NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

 

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!
Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

 

 
BESEDA U 6. NEDELJU PO VASKRSU, O SLEPOM
 
Hristos Vaskrse!
Prijatelji moji, bliži se dan kada će radosno pashalno „Hristos vaskrse“ kojim se sada pozdravljamo ustupiti mesto svakodnevnom pozdravu. I samo će jednom nedeljno crkvene službe i kalendar sve što živi podsećati na Vaskrsenje Hristovo, na smisao i cilj života, na vaskrsenje duše u Bogu.
Šest nedelja po Vaskrsu, nedeljno Evanđelje je našoj pažnji i razmišljanjima ponudilo duboko poučne priče o uobličavanju duše na putu spasenja.
Gospod moj i Bog moj, klicao je sveti apostol Toma učeći nas da samo u Spasitelju vidimo svoje lično spasenje, ali i da osetimo svoju propast iz koje nas Spasitelj izbavlja (v. Jn. 20, 28).
Svete žene mironosice nisu davale sna očima niti su kapcima dopuštale da usnu, služeći ljubljenom Spasitelju do dana kada su videle da je vaskrsao. Ljubav prema Hristu i prema spasenju one nisu, kao Toma, ispovedale jezikom, nego srcem.
Eto, postao si zdrav, više ne griješi, da ti se što gore ne dogodi, govori Gospod oduzetome, a govori i nama o strašnom i razornom uticaju greha na dušu i telo (v. Jn. 5, 14). Greh, kao mrak i tuga, razdvaja nas od Izvora života – od Boga. Samo nas milost Božija, koja očekuje naše pokajanje i preobraćanje, trpi i pomaže da se iz smrti obratimo u život.
Beseda Spasitelja sa Samarjankom uči nas da od spoljašnjeg obraćanja pažnje na reč Božiju pređemo na unutrašnju revnost, na stajanje u istini.
I evo, današnji nedeljni dan koji se zove Nedelja o slepom, poslednja je nedelja pred odanijem svete Pashe.
Na prvi pogled, to je jednostavan i istovremeno čudesan događaj: darovanje vida čoveku koji je rođen slep, darovanje vida onome, koji nikada nije video sunčevu svetlost niti lepotu sveta Božijeg. Prema našem shvatanju, to je najnesrećniji čovek i beznadežni stradalnik.
Međutim, sudeći po onome što je u Jevanđelju napisano o tom čoveku, na kojem se javilo čudo Božije, on je bio snažan i hrabar, i svoju nesreću i tugu podnosio je bez roptanja. Sam Spasitelj svedoči o njemu da njegovo slepilo nije posledica greha: Ne sagreši ni on ni roditelji njegovi, a zatim slede prekrasne reči: nego da se jave djela Božija na njemu (Jn. 9, 3).
U jednostavnim dejstvima koja ničim nisu nagoveštavala čudo, sila Božija savršava čudo. „Kada Bog hoće, On pobeđuje prirodni poredak.“
Isus Hristos je učinio ono, što nijedan zemnorodni nije mogao da učini – sleporođeni je progledao, otvorile su se oči, koje su od rođenja bile zatvorene. Ovaj stradalnik, međutim, nije isceljen samo telesno: progledale su njegove oči, a duhovni vid je istog trena u Isusu Hristu ugledao Sina Božijeg. Vest o ovom događaju je u tren oka obišla grad, uzburkavši umove.
Ko je Taj, Koji je učinio nečuveno? Narod se podelio. Neki su u Iscelitelju videli čoveka Božijeg: grešnik ne može da učini ništa slično, jer grešnika Bog neće poslušati. Za njih je nastupilo duhovno prozrenje i, oslobodivši se od duhovnog slepila, čuli su priziv Božiji. Drugi, pak, koji nisu hteli da vide čudo, u Gospodu vide samo čoveka koji narušava subotu. Licemerna, lažna pobožnost i gordost ustali su protiv očiglednog, i oni koji su videli oslepeše; duhovno slepilo je za njih izobličilo svet, onemogućilo im da vide svetlost istine.
Greh gordosti i samozadovoljstva, greh lukavog neverja ustao je na prostotu vere, koja jasno vidi istinu. Fariseji su isterali čoveka koji je progledao. Knjiška učenost je isterala istinu vere.
Gospod na to izgovara reči: Za sud ja dođoh u ovaj svet, da vide koji ne vide i koji vide da postanu slepi (Jn. 9, 39). Od tada se sud Božiji neprestano odvija – i u naše dane, i nad nama.
Ponekad nam se događa da duhovno progledamo. Međutim, koliko nam se često dešava da, zaslepljeni grehom, izgubimo luču svetlosti – svetlosti Hristove – i da kroz život lutamo u tami, uobražavajući da vidimo?
Glavna nesreća našeg vremena se upravo i sastoji u izuzetnom duhovnom slepilu ljudi. Duhovni razum, koji jasno može da vidi svetlost istine, sada postaje krajnje retka pojava. Telesni razum koji je ogrezao u stvarima ovoga života i koji voli samo zemaljsko, uvek vodi borbu sa božanstvenim učenjem i otkrovenjem. Za sticanje duhovnog razuma je prevashodno potrebna poslušnost razumu Vaseljenske Pravoslavne Crkve.
„Ne prestaj da istražuješ božanstveno Pismo, ne prestaj da pitaš svoju Majku Crkvu“, kaže prepodobni Jefrem Sirijski. Svetlost Hristovog učenja, svetlost Njegove ljubavi, prosvećuje svakog čoveka u svetu. I upravo je ljubav ona proba, kojom se proverava da li smo slepi ili vidimo, da li smo bolesni ili zdravi?
Setimo se Spasiteljevih reči: Kad biste bili slijepi, ne biste imali Grijeha, a sad kažete: vidimo, tako vaš grijeh ostaje (Jn.9,41).
Duhovno slepilo rađa greh, i duhovno slepilo ukorenjuje čoveka u grehu. Ljudsko srce postaje surovo i grubo. Čovek čuje ušima i vidi očima, ali ne obraća pažnju ni na jedno ni na drugo. Greh okamenjenosti, tvrdoglavosti protiv istine i suprotstavljanje istini čine čoveka učesnikom u neplodnim delima tame. Glas srca slabi, a hladni, gordi um mudrovanja po svetu gazi hrišćansku ljubav. Tako čovek konačno oslepljuje, i Bog se povlači. Tako se nad tvrdoglavim „pametnjakovićem“ savršava sud Božiji. Dade im Bog duha neosjetljivosti, oči da ne vide i uši da ne čuju do dana današnjega (Rim. 11,8).
Danas, kao i uvek, Evanđelje za ovaj dan pred nas postavlja pitanja: Ko smo mi? Jesmo li zdravi ili bolesni? Vidimo li ili smo slepi? Jesmo li u Bogu ili nas je duh ovoga sveta udaljio od Njega i odveo u daleku zemlju?
Naša predanost Hristu i Njegovim zavetima proverava se u svim danima našega života – i u danima spoljašnjeg blagostanja, a još češće u danima progona i iskušenja. Trebalo bi da i vi i ja napamet znamo spasonosnu azbuku, kako bismo bili svesni i sebe i drugih, a kada je potrebno davali i odgovor, sa uverenošću u istinu i bez pometnje.
Sveta Pravoslavna Crkva je stub i tvrđava istine!
Određene snage već sada pokušavaju da poljuljaju ovu tvrđavu, videći u njoj poslednju prepreku za svoje rušilačke planove. Oni prodiru u nju, kolebaju njena sveštena načela unoseći duh nepoverenja, razdora i deobe. Ono što u svoje vreme nije moglo da učini ratoborno bogoborstvo sada čine oni koji sebe nazivaju čuvarima vere i kanona.
Pogledajmo pažljivo šta je zapovedio Hristos i na šta pozivaju novojavljeni revnitelji.
Raskoli su u suprotnosti s jedinstvom u Hristu. Na mestu, koje je osvećeno mnogom mučeničkom krvlju pravoslavnih za veru, već se rađaju novi prestoli – i Ruska zagranična crkva[1] i Autokefalna ukrajinska crkva. Oni uniju i rimokatoličanstvo pozivaju na borbu sa Pravoslavljem. Jeres Bogorodičinog centra izražava svoja prava na posedovanje istine…
Međutim, zar se Hristos razdeli(1 Kor. 1,13)?
Molim vas pak, braćo, imenom Gospoda našega Isusa Hrista da svi isto govorite, i da ne budu među vama razdori (1 Kor. 1,10).
Gde je ta sveopraštajuća, sastradalna ljubav, na koju su pozvani Hristovi sledbenici? Gde je duh prvobitne Crkve kada u naroda koji poverova beše jedno srie i jedna duša (Dela ap. 4, 32)? Gde je duh Hristov, koji sa najtežeg krsta stradanja poziva da se oprosti, ne samo onima koji su bili u zabludi, nego i samim neprijateljima?
To je ona provera – jesmo li Hristovi, jesmo li pravi hrišćani, da li nas je obuzela svetovna sila i sila osvete, sila borbe bez Boga?
Tokom 1920. godine, kada se prolivala krv mučenika i kada se Ruska Crkva sa trnovim vencem uspinjala na svoju Golgotu, njen krotki i verni svjatjejši patrijarh Tihon preostala živa čeda Crkve poziva da se ne gneve i da ne padaju u očajanje, nego da bez straha nose svoj krst i da se ljubavlju i pokajanjem brane od progonitelja. Onaj, u čiju svetost danas niko ne sumnja i za čije se zastupništvo pred Bogom danas molimo, kaže: „Neka ova sveta nezlobivost Crkve i ovi pozivi na strpljivo podnošenje antihrišćanskog neprijateljstva i zlobe izgledaju kao slabost… Preklinjemo sve vas da ne napuštate ovo jedino što je spasonosno za hrišćanina – da ne silazite sa krsnog puta, koji nam je Bog poslao.“ „Zadatak hrišćanina je težak, ali uzvišen – da sačuvamo u sebi veliku sreću nezlobivosti i ljubavi.“
Evo još nekoliko reči svetog Patrijarha, izgovorenih u ono vreme koje je rušilo sve pred sobom: „Danas nije teško umreti. Danas je teže da čovek nauči kako da živi.“
Ruski narod i Ruska Pravoslavna Crkva uče. Uče i do dana današnjeg, žrtvujući mnogo da bi sačuvali glavno – Crkvu, bez čega se ne može živeti.
Analizirajući događaje u Rusiji i život Crkve u tom periodu, mislilac Nikolaj Berđajev je još 1927. godine deklaraciju mitropolita Sergija, koji je tada stajao na čelu Ruske Pravoslavne Crkve, ocenio kao vapaj pravoslavnog srca koje poziva u pomoć. Ovaj vapaj je bio upućen Pravoslavnoj Crkvi u inostranstvu: „Učinite najzad nešto za nas, za Crkvu-Majku, pomislite i na nas, olakšajte našu muku, žrtvujte bar nešto za Rusku Crkvu. Do sada su nas neodgovorne reči vaših jerarha vodile u zatvor, na streljanje, na mučeništvo, podvrgavale opasnosti Pravoslavnu Crkvu u Rusiji – opasnosti od potpunog gaženja i uništenja…“
Vapaj Crkve – stradalnice – nije bio uslišen. Nije bio shvaćen, u emigraciji nepoznati, novi i najteži vid stradanja – moralno mučeništvo.
U ime spasenja Pravoslavne Crkve i crkvenog naroda, u ime svog očuvanja, Pravoslavna Crkva u Rusiji, predvođena jerarsima, tih godina je prinela strašnu žrtvu – žrtvu svoje vidljive lepote i čistote. Ona silazi u svet koji se nalazi u stanju smrtnog greha. I pre mitropolita Sergija, svjatjejši patrijarh Tihon podigao je krajičak zavese za one koji su mogli da vide i da čuju: „Neka propadne moje ime u istoriji, samo neka Crkva od toga ima koristi.“
Svakodnevni rad ratobornih bezbožnika, koji nije uspeo da razbije jedinstvo Crkve i naroda, u to vreme je imao velikog uspeha u fizičkom uništavanju sveštenstva i mnogih vernika. Njihovo mučeništvo je bilo projava lepote i čistote njihovog ljudskog lika. A patrijarh Tihon i mitropolit Sergije su, zaboravljajući na sebe, na svoju čistotu i lepotu, morali da govore samo ono što je spasonosno za Crkvu. Bila je to ogromna lična žrtva.
Tako su ljudi, koji razmišljaju i vide, ocenjivali delatnost jerarha Ruske Pravoslavne Crkve, tako ju je ocenjivao verni ruski pravoslavni narod koji je u prostoti vere video istinu i kategorički odbio svako opštenje sa „živocrkvenicima“, koji su u to vreme cepali rizu Crkve-mučenice.
U Crkvi su zablistale stotine mučenika. Svaki od njih je pojedinačno, prinoseći sebe kao krvavu, ili još težu, beskrvnu moralnu žrtvu, bio nerazdeljivo sjedinjen sa drugima duhom, verom i ljubavlju, sledeći želje i namere Gospoda: Da svi jedno budu, kao Ti, Oče, što si u Meni i Ja u Tebi, da i oni (hršićani) u Nama Jedno budu (Jn. 17, 21). Takva je Hristova molitva za sve one, koji su Mu verni.
Posle sedamdeset godina, naša sveta Pravoslavna Crkva treba da prihvati novu vrstu mučeništva. Pravoslavni vernici u inostranstvu sude onima koji su u Rusiji već prineli Bogu plodove svoje crvene setve i koji su stali na sud Božiji. Sude i onima koji su po prejemstvu (nasleđivanju) primili i do danas čuvaju dar vere u Crkvu, u Boga.
I ponovo Crkva biva optužena da njome ne upravlja Bog. U naše duhovno nemirno („smutnoe“) vreme ustaju pastiri-vukovi i lažni učitelji koji ne štede stado Hristovo – pravoslavni narod.
Svi mi, prijatelji moji, treba da pamtimo, a druge, koji se kolebaju, da savetujemo učenju Svetih Otaca: „Izvan Crkve se može imati sve osim spasenja. Izvan Crkve se može imati i zvanje duhovnika, i tajne, i slavoslovlja. I Liturgija, i Evanđelje, i vera, i propoved u ime Trojedinog Boga, ali se spasenje može steći samo u sabornoj (katoličanskoj) Crkvi.“
Neka ne odjeknu uzaludno reči sa crkvenog amvona: Molim vas pak, braćo, da pazite na one koji čine razdore i sablazni protiv nauke koju vi naučiste, i klonite ih se (Rim. 16, 17). Bog je Sudija svima koji svesno ili nesvesno krenu putem bogoborstva.
Mi pak treba da živimo i da se molimo da naš podvig Hrista radi u današnjim lukavim danima predamo u nasleđe i za nauk sledećim pokoljenjima kao najbolji zavet i blagoslov. Samo na ovom kamenu – lečenju zla dobrom – gradi se nesavladiva veličina naše svete Pravoslavne Crkve u Ruskoj zemlji. To nam je zaveštao svjatjejši patrijarh, mučenik i ispovednik, Tihon.
Po tome će svi poznati da ste Moji učenici ako budete imali ljubav među sobom (Jn. 13, 35). To je ono glavno što treba da sačuvamo u svim okolnostima, to je mera našeg duhovnog zrenja.
To je sve, dragi moji, ono što sam danas hteo da vam kažem. Danas mojim ustima govori bol srca. Dugo sam živeo i svojim očima video istoriju Crkve zbog koje je danas osuđuju. Video sam i poznavao njene jerarhe, odrastao sam kraj njihovih nogu. Ne mogu da zaboravim temelje koje su oni polagali u nas i kako su i oni sami živeli.
Sud Božiji se savršava na zemlji. Jedno je sud ljudski, a nešto sasvim drugo sud Božiji. Podari nam, Bože, da ne budemo duhovno slepi i da se ne udaljimo od istine u Hristu.
Događaje crkvenog života, događaje u životu naše zemlje u sadašnje vreme i u nedavnoj prošlosti sagledajmo duhovnim vidom. Videćemo mnogobrojne primere rušenja ljudskih proračuna, jer se pokazivalo da su pred Promislom Božijim nemoćni i dugogodišnja mudrost i iskustvo, i učenost, pa čak i duhovnost, kada se shvataju na ljudski način.
Da, mnogo toga se u ove naše lukave dane potresa do temelja, razvejavši u prah sve ljudsko. Ruši se ljudsko mudrovanje i postaje jasno da ide sud Božiji, da se odbacuje ljudsko i da se ustupa mesto Božijem. Danas su naša vera i naš zadatak samo jedno – da stalno budemo na putu božanstvenog Promisla, da mu se prepustimo bezrezervno i bez mudrovanja.
„Da, dođi, Gospode, Isuse, dođi blagodaću Duha Tvoga Svetog da bi se u nemoći našoj i kroz nju savršile odluke Tvoje“. Amin.
 
29. april (12. maj) 1991. godine
 
 


 
 
NAPOMENE:

  1. Smatramo da je Sveti Starac ovde greškom pomenuo i Rusku Zagraničnu Crkvu, koju su često znali da mešaju sa Pravoslavnom Crkvom u Americi (OCA), jer je poznato da je bio veliki borac i zagovornik sjedinjenja Moskovske Patrijaršije sa njom. O tome u jednom intervjuu govori i njegov duhovni sin, arhimandrit Tihon Ševkunov, namesnik Sretenjskog manastira, urednik sajta pravoslavie.ru kada kaže da je njegov Starac govorio, da se u procesu prevazilaženja podele izvršuje volja Božija. U jednom od pisama mnogo pre sjedinjenja, on savetuje, da se bez problema može pričešćivati u RZC, da „između njih i nas ne postoje nikakva kanonska razmimoilaženja, osim nesporazuma političkog karaktera“, koja su sada, hvala Bogu, prevaziđena. – prim. uredništva svetosavlja.org

 
 

 
 

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto skoro najbolje što sam pročitao!
    Takođe i pisma i saveti o porodičnom životu.
    Predivan i bogomudar starac Jovan Krestjankin.
    Hvala Svetosavlju za ovu knjigu.
    Hvala ocu Ljubi Miloševiću.
    Neka vas Gospod ukrepi u daljem radu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *