NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA! – PISMA DUHOVNOG RUKOVOĐENJA ZA SAVREMENOG ČOVEKA

 

OŽIVIMO SRCA ZA BOGA!
Pisma duhovnog rukovođenja za savremenog čoveka

 

 
BESEDA U 5. NEDELJU PO VASKRSU, O SAMARJANKI
 
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha! Hristos vaskrse! Prijatelji moji, već je prepolovenje praznika Svete Pashe (Vaskrsa) i on polako ide ka svom odaniju. Crkva Hristova, koja nas vodi ka spasenju, snishodeći prema nemoći naših oslabelih duša, ponovo nas vodi na izvor žive vode, ka reči Božijoj koja jedina može da oživotvori našu dušu, duh i telo.
Danas se, kao i svake nedelje zagledamo u neizmernu i bezdanu dubinu ovoga kladenca da bi iz njega svako, po svojoj snazi i mogućnosti, zahvatio vodu života.
Danas smo čuli kako sveto Evanđelje pripoveda o besedi Hrista Spasitelja sa Samarjankom Fotinijom kraj drevnog kladenca, koji je u pustinji iskopao još praotac Jakov. Nema potrebe da još jednom ponavljamo sadržaj evanđelske priče. Međutim, zagledajući se umom u dubinu događaja koji se desio kraj izvora Jakovljevog, s trepetom vidimo da i dan-danas, i u naše vreme, i dalje dejstvuju ovi izvori života.
Koliko je putnika prošlo kroz pustinju i suvih usta se naginjalo nad izvor da pije, kako bi išli dalje, do sledećeg izvora? Koliko puta dnevno se Samarjanka vraćala na ovaj kladenac da bi utolila potrebu za vodom – i svoju i svojih bližnjih? Pio je iz njega i sam praotac Jakov, pila su njegova deca i njegova stoka, zahvatali su iz kladenca, održavajući život, njegovi potomci i potomci njegovih potomaka. Međutim, on (ni tada ni sada) nije mogao da utoli stalnu žeđ onih koji su na njega dolazili, jer, prema Spasiteljevim rečima, svaki koji pije od ove vode opet će ožedneti (Jn. 4,13). Međutim, ovaj jedini susret Hrista i Samarjanke, za ženu-grešnicu i za ceo svet pretvorio se u susret sa Živim Bogom jer je ovde, kraj kladenca prolaznog života, prvi put počeo da izbija, do tada svetu nepoznati izvor Večnog Života.
Ovde je Hristos po prvi put otkrio da je On novi, nepresušni kladenac žive vode koja teče u Život Večni. Ovaj izvor neće presušiti niti će se umanjiti, jer on nije iskopan ljudskim naporima, i ništa ljudsko ne može da zamuti njegovu kristalnu čistotu i da zatruje njegova živototvorna svojstva.
Ovaj izvor na zemlji je sveta Crkva Božija, a njegova živa voda je sila Božije blagodati, koja oprašta, prosvećuje i osveštava svakog čoveka koji mu pritekne.
I danas ćemo, prijatelji moji, govoriti o onome što je glavno. Prvi put je u tom susretu, na početku Svog javnog služenja, Hristos otvoreno ispovedio da je On Mesija – Spasitelj sveta. „Ja sam“ Spasitelj sveta – Hristos.
Hristos, Bog i Čovek, došao je u svet da pronaće i spase propale. Prvo seme evanđelske reči On seje u narodu koji po svom verovanju nije pripadao ni Judejcima – premda je čekao Mesiju, ni neznabošcima. Hristos se ne otkriva pred zlobnim Jevrejima, nego pred ženom koja nije znala istinu, ali je bila nezlobiva.
Samarjani nisu znali Istinitog Boga, ali je njihova vera bila živa, iako neuka i nesvesna. Pitanje gde i kako se treba poklanjati Bogu živelo je čak i u srcu proste žene-Samarjanke. Jevreji i Samarjani, koji su živeli u bliskom susedstvu, nisu međusobno opštili. Međutim, za Hrista Spasitelja, za Njegovo učenje koje je darovano zemlji, nema ni Jelina ni Judejca, nema ni roba, ni slobodnog, nego postoji samo čovek, ka čijem je srcu usmerena Njegova ljubav. Ljubav Hristova je toliko očigledna, da osvaja uprkos vekovnom neprijateljstvu njihovih plemena.
Ženo, veruj mi da dolazi čas… i već je tu, kada će se istinski bogomoljci klanjati Ocu u duhu i istini – dobija ona Hristov odgovor (Jn. 4, 21, 23). Od danas će svako živo ljudsko srce koje muči duhovna žeđ, koje žudi za istinom, koje je žedno Boga sresti Boga i pokloniti Mu se u duhu i istini na svakom mestu, a ne u Jerusalimu, gde su se molili Judeji, ili na gori Horazin, gde su se na molitvu okupljali Samarjani, i ne u Atini, gde je stajao žrtvenik nepoznatom Bogu. Žeđ duha neće utoliti nijedan zemaljski izvor, nego samo živa voda propovedi Hristovog učenja i vera u Njega kao Iskupitelja sveta.
Žena je poverovala, i njena vera je odmah postala izvor žive vode i za druge. Ostavivši svoje svakodnevne brige, zaboravivši na svoje sasude i na svoju potrebu za vodom, ona je živo svedočanstvo čuda koje joj se desilo ponela u grad. Njegovi žitelji su tada izašli na Izvor žive vode – ka Hristu. I oni su susreli Živoga Boga i poverovali, a ženi su govorili: Sad ne verujemo više zbog tvoga kazivanja, jer smo sami čuli i znamo da je ovo zaista Spasitelj sveta, Hristos (Jn. 4, 42).
Svedočanstvo Samarjanke o Bogu uzraslo je u njoj do svetosti. Ona je zbog svog propovedanja Hrista primila mučeničku smrt i bila bačena u bunar.
Spasitelj sveta, Hristos je i juče i danas, i zanavek isti.
Zbog čega onda mnogi sada zaboravljaju, a mnogi i odbacuju ovaj, po vremenu drevni Izvor Života? Spasiteljeve reči: Ja sam Put i Istina i Život, ostaju zanemarene, neshvaćene i neprihvaćene (Jn. 14, 6). Hristos je svojevremeno i ovo objasnio Jevrejima, i Njegovo objašnjenje odnosi se na sva vremena. Oni nisu mogli da poveruju zato što im je On govorio istinu. Međutim, laž se već bila pretvorila u njihovo telo i krv, učinivši da istina postane nespojiva sa njima i za njih neprihvatljiva.
Laž! Zar to nije ona strašna bolest koja svet danas dovodi na ivicu katastrofe?! Zar laž neće potisnuti istinu iz života i zar ona i pored kladenca života – Crkve Božije – ne rađa mnogobrojne sekte, jeresi i podele?! Nepodudarnost reči i dela – porod ove iste laži – ubija duh života u nama.
Prijatelji moji, nije nimalo slučajno što se danas postavlja pitanje o strašnoj bolesti u čoveku – o duhu laži, koji je njime zavladao a čiji je otac đavo.
Istinski bogomoljci će se klanjati Ocu duhom i istinom.
Istinski bogomoljci se poklanjaju Istini. Možemo biti loši, možemo biti mnogo grešniji od žene-Samarjanke, ali ne možemo biti lažljivi, ne smemo biti lažljivi. Bog ima moć da spase svakog čoveka, ali je nemoćan pred našom laži, kada se zaodevamo u laž, kad lažemo pred ljudima, kad lažemo pred Bogom. Hristos može da spase grešnika koji se kaje, ali ne može da pomogne umišljenom pravedniku, za kakvog se mi rado izdajemo.
Sada, kad su ljudi iznemogli od duhovne žeđi, kad su bolesni i zatrovani blatom otrovnih bezbožnih učenja, kad savremeni Samarjani i pagani traže istinsku vodu života da bi oživeli umirući duh i okrepili onemoćalo telo, svako treba da u sebi pronađe iskrenost i snagu da sebe vidi bez ulepšavanja i laži. Samo tada Gospod – Istina, Pravda i Život – može da se odazove na našu gorku istinu i da nas nauči da Mu se klanjamo u duhu i istini.
Žeđ za istinom je prvi uslov koji je neophodan da bismo, kao Samarjanka, mogli da u svom životu sretnemo Živog Boga. Istina nepojmljive svetosti Božije i Njegovo milosrđe iznenadiće naše srce, i u svetlosti ove istine videćemo i istinu svog pada, istinu svoje grehovnosti. Živo osećanje nesreće dovešće nas na Izvor žive vode, a Božija blagodat će nas svojom oživljujućom silom podići iz pada, podariće umu duhovnu slobodu, oslobodiće nas od okova greha.
Prijatelji moji, mi danas živimo u tako skoncentrisanom vremenu, da se iskustvo čovekovog duhovnog klijanja i uzrastanja odvija vidljivo, ne protežući se na decenije. I evo, ovde i sada, to klijanje se dešava i u nama. Čovek mrtav beše i ožive, i izgubljen beše i nađe se (Lk. 15, 32). Koliko je takvih živih mrtvaca danas došlo u Crkvu sa životnih raskršća, vođenih jednim jedinim osećanjem – žudnjom za istinom. I Gospod čini čudo, vraćajući mrtve u život!
Zajedno sa žudnjom za istinom brzo, vrlo brzo, u čoveku žednom istine počinje da se pojavljuje i poznanje istine, jer Gospod otkriva Sebe onome ko žudi za Njim.
Istina i jeste Sam Gospod. Ja sam Put i Istina i Život, govori On o Sebi u Svetom Pismu. Zajedno sa Bogom, sila Božija se obavezno javlja u našem životu kroz Sv. Tajne Crkve, postajući u nama izvor žive vode koja teče u Život Večni. Istina – to je i reč Božija – živa, uvek delatna, koja žednog putnika vodi životnim putem. Reč Tvoja jeste istina, svedoči Sveto Pismo (Jn. 17,17). Istina je i Duh Istine, Duh Sveti, Duh Božiji, Koji od Oca ishodi, Kojeg Sin javlja. Duh Sveti naučiće nas svakoj istini. To su tri živototvorne struje jednog Izvora – Izvora Života Duha. Međutim, samo vera u Hrista daruje poznanje ove životonosne istine.
Evo i poslednjeg uslova, bez kojeg će uvenuti izdanak oživelog duha. Mi u svakom trenutku treba da živimo istinom, treba stalno da osećamo prisustvo Živog Boga u svom životu. Dakle, On je ovde, sa mnom. On vidi moje postupke, On unapred zna osećanja moga srca, On vidi kretanje mog uma.
Gospod moj i Bog moj! Moj Gospod! Zar nam sveprisustvo Božije ne dokazuje i očigledna činjenica, koju nam istorija danas pokazuje? Ništa nije skriveno što se neće otkriti, svedoči Sveto Pismo (Lk. 12; 2).
Učinjeno u tami noćnoj – obnarodovano je danju; sahranjeno vremenom (sedamdesetogodišnja istorija Rusije) – pokazalo se sa svom očiglednošću kao da je danas učinjeno; tajno se pojavilo kad ga niko nije očekivao, kad su na njega svi zaboravili: javilo se i objavilo istinu. I svetlost (cstine) svetli u tami, i tama je ne obuze (Jn. 1; 5). Istina Božija nam se sada pokazala u zboru svetitelja, koji su ranije bili ismejani, poniženi, i oklevetani objavljujući svetu svoju istinu. Tama je progutala one koji su ustali protiv istine, i sećanje na njih je iščezlo.
Želim da vam navedem još jedan primer iz života prošlog veka, na prvi pogled beznačajan, koji, međutim, jasno pokazuje šta znači i kako u životu treba koračatn pred Bogom.
Kad spahiji, privučenom mladošću i svežinom mlade sobarice, nije uspelo da ovu devojku nagovori na prestupno delo, odlučio je da u tu svrhu iskoristi svoju snagu i vlast. U trenutku kad je golubica već bila u vlasti ovog jastreba i kad niotkuda nije mogla da očekuje pomoć, devojčin pogled pao je na ikonu Spasitelja. Njeno srce je zatreperilo ka Bogu, i ona je uzviknula: „Gospodine, On posmatra!“ I gle čuda! Oslabio je stisak zločinačkih ruku, i one su ispustile žrtvu. Suze pokajanja potekle su iz očiju koje nisu ni znale za suze.
Ovaj primer će kod mnogih naših savremenika izazvati podsmeh, ali, dragi moji, Bog i na nas gleda, i Živi Bog čeka da Mu se i mi živo obratimo.
Međutim, dar Božiji – čovekova čudesna sloboda uvek nas stavlja pred izbor: da li ćemo kroz sve događaje, kroz sve tuge i radosti, ići ili ne ka beskrajnoj Božijoj istini i ljubavi.
Gospod je uvek s nama, ali mi ne idemo uvek ka Bogu. Upravo zbog toga za nas uvek postoji realna opasnost da, iako se nalazimo kraj studenca života, ostanemo mrtvi, da i pored žive vode ostanemo žedni, i da pored blagodati ostanemo bez blagodati.
Za bogopoštovanje i život u Bogu ne postoje, dragi moji, niti posebno vreme niti posebne okolnosti, nego se uvek i u svemu istinski život u Bogu sastoji u tome da naša briga za spasenje prosvetljuje svetlošću Istine svaki trenutak našeg života.
Napajajte se, prijatelji moji, vodom života. Priđite Hristu, njenom Izvoru, priđite u duhu i istini. Izvor žive vode će kroz vas poteći i ka onima, koji još nisu našli živototvorni Izvor I koje muči žeđ u pustinji života.
Naš današnji odlazak na Izvor žive vode završiću rečima arhiepiskopa hersonskog Dimitrija, kako bi se njegove bogonadahnute reči utisnule na tablice vaših srca i rukovodile vas za život u duhu i istini.
„Ko se Bogu moli duhom?
Onaj ko reči molitve ne izgovara samo ustima već svom svojom dušom i srcem; onaj koji, osenjujući se krsnim znamenjem Gospodnjim, duhom gleda na Samog Gospoda, raspetog na Krstu; onaj ko, priklanjajući glavu, priklanja pred Bogom i srce i dušu; onaj koji, padajući na zemlju, vascelog sebe u najdubljem smirenju predaje u ruke Božije, sa skrušenošću srca i sa potpunom predanošću volji Božijoj. Ko se Bogu moli istinom? Onaj, čiji su duša i srce oživljeni verom i ljubavlju, oživljeni mislima, osećanjima, nadama i željama kakvima odišu i molitve svetih; onaj koji, poklanjajući se Bogu u hramu, prestane da se van hrama poklanja kumirima svojih strasti; onaj koji, služeći Bogu učestvovanjem u crkvenom bogosluženju, služi Bogu i samim svojim životom i delima; onaj koji, moleći Boga da mu da hleb nasušni, deli taj hleb sa drugima, koji ga nemaju, a utoliko pre ga ne otima od drugih; onaj koji, moleći Boga za oproštaj svojih grehova, i sam od sveg srca prašta svakome ko je prema njemu zgrešio; onaj koji, moleći se za izbavljenje od iskušenja i kleveta lukavog ni sam svome bratu ne daje povoda za sablažnjavanje i spoticanje; onaj koji je, izgovarajući u molitvi svete reči ‘neka bude volja Tvoja“ iskreno spreman da izvrši i pretrpi sve što nalaže ova najsvetija volja – da istrpi sve po volji Božijoj i u slavu Presvetog imena Njegovog – do krsta, do smrti. Upravo takve poklonike traži Bog Otac.“
„Gospode! Napoj vodama dušu moju, žednu blagočešća!“
Vaistinu Hristos vaskrse!
Amin!
 
16. (29.) maj 1994. godine
 
 

 
 

Jedan komentar

  1. Ovo je nešto skoro najbolje što sam pročitao!
    Takođe i pisma i saveti o porodičnom životu.
    Predivan i bogomudar starac Jovan Krestjankin.
    Hvala Svetosavlju za ovu knjigu.
    Hvala ocu Ljubi Miloševiću.
    Neka vas Gospod ukrepi u daljem radu.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *