovoga sveta. I pored toga, ni tada nije bilo toliko razmimoilaženja na temu reči Božije!
Upravo sada, kad se crkvene knjige i tumačenja koja su izrekli sveti Božiji ljudi rukovođeni Duhom Svetim, mogu dobiti lakše nego hleb nasušni, dakle, upravo sada se na Crkvu obrušavaju jeretički služitelji satanini, koji prisvajaju ime hrišćana. Izgovarajući se verom, oni obznanjuju verolomstvo, antihrista umesto Hrista i, prikrivajući laž i lukavstvo sličnošću sa istinom, oni nam uništavaju istinu: A Sin Čovečiji kada dođe, hoće li naći veru na zemlji (Lk. 18; 8)?
Sada nastaju takvi dani da se svugde pominje hrišćanstvo, otvara se više hramova, nego što ima verujućih. Međutim, nećemo požuriti da se radujemo. Često se događa da je to samo privid, jer iznutra nema hrišćanskog duha ljubavi, Duha Božijeg, koji stvara i daje život. Naprotiv, tamo caruje duh ovoga veka – duh podozrenja, zlobe i razdora. Duhovi-prevaranti i demonski učenici već su otvoreno prodrli i u crkvenu sredinu. Sveštenoslužitelji, crkveni ljudi, koji sebi dopuštaju da u životu slede požude svoga srca, istovremeno se moleći Bogu i služeći grehu, dobiće za to zasluženu platu. Bog ih ne sluša, a đavo, budući da nije svezan silom Božijom, kroz one koje je obmanuo izvršava svoja nepotrebna dela.
Duh Božiji je još u prvim vekovima hrišćanstva upozoravao sve žive da će u poslednja vremena odstupiti neki od vere, slušajući duhove prevare i nauke demonske (1. Tim. 4; 1). Sada se po zemlji širi odstupanje od Boga i vere. Odbacujući dobro i odabirajući zlo, čovek postaje saučesnik mračne sile u borbi protiv dela Božijeg stvaranja života na zemlji.
Mi vidimo da se to događa.
Eto kakva strašna opasnost preti svetu! Kako da živimo na toj zemlji, izbezumljenoj od zla? Pažljivo slušajte.
Svetitelj Božiji Ignjatije odgovara nam ovako: „Oni, koji uistinu budu služili Bogu, razborito će se sakriti od ljudi i neće među njima savršavati znamenja i čudesa. Oni će poći putem delanja, ublaženog smirenjem i u Carstvu Nebeskom pokazaće se kao veći od otaca, koji su tvorili čudesa.“
Dragi moji, ovo je veoma važno za nas! Čuvajte se glasina, čuvajte se javnog delanja, čuvajte se svega onoga, što vas lišava smirenja. Tamo, gde nema smirenja, nema i ne može ni biti istinskog ugađanja Bogu.
Sada je vreme, kada oskudevamo u blagodatnim rukovoditeljima uistinu duhovnog života. Sada je najbezopasnije da se rukovodimo
Svetim Pismom i spisima podvižnika blagočešća. Gospod je i ovde došao da pomogne „malom stadu“ koje Ga traži.
Knjige istinski duhonosnih Otaca ponovo su ugledale svet, ponovo su došle do verujućih. Čitajte svetog Teofana Zatvornika, i obratite pažnju na pročitano. Ukoliko sledite njegove savete, ćavolske podvale neće moći da vas dodirnu.
Evo i poslednjih reči upućenih nama, koji živimo u tako teškim vremenima: „Otpadništvo je dopušteno od Boga: ne pokušavaj da ga zaustaviš svojom slabom rukom… Udalji se, i samoga sebe čuvaj od njega. To je od tebe dovoljno. Prepoznaj duh vremena i prouči ga, da bi mogao da izbegneš njegov uticaj.“
Dragi moji! Obucite se u sveoružje Božije, da biste se mogli održati protiv lukavstva đavolskoga. Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef. 6; 1112). Gospod će biti s nama, Gospod će biti naš pomoćnik.
Naučimo se veri, dragi moji! U Crkvi se, od evanđelskog gubavca, naučimo da živimo po veri! Od nas će se udaljiti gubavost duše, i ukloniće se telesna slabost. Tada ćemo oduhotvorenim dušama i vascelim svojim bićem pohitati ka najslađem Izvoru života, ka Bogu. Kada Mu predano pripadnemo, začućemo Njegov glas, koji nas ljubi i priziva: „Ustani, ustani od gubavosti greha, vera tvoja spasla te je…“ I ustaćemo opravdani, i ostaćemo sa svojim Spasiteljem u vekove vekova. Amin.

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto skoro najbolje što sam pročitao!
    Takođe i pisma i saveti o porodičnom životu.
    Predivan i bogomudar starac Jovan Krestjankin.
    Hvala Svetosavlju za ovu knjigu.
    Hvala ocu Ljubi Miloševiću.
    Neka vas Gospod ukrepi u daljem radu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *