NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

 

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!
Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

 

 
BESEDA U 13. NEDELJU PO PEDESETNICI, NA PRIČU O ZLIM VINOGRADARIMA – KRAJEUGAONI KAMEN ŽIVOTA JESTE BOG!
 
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
Kamen koji odbaciše zidari, taj postade glava od ugla (Mt. 21; 42). Krajeugaoni kamen života je Bog. Ukloni Njega iz temelja, i srušiće se vascelo zdanje života. To je od Gospoda, to je zakon života. O tome svedoči i istorija starozavetnih naroda, i istorija naroda novog doba, i istorija naše otadžbine.
Gospod, Veliki Vinogradar, zasadio je prekrasni raj samo jednim pokretom Svoje ruke. U njega je uveo čoveka, da bi ovaj čuvao i obrađivao raj sladosti. I Bog je bio u njemu – sve i u svemu. Međutim, čovek je pao, i večnu radost i sladost rajskog života u Božijem prisustvu zamenili su zemaljski trud i znoj, gde su retke radosti pomešane sa žalošću i gde greh vreba dobro.
Sa grehom je u svet ušla i smrt. Veliki Vinogradar, Gospod, predao je čoveku vinograd života – zemlju. On je život ogradio od smrti pouzdanom ogradom – zakonom Božijim i zapovestima, kako ništa tuđe ne bi preotelo čoveka od Boga. I postavio je Gospod u vinogradu života kulu – stražaru, tj. savest, nepotkupljivog i nedremanog čuvara čistote i pravde duše.
Gospod je čoveku zaveštao da poseduje, obrađuje i uzgaja plodove i da se raduje životu. Međutim, Gospod je opet, kao nekada u raju, ljudima dao zapovest da pamte da je život i sreća duše jedino u Bogu. Gospod je čoveku predao vinograd života da bi njegovi plodovi, koje će čovek odgajiti, satvorili spasenje čovekove duše. Gospod je naučio čoveka kako da obrađuje zemlju vinograda kako bi njegovih plodova bilo dovoljno i u izobilju za život, naučio ga je kako da obrađuje tlo svoje duše da bi živi ljudski vinograd živeo u miru, ljubavi i blagostanju.
Gospod je sve ustrojio i predao u čovekove ruke a zatim otpočinuo od dela Svojih i udaljio se kao Tvorac, predavši stvoreno u druge stvaralačke ruke, u ruke čovekove. I sada, sam čovek uzgaja vinograd na zemlji i sam tvori spasenje svoje duše.
Gospod, međutim, kao Kućevlasnik, nije napustio svet. Predavši mu zakone života, On posmatra i nadzire kako živi svet. Gospod je spreman da u svakom trenutku ukaže spasonosnu pomoć čoveku-posleniku. A kada život sazri, On dolazi da uzme plodove poslenikovog truda.
Šta, međutim, čini čovek? Kao što je nekad u raju poželeo da bude bog i požurio da sledi došaptavanja neprijatelja, on tako i danas gradi svoju „vavilonsku kulu“ i pomišlja da zasadi svoj vinograd, ne želeći da obrađuje vinograd Božiji. Primeri pokolenja koja su živela pre njega, a koja su se svojim bogoborstvom razbila o krajeugaoni kamen života – o Boga, brišu se iz njegove svesti i pamćenja, i sve počinje ispočetka.
Stihija zla, koja truje život i izopačuje tlo čovekove duše, postavila je sebi za zadatak da iz čoveka protera i samo sećanje na Boga kao na jedini Izvor života i Gospodara duše. Odgajeno zlom sveta, tj. satanom, zlo u čovečijoj duši se širi i narasta a čovek, kao rob koji je prodat grehu i svakodnevno podstican zlom, prestaje da oseća i ispituje svakodnevne promisliteljske udarce Božije. Čovek počinje da uobražava da je samo i jedino on istinski gospodar svog života.
„Duša je moja, i život je moj, moje su sposobnosti i snage, moji su i svi darovi… Ja mislim… ja sam ubeđen… ja hoću… ja činim… sve je „Ja“, „Ja, „Ja“, sve je od mene i sve je moje. Zaokružio se čovekov život, i Bogu u njemu nema mesta.
U svetu se, međutim, ne može izmeniti priroda postojećeg. Proteravši iz vinograda života Život, čovek žanje smrt, pustoš i trulež, i mi čujemo reči današnjeg Evanđelja: Kada, dakle, dođe Gospodar vinograda, šta će učiniti vinogradarima onim… Zločince će zlom smrću pogubiti, a vinograd će dati drugim vinogradarima, koji će mu davati plodove u svoje vreme (Mt. 21; 40-41).
Ove evanđelske reči zbile su se već nekoliko puta u istoriji raznih naroda. One su se sa svom silom projavile u istoriji judejskog naroda, koji je odbacio Isusa Hrista kao Mesiju (Pomazanika) i Sina Božijeg.
Dobivši od Boga u nasleđe obećanu zemlju, oni su se zaneli radošću života i mnoge promisliteljske udarce Božije ruke smatrali su za slučajne neuspehe, nastavljajući da se utvrđuju u svom sebičnjaštvu i samoljubivom egoizmu.
Izaslanici Božiji – bogonadahnuti proroci, koji su dolazili u ritama a ne u zlatu, bili su proterivani kao otpad sveta. Sin Božiji, Koji je došao da propalom narodu otvori naručje Oca Nebeskog i da ga podseti na smisao života, gine od njihove ruke: I uhvatiše ga (Sina Božijeg), i ubiše, i izbaciše Ga napolje iz vinograda (Mk. 12; 8).
U tom trenutku okončao se život, jer je Bog proteran. Milost Božija je odstupila, ustupajući mesto pravom čovečijem zlu.
Neposredno nakon Hristovog Vaznesenja na nebo, u Izrailju su se počele dešavati neobične prirodne pojave i strašne narodne nesreće. Smrtonosni rat, koji je proždirao sve živo, okončao je postojanje judejskog carstva.
Navešću, radi očiglednosti, opis onoga što se tamo dešavalo a koji je ostavio očevidac ovih događaja, istoričar Josif Flavije. „Sve nesreće, koje su od početka sveta zadesile narod, bile su ništavne u poređenju s onim što se obrušilo na Judeje. Vojnici su upali u grad (a u njemu se povodom judejskog praznika Pashe okupilo oko 2 miliona ljudi), ubijajući bez razlike sve, koje su samo susreli i spaljujući kuće sa njihovim žiteljima. Provaljujući u kuće radi pljačke, zaticali su ih prepune leševa ljudi koji su pomrli od gladi i bolesti. Ukoliko su, videvši ove mrtve, i osetili neku žalost, prema živima su bili sasvim nemilosrdni. Grad je u toj meri bio prepun krvi da je ona na mnogim mestima ugasila plamen požara.
U to strašno doba, od ognja, mača, bolesti i gladi umrlo je oko pola miliona ljudi. Njih devedeset sedam hiljada odvedeno je u Rim da bi u cirkusima zabavljalo narod, a gde su umirali na različite načine. Oni, koji su ostali živi, prodati su u ropstvo po basnoslovno niskoj ceni.
Setimo se na tom strašnom zgarištu smrti reči Boga – Sina, Koji je došao da spase propale: Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem poslane tebi, koliko puta htedoh da saberem čeda tvoja… i ne htedoste! Eto će vam se ostaviti kuća vaša pusta (Mt. 12; 37-38). Otišao je Bog, i smrt se zacarila tamo, gde je nekada cvetao život.
Došao je Gospodar vinograda – Bog, i vinogradare predao smrti a vinograd ustupio drugima. Gospod je nove poslenike nazvao hrišćanima i Novim Izrailjem. Pozvao ih je da oni rade u vinogradu Božijem, donoseći Gospodu plodove u svoje vreme.
I evo, već dvadeset vekova obrađuje se novi vrt života, gde je sve od Boga, sve Njime i sve ka Njemu. A Kamen života – Hristos Bog, Kojeg su ubili prethodni poslenici, stao je u glavu ugla: to je krajeugaoni kamen u temelju novog vinograda koji nam je dat – On je osnivač naše Pravoslavne Crkve, koju nikakve adske sile neće moći da nadvladaju.
Zakon Božiji, Sveto Evanđelje, jeste nova ograda. Novo točilo vinograda, tj. blagodatna Tajinstva Crkve Hristove, preporađaju, osveštavaju i ukrepljuju snage poslenika. Stub i tvrđava Istine u središtu ovog novog vinograda – to je sveta Pravoslavna Crkva, hram Božiji, gde se svakodnevno prinosi beskrvna žrtva za ljudske grehove, i svete Hristove Tajne posreduju za večni život poslenika u vinogradu Hristovom. Kao i nekada, ljudska savest je kula-stražara svake čistote.
Međutim, zbog čega mi, novi Izrailj, sada opet na sebi osećamo dah gneva Božijeg? Elementarne (stihijne) nepogode smenjuju jedna drugu: ili sunce nemilosrdno sažiže vinograd života, ili provale oblaka obećavaju glad, ili pak požari i zemljotresi koji sve pustoše donose smrt živima. Do sada nečuvene bolesti pogađaju sam početak života – decu. Nakostrešeno, strašno zlo slobodno korača, prodire u život i rukama čoveka-poslenika seje rušenje i smrt. Čovek u zlu postaje dovitljiviji od demona.
Da, sve te nesreće i žalosti koje sada podnosi naša otadžbina, nekada pravoslavna Rusija, predstavljaju očigledne znakove da su se u našem vinogradu i u našim životima pojavili zli poslenici koji se izruguju nad verom, hule na Boga, gaze svetinju, odbacuju duhovnu vlast pastira. Oni su sami sebi glava i u svemu ugađaju svojim hirovima, odnoseći se bez ikakvog poštovanja prema starešinama. Narušavaju tajinstvo Braka i zakonitost vlasti. Iako nisu prizvani na učiteljstvo, propovedaju svoje izmišljeno, lažno učenje, nasuprot učenju Crkve. Zlo, koje je Gospod obećao, dolazi na zle poslenike.
Osvrnimo se na sebe i zagledajmo se u vinograd svoje duše, jer je Gospod svakome od nas predao naš sopstveni vrt i sopstveni vinograd, čiji će plodovi dobiti doličnu nagradu. Da li se u našem vinogradu nalazi Bog, da li se u njemu dela po Bogu? Hoćemo li imati šta da prinesemo Gospodu, govoreći: „Evo Tvojega od Tvojih, Gospode!“ Da li se i naša duša trudi u istoj zaprezi sa zlim poslenicima? I hoće li se najedanput dogoditi da se kod nas ne nađe ništa Božije? Najedanput će se pokazati da, pored spoljašnje sličnosti sa pravoslavnim životom, našu unutrašnjost u najboljem slučaju čini naše sebičnjaštvo, a što već predstavlja otvoreno neprijateljstvo.
Dragi moji, ja vam govorim sa svom odgovornošću sveštenika, jer upravo o tome sada svedoče nesreće našeg života.
Čak i većina onih, koji se nalaze u crkvenoj ogradi i hladnim proračunatim razumom ispovedaju Boga, nisu Mu se približili ljubavlju svoga srca, jer su srce ostavili da robuje njihovim strastima i požudama: oni ga nisu predali Nebu nego su ga u celini predali zemlji. Ostajući spolja verujući, mi se svojim životom upodobljujemo okrečenim grobovima, koji se rasipaju u prah prilikom prvog dodira sa najmanjim iskušenjem i ispitivanjem.
Vratimo se današnjoj prnči u vezi sa našom dušom, sa našim vinogradom, koji je Bog dao svakome od nas. Naime, mnogi od ovde prisutnih će prigovoriti, ne prihvatajući svoju odgovornost za Božiji vinograd pravoslavne Rusije. Međutim, da li bi trebalo prigovarati? Ako se zagledamo u sebe, u svoju dušu, jasno ćemo videti da je u delima zlih poslenika i naša ne tako mala lepta, i da smo daleko otišli od Boga. Priča nam ukazuje na one etape duhovnog puta gušenja svetlosti Božije u sebi, koje se okončavaju potpuno svesnim odvajanjem od Boga i smrću duše.
Priča govori o tome da je gospodar vinograda, gospodar naših duša – Bog, poslao Svoje sluge po plodove duše. On je poslao Svoje angele, naše angele – čuvare, čiji glas neprestano odjekuje u našoj duši. Oni podstiču glas naše savesti i mi često, kao odgovor na svoje postupke i misli, čujemo glas: „Ne treba tako da živiš, popravi se…“ Taj glas angela Božijeg – sluge promisliteljske brige Samoga Boga o nama – odjekuje tokom najvažnijih trenutaka čovekovog života, kad se duša najlakše odaziva na božanstvenu promisliteljsku opomenu.
Mi, međutim, u početku jednostavno izbegavamo te neprijatne opomene. Mi nemamo vremena da se zabavimo tim delom – da razmislimo o dobrom, da razmotrimo svoje postupke i reči u svetlosti božanstvene istine, jer imamo svoj posao koji je u sadašnjem trenutku za nas važniji.
I dobro, i sama misao o dobru nama postaju tuđi. Istina se proteruje iz duše neobavljenog posla, a glas savesti postepeno slabi. To je prva etapa iskorenjivanja Boga iz duše, i od nje počinje bolest duše.
To, što duša izbegava glas Božiji prelazi u ozlojeđenost duše. Prekori savesti počinju da nas razdražuju. Čovek, koji je u tom stanju, razjaruje se na sve što je sveto i na sve što je Božije, i prelazi u napad na Njega.
Prema rečima ove priče, čovek se razjareno „kamenjem“ bacao na ono što je bilo sveto, što je upravljalo njegovim životom. Grubim, teškim udarcima, koji proističu iz čovekove životinjske prirode, razbio je ono veliko i nežno što je živelo u dubini duše i osveštavalo život. Opijajući se slašću poroka, on prestaje da vidi provaliju koja se otvorila pod njegovim nogama. Čovek cinično gazi svetinju i sramoti je, kao da se sila zla, koja je već izrasla u čoveku, plaši svetinje.
Duša se nakon toga spušta na sledeći stepen samouništenja. Svetinji se uopšte ne dozvoljava pristup u dušu, glas savesti je utihnuo. Ugasila se svetlost, u čoveku se zacarilo i zagospodarilo životinjsko, zverinje, plotsko. To je vreme potpune duhovne otupelosti, što se u priči izražava rečima: I opet posla drugoga, n njega ubiše… (Mk. 12; 5). I evo, u duši, koja se oslobodila kule-stražare, tj. savesti, razvija se razuzdana, neuzdržana razularenost zla. Zlo se zacarilo u čoveku i mora da udovolji samome sebi. Čovek postaje njegov bedni, poslušni sluga. U zanosu tog kruženja čovek već ne primećuje tamu oko sebe, ne primećuje raspadanje i smrad nego nezaustavljivo stremi ka propasti i konačnoj pogibelji. Priča o tome kaže: I mnoge druge nzbiše, a druge pobiše (Mk. 12; 5). Tako nastupa i poslednja etapa – propast.
Međutim, pogibelji neminovno prethodi poslednje i najsnažnije dejstvovanje promisla Božijeg na čovečiju dušu. Gospod poslednji put otvara duši Svoje naručje, otkriva joj da je radi nje, čovečije duše, Gospod zemlji dao sve što je najbolje i da nije požalio čak ni Svog jedinog Sina, da je ljubav Božija prema palom čoveku u stanju da prekrije sve čovekove prestupe.
Na taj poslednji Božiji priziv čoveku duša koja se utopila u grehu savršava i poslednji čin svog pada: ona ubija Boga u sebi. Poslednji napad razularenog uma i zaprljanog srca objavljuje da nema Boga i da čovek ne mora da Mu polaže račun za svoj život, i Bog biva izbačen iz misli i svesti: I uhvapšše Ga, n ubiše, i izbaiiše ga napolje iz vinograda (Mk. 12; 8).
Zlo se sada zacarilo u duši nepodeljeno i samovlasno. A sa zlom su se zacarili tama, raspadanje, propast i smrt…
Nema Boga – i u vinogradu nema života. Srušena je ograda zakon Božiji. oborena je kula-stražara – savest, opustelo je, zaprljalo se blatom i počelo da truli točilo, tj. dobra dela, rođena Božijom blagodaću. U nekadašnjem vrtu duše zacarila se smrt. Zlo je nagrizlo hraniteljsko korenje, strasti su isušile zelenilo, osetio se zadah truleži – i nemoj da očekuješ plod!
Vinograd duše je pogažen porokom i usahnuo je. Sa propašću duše. u čoveku venu i prirodne sposobnosti, vene i njegov razoreni um. Žalosna, nemoćna i oronula volja gmiže po zemlji. Prirodna smrt samo dovršava ovo delo. Strašna je slika propasti duše, smrti svega živoga.
Međutim, Gospod nam je upravo zbog toga i ostavio ovu priču, da bismo izbegli smrt i da ne bi zapusteo i propao vinograd naše duše. Naime, upravo od propasti čovekove duše započinje i propast celog naroda, započinje propast sveta.
Iz onoga, što sada doživljavamo, biva očigledno da su i naše duše bolesne, da je u svetu sve manje živih duša Božijih. To znači da nam je sve bliži čas kad će Gospod doći i predati smrti (zle) vinogradare (Mk. 12; 9). Spasitelj je ovu priču okončao rečima starozavetnog Pisma. One su upućene i nama. Dobro ih zapamtimo. One su opšti zaključak priče: Zar niste čitali u Pismu ovo: Kamen koji odbaciše zidari, on postade glava od ugla (Mk. 12; 10).
Nećemo, dragi moji, zaboraviti da je krajeugaoni kamen života – Bog. Požurimo da tvorimo dela Božija, dok je još vreme, dok je još vreme sabiranja plodova. Predajmo Bogu zrele grozdove dobrih dela, koja tvorimo radi Boga i u slavu Božiju. Živećemo po Bogu i sa Bogom, u svakom trenutku svezujući sopstvenu samovolju i sebičnjaštvo, strahujući od sudbine onih, koje je Bog odbacio, da nam se ne bi oduzelo Carstvo Božije.
„Pogledaj s nebesa, Bože, i vidi, i poseti ovaj vinograd, i utvrdi ga, jer ga zasadi desnica Tvoja.“
Amin.

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto skoro najbolje što sam pročitao!
    Takođe i pisma i saveti o porodičnom životu.
    Predivan i bogomudar starac Jovan Krestjankin.
    Hvala Svetosavlju za ovu knjigu.
    Hvala ocu Ljubi Miloševiću.
    Neka vas Gospod ukrepi u daljem radu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *