NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

 

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!
Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

 

 
BESEDA U 26. NEDELJU PO PEDESETNICI, O SEĆANJU NA SMRT
 
„Pomeni i oplakuj samoga sebe za života“, kaže sećanje na smrt, „ja sam dobronamerno došla da te ražalostim, i sa sobom sam donela mnoštvo dušekorisnih misli. Prodaj sve što je suvišno i razdeli sirotima i, prema zaveštanju Spasiteljevom, pošalji na nebo svoja blaga… Zašto da juriš za propadljivim, kad će ti smrt sigurno oduzeti sve propadljivo? Ona je izvršiteljka zapovesti Svesvetog Boga. Čim čuje zapovest, odmah se brzinom munje ustremi da ispuni. Ona se neće postideti ni bogataša… ni heroja, ni genija, neće poštedeti ni mladost, ni lepotu, ni zemaljsku sreću: ona čoveka preseljuje u večnost. Kada dođe smrt, sluga Božiji stupa u blaženstvo večnosti, a neprijatelj Božiji u večnu muku“ (sv. episkop Ignjatije Brjančaninov).
Prijatelji moji, o njemu, tj. o sećanju na smrt govori nam i naša današnja evanđelska beseda.
Bezumniče, ove noći tražiće dušu tvoju od tebe (Lk. 12, 20).
Ko od nas sa sigurnošću može da tvrdi da ova reč Božija nije danas njemu upućena, i ko od nas zna da li možda već sada sekira smrti leži blizu korena drveta njegovog života?
Jedan trenutak oduzima nam se sve bogatstvo života koje nam je Bog darovao. Sva bogatstva, koje smo sakupili svojim trudom, ostaće ko zna kome. Sve će ostati, a nas više neće biti. Sve će ostati drugim ljudima, koji se nisu trudili. Mi ćemo otići u večnost!
Reči današnje evanđelske priče upućene su svakome od nas. Ne nekim novopečenim bogatašima i milionerima, već svakome: meni, tebi, nama. Prema volji Božijoj, njive života svih nas su veoma bogate, i bogatstva, data čoveku, tako su raznovrsna i mnogobrojna da svakom čoveku preti opasnost da postane bogataš iz priče.
Mnogi mi sada u mislima neće dati za pravo, i reći će da nemaju novca, da nemaju zemlje, da nemaju ono što se uobičajeno smatra bogatstvom. Dragi moji, zar sav naš život i zdravlje nisu dar Božiji i bogatstvo, zar različiti darovi – blaga dubokog i osetljivog ljudskog srca i velikog ljudskog uma, zar talanti, koje čovek poseduje, nisu bogatstvo? A materijalni imetak i životna dobra?
Bog je mnogo toga poverio čoveku i svakome je dat njegov talant. Kod Boga nema siročadi. međutim, dragi moji, sva ova blaga, bogatstva i dragocenosti ne predstavljaju našu vrednost, jer to nije naše – to je Božiji dar. Šta li imaš što nisi primio, kaže apostol Pavle (1 Kor. 4, 7).
Jedan trenutak, i smrt će nam oduzeti sve – i darovano i stečeno. Samo dok smo živi, dok su našoj slobodi poverena blaga, u našem srcu, u našoj duši i u našim rukama zemaljska bogatstva mogu da se pretvore u večne vrednosti, postajući za jedne lestvica ka nebu, a za druge – put u večnost pakla.
Samo plodovi duha, koji su nikli na njivama našeg života i koje nam je Bog darovao, predstavljaju naše istinsko bogatstvo, ukoliko se oni sastoje od svake dobrote, pravednosti i istine. Samo će nas ono, što je donelo plodove ljubavi na zemlji, idući ispred nas, povesti u večnost radosti.
Rodile su njive našeg života! Zar nisam ja onaj bogataš iz priče, koji reče sebi: Imaš mnoga dobra sabrana za mnoge godine; počivaj, jedi, pij, veseli se (Lk. 12, 19). Zar nisam ja zatvorio ambare svojih bogatstava, smatrajući da to predstavlja smisao mog života?
Jedi, pij, veseli se. Um se trudi samo da stekne. Da stekne po svaku cenu: obmanom, pritiskom, nepravdom. Još, još, i još! Malo je, sve je malo, meni i samo za mene, za crne dane…
Raste bogatstvo, a rastu potrebe. Srce je zatvoreno za milosrđe, za ljubav, u njemu ima mesta samo za poslovne ljude i koristoljubive odnose. Ti meni, ja – tebi.
Zaboravljeno je ono glavno: zaboravljena je duša, rajska ptica koja živi u našem prolaznom telu. Ona, naša duša, umire od gladi koju ne mogu da utole sva prividna blaga našeg imetka. Naša duša jeca, plače i boluje sve dok je konačno ne sahranimo, dok svoju besmrtnu dušu ne sahranimo ispod otpada svojih strasti i dok ne zamukne.
O kakvim plodovima duha uopšte može biti reči? Sva briga se svodi na to kako da više uštedimo da bismo slađe pojeli. Jelo izjeda čoveka, a piće ne samo da veseli srce, već se čovek u njemu utapa, zaboravljajući na bližnje, pa čak i na samoga sebe. I besmrtna duša se davi! Majka Rusija se opila vinom, i utopila se u nesreći i suzama. Um joj je pokraden, jer je Bog zaboravljen, jer utroba postade bog.
Jedi, pij, veseli se! Današnje razuzdano veselje, prezasićeno i pijano, uvlači čoveka u ono, o čemu je sramota i pričati. Težina telesnih grehova koji prate veselje izobličuje vascelo životno ustrojstvo i pretvara ga u pakao već ovde, na zemlji.
Zaboravljen je Bog!
Međutim, neću li opet čuti primedbe na svoje reči – zar je Bog zaboravljen?! Unaokolo se priča samo o otvaranju manastira, o crkvama, o blagodati, o Bogu. Da, dragi moji, priča je mnogo, ali je mešanje ljudskog sa Božanskim danas prosto čudovišno. U nezamislivoj unutrašnjoj harmoniji danas se spajaju pobožnost na rečima i odlazak u crkvu sa cinizmom i izopačenošću. Užasavajuće praznoslovlje, kleveta, lukavstvo, laž, licemerje, samoljublje i bezakonje bluda u savesti mnogih ljudi spajaju se sa uzdasima, plačem i primanjem Svetih Tajni.
Čovek misli da je sa Bogom. On, Međutim, misli pogrešno. To nije hrišćanstvo, to je njegovo cinično iskorenjivanje. Ono je prodrlo i u samu Crkvu, budući da mnogi, nazivajući sebe hrišćanima, prilagoćavaju uzvišene istine Božije svojim potrebama, uvijajući istine u nečistotu svog zemaljskog shvatanja i osećanja.
To nije preporod hrišćanskog duha u našem svetu, to je njegovo istrebljenje. Kakav će odgovor dati bogohulnici koji su spojili istinu i laž, čineći dela ćavolska i gazeći njima one svetinje Božije koje su se usudili da dotaknu! Sekira smrti već leži blizu drveta života, a Bog čeka pokajanje!
Bog još uvek čeka!
Međutim, zar neće uskoro, i to još danas, onaj, koji sebi teče blago a ne bogati se Bogom, začuti reči: Bezumniče, ove noći tražiće dušu tvoju od tebe; a ono što si pripremio čije će biti (Lk. 12; 21,20)?
Kome će ostati život, kome će ostati dela kojima je uništavano delo Božije, Njegova sveta Crkva i samo hrišćanstvo?
Zar oni, koji sebi teku blago, ne osećaju već sad Božiju kaznu za svoje otpadništvo i oštećenje umnih i psihičkih sposobnosti i u bezbrojnim, besmislenim samoubistvima?
Tražiće dušu tvoju od tebe, odjekuje presuda onome, koji je prezreo zapovesti Božije i lažima pogazio istinu. To ne znači da će Bog tiho i radosno pozvati dušu putnika života koji se radi Njega potrudio. Naprotiv, to znači da će sa bolom i prisilom mitari-angeli tame strašno iščupati dušu čoveka koji je ogrezao u sticanju i strasti i da će ga zatim povući u žalosnu večnost.
Vreme života, prijatelji naši, jeste naša riznica u kojoj čuvamo svoja blaga. Međutim, ko od nas razmišlja o vremenu? Čovekove misli se gotovo uvek protežu u budućnost, pri čemu čovek zaboravlja da realno poseduje samo sadašnji trenutak i da već onaj sledeći nije u njegovoj vlasti. Time, što nam sadašnjost prolazi u neradu ili time, što je trošimo na greh, mi ubijamo vreme i gubimo vrednost ljudskog života.
Kako se često u trenucima griže savesti pripremamo da od sutra počnemo da činimo dobra dela, da u budućnosti ostavimo greh, i da se na kraju života pokajemo! Međutim, sutra dolazi svakoga dana a kraj života je još dalje, i mi svojim dobrim namerama popločavamo sebi put u pakao. Budućnost, avaj, za nas može i da ne nastupi, i da nam se, mimoišavši budućnost, odmah otvori večnost. Večnost je neizbežna! A kakva će biti?
Ne zaboravimo, prijatelji moji, da niko od onih koji su živeli pre nas i niko od nas nije i neće moći da kaže smrti, kada ona doće po njega: „Pričekaj! Udalji se, još ne želim da umrem! Još nisam spreman da umrem.“ Niko nije mogao da je zaustavi ili da joj se suprotstavi. Stroga, neumoljiva i najčešće neželjena, ona radi svoj posao, otkrivajući istinsku vrednost našeg života i našeg imetka koji smo u njoj stekli.
Evo na kakvo nas razmišljanje danas primorava sećanje na smrt.
Privid propadljivog blaga, koji obmanjuje one što nakratko žive u zemaljskoj gostionici, iščeznuće u trenutku smrti i varljivi san će se završiti. Tada će se videti da je bogat samo onaj ko se danas, sad i ovog trenutka bogati u Bogu.
Današnja apostolska poslanica dopunjuje smisao evanđelske priče i uči nas šta je istinsko bogatstvo za čoveka, koje se ne može ukrasti.
Prvo, na šta nas Gospod strogo poziva, jeste stremljenje ka istini, žeđ za istinom i poznanjem šta je Božija volja o nama. Čeda svetlosti su rođena od duha i ispunjena su njime. Ona zato moraju da donose i plodove duha – da žive u dobroti, u ljubavi, u pravednosti i istini. Probudi se iz grehovnog sna, vaskrsni iz dela koja umrtvljuju tvoj duh, sa verom pristupi Gospodu, a On će oživeti tvoju dušu i ozariti je svetlošću istine.
Uistinu se samo život u Bogu nastavlja i posle granica groba.
Dragi moji, živimo u Bogu! Treba da živimo u Bogu! Radi toga moramo da postanemo savršeni hrišćani, onakvi kakvima Bog želi da nas vidi, i kakvi bi trebalo da budemo prema zapovestima Svetog Pisma.
Najvažnije je ono, što nam zapoveda apostol Pavle: Nemojte uzimati učešća u besplodnim delima tame (Ef. 5, 1). Vi, hrišćani, svojim pravednim životom budite svetlost svetu. Svojim pravednim životom razobličujte svet i sve zlo sveta. Svetlost vašeg života je prizvana da prosvetli tamu, ali ne rečju ili pretnjom, kao što to neki pokušavaju da urade pa načine još veće zlo, nego svojom pravednošću.
Kako bi čovek trebalo da bdi nad svojim životom, kako bi trebalo da bude razuman, kako bi trebalo da bude spreman na pokajanje? Pravedni, čini pravdu i sabiraj plodove uistinu blagočestivog života za Život Večni, sakupljaj i umnožavaj ovo jedino bogatstvo, prosvećuj druge – bližnje, teši ih i hrani. Neka svaki čovek kojeg ti Gospod danas pošalje na životnom putu postane za tebe najvažniji, najdraži i najbliži. Zagrej njegovu dušu toplinom svoje ljubavi – i to je žetva, koja rađa plodove za večnost. I nama su ljudi davali nežnost, ljubav i pažnju. Čuvaj sve ovo u duši blagodarnim molitvenim sećanjem na one koji su ti učinili dobro – i to je plod duha, i to je žetva za život.
Dakle, prijatelji moji, blagovremeno se operimo, očistimo se suzama i ispovedanjem svojih grehova. Svojim životnim trudom stecimo blagodat Svetog Duha koja nam otvara vrata nebeske obitelji. Svako svoje zemaljsko imanje upotrebimo za sticanje nebeskog blaga, deleći milostinju od srca koje miluje i voli. Upotrebimo svoj zemaljski život na poznanje Boga, na poznanje samih sebe, na ustrojstvo svoje večne sudbine. Ne gubimo vreme.
Završiću svoju besedu rečima sv. episkopa Ignjatija: „Izgnanici raja! Ne nalazimo se na zemlji radi veselja, slavlja ili igranja, nego zato da bismo verom, pokajanjem i krstom ubili smrt koja nas ubija i povratili izgubljeni raj.“
Gospode! Umnoži veru u nama!
Neka bude, Gospode, neka bude!
 
22. novembar (5. decembar) 1993. godine

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto skoro najbolje što sam pročitao!
    Takođe i pisma i saveti o porodičnom životu.
    Predivan i bogomudar starac Jovan Krestjankin.
    Hvala Svetosavlju za ovu knjigu.
    Hvala ocu Ljubi Miloševiću.
    Neka vas Gospod ukrepi u daljem radu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *