NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

 

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!
Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

 

 
BESEDA 2. U NEDELJU 20. PO PEDESETNICI, NA PRIČU O BOGATAŠU I LAZARU – PREDSTOJI NAM VEČNI ŽIVOT
 
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
Dani teku i lete; sati lete i ne zaustavljaju se, u silovitom toku vremena svet se bliži svome kraju.
Dani i sati te potkradaju i pljačkaju kao lopovi i grabljivci nit tvog života se postepeno kida i skraćuje.
Dani predaju tvoj život pogrebenju, sati Ga teraju u Grob, a zajedno sa danima i satima nestaje na zemlji i tvoj život (prepodobni Jefrem Sirijski).
Dragi moji! Nestaje na zemlji život zemnorodnih, i neće biti nigda da neko dovijeka živi, i da ne vidi groba (Ps. 49, 89). Svima biva jednako: pravedniku biva kao bezbožniku… oni odlaze ka umrlima (Knj. prop. 9, 23). Nijedan čovek ne zna ni dan ni čas kada će jedini put u životu poznati i okusiti tajnu smrti. I ova tajna je nepromenjivi i neosporni glas večnosti.
Svetom neprestano odjekuje glas večnosti. I onda, kada ga mi u svom mladenaštvu ne shvatamo, i kada u ispraznosti života zaboravljamo na njega, sve dok nas onaj strašni izaslanik ne podseti na sebe smrću nama bliskih ljudi.
Osvrnimo se oko sebe: koliko je naših rođaka, prijatelja i poznanika već uzela smrt? Uzela ih je i oni su otišli u tajnu, neshvatljivu živima. A jednom, u trenutku koji ne znamo, ona će i nas pozvati na poslušanje glasu večnosti.
Smrt će ući i u naš život. Dušu – dah života, Duh Božiji, koji živi u nama Gospod će pozvati k Sebi, a prolazno telo, koje duša ostavlja jeste zemlja i u zemlju će otići. Samo jedan tren, pa će za onoga, koji je okusio smrt, pasti granica koja deli zemaljski život od tajne života posle smrti, a živi će se opet pokloniti pred neshvatljivom tajnom, i mnogobrojna ‘zašto’ će ostati bez odgovora.
Smrt! Zašto je ona zavirila u kolevku novorođenčeta? I kao rajska ptica, prhnula je duša koja tek što je došla na svet. Zašto je u cvetu mladosti pokošen život zdravog, snažnog i na zemlji još uvek potrebnog čoveka? Međutim, trošna, nemoćna starost muči se u očekivanju smrti, a nje nema pa nema i život drži iznemoglu dušu, umornu od života. Gordi ljudski um ostaje nemoćan i povlači se pred tajnom smrti, jer je to tajna Božija.
Zar to nije tajna? Ko ima uši da čuje, neka čuje (Mt. 13, 9).
Zar Bog nije blagoizvoleo da objavi po vaseljeni Svoju volju u svetim i strogim odredbama večnosti – blaženoj za poslušne i strašnoj za nepokorne? Gospod nije ostavio Svoju tvorevinu u neznanju, nego je Crkvi dao Sveto Pismo i Svoje otkrovenje. I kao što je otkrio tajnu stvaranja sveta i tajnu njegovog kraja, On je tako čoveku na pouku za spasenje od smrti darovao i znanje o ljudskom životu i o njegovom konačnom cilju.
Ne bojte se onih koji ubijaju telo a dušu ne mogu ubiti, nego se više bojte onoga koji može i dušu i telo pogubiti u paklu (Mt. 10,28).
Greh je jedini stvarni strah, i to užasan strah, jer grijeh učinjen rađa smrt, razrušavajući telo bolešću, a besmrtnu dušu svezujući paklenim okovima (Jak. 1,15). Evo onog straha na koji nas upozorava Spasitelj.
Ne boj se smrti koja odvaja dušu od tela, to je prva smrt. Ona ti je strašna, čoveče, zato što ti je nepoznata, ali ne određuje ona tvoj život u večnosti. Iza nje stoji druga smrt, odgajena grehom, koja svoju žrtvu odvaja od Boga i šalje je u večni život u mukama. Za čoveka je zemaljski život samo početak večnosti.
Prilikom stvaranja života, na zemlji nije bilo smrti, ali je kroz greh smrt ušla u svet i u prvom Adamu umiru njegovi potomci. Međutim, u drugom Adamu – u Hristu – svi će oživeti, po obećanju Božijem. Nastaće vreme kada će Hristos konačno uništiti smrt.
I smrti neće biti više, govori Gospod u Otkrovenju datom svetom apostolu Jovanu Bogoslovu (Otkr. 21, 4). Međutim, za mnoge će ova željena i radosna vest o večnom životu istovremeno postati i strašna vest.
Mrtvi će čuti glas Sina Božijega, i čuvši ga oživeće… I izići će oni koji su činili dobro u vaskrsenje života, a oni koji su činili zlo u vaskrsenje suda (Jn. 5, 25,29). Smrti više neće biti, nego će sve obuhvatiti večni život, sve će obuhvatiti vaskrsenje. Za jedne, to će biti vaskrsenje života u svetlosti Božije ljubavi, očekivano, priželjkivano, stradanjima dostignuto i radosno. Za druge, to će takođe biti vaskrsenje, ali u tami najkrajnjoj, neželjeno, neočekivano, nepotrebno i strašno.
Božanstveno Pismo nam ne osvetljava slučajno ljudski život u svetlosti istine Božije. Pravda ljudska i pravda Božija daleko su jedna od druge, ali će samo pravdom Božijom živima vaskrsenje biti na radost. Evo, i u današnjoj evanđelskoj priči su krajnje jasno, na primeru dvojice ljudi, prikazana dva puta zemaljskog života i dva vaskrsenja.
Lazar i bezimeni bogataš su dva čoveka, tvorevine Božije. Oni su promislom Božijim nevidljivim nitima vezani u životu. Život obojice prolazi u vidnom polju onog drugog. Međutim, koliko su različiti njihovi životi! Čovek pak neki beše bogat, i oblačaše se u skerlet i u svilu, i sjajno se veseljaše svaki dan (Lk, 16,19). U neposrednoj blizini, pokraj nogu ovog čoveka koji je pirovao, pokraj njegovih vrata, u ranama je ležao siromah. Njegova najveća želja bila je da utoli glad mrvicama koje padaju s bogataševog stola. Evanđelje ne kaže koliko je meseci ili koliko je godina ležao u gladi. Ono ne govori ništa ni o duševnom stanju stradalnika. Pogled bogataša, kao i pogledi onih koji su pirovali s njim, samo bi okrznuli ovog nesrećnika a možda bi se čak i uvredili njegovim siromaštvom i neumesnošću njegovog boravka na prazniku njihovog života. Lazar, međutim, nije ovde slučajno ležao. Bog ga je doveo ovde i on čak nije ni mogao da ode po svojoj želji, toliko je bio slab i nemoćan. Još i psi dolažahu i lizahu gnoj njegov (Lk. 16, 21).
Siromaštvo i bol Lazara su vapili pred ljudima i nebom. Bogataš, Međutim, nije čuo i nije video. Njegovo srce, prepuno zemaljskih radosti i naslada, bilo je mrtvo za saosećanje, za sastradanje, bilo je mrtvo i pre smrti.
Srce je bilo mrtvo za Boga.
Provalija bezosećajnosti, nerazumevanja i nemilosti ležala je između ova dva čoveka. Produbljujući se svakodnevno u zemaljskom životu, ona je iskopala ponor između njih i u večnosti, i postala nepremostiva.
A kad umre siromah, odnesoše ga angeli u naručje Avraamovo (Lk. 16, 22). Evo kada se otkrila vrednost Lazarevog stradalničkog života! Nepoznat svetu a potajno od njega i u velikom trpljenju, on je tvorio volju Božiju, zarađujući sebi lišavanjem, bolom i prosjaštvom Carstvo Nebesko. On je i bogataša pozvao da kroz milosrđe postane učesnik u ovom velikom sticanju, ali uzalud.
Umre i bogataš, i sahraniše ga (Lk. 16, 22). Bio je to poslednji pogrebni pir, kao danak sećanju na nekadašnje veselje. Njegovo ime bilo je prepušteno zaboravu, dok je Lazarevo ime Gospod sačuvao u ljudskom sećanju, podsećajući nas na njega svake godine svetim Evanđeljem, kao potvrda da je njegov svakodnevni vapaj ka Nebu bio uslišen.
Koji seje u telo svoje, od tela će požnjeti trulež; a ko seje u duh, od Duha će požnjeti život večni (Gal. 6, 8). Lazar je u naručju Avraamovom u rajskom blaženstvu, a bogataš u paklu. Pošto je bio u mukama, osiromašeni bogataš po prvi put podiže oči ka nebu, gde je ugledao pravednog Avraama a sa njim i Lazara kojeg je gledao za života, ali ga nije video. Sada je bogataš uvideo pravdu Božiju, koja poništava njegovu zemaljsku, ništavnu i sebičnu pravdu kakvom je živeo.
Strašan trenutak! Progledati tek tada, kada više ništa ne može da se promeni!
Na bogatašev vapaj za pomoć, pravedni Avraam ovako određuje nepristrasnu pravdu života: Sinko! Seti se da si ti primio dobra svoja u životu svome, a tako i Lazar zla; sada pak on se teši, a ti se mučiš (Lk. 16, 25).
Kad je bogataš stao pred lice strašne stvarnosti svoje večne sudbine, u njegovoj duši se probudilo do tada nepoznato osećanje sastradanja prema bližnjima, prema petorici njegove braće, koji su na zemlji nastavili ‘blistavu gozbu’ života bez Boga. Molim te, pak, oče, da ga pošalješ domu oca mojega… neka im posvjedoči, da ne bi i oni došli na ovo mjesto mučenja (Lk. 16; 27).
Ovaj vapaj bogataša, ovaj bol iz večnosti, čujemo i mi danas kao upozorenje na opasnost kakva preti svima, koji su u svom životu izgubili rukovođenje božanstvenim zakonom – opasnost da u svojoj duhovnoj opustošenosti postanemo nesrećni zarobljenici greha, kada će večna noć duše biti neizbežna.
Ako ne slušaju Mojseja i proroke, ako neko i iz mrtvih vaskrsne neće se uveriti, čuje se odgovor pravednog Avraama, oca svih verujućih (Lk. 16, 31). I u ovom odgovoru se opet sadrži sva istina života.
Za one, koji žele da znaju istinu, otkrovenje Gospodnje je pouzdan, neosporan i nesumnjiv dokaz. Za one, koji su ogrezli u grehu, koji su sputani njegovom lepljivom laži, za one, koji ne ljube istinu, ni najočigledniji dokaz nije ubedljiv.
Da li mnogi veruju božanstvenom otkrovenju datom kroz proroke, da li je mnogo onih koji se pokoravaju božanstvenoj istini svetog Evanđelja, koja nam je otkrivena i kao put života i kao sud nad onim kako živimo? Da li mnogi zaista veruju u svoje buduće vaskrsenje u večnost?
Hristos je Svojom vlašću vaskrsao iz groba, smrću smrt pogazivši. Vaskrsao je I posle Svoje smrti je živ hodao po zemlji.
Vaskrsao je, po Njegovoj zapovesti i kao dokaz svima živima, prijatelj Božiji Lazar, koji je četiri dana proveo u grobu i već počeo da smrdi. Lazar je vaskrsao i posle svoje smrti bio kiparski episkop. Neverje je dugo tražilo da ga ubije, ne mogavši nikako drugačije da opovrgne istinu njegovog vaskrsenja.
Hristovim dodirom je vaskrsla i mlada Jairova kći, dvanaestogodišnja devojčica, na radost bližnjima i na pometnju neverujućem zlu.
Zbog Hristovog sažaljenja vaskrsao je i sin-jedinac nainske udovice, kojeg su nosili ka grobu. Međutim, da li su oni, koji su išli za njegovim sandukom, poverovali u večnost? Da li su, zbog ovog očiglednog čuda, mnogi izbegli žalosnu sudbinu bogataša iz priče?
Zar mi, dragi moji, koji pred našim verujućim pogledom imamo pregršt svedočanstava, nećemo požuriti da svojim životom pokažemo svoju veru, budući da je vera bez djela mrtva (Jak. 2, 20). Poslaćemo one, koji ne veruju Božijem otkrovenju – a i sami ćemo krenuti za njima, kako bismo oživeli svoju veru – ka odru onoga ko se sprema da okusi veliku tajnu smrti, jer to uvek pomalo otkriva i tajnu budućeg života čoveka na umoru.
Smrt je Grešnika zla, govori Sveto Pismo (Ps. 34, 21). Kao ilustracija ove božanstvene istine poslužiće smrt bogoborca.
Umirao je slobodoumni, koji je u mnogim pokolenjima zasejao semena laži protiv Boga. Umirao je Volter koji je oštroumno i glasno ismevao istine vere, koji nije dopustio da mu dođe sveštenik kako bi ga pomirio sa pravdom Božijom. On je u strašnim duhovnim mukama preklinjao za pomoć i svedočio o onoj istini koju je čitavog života odbacivao: „Preklinjem vas, spasite me, sačuvajte mi život makar na nekoliko meseci, a ako ne, znajte da silazim u pakao kuda ćete i vi doći za mnom.“ Spasenje, međutim, nije više bilo moguće zato što je znanje o paklu, o večnosti, već postalo njegov udeo.
Blaženi mrtvi koji od sada umiru u Gospodu (Otkr. 14,13).
Umirao je pri potpunoj i jasnoj svesti profesor Petrogradske Duhovne Akademije, Vasilije Vasiljevič Bolotov, poznati naučnik, čovek kolosalnih znanja i smirene vere u srcu. Umirao je tako, što su ga u večnost ispratili Ispovest i Pričešće. Njegove poslednje reči na zemlji bile su ushićenje njegove duše pred blaženstvom koje se otkrilo njegovom duhovnom pogledu: „Kako su prekrasni poslednji trenuci… kako je lepo umirati… idem prema Krstu… Hristos ide… Bog ide…“
Sud Božiji je već u trenutku smrti za prvog odredio zagrobno mučenje a za drugog zagrobno blaženstvo, i ona su započela već na zemlji.
Pažljivo slušajući reči otkrovenja Božijeg, i mi, dragi moji, treba da zapamtimo da će brzo, vrlo brzo za nas proći ljudsko vreme i da će se otvoriti večnost. I mi sada treba da vidimo sebe u svojoj ličnoj, sitnoj i često sebičnoj pravdi pored velike Božije pravde. Treba da vidimo i da plačemo, pokajanjem nadoknađujući ono što ne možemo da ostvarimo u svom životu, jer su se naše oči pomračile a naša srca okamenila.
I sada, pred vratima večnosti, treba da postanemo svesni da su se naše duše privezale za zemlju, da se naš duh vuče po zemlji. Treba da postanemo svesni i toga, da će nas samo pokajanje podići sa zemlje.
Zapamtimo, prijatelji moji, ovako očigledan i jednostavan zaključak iz današnje evanđelske priče. Predstoji nam, dragi moji, večni život. Zapamtimo i to da nas ni bogatstvo, ni siromaštvo, ni bolesti same po sebi ne upropaštavaju i ne spasavaju, nego usmerenost naših duša od zemlje ka nebu i ka Bogu. Nesumnjivo da je ljubav Božija prema ljudima ono što će posredovati za čovekovu večnu radost.
Ako si bogat – spasavaj se milosrđem, sastradanjem i smernom milostinjom, bogati se u Bogu. Ako si siromašan i bolestan – spasavaj se trpljenjem i pokornom krotkošću pred voljom Božijom. Ne traži svoje već Božije i korist onih koje Gospod postavlja na tvoj životni put. Kod Boga nema nepravde i nema ničeg slučajnog. Svaki čovek na našem životnom putu jeste naš putevoditelj u Život Večni. Potrebno je samo da shvatimo čime možemo da mu budemo od koristi. Ne zaključavajmo svoja srca nemilosrdnošću i surovošću, jer je to jedino što pred nama može da zaključa željeni svetli raj.
Upravi svoju želju tamo gde cveta mladost bez starosti, život bez smrti, radost bez tuge, slast bez gorčine, svako dobro bez i najmanjeg zla.
Sećaj se smrtnoga časa i suda nepotkupljivog Vladike.
Amin.
 
24. oktobar (6. novembar) 1994. godine
 
 

 
 

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto skoro najbolje što sam pročitao!
    Takođe i pisma i saveti o porodičnom životu.
    Predivan i bogomudar starac Jovan Krestjankin.
    Hvala Svetosavlju za ovu knjigu.
    Hvala ocu Ljubi Miloševiću.
    Neka vas Gospod ukrepi u daljem radu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *